Print Page - Тома Вучић Перишић

Тома Вучић Перишић

Догађаји политички у Србији, од 1839. до 1858. године, необично видно и релативно трајно, истакли су, мимо све прве људе – сем владалаца – онога времена, нарочито једног од њих, чије име даје наслов овој теми. То је Тома Вучић Перишић, или, и у она, и доцнија времена, популарно и кратко називани: Вучић. Има мишљења, да му је ово, сада историјско име, у ствари обичан надимак, дат му саобразно његовој природи у младим годинама, када је, кажу, по нарави, био сличан младом вуку, т. ј. вучићу.

[attachment=1]
Док му је Тома крштено име, презиме му је по оцу Периши, чија је породица из села Врбаве, у Горњој Гружи, којој је Вучић, као и она њему, припадала и срцем и душом. Но Вучић је по месту рођења, дете бурних времена и бежаније за време око Кочине Крајине, и рођен је у Баричу, у београдском округу, које је село недалеко од утока Колубаре у Саву. Ту су му родитељи, испред турског зулума, бежали за Срем, и ту је Вучић рођен, не зна се тачно или 1878. или 1788. Узгред буди речено: Тома Перишић, син Перишин, брат је од стрица Мелентију Павловићу (у народу познатији под именом Менто Калуђере), првом српском митрополиту, сину Павловом; а Периша и Павле била су два брата рођена. Мелентије је нешто старији по рођењу од Вучића, и рођен је у свом завичају, у Врбави, око 1776. године. Ова два брата, постали су знатне историјске личности: један у духовном, други у световним пословима своје земље, а обојицу је извео на велики државни пут књаз Милош, коме су служили: Мелентије као игуман манастира Враћевшница (прослављен у битци на Љубићу), доцније, београдски митрополит и 'наш попа' како га је звала књ. Љубица; а Тома, прво као господарев момак, а за тим књажев веран поузданик, све до 1835. године, и Милетине демонштрације, после чега долази његово одметање од Милоша и прелазак у табор његових противника. У следећим годинама, Вучић је био она жива бунтовна сила, која је оборила два књаза, Милоша и Михаила, и на владу извела трећега, Александра.

Кад се ови догађаји, у вези са особинама људи, који су их заједно са Вучићем, руководили, и са обзиром, да је главна војска за те крупне намере била обична народна гомила, онда се поуздано сме тврдити: да није било Вучића, не би било ни великих преврата у 1839. и 1842. години. Могао је Аврам Петронијевић бити дипломата, који је умео преговарати с Турцима; могла су браћа Симићи, Стојан и Алекса, уливати поштовање својим богатством и речитошћу, нарочито Стојан; могли су ондашњи великаши, и писмени и неписмени, заснивати интриге и завере, у које су саплетали књаза Милоша, довевши га до потпуног усамљења; могли су они у своје коло увести и рођеног брата књажева, Јеврема; могао је кнез Милета са Симићем и осталима, кренути 1835. сељаке на прву озбиљну буну, но која малаксава на првој прекретници, и коју је укротио мирним начином, баш овај исти Вучић; могао је митрополит Петар, у одсудним тренуцима, као црквени поглавар, у чије руке и књаз Милош полаже 1. јуна 1839. своју оставку, давати потребну фигуру – поред свих тих и других савремених величина – да није било Вучића, да сломи војничку (Јованову) побуну, и да спута књажеве присталице, 1839. као исто тако, да 1842. груне у Крагујевацу, дочепа војску и топове, и крене народ противу књаза Михаила, сви би остали поменути више собни (салонски) него 'прса у прса' борци, били немоћни да изведу оно, што је 1839. и 1842., ваистину, сам Вучић, извео, лично и потпуно, као што је ускоро, 1844., опет њему било поверено да угуши и Катанску буну, која је јако заталасала приврженике Обреновића.
То је учинило име Вучићево чувеним и популарним у народу, као што је и за све време од 1839. до краја 1842. постојало и нарочито политичко име за његове присталице, који су тада названи Вучићевци, као супротно другом имену Обреновићеваца, од којих су први, под вођством Вучићевим, постали заклети противници династије Обреновића. Назив уставобранитељи зачео се тек под владом књаза Михаила, после бегства његових противника у београдски град и ван земље, који је назив прешао доцније и на листове историје као и страни назив олигархија, али у самом народу назив уставобранитељи није могао – као чисто литераран – потиснути име Вучићеваца. Тек је са развојем даљих догађаја, овај назив потиснут новим називом, као супротност Обреновићевцима – постао историјски и оличен у називу Карађорђеваца. Овај се назив одржао и после 1858. године, и у ову партију ушли су сви Вучићевци, односно Уставобранитељи, преносећи се и далеко доцније на њихове потомке, уколико их је још било и уколико су остајали верни династичким убеђењима својих предака.

Свеколико политичко делање Томе Вучића, нарочито оно из 1839., 1844. и 1844. године, учинило је, да је он заузео највидније место међу политичким људима прве половине XIX века. Вучић није био државник у смислу како се то данас узима, али је у доба 'воленија народа' успео, да стекне и сам назив 'Повелитеља народа', а тиме и престиж, који прати војсковођу, који се успесима истакне у време ратова. И као што дипломатија прихвата успех ратовања и чини их основом за даљи рад, тако су и писмени и неписмени, и на високе положаје изведени утицајни политички људи онога времена, прихватали успехе Вучићеве у бунама, да на његовим победама заснују нове државне програме и свуколику своју владавину, резервишући Вучићу највиша места у врховима олигархијске хијерархије, при чему је Вучић – како Слободан Јовановић у књизи 'Уставобранитељи и њихова влада' вели – као 'представник и сељак рушилачке енергије стално дере у страну, худећи на крају крајева више себи него другима. Тек, ипак, Вучић је трајно остао 'велико име'.
Све ово није дошло онако на пречац и спонтано. Вучићев јавни рад и живот, до 1839. има своју историју. Кад је постао моћан противник Обреновића, он је имао у народу већ стечено име и глас, тако, да када је добио ранг 'Повелитеља народа', он га је понео са већ признатим ауторитетом, који му је зајемчавао две ствари: популарност у народу и успех у свима походима које је он, као предводитељ ге(ј)ачких гомила, несумњиво имао.
Поучно је и за познавање ранијег живота и рада Вучићева, као и за начине, како су постајали, после другог устанка људи, на којима је – са књазем Милошем на врху државе – лежала свеколика управа Кнежевине Србије. Вучић, као један од неписмен(иј)их међу њима, јесте особен типичан пример.
По М. Ђ. Милићевићу, а у биографији 'Вучића Томе (Перишића)', Вучић је, при покретању првог устанка, када је могао имати 16-17 година, био у манастиру (вероватно у Драчи), у школи, т. ј. код калуђера. 'Па, чувши пушке, заклопи часловац, дочепа шешану, и оде у војнике. Сам је причао солдатима на Трешњи, које је ту срео и разоружао 1839. године, да је носио у торби проју од куће, и ишао у Тополу, те се 'зекцирао'. Кад је завршен први устанак, имао је око 25 година, дакле 'млад и незнатан, па се није имао чега плашити од Турака', који су поново заузели Србију. С тога није се уклањао ван земље, већ је остао код куће. Оно мало манастирске школе оставило је трага код њега; 'Вучић је – вели Милићевић – знао читати, и новине је редовно читао, ма да то није никоме признавао. Писати одиста није знао. Осим српскога језика, говорио је турски и грчки.'

Кад је 1814. букнула Хаџи-Проданова буна, три онда млада Гружанина, чија су имена за владе Милошеве постала чувена: Вучић, Петар Туцаковић и Сима Паштрмац, почну кретати Гружу на устанак, коју је опет тадашњи војвода руднички Милош Обреновић – предавши се Турцима и оставши код куће у Горњој Црнући – на све стране умиривао, као преран и без изгледа на успех.
Бегство Хаџи-Проданово из Србије у Влашку, није уштедело народу жртве, али је убрзало крај његовог устанка, и учинило, да се и млади Вучић, на реч војводе Милоша, у Книћу преда. Тада је по свему судећи Вучић пао у очи Милошу, који га упути да иде кући, али да се чешће навраћа у Црнућу, кући Милошевој, која је била на јужној шумовитој падини Рудника више Враћевшнице.
Милошева жеља да се ништа пре Цвети не почиње није била испуњена. Јован Обреновић, Симо Паштрмац, Благоје из Кнића, Вучић и остала дружина на Лазареву Суботу (10. априла) отиду у село Коњушу, на десној страни Чемернице, између Пријељине и Љубића, и побију турске харачлије. Рањен у руку, Вучић није могао отићи у Таково, на састанак о Цветима, али одмах по оздрављењу, стао је у службу војводе Милоша, као његов момак. И кад се устанак свршио на познати начин и по споразуму Милошевом са Марашлијом, а Милош постао признати носилац врховне власти и поглавар земље, Вучић је ступио у ред Господаревих момака, т. ј. оружаних пратилаца књажевих, за његовог бављења у Црнућу, а у том је својству прешао за Књазем и у Крагујевац, кад је ово место на Скупштини у Црнући суседном манастиру Враћевшници било изабрано за седиште поглавара земље, куда је Књаз прешао 1818. године.
Од тада Вучић се није раздвајао од Господара, стално као његов момак, кроз свих даљих четрнаест година, све до 1832. године, када је 16. маја постао, као наследник Јована Добраче, старешина над Гружом, као њен кнез, који је назив одговарао доцнијим среским старешинама, капетанима. Ово је унапређење оглашено у народу, да ће 'кнез у Гружи бити, господарев момак, Вук Перишић'.
Но биће пре, да Вучић није на овај старешински положај дошао као обичан 'господарев момак' како су га Гружани називали гледајући га толико година уз господара. Још док је књаз Милош био с кућом у Црнући, Вучић је над осталим момцима био најважнији, и добио је надимак 'газда'. Књажева конак у Крагујевцу био је већ и народна кућа и имао је своје особље. Поред писара Димитрија Ђорђевића и имрaoра и татарина Инџе (Аранђеловића) Лазара, кавеџија је био Вуле Глигоријевић, кувар Арса Андрејевић; било је у конаку и чибугџија, бербера, силистара, сеиза и кочијаша и т. д., а над свима њима, 'Газда' је био Вук Перишић. Имена кувара и кавеџије, као и 'газде' јављају се, доцније као носиоци високих положаја, а често се, нарочито Арса, спомињу у Мемоарима Стевчиним, Вучић већ понајвише и понајпре. Вучић је, каже Стевча, готово срастао са Конаком у Крагујевцу, посвећен и у породичне односе књажеве куће. Тако се документовано зна, да је књ. Љубица Вучића слала са А. Симићем у Земун, 1831. године, по врло интимном послу, о коме се Књагиња у писму од 28. јуна 1831., пишући књазу Милошу из Београда, овако изражава:
'Јуче сам послала била Вучића и Симића у Земун, те су се састали са Тошом Николићем и Караматићем, и питали за момка, је ли му се допала девојка, који је одговорио, да ће он себе за срећна имати, ако буде суђено, да он може Савку нашу за супругу узети.' Овај је брак са Николићем и закључен, пошто је – како књегиња даље пише – 'и он и с девојачке стране бегенисан'. У многим доцнијим писмима, књ. Љубица стално Вучића зове 'браца Вучић'.

И друга кћи књаза Милоша, Петрија, удата за Теодора Хаџи-Бајића, трговца из Земуна, у једном писму свом, од 22. јануара 1835., одмах после Милетине буне, поздравља 'браца Вучића', то ће рећи скоро као сродника. У те дане Вучић је већ носио титулу 'Попечитеља војени дјела', како га именује и сам књаз Милош у писму од 11. јануара 1835., као својега овлашћеног пуномоћника, који ће 'са Судом Народним од моје стране, што год треба уговарати… да и Скупштину сазову…' То је била Народна Скупштина, која се састала на Сретење 1835. год. и донела први Устав Књажества Србије. – За све време трајања Милетине буне, Вучић, мада је тајно нагињао завереницима, стајао је на страни Књажевој, и његовој умешности има се много приписати, да су вође буне, са 5.000 народа, мирно ушли у Крагујевац, и мирно остали до сусрета с Књазом и помирења, чему је следовао горе поменути сазив Скупштине и Устав познат као Сретењски, који није формално никада признат.
Но, чисто службена каријера Вучићева почиње знатно раније, а та је службеност обележена сталном одређеном годишњом платом. Немајући каквог општег уређивача, у облику Устава, по коме би се вршила организација државне власти, нарочито у њеним врховима, Књаз - од кога су лично потицала сва наређења - и остали довијали су се, како да непосредну околину Књажеву, организују, где је све до 1827. постојало само секретарско оделење, за писање писама, наредаба, заповести и др. аката, које је Књаз одашиљао.
Тако је 1827. године, поред секретаријата, установљена и 'свита књажеска'. Ова је установа била израз потребе за поделу државних послова. Као први члан 'свите књажеске' био је архимандрит Мелентије Павловић, кога је Књаз на црквеном сабору држаном 9. марта 1823. године (заједно са кнез Раком Тешићем), поставио за 'попечитеља просвешченија', и коме је идуће године придодао за писара 'јеридјакона' Силвестра (сина св. мученика Пајсија Ристовића).
На крају 1829. год. дошао је за другога члана Алекса Симић, дотадашњи базерђанбаша београдски, а у априлу 1830. год. Књаз је за чланове своје свите поставио: Тому Вучића Перишића и чича Павла Радомировића, доцније, крајем исте године и Стојана Симића. Идуће 1831. год. 18. августа у Цариграду је посвећен за београдског митрополита Мелентије Павловић, а крајем исте год. умро је чича Павле Радомировић. На ова упражњена места за члана свите постављени су Аврам Петронијевић, и, почетком 1834., Коца Марковић и т. д. Сви чланови књажеске свите имали су годишњу плату по 4.000 гроша, сем Петронијевића, који је имао 5.000, Коце Марковића са 6.000 и Вучића, коме је Књаз у месецу априлу 1834. повећао плату на 5.000. гр.
Оба одељења, дакле, секретаријат и свита, имали су задатак да помажу књазу Милошу у отправљању државних послова. Тако, за црквене послове и спорове, старао се архимандрит Мелентије, за спољне, као и за просветне и припремне радове за Народну Скупштину, Димитрије Давидовић; за унутрашње послове, Стеван Радичевић; за финансијске, Алекса Симић, за спољне, 'чрезвичајне послове', где је требало лично суделовање и личног преговарања у име књажево, Аврам Петронијевић; за војне, Вучић Перишић, који се од 5. јуна 1830. год. потписивао: 'Главни Срдар војени и шеф књажеске гарде'.

