Print Page - Operacija BERNHARD

Operacija BERNHARD

Opsta definicija falsifikovanja novca kaže da je to postupak kojim se neki zakoniti novac u protivzakonitim oblicima i kolicinama od neovlašcenih osoba izrađuje i pušta u opticaj, a svrha mu je sticanje materijalne koristi.

Operacija Bernhard bila je operacija nacističke Nemačke falsifikovanja britanskih novčanica. Prvobitni plan bio je ispuštanje nanknota nad Britanijom kako bi se postigao kolaps britanske ekonomije tokom Drugog svetskog rata. Prvu fazu vodio je Sicherheitsdienst (SD) od početka 1940. godine pod naslovom Unternehmen Andreas (operacija Andreas, operacija Andrev). Jedinica je uspešno kopirala krpeni papir koji su koristili Britanci, proizvela gotovo identične blokove za gravuru i izvela algoritam koji se koristi za kreiranje alfanumeričkog serijskog koda na svakoj belešci. Jedinica je rasformirana početkom 1942. nakon što je njen šef Alfred Naujocks pao u nemilost svog nadređenog oficira Reinharda Heidricha.

Operacija je oživljena kasnije tokom godine; cilj je promenjen u kovanje novca za finansiranje nemačkih obaveštajnih operacija. Umesto u specijalnu jedinicu u okviru SD, izabrani su zatvorenici iz nacističkih koncentracionih logora koji su poslati u koncentracioni logor Sachsenhausen da rade pod upravom majora SS Bernharda Krugera. Jedinica je proizvodila britanske banknote do sredine 1945; procene variraju u broju i vrednosti štampanih beleški, od 132,6 miliona do 300 miliona funti. Do trenutka kada je jedinica prestala da proizvodi, usavršili su falsifikovanje američkog dolara, iako su papir i serijski brojevi još uvek bili u analizi. Falsifikovani novac opran je u zamenu za novac i drugu imovinu. Falsifikovani novac iz operacije korišćen je za plaćanje turskog agenta Eliesa Bazna - kodnog imena Cicero - za njegov rad na pribavljanju britanskih tajni od britanskog ambasadora u Ankari, a 100.000 funti iz operacije Bernhard iskorišćeno je za dobijanje informacija koje su pomogle oslobađanju Italijanskog vođe Benita Musolinija u akciji Gran Sasso septembra 1943.godine.

Početkom 1945. jedinica je premeštena u koncentracioni logor Mauthausen-Gusen u Austriji, zatim u seriju tunela Redl-Zipf i na kraju u koncentracioni logor Ebensee. Zbog previše preciznog tumačenja nemačkog naređenja, zatvorenici nisu pogubljeni po dolasku; ubrzo nakon toga ih je oslobodila američka vojska. Veliki deo proizvodnje bačen je u jezera Toplitz i Grundlsee na kraju rata, ali dovoljno je ušlo u opšti promet da je Engleska banka prestala da izdaje nove novčanice i izdala novi dizajn nakon rata.

Operacija “Bernhard” ostala je upamcena u istoriji po tome sto su njeni ucesnici, tj. nacisti u Nemackoj tokom Drugog svetskog rata gotovo uspeli u svojoj nameri. Cilj operacije je bio rušenje monetarnog sistema Velike Britanije i Sjedinjenih Američkih Država, kao jednog od glavnih protivnika nacističke Nemačke. Naime, 1940.g. nacisti su zamislili da Veliku Britaniju, tada svog najjaceg vojnog protivnika poraze tako sto ce prvo razoriti njen monetarni sistem a potom je vojno dokrajiciti. 1945.g. to su pokusali i sa Sjedinjenim Američkim Državama.

Vazno je napomenuti da Nemci u tome nisu bili originalni, jer su se i pre njih sprovodili upadi u monetarne sisteme zaracenih drzava. Uvođenje masovnog falsifikovanog novca u promet dovodi do inflacija i direktno utiče na stabilnost valute i ekonomsku sigurnost protivnika. S druge strane, nudi mogućnost jeftinog sopstvenog finansiranja troškova.

Primeri falsifikovanja novca korišćenih u okviru ratovanja:

[attachment=1]

U novom veku u tome je je bio najpoznatiji Napoleon Bonaparta, medjutim uzor za organizatore “Operacije Bernhard” bio je propali project madjarskog princa Ludwig von Windisch-Grätza, koji je 1925.godine falsifikovanjem francuskih franaka pokusao finansirati puc kojim bi na madjarski presto doveo nadvojvodu Albrechta.

Kako je Napoleon Bonaparta ratovao falsifikovanim novcem u Rusiji?

U čitavoj Napoleonovoj epohi pohod na Rusiju predstavlja vrhunac njegove moći, ali i prelomni događaj koji je doveo do slamanja njegove hegemonije na evropskom kontinentu. Svoj ulazak u Moskvu Napoleon je smatrao krunom svih njegovih dotadašnjih operacija, ali takođe i kaokrajnji cilj za zaokruživanje svih njegovih napora da objedini Evropu kulturno i idejno pod gospodarstvom Francuske. Međutim, pohod na Rusiju i sam ulazak u rusku prestonicu bio je poduhvat koji Napoleon i Francuska nisu mogli ni kulturno ni ekonomski da izdrže. Da bi slomio Rusiju prihvatio je ideju da potkopa rusku ekonomiju uz pomoć falsifikovanog novca.

Nikome nije poznato ko je autor ideje da se uoči rata potkopa neprijateljska ekonomija ubacivanjem ogromnih količina falsifikovanog novca. Sprovođenje ove ideje zahtevalo je državni pristup i organizaciju na tom nivou.

Pošto je predvideo korist od tog poduhvata, Napoleon je obezbedio odgovarajuće uslove za njenu implementaciju. Godine 1810. u južnom predgrađu Pariza, Monružu, Francuzi su kupili napuštenu vilu, gde su dopremljeni neophodni materijal i oprema. Tamo su bili smešteni i radnici.