Пожаревац, 5. јуна 1830. Вучић - Јакову Јакшићу, књажевом хазнадару.
Љубезни брат Јакшићу!
Приликом овом пишем вам и поздрављам љубезно, молећи да би сте се потрудили пребројати мундире, и што скорије мени овамо у Пожаревац рачун преко свега послали, будући да нами овде на рачун не налази два мундира, зато и пишем, да би се могао уверити куд су и коим нестало иј је између прочи мундира. Будући да сам код мајстор Николе, ког сте послали овамо у Пожаревац да ради, нашао неколико крадени ствари, пак мислећи нећели и мундир с њиовим знањем кудгод оправљен бити: Зато вам и пишем јели тамо добро, и излази све на рачун, ако ли пак не излази, да се исти мајстор има далше испитивати. Јављам и то, да сам га дао оковати. - Ваш доброжелатељ Тома Вућић Перишић, Главни Срдар војне и шеф књажеске гарде.

Шабац, 6. априла 1833. Вучић – књазу Милошу.
Ваша Свјетлости, Милостивјејши Господару.
Ваш милостивјејши налог, кога сте ми устмено у Крагујевцу и милостиво наложило, да јавим капетаном ваљевске нашије, да купе по једног коња, ради потребе гардиста, ја сам их по височајшем повељенију Вашем онако како сте ми наложили казо, које су они драговољно примили, и обећали се што скорие могу, они су тражили и хотјели јошт о панађуру ваљевском узети, но нису смели боећи се да не би као на вашару, што сакато купили, ако су се обећали, даћеју што скорие послати; такођер сам и капетану Петру Васићу, соколске нахије јавио, и он ми је се обећао свесрдно да ће послати; Марко Лазаревић капетан тамнавски нахије шабачке обећао је такођер једног послати. Призвао сам и трговце шабачке, и казао им, дае Вашој Свјетлости потребно коња сада ради гарде, ако би кои и то кои је могућан поклонити мого, и кои с отим неби, осетио окрњавање свога капитала, и да Ваша Свјетлост не зактевају да то мора бити, но само кои има ревност ка Отечеству, а особито кои је могућан, макар двиоца, троица или четворица по једног узели, на које су они с радостију и пуним задовољством обећали се, као што овде приложена нота имена и презимена свију кои су обећали сведочи, кои ће ју дaти и то добровољно; но само се моле, да би Ваша Свјетлост имала милост, отложити им времена, јербо су њеки намјерни из Њемачке тражити за речену потребу способни ждребаца. А трговци из Шабца обећали су девет комада, и трговци из нахије једног, тако у суми одавде биће десет комада. - Вашег Сијателства… итд.

Крагујевац, 5. фебруара 1836. Књаз Милош – Вучићу.
Љубезни Вучићу!
Ово дана доћи ће два топа из Беча, коjе смо наручили, и ви ступите у споразумениjе с конзулом нашим Панталеимоном Х. Стоилом за исте топове, па кад буду дошли, нађите jедан прам, и пошаљите иј на праму Дунавом до Дубравице, а ми смо учинили наредбу, да се оданде у Пожаревац однесу.
С благоволениjем jесмо Вам благонаклониј Милош Обреновић.

Године 1833. изабрано је 29 унтер-официра, свршених кадета Гвардијске школе, и, друге половине месеца новембра, послати су, преко Румуније у Русију да се усаврше у војним наукама и спреме за војне старешине (тобџије су послате у Рибник у Влашкој, пешаци у Фокшану у Молдавији а коњаници у Кијевску губернију). Одређене кадете, на овоме путу, пратио је Вучић са 2 официра, коме је народна благајна, на име овог пута издала 6.690 гроша. Године 1834. војни послови сасвим су предати Вучићу. Наиме, присаједињењем шест нахија 1833. Књажевини, када је за трећину увећана њена територија, дошло је до умножавања државних послова. 5. јануара 1834. год. први број 'Новина Србских' доноси одлуку, по којој је Господар Милош Теодоровић Обреновић 'решио завести разна попечитељства: инострани, внутрени и полицајни дјела, правосудија, просвјешченија и финансија, на која ће сва дјела народна поделити, и која ће (попечитељства) се после свакако о себи, и сви у скупу, старати о усавршавању поједини струка дјела исти, како би се у свакој од њи закони и нужни поредак увели, да не би ни 1835-та, а камо ли позније године, затекле Србију у старом одјелу, у коме је много и много ствари од рамена, и само по здравоме и простоме расудку, морало бивати'.
Oва је намера постала и дело 1. фебруара исте 1834. године и санкционисана Народном Скупштином, са врло детаљном мотивацијом (види Финансије и установе обновљене Србије од Мите Петровића, књ. прва, стр. 558.). Томе је следовало наименовање разних личности за разне државне послове, а Вучић се, по новом устројству, 2. јуна 1834. утврдио на звању попечитеља војених дела.
Истог дана Књаз је известио дотадашњег команданта војске, Руса Михаила Павлова да је Вучић попечитељ војeни и 'да се од сада, у свим војним пословима, ма ког рода они били, на реченог попечитеља војених дела обраћате'.
(Овај Рус, који је 'зекцирао' војску, имао је ружну нарав: налетао је на војнике и тукао их сурово, све док није наишао на неког Качерца, који је на незаслужен ударац кундаком, одговорио ударцем. Од тада је Павлов командовао на одстојању, уздржавајући се од ударца. Онда није било прописа, па ни казне за оне који дигну руку на старијега у војсци.
На овог официра било је много жалби, па је Милош послао Стевана Стојановића (таста Живка Давидовића) да то испита и да му јави шта је и како је. Стеван, кад све огледа, оде Милошу и каже да је тај човек 'ћанут', да солдате не учи 'зекциру', него их само мучи, јер то његовом ћефу годи, након чега Књаз, који је у свему слушао Стевана, најури Руса без плате.)

Као што је напред речено, и следеће 1835. године, у дане Милетине буне, Вучић се јавља у својству попечитеља војног. Тиме је, дакле, и ауторитет Вучићев био утврђен; а он је био већ близу педесете године. Поверавањем њему свеколике војне силе земаљске, дат му је у руке један инструменат и прилика да одлучује о употреби и командује војском и – против свога Господара – тако, да од главног управљача редовне војске, постане и 'повелитељ народа'.
Но Вучић се, и пре и после овог наименовања, јављао у разним пословима и дужностима, које М. Ђ. Милићевић изражава овим речима: 'Вучић је премештaн на разна звања и слан на разне стране, по служби државној; тако је био председник суда у Шапцу, саветник у Крагујевцу, војвода на Дрини, бина–емин у Београду…'
Ваља нам се зауставити на овом последњем називу, који на турском језику означава надзорника над грађевинама; а Вучића, дакле, као бина-емина у Београду. Куниберт наводи да је надзорник грађевина у Турској био у министарском рангу и да су се на том положају налазили први великодостојници Царевине. Ово звање одскаче од толиких осталих дужности Вучићевих и износи га готово као културног радника у држави, као човека од великог поверења код књаза Милоша, и вешта и за такве послове. Био је, кажу, врло строг, каткад и неправедан, чак и према старом Хаџи-Николи Дунђерину, првом неимару ослобођене Србије.
Књаз Милош је сматрао овај посао необично важним и лично је учествовао у њему: при изради планова и предрачуна и при набавци материјала. Ово непосредно мешање до детаља у све послове државне (и приватне) било је у природи Милошевој. У 'Српским новинама' од 12. маја 1834. пише: 'Од како је Књаз дошао у Топчидер, готово свакиј дан излази сам у Сава-Махалу, и разгледа гди би најисходнија места била за зидање обштенародни зданија, која ће се у истој махали градити'.
Нестор Летописац износи у 'Времену' од 21. фебруара 1923. занимљиво саопштење једног савременика Милошевог о томе како је створен 'план' за Велику касарну. 'Било је то у понедељак по Спасову дне 1834 — приповеда сувременик, — кнез Милош дође из Топчидера у Београд. С њим су били, осим обичне свите, Вучић, Цветко Рајовић, Алекса Симић и Никола Хаџи-Дунђерин. Дошавши на место где је сада велика касарна, Кнез се устави, и, пошто је раније било спремљено што треба, разгледа место, узе један колац и пободе у земљу, па окренувши се Цветку Рајовићу, који је тада био директор београдске полиције, рече:
— Ћетко! Чиниш 'волко, узми колац, иди право, и стани ђе ти речем!
Рајовић оде и пободе колац у горњи крај.
— А ти, Базрђан-баша, рече Кнез Алекси Симићу: — Узми овај други колац, и иди право од Ћетка, па стани ђе ти речем! — Алекса уради тако. Сад се четврти колац поби према оном Кнежевом.
— Е, Газда, рече Кнез Вучићу: — ти ћеш настати да Хаџија овде начини оволику касарну на два боја.
То је био сав план и премер.
Тако прича сувременик о подизању велике касарне, Али у то време које у Топчидеру које у Београду подигнуто је више зграда. Милошевим надзорником био је Вучић кога је Милош звао 'газдом', јер се он раније старао о Милошевом 'газдалуку'. Предузимач је био Станко Паунковић а неимар (архитекта) и палир Хаџи-Никола Живковић, кога је Кнез Милош звао 'Хаџи Дунђерином' а некад 'Хаџијом'. Приповедало се доцније, да је све, што је Хаџи-Никола зидао било и добро и лепо и трајно. То што се приповеда, биће истина. А да је истина, сведочи и то, што већина тих зграда и данас постоји.
Како тумачи народ ту доброту зидања и трајност зграда? Темељитост ових грађевина народ тумачи тиме, што је, како се говори, Кнез Милош, у самом почетку зидања, побио у земљу некакав велики дирек и на њега приковао велике и јаке ченгеле са врло оштрим крајевима, претећи да ће обесити мајстора о те ченгеле, ако грађевина испадне рђаво сазидана. Претња Милошева истинита је, али што се тиче дирека и ченгела, то је украс народне маште. Али једно се не сме порицати. Милош је био аутократ и самовољан, али што је предузимао изводио је и брзо и солидно, што сведоче многе грађевине подигнуте од 1832. до 1836. године'.
У те грађевине долазе велика касарна, топџијска касарна, Министарство Финансија, пивара (на углу Балканске и Босанске улице), топчидерски Конак, црква у Топчидеру, Табакана, Кула на Врачару и Докторова кула, магацин за жито, Конак Књегиње Љубице, Нови Конак (доцније Учитељска Школа), 'Крагујевац' кафана и дућани уз кафану, Ђумуркана на Сави и т. д. Све ове, тако разноврсне по облику, величини и намени, али и друге грађевине, које нису набројане, као и уређење улица, надзирао је Тома Вучић, што претпоставља његову велику умешност и око оваквих радова, на кога је, за то, пао избор књаза Милоша, као способног и за такве послове.
Вучић је од 1835. био већ Саветник, а ускоро после прешао је на страну књажевих противника.