Falsifikatori nisu odmah počeli sa poslom, jer je ruski novac bio ozbiljno zaštićen. Prvo su vežbali na novcu iz Bečke banke, ali kada je Napoleon stupio u brak sa austrijskom princezom Marijom Lujzom, „austrijski projekat“ je završen. Ipak je deo falsifikovanog novca dospeo u Austriju.

Nakon toga, Francuzi su sve sile usmerili protiv Rusije i njene ekonomije. Preko francuskog agenta Armanda Avgusta Luisa de Kolenkura, koji se nalazio na ruskom dvoru, u Monruž su dostavljeni uzorci novčanica koje su izdate 1810. godine, i falsifikatori su počeli sa radom. Posle detaljne analize, falsifikovani novac je na kraju izgledao kao original. Falsifikatori su najviše štampali novčanice u vrednosti od 10, 25, 50 rubalja, jer su većinom one bile u upotrebi. Preko varšavskog bankara Frenkela falsifikovani novac je ubačen u kanale cirkulisanja novca.

[attachment=1]

Kada je Velika armija Napoleona Bonaparte 12. juna 1812. godine prodrla na teritoriju Ruskog carstva, fabrika za falsifikovanje novca je premeštena u Varšavu. Međutim, jedna stacionirana fabrika je za Napoleona bilo malo, pa je direktno među vojne trupe poslao pokretne štamparije. Nekoliko njih je radilo u pozadini trupa koje su se kretale ka Moskvi. Napoleonu je bilo potrebno sve više lažnih novčanica, uz pomoć kojih su kupovali stočnu hranu za konje. Tim novcem je cak isplacivao vojnike i oficire u Rusiji. Napoleon je vodio ciničnu političku ekonomiju: na okupiranoj teritoriji isplatio je falsifikovani novac onima koji su svojom krvlju učinili njega slavnim. Lažne novčanice koje su proizvedene u Varšavi, premeštene su u Vilnjus, odakle su centralizovano distribuirane.

[attachment=2]

Uprkos teškoćama prilikom snabdevanja vojske i ogromnom požaru, vojni falsifikatori su nastavljali neumorno sa radom. U Moskvi, bila je smeštena još jedna štamparija gde su falsifikatori vršili zamenu sa lokalnim stanovništvom, kupujući od Moskovljana srebrni novac u zamenu za falsifikovani novac, i to po „povoljnom“ kursu: za srebrnu rublju su davali pet rubalja u novčanicama, iako je zvanični kurs bio oko četiri rublje.

Napuštajući Moskvu, francuska vojska je ostavila i štamparije sa falsifikovanim novcem. Novac su zaplenili ruski oficiri i vojnici. Bili su iznenađeni količinom i kvalitetom Napoleonovog lažnog novca. Dve mašine i 34 kola falsifikovanog novca Francuzi su ostavili, jer je ovaj dragoceni teret bio pretežak prilikom povlačenja gladne i iscrpljene Napoleonove vojske. Jednom je Napoleon izdao naređenje da se uništi novac, ali znajući svoje potčinjene, sumnjao je da će njegova naredba biti ispunjena. Oni su deo novca podelili između sebe, a ostatak su ostavili.
Ruska vojska se domogla lažnog novca. Napoleon je ovim postupkom naneo ozbiljnu štetu ruskoj ekonomiji. Najgore od svega je to što su izazvali nepoverenje stanovništva prema državnim finansijama. Niko ne zna koliko je tačno falsifikovanog novca pušteno u promet. Izvori navode različite sume, koje se kreću od 10 miliona naviše.

Da bi se zaštitili interesi Ruskog carstva, zvaničnici Državnog trezora i Ministarstva finansija pokrenuli su povlačenje lažnog novca iz upotrebe. Međutim, falsifikovani novac nije u potpunosti identifikovan i nalazio se u prometu sve do potpunog ukidanja novčanica.
Detalj koji je ukazivao da je novčanica lažna, jeste pre svega izgled papira, jer Francuzi nisu uspeli u potpunosti da preslikaju teksturu i nijanse boja. Prilikom masovne proizvodnje, falsifikatori su „žive“ potpise ovlašćenih lica zamenili faksimilima. Takođe su pravili greške u tekstu na novčanicama, jer graveri nisu znali ruski.
Napoleon je ipak uspeo u prvom velikom pokušaju korišćenja falsifikovanih novčanica u svrhu onoga što se danas naziva „hibridni rat“. On je bio prvi, ali ne i poslednji, jer su njegovo iskustvo aktivno razvijali osvajači narednih epoha.

Projekat madjarskog princa Ludwig von Windisch-Grätza falsifikovanja francuskih franaka 1925.g.

U decembru 1925. godine grupa mađarskih nacionalista uhvaćena je kako pokušava da stavi u promet veliku količinu falsifikovanih franaka u pokušaju da oslabi francusku ekonomiju i finansira iredentističke akcije u centralnoj Evropi.

Bio je to pokušaj da se mađarski nacionalisti osvete za mirovni sporazum iz Trijanona kojim se daje 2/3 bivše Kraljevine Mađarske susednim zemljama zajedno sa više od 3 miliona mađarskih državljana.

Sve je počelo 19. decembra 1925. kada je mađarska novinska agencija (MTI) iz Haga javila da je mađarski pukovnik, po imenu Arisztid Jankovich, priveden zbog toga što ima 10 miliona falsifikovanih francuskih franaka. Uz pomoć francuske tajne službe, dalja istraga otkrila je da u mnogim velikim gradovima Evrope bilo mnogo mađarskih državljana koji su dobijali milijarde falsifikovanih franaka i planirali da njima preplave francusko tržište.

Rezultat je bio međunarodni skandal jer je i premijer Mađarske, Istvan Bethlen, pao pod sumnju o ucescu u aktivnostima falsifikovanja francuskih franaka.

Iza svega bio je princ Ludwig von Windisch-Grätz, ali se nezna da li je on ili neko drugi bio mozak operacije.