И, услед тога настаје питање: Зашто је Вучић, дотле тако привржен и веран Књазу, постао не само његов, но и династије Обреновића, највећи противник? Да ли с тога што је и сам устао противу самовоље Милошеве, или с тога, што је био, чим било, увређен и запостављен? О запостављању не може бити ни речи, јер је Вучић још 1834. ушао у 'свиту књажеску', поверена му је управа над војском и у томе је ускоро утврђен као попечитељ војених дела, и то све као неписмен. По уставу од 1835. постао је саветник, а када је 1839. проглашен и 'турски устав', Вучић је такође ушао у Савет, но сад већ као противник књажев, са задатком да сруши све препоне, које су сметале коначном удаљењу књаза Милоша из Србије.
Има један познат случај, у коме је повређено самољубље Вучићево, и он се показао упоран и непријемљив за даљу милост Господареву. Кад је књаз Милош, после 70 дана боравка у Цариграду, 6-ог октобра год. 1835. на опроштајном подворењу код cултана Махмуда II састављао списак српских чиновника за 16 царских ордена, није хтео да стави у тај списак име Томе Вучића Перишића. Нешто је био, тада, срдит на њега. И тако су ордене и берате Махмуда II добили мање заслужни чиновници, а Вучић није. Вучићу то није било право, и он је то дао осетити и Књазу и осталим око Књаза. 'И, вели М. Ђ. Милићевић, многи други добронамерни људи, који су желели слоге између Вучића и Милоша, жалили су што се је то догодило'.
Год. 1836. умре Сима Милосављевић- Паштрмац, Књажев саветник, и његов орден остане слободан. Књаз тада напише писмо Садразаму, и предложи му да тај орден да Арси Андрејевићу, кувару. Садразам то одобри, и књаз Милош, својом дипломом, да Арси орден султански. После тога Књаз више није ни молио Великог везира за одобрење, него је турско ордење и дипломе одузимао и давао, већ према свом ћефу, често у инат својим саборцима заслужном за отечество.
Али кад 1837. умре Јоксим Милосављевић - Јокса, сердар подунавски, Петронијевић (Аврам) склони Милоша да Јоксин орден да Вучићу. Књаз, радостан што ће и Вучића једном задовољити, брже боље заповеди Јакову Живановићу, директору канцеларије, да Вучићу напише диплому (без царског берата) и врло ласкаво писмо, у ком ће га малко прекорети неверним Томом, али све то од велике милоште, па диплому, и писмо с орденом, из Топчидера однесе у Београд, и да преда Вучићу.
Живановић о томе прича: 'Ја сам употребио све своје красноречије приволети га, да прими орден. Бадава! Два сата смо се у соби и башти разговарали. Као што се стена игра са силом ветрова, тако и овај непреколомни карактер свију мојих речи био непримчив. Бадава! Сутра дан одем опет, и дуго сам му говорио, додавши да не мора ордена придевати, док берат од Султана не дође. Он стоји при своме: Ја, молићу, не могу од стида, с мртва човека узимати ордена, без царског берата. Кад би то био књаза Милоша орден, ја бих га примио и пољубио, али кад је Султанов, треба да ми се даде са султанским бератом. Ја, молићу, сојтарија бити не могу.
У овој невољи, вели Живановић, рескирам, оставим и орден и декрет на његов астал, и пођем, а он, пратећи ме до капије, рече тихо: Жао ми те је, што то чиниш, да страдаш. Ја ћу му сам однети и вратити, па после ће се срдити и на тебе. Него носи сам, боље је! '
Живановић се врати и каже Књазу своју недаћу. Сад је и Књазу било сувише, и по Милићевићу: 'Књаз плане, збаци Вучића са службе, и одмах му заповеди да врати све дипломе које је имао на дотадашња разна звања. Вучић је вратио све, а омраза је међу њима расла све већма'.

Разлаз је, по свему судећи, сад био потпун. Од тог доба Вучић је био сав уз књажеве противнике. И како су они од тада успевали у својим радњама управљеним против Књаза, то је књажева немилост Вучићу мало худила јер, Вучић је по 'турском уставу' постао члан Савета и неприкосновена личност ван домашаја књажеве власти. И, као што је напред изложено, њему је, после свега тога стављено у дужност, да угуши војничку побуну 1839. године. Није човек морао бити мудрости Милошеве, па видети куда све то води. Милош је морао отићи из Србије и уклонити се испред својих противника, и испред Вучића у првом реду.
Милошу је ускоро, на пут прогонства, следовао и син његов књаз Михаило, пошто је и Вучић, пре тога, за време прве владе Михаилове, неко време провео прво у добровољном, затим у принудном изгнанству углавном међу Турцима, у београдском граду, у Видину, а најпосле и у Цариграду.
Порта је била наклоњена противницима Милоша и Михаила. Кад је, примера ради, грађен устав 1838. у Цариграду, Порта је спровела њихову најглавнију жељу, увођењем у Устав Државини савет са непокретним члановима на цео живот; кад је књаз Михаило отишао из Србије образовано је 'Привремено правленије' са Аврамом и Вучићем на челу, царски комесар и везир београдског града, на њихову молбу, без устезања одобравају пренос врховне власти и управљање Србијом, на њих. И у опште Уставобранитељи за све време своје моћи, нису били у супротности са Портом, све до пред 1858. годину, када је И. Гарашанину, тада министру унутр. дела, бератом одобрила сазив једне Народне Скупштине уз претходну израду закона за њене изборе (пошто Скупштина и њен сазив, нарочито енглеским настојавањем, није у уставу била предвиђена).

[attachment=1]
То је се већ и у своје време знало и прешло је, као необорив факт, на листове Историје. Али се једно ипак није знало, а на име, да је Порта покретач коначног прогонства Обреновића. То је била тајна, за коју су знали само Вучић, који ју је саопштио Петронијевићу и Гарашанину, који су је такође тврдо чували, док је, далеко доцније, тек у 1858. години, није јавно пред члановима савета показао сам Вучић, а у присуству секретара Савета Јеврема Грујића. Грујићу се има захвалити, што је та необазрива исповест Вучићева постала јаван историјски факт, који баца светлост из дотичних година. У својим 'Записима' Грујић је сачувао исповест 'Предводитеља народа' од заборава. Она се налази у књизи I. 'Записа', на стр. 130 и 131.
Био је састанак Савета у понедељак 2. јуна 1858. год. под Вучићевим председништвом. На дневном реду је био, поред осталог, и предлог Јеремијин о исељењу Турака, премет у то време шкакљив у сваком погледу, а за уставобранитељски режим у првом реду, о коме се не сме говорити чак ни у четири зида. И целу дебату, која се свршила тиме, што је саветник Јеремија Станојевић повукао свој предлог, унео је Грујић у своје 'Записе'. Тада је пала и напомена, да се о овом не саставља протокол и да се ништа написмено не саставља, а Гарашанин је додао, да о томе што је говорено не треба да се зна напољу. Али се утврди, при том, и то, уз навођење примера из тог доба, да се и званичне ствари у гомили говорене, не могу сачувати а да се не чују у публикуму. После свега тога, у 'Записима' стоји дословце ово:
Вучић: 'Ама како то, да не може да се зна? Ето, кад смо ми у Цариграду били, па мене зовну Мустафа-паша, те ми каза: да је цар закључио, да се истерају Обреновићи и да ни псето њино у Србији не остане, па вели цар је тебе изабрао да то извршиш, и он се узда у тебе да ћеш то најбоље моћи, зашто си човек, за ким ће се повести народ; а ја му велим, не могу ја то учинити, честити Паша, а би', ја би волео да могу цареву жељу и вољу испунити, али је то у земљи власт, па је тешко. И, ето, за то нико није знао, осим покојног Петронијевића и Гарашанина (показује на њега). Како ми тада могасмо сачувати да нико не зна, како је то цар закључио и мене одредио, а сад не можеш ништа да сачуваш?' и т. д.
Вучић је, дакле, одиграо главну улогу и оправдао наде, које су од противника Обреновића, а као што се види и од Турака, на њега полагане. Могло би се с разлогом тврдити да је, по прогонству Михаила, уставобранитељски режим стао на своје ноге и да је могао предузети реформе, на чији су се недостатак тужили нарочито противници књаза Милоша. Али се, тачно на две године по одласку књаза Михаила, појавио 1844. један неочекивани покрет који је бацио у бригу Правитељство и определио га на крајње мере.
То је била тако названа Катанска буна (в. Српске буне, стр. 19.), са својим необичним почетком у Шапцу, а која је избила 22. септембра (4. октобра), 1842. године. Вођа њен, Стојан Јовановић (Цукић), био је шурак Петру Цукићу – Лазаревићу, брат његове друге жене Марије. Овај је Петар, као дечко доведен у Црнућу, и Милош га примио у кућу, где је имао дужност да 'распаљује чибуке и служи каву'. Син је његов Коста Цукић, за друге владе књаза Михаила био, као високо школован, мин. финансија и просвете. А сам је Петар умро 1849. као саветник, и на погребу му је, испод Варош-капије говорио беседу лицејац Јован Ристић, доцније министар и краљевски Намесник. Стојан је, дакле, васпитаник Петра Цукића, па се из захвалности називао и Цукић.
Међу тим је глас допро и у Београд, да је буна у Подрињу, и да је предводи Стојан Јов. Цукић. Храброст и безобзирност овог човека била је позната и већ су одмах предузете све мере. Вучићу је дато овлашћење од Држ. савета и Књаза, да ову буну угуши, повевши са собом стајаћу војску, но он је сачекао Гружане, па тек са знатном силом кренуо из Београда, преко Дубоког, Палежа и Уба, ка Ваљеву, у сусрет Цукићу, који се налазио у Лозници. Са Вучићем је пошао и већ образовани преки суд, коме је за председника именован Глигорије Ђ. Филиповић пред. беог. суда, Јован Ресавац начелник окр. београдског, мајор Марко Дабић, Михаило Лаловић трговац из Санковића, и Живан Маринковић, кмет и трговац из Палежа. Деловођа тог суда био је Никола Христић, архивар кнежевске канцеларије.
Све су ове мере окарактерисале ситуацију као озбиљну, а не мање и решеност, да се буна по сваку цену угуши. И ко би за тај задатак био погоднији но Тома Вучић, чије је име из ранијих побуна у народу било, са одговарајућим респектом, добро познато. Ову је озбиљност ситуације нагласила и сама књажева Прокламација, датирана 25. септембра.
'Да би се ватра немира, коју су прешавши из ц. к. аустријске стране бунтовници, числом 30 у Шабац и овоме околним крајевима запалили, час пре угасила, Ја сам Господина војводу Тому Вучића Перишића, Предводитеља војске, противу бунтовника опредељене наименовао и дао му неограничено пуномоћије. Објављујући ово свима надлежатељствима земаљским, вишим и нижим, свима властима мирским и духовним, свему Народу воопште, и сваком у Књажеству овом наодећем се воособ, препоручујем свима, да се налозима горепоменутог Господина војводе и предводитеља повинују, да уз бунтовнике, не само ни словом ни делом, не усуде пристати, него да још дужни буду, на уничтоженије немира дејствовати, јер као што је и Совјет Земаљски под данашњим даном N0 1109, решио, и као што Ја овом Прокламацијом исто решеније потврђавам, сваки онај, који би се усудио бунтовнике, који иду противу Царевима дарованог Устава и права народни, противу благостојанија народњег, противу Књаза и Правитељства, пристати и с њима дејствовати, и главом о малом платити, само ће се гледати, да му се личност фамилије поштеди'.

Још пре него ће поћи на угушење буне, Вучић је добио чин војводе с титулом 'превасходителства'. Тај се чин установио нарочито ради њега, јер сви дотадашњи чинови сматрани су као недовољни да награде његове велике заслуге.
Год. 1842. он је буквално метнуо главу у торбу кад је кренуо у народ да диже буну. У том тренутку није имао ништа друго до једног коња који му је спремио Милосав Ресавац, и своје јуначко срце у грудима. Он је пошао ка Крагујевцу, а није био сигуран да ће тамношња војске прећи на његову страну. Да се ту нису нашла два одважна официра која су са војском и топовима пошла за њим, Вучић би се нашао сам, остављен на милост кнежевим катанима и разјареним гомилама сељака обреновићевца.
Год. 1844. управо док се Вучић с пуномоћјем у џепу спремао на поход, дође вест да је претходница проте Матеје буну угушила. У боју на Плавњу погинуо је и вођа њен Стојан; оно мало катана што није изгинуло буде похватано, а сав остали наоружани народ, из шабачког и лозничког краја, нагне куд који у бегство. Буна је била завршена страшним неуспехом, но без Вучића.
Сад Вучић није имао ништа више, но да крене пут Ваљева, и да, идући трагом, куда су катане прошле, хвата присталице Обреновића, и компромитовене и не компромитоване у буни, везује их и води све Шапцу, где ће се зауставити, да ту већ образовани преки суд, који је с њиме ишао, суди бунтовницима. Осуде и стрељања почела су још у Лозници. Ту су похватани Живан из Лакорде и поп Алекса из Јошаве, оба грозно испребијани, па тек онда предани суду, који их осуди на смрт. Једно одељење војске буде њиховим кућама послано да све што тамо нађу ватри и ножу предаду, што буде и извршено.
У Шапцу, где је власт поново васпостављена, чињене су спреме за дочек Вучића и суда, и хапшења су већ извршена. Милош Богичевић, Матија Црвени, Перо Поповић, Косан, Брдар, прота Јован Павловић (отац доцнијег митрополита Инокентија) и други, били су позатварани. Направљено је нарочито логориште, где ће се сместити Вучић и суд и војска, па и многобројни апсеници. 'Највећма је падао у очи, у логору том 'обор', који је без крова, од високог јаког прошћа ограђен за затварање криваца.' После врачарске рупе из 1842, историја је обогаћена и 'шабачким обором' из 1844, обоје под Вучићем.
Пред Шапцем опали Вучић четири топа, да обзани сваком: да он долази, да суди. Не беше Шапчанина који тада не задрхта, духом не клону. Разбегну се свет, ћепенци притворише, никог живог на улици, као да куга мори. Не беху Шапчани срца страшљива, од боја са Турчином не би они зазирали, ал мука је кад се браћа подушмане. Љубав, сажаљење и милосрђе оглуше се срцу њихову и постану тврђи од камена.
Не потраја дуго, док затутњи земља – ето Вучића с војском. Његов улазак у Шабац био је тријумфалан; силна кола са везаним заробљеницима, међу којима једва 12-15 катана, барјак Стојанов, који је сада носио један Гружанин, оседлани коњ Стојанов, а на колима, на којима је ношена катанска џебана, дубила је сад генералска униформа Стојанова испуњена сламом. Напред, ступао је батаљон регуларне војске са натегнутим 'на готовс' пушкама, за њима су вучена четири топа, покрај којих су ишле топџије са запаљеним лунтама, и као заштита ових топова ескадрон београдских катана, за овима јахао је, на помамном кулашу, Вучић, кога је пратила гарда Гружана. Први међу српским великашима и господом, па вођ све српске војске, а на њему све просто, сукнено. Ни чоје, ни свиле и кадифе. Заогрнут овчјом губерином, са црном шубаром на глави, а на ногама му свињски опанци; опасан вуненим пасом, утегнутим силајом, са заденутим сребрњацима и кривом турском сабљом о врату, натраг отурену. Војвода Тома Вучић Перишић. Самораст и сила несвесна саме себе. Испод обрва пресецаше оним једним оком, да је свакога стра' и трепет подузимао.