[attachment=1]

Navodno je princ eksperimentisao sa štampanjem lažnih franaka jos 1922. godine na svom imanju u blizini Sarospataka, ali nije uspeo. Zbog toga je angažovao Artura Schultzea, nemačkog stručnjaka, koji je već štampao lažne nemačke marke u okrugu Rur. Kada se major Laszlo Gero pridružio timu, počeli su da rade u mađarskom Institutu za kartografiju, gde je mađarsko Ministarstvo finansija bilo naručilo mašine pomoću kojih su mogli da štampaju i lažne franke.

Stampali su najvecu novcanicu u apoenu od 1000 franaka, ali ju je zbog mnogih sigurnosnih elemenata bilo jako teško štampati. Falsifikati su bili loši i distribucija je propala gotovo odmah.

[attachment=2]

Stampali su ukupno 30.000 novčanica, od čega 4.400 dobrih, 9.000 srednjih i 16.000 lošeg kvaliteta. Pukovnik Arisztid Jankovich je uhvaćen u pocetnoj fazi cele operacije u Hagu: njegov zadatak je bio da isporuci dve vreće lažnog novca dvojici lokalnih Mađara, ali pre nego što je to učinio, ušao je u menjačnicu i pokušao da promeni lažni franak . Suđenje koje je usledilo nakon međunarodnog skandala u Mađarskoj bilo je zataskano. Oni koji su učestvovali u tragikomičnoj „operaciji“ osuđeni su na 2 i 3 godine zatvora, pa je, na primer, princ Ludwig von Windisch-Grätz „služio“ kaznu u hotelu Park u Budimpešti. Krivci su na insistiranje Banke Francuske dobili po 1 dolar novčane kazne!

Razgog za to je mađarsko javno mnjenje koje je stalo na stranu falsifikatora jer je vladalo uverenje da je Francuska stajala iza podele Mađarske u mirovnom sporazumu iz Trijanona, jer je Pariz želeo da jaka Rumunija, Čehoslovačka i Jugoslavija čine moćan savez iza leđa Nemačke. Međutim, iako je Francuska bila neprijatelj Mađarske, zajedno sa Velikom Britanijom nije želela i insistirala da vlada Bethlena podnese ostavku, jer je alternativa bila krajnja desnica koja je simpatisala Musolinijevu Italiju i izrazavala zelju za habzburškom restauracijom neprihvatljivom za susedne države. Stoga je ceo slucaj polako zataskan, iako su procene bile da je pokusaj slucajno uspeo, u Francuskoj bi izazvao ozbiljne finansijske probleme.

Arthur Nebe

[attachment=1]

Arthur Nebe bio je ključni funkcioner bezbednosnog i policijskog aparata nacističke Nemačke i počinitelj holokausta. Nebe je napredovao kroz redove pruske policijske snage da bi postao šef kriminalne policije nacističke Nemačke (Kriminalpolizei; Kripo) 1936. godine, koja je 1939. godine spojena u Glavni bezbednosni ured Rajha (RSHA).

Pre invazije Nemaca na Sovjetski savez 1941. godine, Nebe se dobrovoljno prijavio da bude komandant Einsatzgruppe B, jednog od četiri odreda smrti SS-a. Einsatzgruppe su bili paravojni odredi smrti Schutzstaffel-a (SS) nacističke Nemačke koji su odgovorni za masovna ubistva, pre svega streljanje, tokom Drugog svetskog rata u Evropi okupiranoj Nemacima.

Nebeova jedinica je bila razmeštena u zadnjem delu Grupe armija, u Belorusiji, i izvrsila je preko 45.000 ubistava do novembra 1941. Krajem 1941. Nebe je vraćen u Berlin i nastavio je karijeru u RSHA komandujuci Kripom.

Nebe je bio umešan u zaveru 20. jula protiv Adolfa Hitlera; trebalo je da predvodi tim od dvanaest policajaca da ubije Himlera, ali signal za to nikada nije stigao do njega. Posle neuspelog pokušaja atentata, Nebe je pobegao i sakrio se na ostrvu u mestu Vannsee. Uhapšen je u januaru 1945. godine, nakon što ga je izdala bivša ljubavnica.

Sud je Nebea osudio na smrt 2. marta, a prema službenim evidencijama pogubljen je u Berlinu u zatvoru Plotzensee 21. marta 1945.g.

Zvaničnici nemačke Rajhsbanke dali su svoju saglasnost za drsku zaveru falsifikovanja miliona britanskih funti. Nebeovom nadređenom oficiru, Reinhardu Heidrychu, svideo se plan, ali nije bio siguran da li će koristiti policijske dosijee kako bi pronašao dostupne falsifikatore. Hajdrih je bio i šef Međunarodne organizacije kriminalne policije (danas poznate kao INTERPOL) i bio je zabrinut da će upotreba dosijea poznatih kriminalaca diskreditovati nemačku kontrolu nad organizacijom.

Joseph Goebbels, ministar propagande Rajha, prihvatio je ideju opisavsi je kao „grotesku plan “, koji ima potencijala. Glavna primedba na plan potekla je od Walther-a Funka, ministra za ekonomska pitanja Rajha, koji je izneo stav da je to kršenje međunarodnog prava. Adolf Hitler, nemački kancelar, dao je konačno odobrenje za nastavak operacije.

Iako je operacija trebalo da bude tajna, u novembru 1939. godine Michael Palairet, britanski ambasador u Grčkoj, susreo se sa ruskim emigrantom koji mu je pružio sve detalje o planu o kome se raspravljalo na sastanku 18. septembra; prema emigrantskom izveštaju, plan je naslovljen „Ofanziva na sterling i uništavanje njegove pozicije kao svetske valute“. Palairet je informacije prijavio Londonu, koji je upozorio američko Ministarstvo finansija i Banku Engleske. Iako je banka smatrala da su postojeće mere bezbednosti dovoljne, 1940. godine izdala je plavu hitnu novčanicu od 1 funte koja je imala metalnu sigurnosnu nit koja je prolazila kroz papir. Takođe je zabranila uvoz novčanica od funte za vreme rata 1943. godine, zaustavila proizvodnju novih novčanica od 5 funti i upozorila javnost na opasnost od falsifikovane valute.

Operacija Andreas

Po prijemu Hitlerovog odobrenja, Reinhard Hajdryh je formirao jedinicu za falsifikovanje pod operativnim naslovom Unternehmen Andreas (Operacija Andreas).

Plan je dobio kodno ime „Operacija Andreas“ jer je britanska zastava nosila krst Svetog Andreje. Nemci su mislili da to liči na „X“. Na isti način želeli su da obore vrednost funte, čineći je bezvrednom.

Hajdryhova naredba o formiranju jedinice glasila je da:

“Ovo ne može biti falsifikat ili falsifikovanje u uobičajenom smislu, već odobrena proizvodnja faksimila. Novcanice moraju biti tako savršena kopija originala da ih čak i najiskusniji stručnjaci za novčanice ne mogu razlikovati.”

Operacija je potpadala pod Reichssicherheitchauptamt (RSHA). Budzet operacije Andreas iznosio je 2 miliona rajhsmaraka.

Početkom 1940. godine jedinica za falsifikovanje je osnovana u Berlinu u okviru tehničkog odeljenja nacističke službe bezbednosti Sicherheitsdienst (SD). Jezgro ovog tima nalazilo se jos pocetkom 30-tih godina proslog veka u logoru “Oranienburg” gde su nacisti okupili tim zatvorenika-ljudi sa iskustvom u bankarstvu, graverima, grafičkim dizajnerima i štamparima i vrsili falsifikovanje putnih isprava, finansijskih i drugih dokumenata.
Jedinica je imala sedište u Šarlotenburgu, južno od Berlina. Na ovom mestu se nalazio stari centar za obuku pripadnika nacističke službe bezbednosti.

Na čelu jedinice bio je Alfred Naujocks, major u paravojnoj formaciji Schutzstaffel (SS).

Alfred Naujocks

[attachment=1]

Alfred Helmut Naujocks alias Hans Muller, Alfred Bonsen i Rudolf Mobert, bio je nemački funkcioner SS-a tokom Trećeg rajha. Učestvovao je u insceniranom incidentu Gleivitz.

Incident u Gleivitz-u bio je napad lažnom zastavom na nemačku radio stanicu Sender Gleivitz, koji je izvela nacistička Nemačka u noći 31. avgusta 1939.g. Zajedno sa jos sličnih incidenata napad je ucinila Nemačka da bi opravdala invaziju na Poljsku, koja je započela sledećeg jutra. Napadači su se predstavljali kao poljski državljani. Cilj operacije bio je stvoriti privid poljske agresije na Nemačku kako bi opravdao invaziju na Poljsku.

Naujocks je rođen u Kielu i pohađao je Univerzitet u Kielu, gde je studirao tehniku. 1931. godine, nakon nepotpunog skolovanja za preciznog mehaničara, pridružio se SS-u. Zatim se 1934. godine prijavio za vozača nižeg ranga SD-regionalne komande Sicherheitsdienst SD, Berlin, ali su mu ubrzo povereni posebni zadaci poput ubistva. Do jeseni 1937. godine Naujocks je unapređen u hauptsturmfuhrera (kapetan), a do 1938. ponovo unapređen u Sturmbannfuhrera (major).

Početkom 1940. godine Naujocks je bio postavljen da rukovodi jediicom za SD-a zaduženom za falsifikovanje britanskih novčanica u okviru operacije Andreas. Krajem 1940. Naujocks je uklonjen sa ovog položaja nakon što je pao u nemilost Heidrycha.

1941. otpušten je iz SD-a nakon osporavanja jednog naređenja Reinharda Heydricha. Degradiran je i morao je da služi u Vaffen-SS na Istočnom frontu. 1943. godine, zbog lošeg zdravlja, poslan je na Zapad, gde je sledeće godine služio kao ekonomski administrator nemačkih trupa u Belgiji, gde je bio umešan u smrt nekoliko belgijskih i danskih članova otpora. Nakon unapređenja u Obersturmfuhrera (potporučnik), učestvovao je u sabotažama i terorističkim akcijama protiv danskog stanovništva od decembra 1943. do jeseni 1944.g.

Novembra 1944. godine, Naujocks se predao američkim snagama, koje su ga do kraja rata pritvorile kao mogućeg ratnog zločinca.

Posle rata, pobegao je iz pritvora pre suđenja za ratne zločine, i skrivajući se živeo do 1966.g. Radio je kao biznismen u Hamburgu, gde je na kraju svoju priču prodao medijima kao Čovek koji je započeo rat. Umro je od srčanog udara u Hamburgu 4. aprila 1966.g. u 54 godini.

Nemci su odlučili da se koncentrišu na novcanice sa najvećim brojem u opticaju, 5 funti (£5).

Dizajni korišćeni na britanskoj papirnoj valuti na početku Drugog svetskog rata predstavljeni su jos 1855. godine i samo su malo izmenjeni tokom sledećih godina. Novcanice su napravljene od belog krpenog papira sa crnim otiskom na jednoj strani, a u gornjem levom uglu prikazana je gravura Britannie.

[attachment=1]

Iznos od 5 funti, poznat i kao “Beli fiver” (White Fiver), imao je dimenzije: 195 mm × 120 mm, dok su novčanice od 10 £, 20 £ i 50 £ bile 210 mm × 133 mm.

[attachment=2]

Na novcanicama je bilo 150 manjih oznaka koje su služile kao mere bezbednosti za identifikovanje falsifikata. Jedan primer oznaka bila je mala bela tačka u reči 5 na novcanici od 5 funti.