По овом тријумфалном уласку у Шабац, настало је суђење, кратко и одређено, са савременим казнама, стрељањем и метањем 'на точак', које је – уз уништење имовине осуђених и паљевином и разношењем – одржано у Шапцу све до 19. окт. 1844., а завршено у путу на повратку у Београд, у логору код села Месараца, сутрадан 20. октобра 1844. Ту је изречена пресуда и над Милошем Богићевићем, који је по том отпраћен у Шабац и ту стрељан, пошто се видео са децом, и свакоме од три сина дао по нешто од себе, а сину Анти свој качкет у знак старешинства над осталом браћом.
Пресуда преког суда М. Богићевићу заснована је на десет тачака доказа о саучешћу и помагању буне, с намером да 'садање законо правителство обори и онда Обреновића за Књаза доведе', што је заиста и био циљ вође буне Стојана Јовановића-Цукића и његових катана.
Једновремено кад и Богићевић, осуђен је у Месарцима и троношки игуман Филимон, па пошто је послат у Шабац и рашчињен, враћен је у Месарце и ту поред друма стрељан, што је уз Стојана пристао и водицу у логору бунтовника светио, и књагињи Љубици – која је пре буне 14. маја 1843. умрла у Н. Саду, а сахрањена у Крушедолу, у логору парастос одслужио. Остали, на заточење осуђени, послати су у Ћуприју на издржавање казне.
Гроб игумана Филимона, последња је белега по трагу Катанске буне и њеног угушења. И Вучић је одатле с војском кренуо ка Београду. Али, као да у престоници нису имали поуздања у држање његово, са неограниченим пуномоћјем. С тога му је у сусрет послат татарин, с налогом, да по њему врати дато му пуномоћје. Вучић је пуномоћје вратио, али је у Београд дошао 'сасвим зловољан и љутит'.
То су у току пет година (1839-1844) три похода Вучићева; до 1844. тражен, употребљаван, одликован на све начине, после 1844. био је једино важан по страху, који је почео уливати и самим својим пријатељима и једномишљеницима, који се најзад нису устезали, да га стављањем у пензију учине безопасним.
Година 1858. и њена Св. Андрејска Скупштина, затекла је Вучића на столици председника Савета, а Илију Гарашанина као министра унутрашњих дела, када су се обојица подухватили да збаце књаза А. Карађорђевића, у чему су их први људи из Скупштине помогли (нарочито Стевча Михаиловић); али су их у делу њихових намера о образовању кајмакамије и преварили проглашењем Милоша Обреновића за Књаза. При самом завршетку свога рада, на дан 23. јануара 1859., а два пре доласка Књаза Милоша у Београд, Св. Андрејска Народна Скупштина узима у оцену и претрес личност и рад Вучићев и доноси по њега судбоносну одлуку, која је уписана у Протокол Народне Скупштине, и која ће за свагда однети собом у историјски неповрат, некадашњег 'Повелитеља народа'. Та одлука Народне Скупштине гласи:
'Као што сав народ наш познаје Тому Вучића Перишића, као главног проузроковатеља и коловођу свију беда и несрећа, које је земља наша за последњих 20 година претрпела; на овога, дакле узрока, Народна Скупштина има основа да подозрева, да ће Вучић по свом навичају, и у будуће смишљати и предузимати сплетке, које би народу и држави нашој опасне могле бити. А да то не буде, као и да Вучић не би бегством избегао суд и оштетио земљу и народ, који се спрема да по закону тражи накнаду за све пљачке и глобе, које је Вучић толиком народу па и држави у познатим приликама починио, Народна Скупштина моли г. Заступника Књажеског, да Вучића одма данас стави под озбиљну стражу, и под овом да га чува, до даљег решења Скупштине'.

На десет дана пре овог решења (12. јануара) другим једним предлогом лозничког проте Игњата Васића – који је био очевидац догађаја од 1844. и других – пре и после – били су духови у Скупштини припремљени га горње Скупштинско решење. Скупштина је , по протином предлогу, одговорила: 'Да се опоје сви они, који су у политичким покретима од године 1842. па до сад (1858.) изгинули, или – под изговором да су политички преступници – поубијани били; а кости свештеника, који су такође у наведеним приликама изгинули или поубијани били, пренесу црквама, које су служили; као и то, да сродници и остали, слободно пренети и у општем гробљу саранити могу своје несрећно погинувше или под наведеним изговором поубијане'.
И овај је предлог, и израз пијетета према поубијаним и погинулим у бурни годинама, у даљим последицама ишао на адресу Вучићеву. Он је сад био у очевидној опасности, услед чега се, а нарочито после оног решења скупштинског од 23. јануара, затворио у своју пространу кућу близу града, готов да се брани оружјем. Али, он је био сад усамљен и није могао ни на какву потпору рачунати, ка и на ичије сажаљење. Као год што је некада листом све за њим полазило, тако се сад све противу њега окренуло. Sic transit gloria mundi!
Но најгоре је тек имало да дође. Вучић је и сам то предосећао. Јер није остала тајна, а и Вучић је морао то да чује, да је књаз Милош, чим је ступио на српску земљу, већ из Неготина писао свом местозаступнику Стевчи, да узме на испит Вучића, за новац, скупљен за Карађорђев споменик, о коме је у Скупштини решавано и решено, да се стави у народну касу, а историји остави, да о свачијим заслугама па и Врховног Вожда, каже истину.
15. јануара Вучић је књажевом заступнику Стевчи, оставку на Председништво у Совету, везујући то за услов, да му се одреди пензија по годинама службе. Он је то учинио, што су га 'сви салетали, да да оставку, да би изласком његовим умилили мрзост Милошеву на Совет'. Као да се почело испуњавати оно пророштво, које је – при одласку књаза Милоша из Београда 1839. – рекао ту присутни Срећко из Трнаве: 'Биће скупа мишја рупа' (ако се Милош врати)!

29. јануара пред сам разлаз, Народна Скупштина, поново се враћа на Вучића и у свом писму N^о 373. обраћа се Представничеству Књажеском уз навођење осам тачака, осам тешких оптужба против њега, почев од догађаје на Трешњи 1839. кад је 'издајничким начином' војнике наше свукао и распустио, па редом кроз све догађаје и у писму наведене глобе народне касе, свирепа мучења, удешавања са Турцима, убиства, паљевине и уцене у 1844. год. и све до 1848. а и у последње време, када је по нахођењу Скупштине са осталим великашима нашим био умешан у све сплетке и несреће, којима се Отечество наше упропашћивало' – и тражи: 'да се Тома Вучић, овај непоправими злотвор народни, одма даде под суд.'
Сутра дан, 30. Јануара 1859. судбина је неумољиво ставила своју руку на Вучића. Речено је, како се затворио у своју тврду кућу, и није пуштао никог к себи. Ваљало га је некако измамити из куће. И ту је улогу примио на себе Филип Станковић из Смедерева, његов пријатељ, а сада Милошев човек. Филип је сео у дворска кола, дошао кући Вучићевој, и после дугих уверавања, буде пуштен у кућу, где убеди Вучића 'како је Господар наумио да му све опрости и послао је по њега каруце књаза Михаила да дође и преда њ изиђе'. Вучић најпосле поверује и седне у кола с Филипом, али га, на раскршћу где се (сада) одваја улица Kраља Александра од Теразија, дочека управник вароши Јов. Белимарковић; Филип ту изађе из кола, која опколе жандарми и Вучића затворе у Палилујској касарни. Одатле га као оболелог преместе у 'војнички шпитаљ', где је после петомесечног затвора и неизведен на суд, - говорило се да је отрован – умро 1. јула 1859. год. Сахрањен је у гробљу код палилулске цркве. О томе је његов праунук Коста Христић забележио: 'У ковчегу је лежао покојник без одела, само у гаћама и кошуљи. Изгледало је као да је то био неки осуђеник и тежак преступник. А то беше негда свемоћни војвода Тома Вучић Перишић'. Много доцније његове су кости пренесене у цркву, коју је сам, за живота, себи за укоп наменио и озидао, у селу Закути у Доњој Гружи.

Литература:
Јеврем Грујић, Записи II; Стевча Михаиловић, Мемоари; 'Србске Новине', бр. 15., година 1859.

Пред Вучићеву буну
_{Један необјављен докуменат}

Против кнеза Милоша често су дизане буне због његовог аутократског владања, али од 1835. г. када је Милош суспендовао сретењски Устав почела се је стварати завера много озбиљнија, јер су на челу незадовољника били: Тома Вучић Перишић, Аврам Петронијевић, Јеврем Обреновић, па и сама кнегиња Љубица. Јеврем и Љубица ушли су у ову заверу са намером да се власт Милошева ограничи, а Вучић и остали да се Милош са престола свргне. И Љубица, и Јеврем сувише касно су прозрели намере Вучићеве и несвесно су припомогли обарању династије Обреновића. Милош је био приморан да 1. јуна 1839. абдицира и оде из Србије а иста судбина је 1842. снашла и кнеза Михаила.
О Вучићевој буни опширно је писао г. Драгослав Страњаковић и изнео читав низ нових докумената. Ми смо дошли до једног Вучићевог писма које је он писао 2. септембра 1838. и послао у Цариград Авраму Петронијевићу који се је у то доба тамо налазио. То писмо писао је Раја Дамњановић, онда писар код Јеврема, а Вучић га је само потписао. Раја је под кнезом Александром био и министар и државни саветник. Као учесник у Тенкиној завери 1857. био је осуђен на смрт, па затим помилован на 20 г. робије. Умро је у Гргусовачкој кули (у Књажевцу) 21. марта 1858. Paja je био зет капетан Мише Анастасијевића. Унуке Рајине; г-ђа Елва Кохоут и Анка Деспинићева сачувале су Вучићево писмо. Оно гласи:

Почитајеми брате Авраме!
Писмо је ово прво чекало досад да би вам у једно време и више што имао јавити. И међутим, опет никаква нестрпљиво очекивајућег гласа од Вас. Како се ми пак од јуче узбуђени и тронути налазимо, није могуће пером прискорбије наше описати и изразити. Сами питамо себе, да ли је могуће да то буде или не. А то је ово. Јуче пошта однекуд овамо дође, и прошавши предворителном наредбом књажеском кроз контумац Алексиначки, неотворена нимало незадржана, но само окађена, и у контумацу земунском отворила ce je донела је на књаза три пакета, један од Понсобија, други од Хоџеса и трећи од Живана. Куниберт и Панта пакете те имали су у Земун примити. Од Живановића покрај тих пакета добили су налог да по пријатију сам собом Куниберт их однесе и књазу у руке преда, и пре него што их распечати да му иште муштулук и честита по жељи совершеније дјела тамо, јављајући да се у њима ти гласови садржавају како је све свршено и да остају скоро и сами доћи. Куниберт дакле с тим пакетом јутрос рано одхитио је весео у Крагујевац. Живановић писао му je Куниберту да у пакету његовом књазу има и концептирано од њега писмо благодарително Понсобију, које да нико не би знао осим њега и књаза, да га препише готово и натраг као благодарност пошље. Тронути и наново узбуђени овим гласом, нисам у стању описати внутрена чувствованија наша, која брижљивосћу и неспокојносћу, у печалном дакле во вјеки положенију нашем душу нам и срце раздиру. Премда нас теши г. Вашченко да то неће бити истина, и дај Боже да не буде, но уплашени и знајући шта нас и отачество чека, а писма и никаква известија ни сад ни одавно немамо, а ово је писмо и од самог Понсобија, је л' могуће да се у мислима нашим смиримо и утјешимо! Буде ли ово истина, зло по нас и Отечество! Књаз ће онда гоненијем на нас. На једну главу две руке остају чувати и бранити. У сваком противном догађају и неповољности с наше стране, да не чујете, скоро писмо и известије ваше по овом могуће је мисли наше поколебане предупредити к даљем поступању и догађају! Молим дакле час пре и пишите нам. Знате да је све готово поступање свирјепо обуздати, а трефили су се сад овде, кад вам ово пишем, и нека господа старјешине и једнаке су мисли с нама.
Господар Јефрем ови дана дана дошао је овде грозничав из Крагујевца полечити се. Молио сам га да вам пише, но будући да се није удостојио од вас одговора на писмо његово к вами од 1. јулија, тако неће да вам пише. Очекујући скорјејшег одговора остајем ваш...

Писма Понсобија и Хоџеса, која се овде помињу, уверавала су Милоша да његова власт неће бити ограничена онако како су уставобранитељи захтевали. Отуда је и страховање Вучићево које он писмено Авраму исказује. Вучићев страх био је неоправдан. Устав, зв. 'Турски' од 10. децембра 1838. толико је спутао Милоша, намећући му саветнике које није могао сменити, да је после неколико месеци морао отићи из Србије. Вучић је почео да припрема буну 1835. и извео је 1842. када је династију Обреновића заменила династија Карађорђевића.