Za njih se često pretpostavljalo da su greške u štampi i menjane su između izdanja banknota. Svaka novcanica je imala alfanumeričku serijsku oznaku i potpis glavnog blagajnika Banke Engleske. Pre pustanja u opticaj od strane Engleske banke, svi serijski brojevi novcanica evidentirani su u knjigama kako bi banka mogla da verifikuje svoje obaveze; ovi brojevi su proveravani kada su novčanice kružile nazad kroz banku. Praksa evidentiranja datirala je vekovima pre četrdesetih godina. Novčanice su prvobitno puštane kao „priznanica za kovanice“, odnosno kao menice.

Na sredini svake novcanice pojavio se vodeni žig; razlikovao se u zavisnosti od vrednosti valute i upotrebljene alfanumeričke serijske oznake.

Nemci su krenuli na posao. Regrutovali su državi lojalne stručnjake iz celog Rajha, uključujući gravere, tipografe, proizvođača papira, profesore hemije i litografe. Profesori matematike radili su na dešifrovanju složenog sistema brojanja funte.

Veliki deo istraživanja urađen je u početnoj operaciji Andreas. Jedan od problema koji je trebalo rešiti bila je proizvodnja papira identicna sa onom koji je proizvodila fabrika papira Portal (Portal paper mill) a koristila Engleska banka. Zato su uzorci britanskih novcanica poslati tehničkim fakultetima na analizu, koji su izvestili da je papir napravljen od zaprljanog i opranog platna bez dodate celuloze. Naujocks i Langer shvatili su da bi papir bio identican mora biti ručno izrađen.

Preko obavestajne sluzbe SS-e (Sicherheitsdienst, SD - „Bezbednosna služba“)obratili su se specijalistima za papir u fabrici papira u Spechthausenu sa zahtevom da proizvedu britanski papir koji se koristi za proizvodnju novčanica. Kada je rukovodilac ekipe specijalista izvestio da će takav poduhvat trajati najmanje dve godine, stavljeno mu je do znanja da „slični izgovori nisu preporučljivi“ i da „naređenje mora biti izvršeno“. I pored prvih neuspelih pokušaja u fabrici papira u Spechthausenu u Ebersvaldeu blizu Berlina, fabrici Schleicher & Schuell u Hahnemueleu blizu Hannovera i kompaniji Andreas Kufferath u Durenu, svima je naloženo da proizvodu papir i vodene žigove. Rezultati su bili bolji, ali i dalje nezadovoljavajući. Boja prvih uzoraka razlikovala se od originala; Nemci su koristili nove krpe. Dalja ispitivanja izvršila je uprava SD-a u velikoj tajni i sa ograničenom grupom ljudi. Analizirani su osnovna težina, sastav materijala, sadržaj pepela, nivo lepljivosti i glatkosti. Izvrsena je potpuno nova analiza papira. Posle ispitivanja u fabrici papira Hahnemühle FineArt, lokalne fabrike su koristile stare krpe, a zatim ih čistile pre nego što su se koristile za izradu papira; tada su se podudarale boje falsifikata i originalne note. Naime, falsifikatori su kuvali masne krpe dok nisu počele da se drobe, a zatim su ih dalje obrađivali u holandskoj mašini za mešanje. Osušeni papir su sušili preko PMI mašine sa cilindričnim zaslonom, a zatim ga još jednom umakali u lepak dobijen od životinjskog otpada. To je rezultiralo izuzetno otpornim, praktičnim papirom otpornim na kidanje i teškim tačno 40 g/m2.

Kada su početni uzorci papira proizvedeni u fabrici u Spechthausenu, izgledali su identično britanskom papiru na normalnom svetlu, ali pod ultraljubičastim svetlom u poređenju sa originalom su se razlikovali. Langer je pretpostavio da je to zbog hemijskog sastava vode koja se koristi za izradu papira i mastila. Zbog toga je Langer izvrsio hemijsku analizu britanske vode da bi stvorio isti hemijski sastav vode za proizvodnju kako bi se boje podudarale.

Zatim su timovi za falsifikovanje krenuli su u rešavanje problema otkrivanja svih bezbednosnih oznaka originalnih novcanica. Nakon fotografisanja novčanica, klišei su uvećani i do 25 puta radi detaljnih studija. Graveri su saznali da je na autentičnim beleškama bilo najmanje 150 zaštitnih znakova. Otkriveno je da su sitni nedostaci koje su falsifikatori u prošlosti pripisivali nedostacima u štampi zapravo sistem bezbednosti Engleske. Kopirali su sve „greške“ i tako obezbedili većinu ispravnih sigurnosnih elemenata. Kao primer, otkrili su da je mala tačka u sredini „Ja“ reči PET bila u svim beleškama određenog izdanja.

Da bi razbio kodirani raspored alfanumeričke serijske oznake, Langer je sarađivao sa bankarskim stručnjacima, ispitujući evidenciju o valuti iz prethodnih 20 godina kako bi ponovio tačan redosled. Operacija Andreas nije vodila evidenciju, a metoda kako su Nemci identifikovali tačne sekvence nije poznata; navodi se da je moguće da su za prekidanje sekvenci korišćene tehnike prilagođene onima koje se koriste u kriptoanalizi.

Nemački graveri koji su radili na pločama za graviranje borili su se da reprodukuju vinjetu Britannia, koju su prozvali „Krvava Britannia“, jer je bila jako teška za reprodukciju. Pod pretnjom smrću, Gerhard Kreische, jedan od najboljih nemačkih gravera posle sedam meseci rada sa ekipom uspeo je da završili ono što su smatrali savršenom kopijom. Pripremu crteža vodenog žiga - najteži deo procesa - izvela je u fabrici papira u Spechthausenu grupa od 20 istraživača čiji je šef bio Vilhelm Frank.

Kada su novcanice odštampane, ostalo je još samo jedno: morale su da ostare. Ubrzo se saznalo da je jedini način da novcanice zaista izgledaju kao da su korišćene bio njihova upotreba. Morao se primeniti bilo kakav postupak što bi proizvodio efekte starosti na novcanici. Angazovali su osobe koje su ih trljale, presavijale na uobičajeni način, neki su stavljali rupe u njih, neki su ručno utiskivali imena lokalnih banaka u Engleskoj itd. I sve su te operacije rađene prljavim rukama! Da bi falsifikate dodatno ostarali, neki su izvlacili minijaturne metalne tracice iz novčanica na isti način kao što su to godinama radili britanski bankari.