Вучић као кабинетски саветник

Вучић је у раније доба свога живота, као дисциплинован војник, радио онако како му Милош заповеди. Тако: носио је заповест Вујици да се Карађорђе убије, управљао је двором и тековином Милошевом, надзиравао грађевине, које је Милош зидао, куповао коње, волове, краве, овнове и овце за рачун господара и т. д. У исто време Вучоић је пратио целокупан рад Милошев и доста научио живећи стално у Милошевој околини а особито се научио оним демагошким особинама, којима је Милош тако вешто утицао на народне масе. Да је ту школу у Милоша врло добро изучио, показала је Милетина буна, сусрет Вучићев с војском и с народом на Трешњи код Авале и одлазак Милошев из Србије а нарочито Вучићева буна 1842. године и прогонство кнеза Михаила.
Како у угушивању буна, тако и у покретању народних маса на буну Вучић је радио као олуја, ломећи све што му на путу стоји. У таквим приликама он не само да је био немилостив, он је био суров, свиреп, крвожедан. Али како је Вучић био у бунама бескомпромисан, који руши орканском снагом, он није био стваралац, он често пута није знао шта да уради и шта да постави на оно место, где је неку творевину порушио; он често није имао плана, није знао шта хоће.
У 1842. год. он је срушио режим Милошеве самовоље, створио је нов – уставобранитељски, он је тај режим одбранио угушивши Катанску буну, и постао кабинетским саветником. Имао је права да долази и на седнице министарског савета. Он, онако силан у подизању народа на буне, онако страшан у угушивању буна у време мира, није имао политичких мисли, јер ако је врло добро знао шта не ваља у једном режиму и ако је могао порушити рђав режим, никада није знао, шта треба урадити, да се на место тога режима створи бољи. За тај посао требао је неко, ко је знао шта је држава, шта су основе државе, шта је власт и како се она може удесити и уредити те да држава напредује и грађани да не трпе насиља од те власти и да не подносе злоупотребе оних, који представљају власт.
Баш тај недостатак тваралачке моћи у Вучића учинио је те је Вучић стално био незадовољан, врчао је на оне, који су стварали и у том стварању мало се на њ – предводитеља народа и кабинетског саветника – обзирали. Њему је у редовним приликама стално неко био крив, стално је готов не само на парницу него и на буну, па да руши и оно, што је сам створио.
После Катанске буне он је силан, он је моћан, на врхунцу политичке моћи и утицаја. Њега се боји Кнез Карађорђевић, њега се боје саветници, њега се боје министри; они га нерадо гледају у својој средини и трпе га што морају, али би га се сви радо отресли, само кад би могли; они најпосле и раде да га се отресу. Он то зна, он то унеколико и види и то изазива у њега мржњу према најјачим факторима у држави.
Осим свега овога у Вучића стално је било једно осећање, које се бунило на оне неправде, које су чинила 'господа' аге, бегови или Милошеви чиновници. Оно исмевање, понижавање и презирање сељака – геака – од стране школованих стално су бунили осећања Вучићева. То је он једном приликом и исказао у Државном Савету рекавши: 'Молимо, браћо, нико није закупио ову земљу (Србију) свако је принео по мало да се она ослободи. Кад треба, онда дај народе, а после га гази. Кад рекне неко: Шта зна геак, еее, тако ми је канда ми и ово друго око копа. Ко је благородник у овој земљи? Зар нисмо сви једнаки?'
Кад се Вучић вратио од Шапца, кад му је на Дубоком код ушћа Колубаре, одузето пуномоћије, које му је давало диктаторску бласт, он је дошао у Београд. И као год што је добио нарочити чин војводе с титулом 'превасходителство', тако је сад заведен само ради њега чин 'кабинетског саветника'. И Вучић је постављен за 'кабинетског саветника' са платом од 3.500 талира. По плати Вучић је раван председнику Савета, по власти први до владаоца, јер има право да долази на седнице министара и на седнице Савета. И он долази и учествује у дебатама, често је и у двору поред Кнеза. Њега се Кнез боји. Кнегиња га трпи, а сродници Кнегињини просто га мрзе и боје га се. Они су чули за ону забринутост Вучићеву, кад је ова победивши Кнеза Михаила у сукобима на 'Дивљем Пољу' код Крагујевца, на Чумићу и Жабарима ишао Београду, па на путу кроз Белосавце рекао својој околини: 'Молимо, браћо, с Обреновићима је свршено за сад, а шта ћемо с Ненадовићима? Хоћемо ли и њих пребацити са свим њиховим малом преко Саве?'
Многи нису ово разумели, али су се досећали. Вучић се сећао, какав су силан утицај на ток државних послова имали Ненадовићи у време Карађорђа, па је, знајући слабост Александра Карађорђевића, којим је заменио Кнеза Михаила, предвиђао још 1842. г. какве ће тешкоће имати с Ненадовићима, као сродницима Кнегиње Персиде. И заиста Вучић ускоро после 1842. године дошао је у сукоб с дворском камарилом и са Кнезом.
Како је то било видећемо у другом чланку.

II
Бојазан Вучићева да ће Кнез доћи под утицај Ненадовића постепено је расла док није дошла до свог врхунца 1857. године. Исто тако страх од Вучића све је више обузимао камарилу, саветнике и министре. Интриганти су покушавали да нађу личност, која би могла избити из седла 'шкиљавог' Вучића. Дворској камарили изгледало је да ће за то бити погодан Стеван Книћанин, који беше постао после 1848. године државним саветником. Осим тога камарила је гледала да завади између себе главне стубове уставобранитељског режима, Вучића са Петронијевићем и И. Гарашанином. И у том послу је помало успевала до 1848. Ипак, не гледајући на све те интриге камариле и појединаца Вучић је и даље остао најјача личност у Србији. То је ишло тако све до покрета Срба у Угарској. Тај покрет и неке интриге довеле су Вучића до велике свађе како са Кнезом тако и са министрима и са најзнатнијим саветницима. Ствар је, колико смо се могли обавестити, била у овоме:
Годину дана после Катанске буне Вучић је почео бивати незадовољан двором и камарилом, а и ови њиме. У јесен 1845. године Василија Вукомановићка, шурњаја кнеза Милоша пође за Беч да види оба кнеза Обреновића. Том приликом Вучић је израдио Василији пасош и кад је пошла предао јој је писмо упућено кнезу Милошу. Овај се силно обрадује писму и кад се Василија врати, Милош јој беше дао писмо за Вучића, један скупоцен прстен и свилу за Вучићеву жену Нулу.
Кад се Василија врати, она је тако вешто умела сакрити писмо и ствари, да их полиција при претресу није могла пронаћи. Доцније се некако дозна да је Василија донела неко писмо и неке ствари од кнеза Милоша за Вучића, те се камарила силно узнемири и потражи да се Василија по тој ствари испита. Испитивао ју је у полицији Миливој Петровић Блазнавац. Али управитељ Раја Дамјановић, Вучићев кум и зет Капетан Мише Анастасијевића, заташкао је целу ту ствар. Све ово приповедала је 1891. година сама Василија Вукомановићка.
Мада је Р. Дамјановић заташкао ове везе између Милоша и Вучића, опет је камарила сумњала на Вучића и још га се више бојала. Вучић је од 1847. почео причати људима како се каје што је Александра довео на власт и учинио да се осили родбина кнегиње Персиде. Покрети из 1848. дали су му прилике да још једном покаже Кнезу, министрима и савету колико је он моћан.
1848. године кнез Милош покуша да преко Загреба и Босне дође до Србије. А још пре тога љубимац Стевана Книћанина, Миливој Блазнавац, који се преко Вука Караџића беше толико приближио Милошу, да га овај називаше својим сином, беше сазнао од Милоша за многе ствари па и за преписку коју је стари Кнез водио са Вучићем. С тога у једном свом писму после 10. маја 1848. Миливој пише Книћанину како Вучић стоји у преписци с кнезом Милошем и како 'лисац раван матором Милошу', тајно с Милошем 'ујдурисава' да се Милош у Србију врати. А 10. маја Миливој је писао и самом кнезу Александру Карађорђевићу, да је да је чуо из уста самог Милоша, у четири ока, како је овај уговорио с Вучићем и још неким људима, да га ови доведу у Србију. Има још једно писмо Миливојево писано Книћанину 1848. пре 15. јуна, у коме се говори о неком Вучићевом писму кнезу Милошу, и у коме се тражи да се предузму оштре мере против Вучића за времена докле није доцкан.

III
У то време и двор и камарилу и министре и многе саветнике обузимао је силан страх да откуда кнез Милош или кнез Михаило не упадну у Србију. И баш у то време дошла су ова Блазнавчева писма о некаквој кореспонденцији између Вучића и Милоша. Ова вест пала је као бомба како у двор и међу придворне људе тако и међу министре и неке саветнике. Неки саветници, међу којима и Книћанин, не верују у 'безазленост сношенија између г. Вучића и књаза Милоша', и нападају Вучића као издајника. Поносит и бесан, не примајући ни од кога ни много мање прекоре, Вучић подноси Кнезу 'протестацију' противу саветника који су га увредили. Наиме 'задовољења' не тражи ништа мање него да се сви ти саветници уклоне из Савета. Кнез и министри нису хтели жртвовати те саветнике Вучићевој јарости, него су покушали да га с њима измире. Покушаји измирења нису успели. Онда није остало ништа друго него да се сазове Народна Скупштина, која ће као народни суд умирити ову великашку кавгу, из које је могло свашта произићи. То је била Скупштина од 1848, чувена Петровска Скупштина, на којој није дошло до мирења великаша с Вучићем, него до потпуне Вучићеве победе. Петровска је Скупштина више личила на сватовску гомилу него на Скупштину; поред народних посланика на њој је било доста и другог света који је без мандата дошао, и нпр. цела Вучићева Гружа дошла је на ту Скупштину која се у Крагујевцу држала, да брани свога великог човека од његових душмана. Кнез с министрима и саветницима једва се пробио кроз усталасану гомилу, која није хтела ништа да чује, него је само клицала Вучићу. Кнезу је остало да бира између двога: или да се туче с народом, или да попусти Вучићу. Он је изабрао ово друго. Саветници који су се били замерили Вучићу, добили су миг да тобоже сами даду оставке; Скупштина се после тога одмах закључила, и Вучић се могао хвалити да је, због једне личне увреде која му је била нанета, успео изазвати скоро једну буну у народу.
Ово је била потпуна победа Вучићева над Кнезом, министрима и саветницима. Али ова победа потпуно је удаљила Кнеза од Вучића и Вучића од Кнеза. Вучић више не долази на своју дужност и то траје неколико година. Најпосле Илија Гарашанин поставши министром председником 1852. године удаљи Вучића од дужности кабинетског саветника, и стави у пензију. И сад стари 'предводитељ народа', диктатор и 'војвода' са титулом 'превосходителство' и 'кабинетски саветник' није више ништа него први међу пензионерима. И то ко му учини? Илија Гарашанин! Вучић је био љут као звер и као пензионер почео је окупљати око себе опозицију, нападати Кнеза а нарочити камарилу.

Вучићева револуција
_{Одломци из књиге 'Влада уставобранитеља од 1842. до 1853. године, г. др. Драгослава Страњаковића}

Пошто је план за буну био израђен, Вучић, 17/29 8. 1842, пређе у Земун у Аустрију; Петронијевић, пошто је претходно своју породицу одвео у Аустрију, отиде паши у град, а остали истакнутији уставобранитељи који су за буну знали, разиђу се; под изговором да иду својим кућама, по унутрашњости Србије да дижу народ на буну против Кнеза. Да би још више заварали свој траг и дали доказа своје лојалности према Кнезу и српској влади, уставобранитељи, пре свога одласка кућама, предаду Кнезу молбе да их прими у државну службу.¹⁾ Између организатора буне распоред је био учињен тако, да сваки од њих иде у свој родни крај и тамо подигне народ на буну; Петронијевић да иде код Паше у град и да се стара остати у сталним везама са вођама буне у унутрашњости. Вучић је узео на себе главну улогу: да пре кнеза Михаила стигне у Крагујевац и дочепа се 'регуларног воинства', артилерије и муниције која се тамо налазила. За свој циљ организатори буне су били придобили. помоћу новца, Илију Новаковића, командира регуларног воинства у Крагујевцу, који је сву војску, по доласку Вучићеву у Крагујевац, превео на страну бунтовника. За своју ствар устаници су били придобили и неколико среских и окружних начелника у унутрашњости Србије.
У Земуну у гостионици код 'Златног лава', Вучић је одржао двочасовну конференцију са аустриским генералом Хауером.²⁾ Из Земуна Вучић оде у Панчево, одакле га, ноћу између 18/30 и 19/31 7. 1842, турске каикчије, заједно са кавазом београдског паше, превезу у Смедеревски град, где га дочека Паун Јанковић - Баћа³⁾ и настави пут за Коларе.⁴⁾У Коларима је, за рачун бунтовника, прикупио нешто оружаног народа, помоћник смедеревског окружног начелннка, Антоније Ранковић, са којим је Вучић продужио пут Крагујевцу. У Гружи у Крагујевачком округу, бивши смедеревски начелник Стеван Петровић Книћанин, а у Лепеници начелник Среза лепеничког Јовица Николић дизали су народ на буну,⁵⁾заказујући му општи састанак за четвртак 20. 8. / 1. 9. 1842. у Поскуричком Пољу близу Крагујевца, где ће и Вучић са својима бити.⁶⁾ По Книћаниновим речима, са састанка у Поскуричком Пољу народ ће учинити питање на надлежне: ко је порез од 5 на 6 талира подигао, ко је пореске новце 'побио' и ко је казао да се жировница од народа купи. Стеван Книћанин и Јовица Николајевић сакупи ли су известан број наоружаних људи с којима је Вучић дошао пред Крагујевац и заузео га.⁷⁾20. 8. / 1. 9 око подне, Вучић је био у Белосавцима.^8.)Увече истога дана дође у село Трнаву и ноћи у кући Срећка Поповића.⁹⁾ Сутрадан продужи пут у Крагујевац. Дође у Поскуричко Поље, где му заповедник војске у Крагујевцу капетан Или|а Новаковић, и 'надзиратељ' џебане Илија Марковић, предаду војску, топове и џебану за обећану новчану награду.¹⁰⁾ 21. 8. / 2. 9. 1842. официри и војници заузели су за рачун Вучића Крагујевац. Вучић, на дани му знак 'избацивањем пет топова', пође са народом из Поскуричког Поља и прими заузети Крагујевац.¹¹⁾По заузећу Крагујевца Вучић је одмах писмено обавестио проту Матију Ненадовића, а вероватно и остале своје саучеснике у организацији буне. У свом писму Ненадовићу Вучић каже:
'Једна главна циљ постигнута је. Крагујевац смо узели. У нашим рукама налазе се солдати, топови и сва џебана. Ја се овде налазим с народом округа крагујевачког а који час очекујем да ми и ћуприско и јагодинско оружје доће, па да се одмах кренем Београду. Гледајте и Ви те са народом ка Београду крените. Г. г. официри и солдати овдашњи сви до једног су ми се заверили да нас неће никако издати, но да ће у воду и у ватру са нама. Ја сам се са народом у Поскуричком Пољу налазио, кад су данас официри са солдатима за нас Крагујевац заузели, које су мени избацивањем пет топова на знање дали, те сам се ја по томе кренуо, овде дошао и Крагујевац примио. Ја сам напедио да солдати иду са мном у Београд и понећу шест топова, и тако воопште Вам могу рећи да нам посао врло добро за руком иде. Само гледајте и Ви ваш крај уредите и да се у свему добро осигурате и што скорије на опредељеније ваше спешите.
Одмах као ово писмо примите одаберите једно шест седам најотме- нијих људи из вашег окружја и пошаљите их к мени.'¹²⁾
Док се бура у народу потајно спремала киез Михаило и његова влада нису могли иишта о њој до знати. Прве гласове о побуни народа у окрузима: београдском. смедеревском и пожеревачком. Кнез је добио 19/31 8. 1842. у Београду.¹³⁾
- наставиће се -

_{¹⁾ Ib; А. Н. Протестација Кнеза Михаила страним конзулима у Србији и Ћамил-паши, 27.8. 1842; А Н. Кнез Михаило грофу Неселроду, 2. 9. 1842; А Н. Кнез Михаило великом везиру Реуф-паши, 11. 9. 1842; А. Н. Кнез Михаило кнезу Метерниху 7/19. 9. 1842. Миша Анастасиjевић је казао Јовану Станковићу у Земуну, да су се њему Вучић и Петронијевић поверили да је ’генерал Хауер план буне скроио и буном руководио'. Аустриски генерал Унгерхофер казао је Станковићу у Земуну 'да је Вранов бивши сектар код Вашћенка, заједно са генералом Хауром, Ћамил-пашом и бунтовницима, радио на паденију кнеза и правителства нашег, да је неку тужбу са неколико хиљада потписа снабдевену у Петроград однео, но тамо је као клеветник српскога књаза, правитељства и господина Вашћенка ухваћен и сада службе лишен (Јован Станковић Милошу Богићевићу, 2. 11. 1843).
²⁾А Н. Кнез Михаило грофу Неселроду, 2. 9. 1842; Кнез Михаило кнезу Метерниху, 7/19. 1842. и Мемоар кнеза Михаила барону Ливену, 15. 11. 1942.
³⁾ Ib.; Алимпић, 32.
⁴⁾ А Н. Голуб Петровић Помоћник министра унутрашњих дела кнезу Михаилу Обреновићу 20. 8. 1842. Паун Јанковић је дошао, на два сата пре Вучића у Смедерево. Из Београда је одведен у Смедерево хат Јована Ресавца, на коме је Вучић отишао у унутрашњост Србије (А Н. Голуб Петровић кнезу Михаилу, 24. 8. 1842.) Стеван Миловановић Хаџи-Баба, 'бивши бројач при попечатељству финансија' довео је оседланог хата Вучићу у Смедерево (Голуб Петровић кнезу Михаилу, 20. 8. 1842.).
⁵⁾ А. Н. Кнез Михаило великом везиру Реуф-паши, 13. 9. 1842.
⁶⁾ А. Н. Голуб Петроваић кнезу Михаилу, 21. 8. 1842.
⁷⁾ Кнез Михаило великом везиру Реуф-паши. 13. 9. 1842.
^8.) А. Н. Члан Савета Милутин Ђурђевић кнезу Михаилу, 20. 8. 1842. 9) Мемоар кнеза Михаила барону Ливену 15. 11. 1842.
¹⁰⁾ А. Н. Мемоар кнеза Михаила барону Ливену 15. 11. 1842; А. Н. Изјава официра српских против насиља Аврама Петронијевића и Томе Вучића-Перишића, у Земуну, 11. 11. 1942. Ову су изјаву дали: Васа Илић капетан, поручници: Мијаило Петровић, Ђорђе Јанковић, Димитрије Дражић, Радивоје Момировић, п.поручници: Милан Антоновић, Васа Лукић, Мића Аћимовић, Петко Томић, Мојсеј Богдановић, Мито Миленковић и Ђока Николић. Сви ови официри, пошто је резолуција успела, били су од стране Вучићеве ухапшени, али су успели да се ослободе затвора у Пожаревцу и да побегну у Земун код кнеза Михаила.
¹¹⁾ А. Н. Вучић-Перишић проти Матији Ненадовићу из Крагујевца, 21. 8. 1842.
¹²⁾ Ib.
¹³⁾ Мемоар кнеза Михаила барону Ливену, 15. 11. 1842; Изјава официра српских у Земуну, 11. 11. 1842; Кнез Михаило великом везиру Реуф-паши, 13. 9. 1842.}

Извештен званично о почетку буне у народу Кнез је наредио да се одмах писмено обавесте сви окружни начелници о побуни и да им се нареди да народ о буни известе и припреме га за одбрану. Начелника Округа београдског пошаље у народ да га припреми против бунтовника. Јовану Обреновићу и Јовану Мићићу нареди да са неколико стотина оружаних људи похитају Крагујевцу, заузму га и од бунтовника спасу топове и муницију. Затим обавести и управника Београдске тврђаве Ћамил-пашу о почетку Вучићеве буне. Истога дана увече Кнез је добио извештај да је Милутин Гарашанин са својим присталицама ухватио и свезао старешину Среза грочанског Михаила Ризнића, и дa је буна у народу узела веће рaзмере. Да би спречио буну у Подрињу, Мачви и Ваљевском округу, Кнез пошаље Помоћника Министра унутрашњих дела Милоша Богићевића 'да у ваљевском, шабачком и подринском округу појавивше се тамошње коловође буне, Матију Ненадовића, Лазара Теодоровића, Ђуку Стојичевића и остале њихове присталице похвата'. Кнез се, затим, реши да лично са регуларном војском из Београда: 600 пешака и 30 коњаника пође бунтовницима у сусрет. Праћен својом свитом, Кнез дојаши на коњу у војну касарну где га целокупно воjинство у Београду у паради дочека. Кнез нареди да се од војника формира 'кара' и стане у средину са својим саветницима и начелником воjинства генералом Иваном Даниловићем. Пошто се барјак донесе и стави у средину, Кнез саопшти воjницима: 'да је Тома Вучић-Перишић почео у народу буну дизати, која општој погибљи Књаза и отечества грози, да мир и поредак, благостанија и среће отачества нашег, нашу, својих синова (војника) помоћ захтева, и рече: да ће он сам лично нас против бунтовника Вучића предводити, и опоменувши нас на нашу у војном закону отачества нашег садржајему дужност према њему и отачеству, нареди да се заклетва под освећеним нашим барјаком, по форми у нашем војном закону садржану положи, која одмах с торженственим восклицанијем и могочисленим Ура!!! торжественише положена буде. Даље опоменуо је Кнез војичство на почитаније и строго повинованије својим официрима и слепу покорност мајору Вучковићу, који потпуно његово поверење ужива и који ће то оправдати делом својим.'
Око поноћи, између 19/31 августа и 20 августа / 1. септембра 1842, са регуларном војском и већим бројем саветника, Кнез крене из Београда за Крагујевац у нади да ће пре Вучића стићи и заузети топове и муницију која се тамо налази. У два сата после пола ноћи, Кнез је стигао у манастир Раковицу где се задржи до сванућа, настави пут даље, дође у Рипањ и ту остане на ручку. У Рипњу Кнез дозна од механџије да је, прошлу ноћ, долазио Милутин Гарашанин и народ на буну дизао, и да је из Рипња, отишао у село Барајево. Кнез одмах пошаље за њим потеру, која га стигне близу села Барајева и позове на предају. Гарашанин опали из своје пушке и нагне бежати. Потера припуца на њега, убије га на кречани код Барајева, главу му отсече и његова три друта жива ухвати. Када је Кнез из Трешње у Раљу дошао, потера га нађе, донесе главу Милутина Гарашанина и дотера ухваћену тројицу његових другова. Сутрадан, 21 августа / 2 септембра 1842, погинуо је Лука Гарашанин син Милутина Гарашанина. Лука је био жив ухваћен у Чарвану, у својој ливади код Гроцке, па затим погубљен. Из Раље Кнез настави даље пут и стигне истога дана у сумрак у Сопот.
У Сопоту Кнез је добио извештај да су неки официри у Крагујевцу спремни да пређу на страну бунтовника. Да би то предупредио, Кнез упути из Сопота, 20 августа / 1 септембра, распис 'Гарнизоном војинству крагујевачком пехотном и артилериском', у коме му ставља до знања како је он извештен, 'да се међу војском у Крагујевцу налазе неки, а нарочито официри, који су у споразуму са њему противним партајом и који се труде побуну народа против свога Кнеза учинити'. Извештавајући их о томе Кнез их опомиње на њихову заклетву којом су Кнезу и отачеству обавезали се. Да би спречио сва могућа средства која отуд произићи могу Кнез им шаље начелника гарнизоног војинства Ивана Даниловића и поручника Михаила Петровића са једним делом гарнизоног воинства, који ће, Петровић пешадију а Даниловић целокупну војску, под своју команду узети. У исто време а по истом послу, Кнез је послао у Крагујевац г г. саветнике: Милутина Петровића, Петра Туцаковића, Арсу Андрејевића и Илију Поповића. Кнез је из Сопота писао своме ађутанту Јовану Обреновићу и начелнику Округа ужичког, Јовану Мићићу, да обадвојица, са по 200 најпоузданијих и наоружаних људи пођу Крагујевцу и тамо да се споразумеју 'како с војеним тако и са полициским властима нашим, како би народ тамошњега окружја и тамо гарнизонирајуће регуларно наше воинство с вама у једномишљу били'. Исто тако Кнез је из Сопота упутио писмо саветнику Милутину Ђорђевићу у Орашац да поведе са собом што више народа, пешака и коњаника и среског начелника Живојина Јоксимовића, и да што пре дође у Чумић, где ће и он доћи. Желећи да има сталну везу с Цариградом, Кнез је наредио своме претставнику Ђорђу Протићу у Београд 'да настоји, да се цариградска пошта уредно и на време експедира, макар се за исту према данас малом числу мезулскиј коња неколико под кирију по потреби узимало'.
-наставиће се -

Кнез је, 21 августа / 2 септембра стигао у Жабаре. Близу Жабара доведен му је и предан Танаско Јовановић, кмет из Пудараца, кога је он, као познатог присталицу Вучића и Гарашанина, дао одмах погубити. Уверен да ће с народом, који му је стално пристизао у помоћ, успети у борби против Вучића, Кнез поручи своме претставнику Ђорћу Протићу 'да поуздани људи из Београда, једни друм који води у унутрашњост, а други покрај Дунава и Саве чувају, да не би ко од главних виновника, које треба ухватити, у град (београдски) или у Аустрију умакао. Исти ови људи који чувају стражу. ако би наишли на некога неотачаственика и небрата, ухвате га живог, да би га у рукама имали, а ако то није могуће, слободно га је убити. Томе ће мислим помоћи, те кад би се учинила наредба да се познатим Вучићевцима не дају пасоши, а тако и код конзулата аустриског да се корак учини и овај замоли да аустријске власти не би, на своју страну примиле Вучићевце'. Кнез је наредио своме Претставнику да све извештаје које од њега добија саопшти Савету, макар и кратким путем, и руском генералном конзулу Вашћенку.
Саветници, које је кнез Михаило послао из Сопота у Крагујевац, дознаду успут да се у околини, куда они пролазе, налази Павле татарин послан негде и неким послом од стране Вучићеве. Они пошаљу потеру за њим која га стигне у шуми између Жабара и Ратара, и, пошто се није хтео предати, убију га. Код Павла је нађено Вучићево писмо, писано 21. августа / 2. септембра 1842 у Чумићу, Стефану Стефановићу Тенки, начелнику Пожаревачког округа Михаилу Ђорћевићу и помоћнику окружног начелства Антонију Ранковићу. Вучић у писму позива своје пријатеље на буну и извештава их о своме успеху. Затим је код Павла нађено и једно Вучићево писмо за Ћамил-пашу и 'Вучићева марама од свиле у којој су била завезана три зрна пшенице'.
Кад саветници стигну близу Крагујевца и добију извештај, да га је Вучић већ био заузео, зауставе се и поставе стражу поред реке Лепенице, мислећи да ће бунтовници како буду чули да је Кнез ту, побећи а народ сав кнезу прићи. Но коловођа бунта (Вучић) умео је народ сасвим на своју руку завести и друкчије му свој план претставити говорећи, да Књаз није ту с војском дошао, но да је то војска попечитеља, која жели народ у лику опасати, да он (Вучић) Књаза поштује и да му љуби скут, руку и стопу, и да је на то пошао да Књаза од попечитеља његових ослободи. 22. августа / 3. септембра 1842, кнез Михаило са војском и пратњом стигне у село Петровац близу Крагујевца (село Петровац удаљено је око 1 сат од Крагујевца) и на путу, под Сушичким Брдом, улогори се и преноћи. Сутрадан Кнез је наредио своме Претставнику у Београду да се обустави даље давање пензије: Вучићу, Петронијевићу, Симићу, Тодоровићу и Проти Ненадовићу. У логору под Сушичким Брдом с Кнезом је било, поред регуларне војске, око 15.000 људи. Кнез Михаило увидевши да Вучића без 'крвопролитија неће моћи кренути из Крагујевца, реши се и покуша да мирним начином оконча спор са бунтовницима, надајући се да ће на тај начин привући к себи војску и народ који је био уз Вучића. Из Петровца Кнез пошаље у Крагујевац саветника Арсу Андрејевића као свога изасланика да се састане са Вучићем и разговара о условима мира. Као Вучићев претставник био је одређен Богдан Ђорђевић, начелник Среза параћинског. Још у самом почетку разговора Кнежев изасланик Арса, буде на превару убијен од стране Богдана Ђорђевића. У исто време генерал Иван Даниловић, који је са неколико коњаника био ушао у Крагујевац да се обавести о приликама у вароши, буде од стране Вучића картечима дочекан те се једва бекством спасе.
После погибије Арсе Андрејевића стану се кметови и од једне и од друге стране састајати и 'о узроку међусобне битке разговарати'. Вучић, који је после свога уласка у Крагујевац извукао топове на Метино Брдо, побојавши се, да може доћи до измирења, мане белом марамом и да знак да топови отпочну пуцати и картечима бити лево крило Кнежева војске на реци Лепеници, која се тек ту била сместила. На први пуцањ топова народ напусти Кнеза и регуларну војску и стане у нереду куд који бежати. Кнез изда наредбу да се војска повлачи избегавајући сваки судар са бунтовницима. Напад Вучићев из топова на Кнеза и његове присталице био је око подне 23 августа / 4 септембра, када је Кнез изишао на Сушичко Брдо. У Чумићу Кнез је поставио за заповедника над целокупном војском (народном) саветника Милутина Петровића Еру, брата Хајдук Вељковог. Петровић је више био наклоњен Вучићу него Кнезу. Он је још успут од Сушице народу говорио: 'да он не зна зашто кнез против Вучића иде, кад он за народ добро
Поједини официри молили су Кнеза да им дозволи да се сукбе са противничком војском, нападну на топове и освоје их. Кнез им није хтео никако допустити 'не желећи да се невина крв народа узалуд пролева'. Из Чумића, Кнез је отишао у Жабаре. Официри који су се налазили под командом мајора Вучковића молили су га да им дозволи да одбију бар један противнички напад. Вучковић је био противан њиховој молби. Тако је Кнежева војска морала од Петровца до Жабара отступити како кажу одбегли официри 'без да су пушке опалили' а противничка војска 'без икаквих препона све боља и боља местоположенија задобијати'
- наставиће се -