Da bi proverio kvalitet prvih falsifikovanih pasoša kompanije „Andreas“, SS-Sturmbannfuhrer Fritz Schvend, koji je postavljen za šefa odeljenja za distribuciju falsifikovanog novca, poslao je svog saradnika u Švajcarsku na praktični test.

[attachment=2][attachment=3]

Schvendov pomoćnik Rudolf Blaschke putovao je sa pasošem koji nije bio na njegovo ime. Međutim, Blaschke nije bio obavešten da celokupan dokument ne potiče iz švajcarske štamparije, već iz sopstvene radionice za falsifikovanje SD-a. Ubrzo nakon Blaschkeovog odlaska, SS je obavestio švajcarske vlasti da neko pokušava da uđe u njihovu zemlju sa verovatno lažnim pasošem. Švajcarskoj policiji dali su lični opis, nakon čega je Blaschke uhapšen. Posle tri dana zatvora, pušten je jer su švajcarske vlasti klasifikovale njegove dokumente kao ispravne, pa je berlinska radionica za falsifikovanje nastavila dalji rad na kopiranju papira i vodenih žigova novčanica britanske funte.

Iako su falsifikovane novčanice izgledale kao da će proći u bilo kojoj banci, ipak ih je trebalo testirati preko banke koja će ih ispitati. Kada su štampari predali prve falsifikovane novčanice funte vođi SS-a, testirani su na njihov kvalitet primenom postupka sličnog onom koji se koristi za pasoše u Švajcarskoj. Nemci su poslali agenta u Švajcarsku banku u Baselu sa serijom falsifikovanih funti i pismo Rajhsbanke u kojem se od švajcarske banke tražilo da utvrdi da li su ove „sumnjive britanske novčanice“ originalne. Odgovor banke je bio potvrdan. Ovaj odgovor, međutim, nije zadovoljio Nemce pa su zatražili da se novčanice provere kod Engleske banke u Londonu. Posle tri dana odgovor je bio da su novčanice originalne. To je bio dokaz da će banke prepoznati lažne novčanice od funte kao prave, kao i pasoši ranije.

Međutim, jedan glavni rizik nije mogao biti eliminisan. Kako Nemci u početku nisu mogli da razbiju sistem evidencije, bili su prisiljeni da ponove brojeve. Iako oprezni, postojala je mogućnost da novčanice sa identičnim brojevima završe u istoj banci.

Imamo mi takvih slicnih primjera "specijalnog djelovanja" iz nase zajednicke recentne proslosti.

Smatram da ovo ne spada pod t.11 jer se desilo prije sukoba, iako se mnogima nece svidjeti ali je princip isti, samo nema falsifikata.

Upad u monetarni sustav zbio se 26. prosinca 1990. godine. SR Srbija je tajno upala u monetarni sustav Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije i uzela, devizne pričuve Narodne banke Jugoslavije. Time je Socijalistička Republika Srbija zapravo probila čitav financijski sustav SFRJ.

To je bio krajnji izraz političke samovolje.

Bio je to i očiti iskaz nastojanja da se saveznu državu u cijelosti podredi partikularnim interesima: na prijedlog Vlade (“Izvršnog veća”) Srbije, Skupština te republike donijela je niz tajnih zakona kojima je odobren upad u monetarni sustav Jugoslavije, gdje se u optjecaj pustilo, bez znanja saveznih vlasti (uključivo Narodnu banku Jugoslavije, koja je bila jedina ovlaštena za puštanje novaca u optjecaj), više od 18 milijuna tadašnjih dinara, tj. protuvrijednost tadašnjih 2,6 milijardi njemačkih maraka.

Spomenuta su sredstva bila namijenjena za poboljšanje standarda i mirovina u Boegradu i Srbiji pred višestranačke izbore na kojima SM htio osigurati socijalni mir. Dakako, taj je potez Socijalističke Republike Srbije izazvao žestoke reakcije u ostalim republikama SFRJ. Istovremeno, Srbija je odlučila zadržati iznos od 50 % poreza na promet za financiranje vlastitih potreba, iako je prema saveznom zakonu smjela zadržati samo 25 %.

Bernhard Krüger

[attachment=1]

Bernhard Krüger bio je član NSDAP-a, SS Sturmbannfuhrer (major) tokom Drugog svetskog rata i vođa Odeljenja VI F 4a, dela SD-filijale u Glavnoj kancelariji bezbednosti Rajha (RSHA).

Ova kancelarija Službe bezbednosti nacističke stranke (SD) bila je odgovorna između ostalog za falsifikovanje pasoša i dokumenata. U okviru operacije Bernhard, SD je u velikom broju napravio visokokvalitetne falsifikovane britanske funte. Ova operacija falsifikovanja dobila je ime po Krugeru, koji je vodio operaciju “Bernhard”.

Operacija falsifikovanja funte završila se 1944. godine. Međutim, Kruger je uspostavi novu operaciju kovanja američkih dolara. U maju 1945. njegov tim zatvorenika prebačen je u koncentracioni logor Ebensee u Austriji, gde su oslobođeni.

Posle rata, majora Krugera Britanci su zadržali dve godine, a zatim su ga predali Francuzima koji su ga zadrzali jos godinu dana falsifikujući im dokumenta.

Pušten je 1948. godine bez podizanja optužnice i vraćen u Nemačku. Pedesetih godina otišao je pred sud za denacifikaciju, gde su zatvorenici pod njegovom sluzbom u Sachsenhausenu davali izjave koje su rezultirale njegovom oslobađajućom presudom. Na kraju je radio za kompaniju koja je proizvodila specijalni papir za falsifikate u operaciji Bernhard.

Bernhard Krüger je preminuo 1989. godine.