Док су се овако ствари развијале између Кнежеве и противничке војске у Београдском и Крагујевачком округу, било је буне и у другим крајевима. Своју акцију у народу против кнеза организатори буне развили су у Окрузима: смедеревском, пожаревачком, крушевачком, јагодинском, ћуприjском, шабачком, ваљевском и рудничком, и у некима од њих имали су, у почетку, извеснога успеха.
У Пожаревачком округу главни организатор буне био је Стефан Стефановић Тенка. Он је у Пожаревац дошао 15/27 августа 1842. Његови помагачи на организовању буне у народу били су: окружни начелник Михаило Ђорђевић и начелник Среза моравског Атанасије Вукићевић. 20 августа / 1 септембра 1842. у Пожаревцу се осетило неко комешање народа. 60 оружаних сељака дошло је у варош. Окружни начелник позове к себи кметове пожаревачког примирителног суда и стави им до знања: 'куд сав народ, да се и они спреме и пођу с оружјем, додавши, ко би остао да му се после глава отсече. Суд дозове себи начелника да га пита, какво је то народно комешање и због чега се и по чијем налогу народ подиже'. Начелник не хтеде доћи. Суд донесе накнадно решење да пошаље два изасланика окружном начелнику и Стефану Стефановићу да их званично упитају, 'зашто се народ под оружје купи'. Изасланици се обавесте: 'Да се народ зато подиже, што је чуо да је дошао царски комесар и оће да га пита: 1) Зашто је данак од 5 на 6 талира повишен; 2) Зашто су жировнице од општина одузете и државној каси враћене; 3) Зашто је дукат од 24 на 23 гроша спуштен; 4) Зашто је свештенству плата повишена; 5) Зашто је дозвољено да се шуме секу и попаше праве; 6) Да тражи да се 'немачкари' из службе правителствене истерају, јер они ласкају око Кнеза и обрћу га на своју руку, а наши синови презиру и заборављају; 7) Зашто се није водило рачуна о тужби коју је Савет Кнезу поднео противу његових попечитеља: Ђорђа Протића, Цветка Рајовића и Стевана Радичевића и 8 ) Што се Портином захтеву, да се отпусте попечитељи Протић, Рајовић и Радичевић, није изашло на сусрет'.
Сва ова питања која су обухваћена у ових осам тачака, а која су уставобранитељи истакли као узрок буне против Кнеза и српске владе, била су веома популарна и народу. Од своје стране и Стефановић и Ђорђевић одбили су да кажу по чијем се налогу народ диже на буну, и препоручили су члановима суда да остану на миру, ако не желе да искусе рђаве последице. Истога дана у варош је дошао начелник Среза моравског Атанасије Вукићевић са око 800 коњаника и 200 пешака. Тада је окружни начелник издао наредбу да 'скоро половина људи из Пожаревца оду, у петак тамо где Вукићевић буде пошао'. Сутрадан Вукићевић дође у суд под оружјем и 'строго препоручи да се претседник суда и најстарији члан спреме за пут; поведу са собом претседника суда и настаријег члана до Мораве па их са Мораве врате у Пожаревац. Окружни начелник остане у Пожаревцу да сачека још неке среске начелнике да дођу са народом у Пожаревац. Истога дана стигне начелник Среза млавског са 600 коњаника и толико исто пешака па продужи одмах пут к Морави У суботу 22 августа / 3 септембра 1842, после подне, стигне глас у Пожаревац да су Тенка и Вукићевић пребегли у Аустрију, неки од њихових другова да су се склонили у Смедеревски град а остали народ, пошто је у Смедереву саслушао Кнежеву наредбу, један део оде за Крагујевац а друг се разиђе својим кућама. Начелник Михаило, не смевши више остати у Пожаревцу, заједно са Раком Хајдук-Вељковићевим и 30 оружаних људи пође на Мораву. Суд, у споразуу са члановима окружног начелства успе задржати начелника Среза рамско-пећког да не иде за окружним начелником, већ да останем у вароши. Срески начелник је био дошао у Пожаревац са још 40 људи да преда сакупљени порез. Затим суд изда наредбу да се скупи око 50 коњаника варошана и сељака, који оду у потеру за начелником, Ђорђевићем, ухвате га код скеле на Морави и везана у Пожаревац доведу. Суд га окује и баци у затвор.
Организатори буне у Округу смедеревском били су: саветник Паун Јанковић, помоћник окружног начелника Антоније Мaјсторовић, други помоћник окружног начелника Антоније Ранковић и казначеј смедеревског начелства Таса Курод. Народ искупљен у Коларима усколеба се и почне напуштати вође револуције, одлазећи једни својим кућама а други Кнежевој војсци код Крагујевца. Исто тако и сами Смедеревци, који су се у почетку двоумили на чију страну да пристану, пошто им је прочитана наредба Министра унутрашњих дела, почну се спремати да иду Кнезу у помоћ. Кад народ почне да напушта своје вође у Коларима, 21 августа / 2 септембра 1842, Ранковић и Кузмановић дођу у Смедерево, уђу у начелство, и како је код њих био кључ од касе, узму сав новац који се у њој ти налазио, па заједно са још неколико грађана из Смедерева, који су били умешани у буну, склоне се у град код Турака.
У исто време, када и 'коларски предводитељи', дошли су у Смедерево и Тенка и Вукићевић са народом. Сви се зауставе пред Љотићевом кафаном и преноће у вароши. Сутрадан, у зору 22 августа / 3 септембра 1842, склоне се у Смедеревскн град, а народ који су са собом довели оставе у вароши.
У Окрузима: јагодинском, ћупријском и крушевачком организатори буне против Кнеза били су члан Савета Милосав Здравковић Ресавац, претседник ћупријског суда Јован Вељковић, начелник Среза параћинског Богдан Ђорђевић и командир 'кнежевске кавалерије' у Ћуприји Јоца Наумовић. Јован Вељковић сакупи 50-60 коњаника и дела похита у Крушевац с намером да ухвате Министра унутрашњих дела Цветка Рајовића, па затим оде у Алексинац да тамо, ако може, ухвати окружног начелника Петра Ђорђевића. Милосав Здравковић и Јоца Наумовић оду у Ресаву да побуне народ против Кнеза и његових министара. Богдан Ђорђевић са 1000 људи пређе преко Мораве и улогори се код јагодинског гробља. Његов је задатак био да се постара придобити за бунтовнике јагодинског окружног начелника, и. да побуни народ против Кнеза. Из Јагодине Ђорђевић пожури Крагујевцу у помоћ Вучићу.
У Шабачком округу народ су почели на буну дизати члан шабачког суда Лука Лазаревић и Ђука Стојичевић. Када је у Шабац дошао помоћник Министра унутрашњих дела Милош Богићевић, Стојичевић и Лазаревић били су већ почели акцију у народу и прикупили известан број људи. У Шапцу Богићевић буде извештен да се Лазаревић и Стојичевић са својим људима налазе у селу Врањској код Ђукине куће. Богићевић, са шабачким окружним начелником, неколико чиновника и 40 до 50 оружаних људи пође у Врањску да ухвати или убије Луку и Ђуку. У Врањској затекне среског начелника Гератовића, који је са својим људима био опколио Ђукину кућу у којој су се налазили Лука и Ђука са својом дружином. На позив Гератовића да се предаду бунтовници су одговорили разним погрдним речима 'протестујући зашто се данак диже и Швабе у службу примају, а наши синови призиру и заборављају'. Пошто се Лука предао Богићевићу а Ђука не хтеде никако из куће да изађе, Богићевић нареди те се кућа запали и на тај начин примора Стојичевића да му се преда. Богићевић нареди, пошто се и остала дружина Лукина и Ђукина похвата, да се сви одведу у Шабац, окују и баце у затвор.
Прота Матија Ненадовић и Лазар Теодоровић имали су за дужност да у Ваљевском округу организују буну и подигну народ против Кнеза. Они су у својој акцији били спречени. После ухваћеног Вучићевог писма проти Матеји окружни ваљевски начелник Деспот Стефановић притвори га у Ваљеву у 'тврди затвор'. Помоћник начелства Округа шабачког Миљко Марковић ухвати с оружаним људима Лазара Тоодоровића у Свилеуви и дотера га у Шабац. И Теодоровића је, по налогу Голуба Петровића, требало ставити под 'тврду стражу'.
- наставиће се -

У Рудничком округу није било већег народног покрета против Кнеза. Било је само неколико симпатизера и присталица Вучићевих. Од чиновника на Вучићевој страни су били: помоћник окружног начелника Јефрем Гавриловић и члан Окружног суда Глиша Поповић, преко кога је Вучић био послао писма за проту Матеју и Лазара Тодоровића.
Кнежева влада у Београду трудила се да помогне Кнезу у његовој акцији против револуционара. Она је била у сталној преписци са Кнезом извештавајући га о свима догађајима и променама у Београду и унутрашњости Србије. Влада се исто тако трудила да буде у сталној преписци са Кнезом извештавајући га о свима догађајима и променама у Београду и унутрашњости Србије. Влада се исто тако трудила да буде у сталној вези са земаљским властима у унутрашњости, шаљући им разна упутства и наређења. Услед несигурности која је настала на путу за југоисточну страну од Београда, због активнијег покрета у Смедеревском, Пожаревачком, Ћуприском и Јагодинском округу, Министар унутрашњих дела, у сагласности са Министром правде и просвете, реши да се сва писма и разна акта за земаљске власти у унутрашњост шаљу прво у Кнежев главни војни стан, па да се одатле упућују за где су била намењена. Извештено о покрету бунтовника у Крагујевачком и Београдском округу Министарство унутрашњих дела је, под 19/31 августа 1842, упутило распис свим окружним начелницима, препоручивши им да свакога онога за кога буду дознали да је Вучићев присталица, не обзирући се на чин и звање, одмах ухвате, вежу и у Београд под строгом стражом дотерају. Ако се побуњеници не би хтели сами предати а претставници власти немају могућности да их похватају, да их слободно поубијају. Препоручено је окружним и среским пограничним начелницнма да поставе поред границе потребне страже да не би ко од бунтовника преко границе умакао. Министар унутрашњих дела, у споразуму са Министром правде, наредио је Окружном смедеревском суду да он, за извесно време, прими на себе полициску власт, пошто је начелство окружно остало без свога начелника и његовог помоћника.
Министар унутрашњих дела, да би спречио даљу акцију бунтовника у Пожаревачком, Смедеревском, Јагодинском и Ћуприском округу, пошаље у ове округе шабачко - ваљевску војску која се налазила у Београду 'под предводителством шабачког окружног начелника Матије Симића и начелника Среза колубарског Николе Ракића'. Распоред је био учињен тако да Матија Симић са својим људима и потчињеним му начелницима Среза посавско – шабачког Милосавом Зарићем дође у Пожаревац и тамо састави са Милојем Тодоровићем, начелником Среза посавског Округа ваљевског. Пошто у Пожаревачком округу дигну на оружје 2000 људи, оду у Свилајнац. У Свилајнцу распитају где се налази Милисав Здравковић Ресавац са својим четовођама, оду против њега, да коловође или живе или мртве добаве, а чете њихове распу.
Пошто је Матија Симић требало да дејствује из Пожаревца са леве стране Велике Мораве, Министар унутрашњих дела пошаље Николу Ракића у Смедерево да дејствује са десне стране Мораве да пошаље Николу Ракића у Смедерево да дејствује са десне стране Мораве. Ракићу је било наређено да сакупи што више може народа у Смедеревском округу и затим оде са војском на Рачу и Баточину за леђа Јовици Николићу и да гледа њега с његовим помоћницима ухватити или убити и чету расути му. Ракићу и Симићу је наређено да одржавају сталне везе и један другог извештавају о своме раду. Симић је био постављен за главног команданта војске с обе стране Мораве. Да би што успешније могли дејствовати против револуционара придодан им је 'столо – начелник' Маринко Радовановић.
Како су Смедеревски и Пожаревачки округ остали без својих окружних начелника, влада, 22 августа / 3 септембра 1842, пошаље у Пожаревачки округ Степана Катића претседника Апелационог суда, а у смедеревски члана Апелационог суда Петра Вулићевића, да тамо раде на повратку законитог поретка. Плашећи се да бунтовници могу посести путеве од Београда за Смедерево и Пожаревац, влада је доделила Катићу и Вулићевићу, као пратиоца, Милоја Теодоровића са 150 коњаника. Влада је исто тако нашла за потребно да и другог члана Апелационог суда Милосава Браљинца пошаље у Крушевачки и Јагодински округ да тамо ради на уничтоженију бунта. Упућујући Браљинца Кнезу, влада му је предложила или да га пошаље куда га је она определила, или да га употреби на неко друго место, пошто Апелациони суд више не ради откако су Катић и Вулићевић на друго определеније отишли. Извештени о буни у Ћуприском и Јагодинском округу, Министар унутрашњих дела издао је наредбу начелнику Округа пожаревачког да скупи једну стотину добрих коњаника и да их под предводитељством неког сигурног лица на брзу руку пошаље у Ћуприју, са задатком, да ослободе начелника Ћуприског округа од апса, и ухвати или убије Јована Вељковића. У исто време препоручено је окружном пожаревачком начелнику да припреми 3 – 4 топа са потребним прибором и муницијом, 'да прикупи изслужене артилеристе колико је за топове потребно, да би у случају, где буде било потребно, одмах могли бити упућени'. Наређено је Милошу Богићевићу да у Шапцу покупи што више може војске и пошаље у помоћ Кнезу.
- наставиће се –