Da bi započeli novu operaciju trebali su im posebno vešti ljudi. Po naređenju SS Rajhsfuerera Hajnriha Himlera, Bernhard Kruger je falsifikatore pronašao u nacističkim koncentracionim logorima medju jevrejskim zatvorenicima kako bi se osigurala tajnost i poboljšao kvalitet. Iz tog razloga Kruger je sugerisao SS-pukovniku Hermanu Doerneru da napravi spisak od 28 „Papierfachleute“ - specijalista za papir - zatvorenika među različitim koncentracionim logorima. Zatvorenici iz koncentracionih logora koji su ranije uglavnom radili u fabrikama grafičke industrije angazovani su za proizvodnju velike količine falsifikovanog novca i dokumenata.

[attachment=1]

Po uputstvu SS-Sturmbannfuhrer Bernharda Krugera, Glavni ekonomski i administrativni ured (VVHA), centralne uprave koncentracionih logora, izdao je naredbu 20. jula 1942. godine zapovednicima logora da prijave sve jevrejske zatvorenike koji su bili graficki radnici pre deportacije. Jevrejski zatvorenici mogli su biti strane nacionalnosti, ali su morali znati nemački jezik.

Odlučio je da u koncentracionom logoru Sachsenhausen, u blizini grada Oranienburg, oko 35 kilometara severno od Berlina, postavi stampariju i zatražio upotrebu baraka 18 i 19 u „malom kampu“, prvom proširenju Sachsenhausena.

[attachment=2]
[attachment=3]

Zbog blizine Berlina, koncentracioni logor Sachsenhausen bio je posebno pogodan kao eksperimentalno mesto za SS i idealno mesto za proizvodnju falsifikovanih novčanica.

Blokovi su od ostatka logora izolovani dodatnim ogradama od bodljikave žice, a jedinica SS-Totenkopfverbande određena je za stražu. SS-Totenkopfverbande („Glavne jedinice smrti“) bila je SS organizacija odgovorna za upravljanje nacističkim koncentracionim logorima i logorima za istrebljenje nacističke Nemačke.

Koncentracioni logor Sachsenhausen trebao je da podvrgne zatvorenike apsolutnoj kontroli SS-a. Zatvorenici koncentracionih logora deportovani su u Sachsenhausen iz „rasnih“, ideoloških i političkih razloga. Morali su da nose etiketu na jakni i pantalonama radi identifikacije.

[attachment=1]

Sastojao se od broja zatvorenika i obojenog trougla za jevrejske zatvorenike (žuta), političke zatvorenike (crvena), homoseksualne muškarce (ružičasta). Strani zatvorenici takođe su morali da koriste prvo slovo zemlje porekla (na primer F za Francusku, P za Poljsku ili N za Norvešku). Tako je rad jevrejskih specijalista u grafičkoj industriji u koncentracionom logoru Sachsenhausen odlikovao potpuni nadzor SS-a, sveprisutna smrtonosna pretnja zatvorenicima i zahtevi za savršenstvom štampe.

Deportacija štampara, gravera i slovoslagaca u koncentracioni logor Sachsenhausen izvrsena je u drugoj polovini 1942.g. i leto 1943.g. Prvih sedam zatvorenika u Blok 19 dovedeno je 23. septembra 1942. A do kraja meseca oko trideset ljudi. Ukupno 142 muskarca. Veliki broj je došao iz Poljske (55 muškaraca), Nemačkog rajha (20), Mađarske (15) i Čehoslovačke (10).

U materijalima za temu naisao sam na razne podatke. Negde se pominje broj od 140 a negde 144. Razlog za ove različite informacije mogao bi biti taj sto su SS-ovci streljali sedam bolesnih zatvorenika*, a dva zatvorenika su pobegla malo pre nego što su oslobođeni krajem rata.

*Kada se jedan od zatvorenika razboleo, iako ne ozbiljno, direktno je eliminisan bez odlaska u ambulantu kako bi se izbeglo moguće curenje informacija. Jedan od falsifikatora, Adolf Burger preživeo je rat i izjavio da je major Kruger bio je ubica kao i svi drugi, šest nedelja pre završetka rata naredio je streljanje šest ljudi samo zato što su bili bolesni. Nije mogao da ih pošalje u bolnicu u slučaju da kažu nešto o operaciji, pa ih je ubio.

U predhodnim logorima zatvorenici su svakodnevno bili podvrgavani ponižavanju i premlaćivanju od strane stražara koncentracionih logora. Najmanja krivična dela strogo su kažnjavana. Dela poput otpora ili pokušaja bekstva često su prikrivane radnjama koje su u stvarnosti bila ubistva. Bilo je masovnog mučenja sa trajanjem radnog vremena od 5 do 23 sata, bilo po vrućini, kiši ili mrazu.

Bernhard Kruger se lično obratio novopridošlim zatvorenicima. Naglasio im je da su „izabrani“ da formiraju odred za falsifikovanje. Najavio je sva paklena mučenja, ako bi se neko usudio da pusti ovu tajnu da prođe kroz reč, gest, belešku ili nešto drugo. Kruger je rekao da će zatvorenici ostati živi sve dok proizvode dobre štampane proizvode, ne budu bolesni i da nemaju bilo kakvih opasnosti od razvoja dogadjanja na frontovima.

Budući da su stručnjaci za falsifikovanje novca bili potrebni, pojedinačno nazvani „izuzetno bitnim radnikom“, SS-ovci su se ophodili prema njima mnogo bolje nego što je to bilo pre deportacije u logor Sachsenhausen. Zatvorenici su spavali na pojedinačnim krevetima, a ne na standardnim drvenim iz koncentracionih logora sa tri ili četiri zatvorenika na polici. Takođe su im dodeljeni lični ormarići a njihove prugaste uniforme zamenjene su upotrebljenom civilnom odećom obojenom širokom crvenom prugom na nogavicama pantalona i crvenim krstom na jakni. U mnogim slučajevima odeća nije bila sjajna, ali je bila toplija i udobnija od zatvorskih krpa. Zatvorenicima je takođe bilo dozvoljeno da imaju kosu i tako zadrže deo svoje individualnosti.