Пошто Министарство унутрашњих дела није добило извештај да ли су сви окружни начелници добили његов распис од 21. августа / 2. септембра 1842. бр. 3505. да га поново штампати у 400 примерака и послати сваком начелству по 20 'егземплара' ради обнародовања по варошима и касабама. Министарство унутрашњих дела је, 23 августа / 4 септембра 1842, послало свима окружним начелницима, окружним судовима, ћумруцима и карантинима по један распис у коме их је известило о најновијим догађајима и предузетим мерама против бунтовника од стране Кнеза и српске владе. Писано је начелнику Среза кључког капетану Ђорђу Атанасијевићу, као човеку оданом Кнезу и влади, да прикупи што више војске и држи је у приправности, и, да сваког онога за кога чује да је саучесник буне против Кнеза и његове владе, хвата или убије без разлике на чин и звање. Како Министарство унутрашњих дела није имало никаква извештаја о расположењу народа у Крајинском округу, тражено је од начелника Атанасијевића да јави како је стање и да ли је ко од чиновника и званичника из овог окрута прешао на бунтовничку страну.
Држање управника Београдске тврђаве Ћамил-паше за време револуције од седам дана, било је потпуно јасно. Пошто су Вучић и Петронијевић, у споразуму са Ћамил-пашом, припремили и организовали револуцију, то је он, по себи се разуме, био на страни бунтовника. Паша није крио своју наклоност према бунтовницима. По Кнежевом одласку из Београда Паша је послао Вучићу у Коларе свога татарина, по коме је, према мишљењу Ђорђа Протића, вероватно 'Петронијевић известио Вучића којим је путем Кнез отишао из Београда и да је Београд остао без заштите'.
У самом почетку буне, када је народ устао на оружје против Кнеза, Паша је казао српском драгоману: 'Ето Књазу доказателства да му је народ веран'. Он је појединим лицима говорио да с Луком Гарашанином има око 15.000 људи, који су пошли против Кнеза и његовог Министарства. Када је у почетку добијао извештаје о успеху бунтовника у појединим окрузима, Ћамил-паша је био веома расположен. Доцније, када је добио извештај о убиству Милутина Гарашанина и поразу бунтовника у Смедервском, Пожаревачком и Шабачком округу, Паша ни мало није крио своје незааовољство. Његово нерасположење у појединим тренуцима доводило га је до беса. Почео је да напада српску владу и протестује против њене наредбе о одржавању реда и поретка у Београду. Паша је био незадовољан, што је влада предузела извесне мере предострожности да спречи евентуално бекство бунтовничких вођа преко српске границе или у Београдску тврђаву. Ноћу, измећу 22 августа / 3 септембра и 23 августа / 4 септембра 1842, Турци су напали српску стражу на Дунаву у којој је било пет људи. Истукли су четири стражара а двојицу од те четворице још и ранили. Тројици су од њих узели оружје које је турски 'мулазим' 23 августа / 1 септембра 1842. предао српској влади. Она два рањена стражара Турци су најзад везали и у град код Паше отерали. Турци су их у граду приморавали да кажу да им је српска влада заповедила да пуцају на Турке. Пошто они нису то хтели рећи, Паша их је избацио из града. Паша је претио Кнежевом Претставнику да ће послати против њега војнике који ће га везати, њему у град довести где ће га он дати убити. Ћамил-паша је поручио српској влади да он не може да трпи велики број оружаних Срба у вароши. По његову мишљењу, српска стража у вароши могла би бројати највише 16 људи, али, због немирних догаћаја у земљи, он дозвољава да се њен број попне највише до 50.
23 септембра / 4 августа 1942. дошло jе на Калемегдану до сукоба између српске страже и Турака. Овога дана из Петронијевића куће изашла су 4 човека и пошла у тврђаву. Кад су наишли на српску стражу, која их је заустављала, почну пуцати. Двојица стражара су одмах побегла а један је остао да се рве са овом четворицом. Док се ово догађало један Турчин из града опали из пушке на стражара и лако га рани у ногу те тако она четворица умакну Паши у град. Због овог догађаја почео се радознали свет гомилама скупљати на Калемегдану. Паша узме ово као повод да затвори градске капије и напуни топове на Београдској тврђави, пошаље једног мулазима управнику вароши са захтевом, да овај поруши једну шупу која се налазила на пијаци а у којој су биле смештене потребне ствари за гашење ватре. Паша је поручио управнику, да ће он сам, са својим људима, порушити ову шупу ако управник то не буде урадио. Кнежев претставник Ђорће Протић обавестио је руског и аустриског конзула о последњим догађајима и сукобима између српске владе и Ћамил-паше.
Своју наклоност и симпатије према бунтовницима, Ћамил-паша је показао и на тај начин што је неколицини од њих дао уточиште код себе у граду. Поред Петронијевића у град су се још били склонили: Александар X. Трифковић, Сима Милутиновић, Вучићев зет Стеван, Црногорац Сава, Јован Миливојевић и Спаса Михаиловић.
Из Петровца, кроз село Чумић, Кнез је дошао у Жабаре где се заустави с војском и народом у намер да се ту сукоби са противницима. Одмах по доласку Кнежевом у Жабаре, почео му је са свих страна народ пристизати. У Жабаре је био дошао Кнезу у помоћ и његов стриц Јован заједно са окружним и среским начелницима Округа рудничкога водећи са собом око 2.500 људи. Кнез је у Жабарима имао, које регуларне војске које људи из народа око 25.000, што је чинило десет пута више, по речима самога Кнеза Михаила, него што је Вучићева војска бројала.
-наставиће се -

У Жабарима је Кнез предузео све што је могао допринети његовој победи над противницима. Да би имао још више народа код себе, послао је позиве народу Округа шабачког а и смедеревског, позивајући га да му што пре у већем броју похита у Жабаре. Желећи да се што боље припреми за сукоб с противницима, Кнез је званично овластио и послао 4-VIII / 5-IX-1842. из Жабара Николу Ђорђевића и Настаса Логофета окружном начелнику у Пожаревац, да из суда Округа пожаревачког донесу у Кнежев логор: 'четири топа са целим такумом, тридесет сандука у фишек увијеног барута, 500 пушака лани у Русији набављених и у Пожаревац смештених, заједно са довољним количеством кремења'. О истој ствари Кнез је писао начелнику Округа шабачког, Матији Симићу, и позвао га да заједио са војском, која се с њим налази, Ђорђевићем и Логофетом, дође к њему у Жабаре. Кнез Михаило, мислећи у Жабарима задржати се неколико дана, тражио је од претставништа у Београду да му пошаље 'четири касапина са платом, једног поткивача са довољним числом коњских плоча и два топа, и, да му се шаље хлеба и соли за војску у већем количеству'.
Војска, која се по Кнежевој наредби улогори у Жабарима, у зору 25-VIII / 6-IX-1842., заузме позиције у намери да се сукоби са бунтовницима. 'Али кад потера Вучићева стиже и из топова стане картече на нас сипати, и ми јуначки на њих пузити почнемо, а предводитељ народне војске Милутин Ера повиче бијућем се народу: Бежте браћо! С ким хоћете да се бијете, зар са вашом браћом која устав траже, - и нагне први бежати што и народ учини. Кнез Михаило видећи шта Ера учини, изда заповест регуларном војинству да брзим маршем за њим ступе и упути се Београду. Но тек што се он, за сачувати свој драгоцени живот, удаљио и од регуларног војинства раставио се, мајор Вучковић изда супротну заповест, - да се лагано иде. Бадава смо ми Књазу верни официри овом говорили да се брзим маршом за Кнезом иде и да се распоред учини да се бунтовници на једном месту дочекају. но мајор Вучковић свагда се на то одговарао да удесна места за то нема, и да се он бунтовника не боји, јер на нас не смеју ударити, и ако би баш и ударили, ми ћемо се до последњег бити. Овај изговор његов био је препредено лукавство којим је он нас све дотле заваравао, док нас бунтовници пристигли нису. Тада истрчи пред фронт поручник Дражић, који је исти дан дежурни официр био, те громкнм гласом позове војнике да се сете положене заклетве Књазу и Отачеству и да се јуначки с бунтовницима бију, на које му сви са громким ура одговорише и у супрот њима обрнуше се, но у том магновенију залете се на Дражића капетан Коста Јанковић Баћа, синовац познатог Пауна Јанковића, данас бунтовничког попечитеља правосудија и просвештенија те му пиштољ у прси упре с речима: Ако ћеш се бити а ти се сам биј, но ја не могу дозволити људима да лудо гину. На ове речи разјари се Дражић и рече му: Ти са пиштољем на мене идеш, али те се ја не бојим, затим отпаше сабљу своју и од себе је баци и са голим рукама пође Јанковићу у сукоб да га сможди. На ово се уплете мајор Вучковић, поручник Матић и још неки, и начну викати да они због њега једног неће да гину, и да смо сви дужни Вучковића слушати, јер је Књаз њему заповедничество над војском дао, и ако га ми не слушамо да ће он наша места са унтер-официрима попунити. Видећи ми да нас наша јадна браћа - другови - при даљој противности побити могу, шта смо друго могли чинити, него се судби својој предамо? У тај пар и сам коловоћа бунтовника (Вучић) доспе, а мајор Вучковић истрчи пред њега и шњиме се изљуби, а нас одмах од фронта удаљи. Наши јадни војници стајаху као пренеражени гледајући где нови Јуда Вучковић пољубцем једним издаде свога Књаза и господара а нас све, предаде њему.
Мало затим даде Вучић све нас официре преда се позвати, те нам осорљиво рече: Да ми официри идемо против устава и права народних, да своје интересе гледамо и да Обреновиће слушамо а Обреновићи не слушају царски ферман, нашто њима - викао је - толики топови, зашто је данак 6 талира кад у уставу стоји 5. Затим проспе много тако гадних и поганих речи да би и луд веровати му морао. Затим нас књазу верне официре даде једног по једног преда се довести, одузе нам сабље и поскида епулете и нас пред уста топова стави, где је на нас јака стража пазила. Затим изађе пред фронт, одузе, солдатима пушке, заповеди да се са пушака кремење и бајонети скину и муниција одузме, а њи сви 600 под стражу стави.
Тако, пошто Вучковић нас Вучићу предаде, отерају нас с том поруком да ће нас кад на Врачар стигнемо ослободити. Успут ми чујемо да је Књаз отишао у Аустрију. Овако пак предани непријатељу, пошто смо на Врачар доведени и у сред логора под строгу стражу стављени и читава два дана и жедни и гладни на жестоком сунцу држани потоваре нас на шест кола и у Пожаревац под стражом отпрате. Док смо били у логору на Врачару својим смо очима видели и ушима слушали како Вучић пред народом нашег Књаза ружи и омаложава, говорећи какав је то Књаз кад народ иде њему да му молбу преда а он од њега бега, он мисли да нико осим њега не може Књаз бити Ја се не отимам да Књаз будем. Ја идем за вашу ползу а не за своју као Радичевић што иде и што по 50 јела за сваки ручак поједе а сиротиња ни залогаја леба нема'. На ове речи дода капетан Марковић: 'да он ни једно пиле појео није, а неки по десет јела на дан једу'.
__________

PALUBA

Vojna istorija => Ličnosti => Topic started by: JASON on November 25, 2018, 04:38:36 pm