Novopridošlim su izdati peškir i sapun, posuđe i pribor za hranu ( inož, viljuška i kašika). Jeli su za drvenim stolovima, a obroci su im bili crni hleb i supa od spanaća. Zvala se supa od spanaća, mada je u njoj najmanje bilo spanaca, u njoj su vremenom bile razne trave, lišće paradajza i krompir. Dobijali su i malo sledovanje cigareta od 10 cigareta, a ponekad su im servirali džem, pa čak i margarin. Većina nemačkih i čeških zatvorenika bili su samo delimično Jevreji i imali su nejevrejske žene ili rođake kojima je bilo dozvoljeno da im šalju pakete sa hranom dopunjavajući njihovu ishranu.

Nedeljom su ih hranili supom od krompira i kiselog kupusa, i nedelja je bila dan odmora za igranje šaha, karata, ping-ponga i slušanje državnog radija sa kojeg su mogli da se informisu o toku rata. Svake nedelje su ih vodili na kupanje, gde su sadistički stražari bez upozorenja prebacivali vodu sa vrućeg na ledeno hladno.

Čitava operacija bila je „Strogo poverljivo“, kako bilo koji drugi zatvorenik nebi saznao šta se dogodja u te dve barake, bili su okruženi dodatnom ogradom od bodljikave žice, prozori su obojeni belom bojom i osigurani dodatnom grupom SS-stražara. Zbog visoke ograde koja je bila oko dve barake, zatvorenici su to područje nazivali „pilećim kavezom“. Pripadnici odreda za falsifikovani novac u početku su bili smešteni u jednom, a kasnije u dva izolovana bloka u kompleksu koncentracionog logora. Zatvorenicima je bilo strogo zabranjeno da napuštaju ovo područje.

Schutzstaffel (SS) je planirao da citavu operaciju čuvaju u strogoj tajnosti i da zatvorenike “falsifikatore” po okoncanju posla jednostavno likvidiraju. Zatvorenici su radili sa znanjem da su označeni za likvidaciju kada se posao bude zavrsio. Od početka su se pitali da li bi trebalo da razvuku svoj posao i rizikuju izvršenje sabotaže ili da efikasno izvedu i na taj način ubrzaju sopstvenu smrt. Niko nikada nije sa sigurnošću znao kako ce reagovati nepredvidivi Kruger, ali nastavljajući operaciju, sacuvao je sebe od slanja na ruski front. Ono što su svi ti ljudi govorili i mislili dok su živeli pod ovim Damoklovim mačem čini jezivu, ličnu dramu.

U septembru 1942. godine u bloku 19 izgrađena je kompletna štamparija, izvršena isporuka i montaza mašina, ali one su bile upakovane tako da se nije moglo videti o kakvim mašinama je reč. Prostor je proširen tako da uključuje Blok 18 i dvorište između. Štamparija je imala sopstveni dizel generator koji je mogao napajati mašine električnom energijom čak i u slučaju nestanka struje. Ta dva bloka postala su samostalni objekat u kojoj su zatvorenici spavali, radili i provodili ostatak svog vremena.

Bio je to svet za sebe, sa svojim lekarom, (Poljak Boris Rojzen), berberinom i serviserima. Kada je izbio požar na krovu barake, Krugerovi zatvorenici morali su sami da ga gase i spasavaju sopstveni život formirajući “vatrogasnu” brigadu; mitraljezi izvan žičane mreže sprečavali su bilo koga da pobegne sa tajnama operacije Bernhard ili vatrogascima da uđu i da ih otkriju. Zatvorenici su više puta upozoravani da je smrt kazna za obelodanjivanje bilo čega o operaciji Bernhard.

Operaciju Bernhard “rukovodstvo SS-a u Berlinu je klasifikovalo kao najstrozu tajnu da čak i delovi rukovodećeg osoblja u koncentracionom logoru nisu znali šta se radi u blokovima 18 i 19. To je bilo zbog činjenice da je radionica za falsifikovanje bila podređena službi bezbednosti (SD), a ne, kao što je obično slučaj, samo komandi koncentracionog logora. Čak i noću, SS-ovci radionice, su boravili u svojim sobama u odvojenim blokovima i nisu odlazili u veliki kompleks za smestaj SS-ovaca koji je postojao izvan logora.

Prilikom pretraživanja kancelarija koje su koriscene u operaciji Andreas, Krüger je pronašao ploče za gravuru na bakru kao i ostecene žičane uzorake korišćenih za izradu vodenih žigova. Posle instaliranja štamparije, prvih 25 zatvorenika bilo je primorano da rade na SS projektu.Upućeni su u rad i u početku su započeli sa probnim otiscima. Proizvodnja novčanica započela je u januaru 1943. sa nominalnim vrednostima od pet, deset, 20 i 50 funti. Ova proizvodnja je nazivana „Serija B“ ili „Proizvodnja B“. Stamparijom je rukovodio SS-Hauptscharführer Kurt Werner. Civilni majstor štampe August Petrick nadzirao je i upućivao zatvorenike na mašine. Prva dva nadzornika bili su SS-Scharführer Herbert Marock i SS-Oberscharführer Heinz Weber.

Posao je bio izuzetno težak: zatvorenici su morali da razbiju šifru da bi generisali važeće serijske brojeve, stampane ploče su morale da budu ugravirane i da saznaju od kakvog su materijala prvobitno napravljene novcanice. Zatvorenici su znali da svojim radom ne samo da pomazu nacistima u njihovim ratnim naporima, već i da neće biti potrebni nakon što budu uspešni i da će nakon toga najverovatnije biti ubijeni. Pokušali su usporiti čitav proces, ali im je major SS Kruger na kraju dao ultimatum i zapretio da će ih pobiti ako ne budu gotovi do datuma koji je odredio.

Nekoliko nedelja kasnije, major SS Kruger došao je u kasarnu u Sachsenhausenu i pročitao im pismo Engleske banke u kojem garantuje autentičnost novčanica koje im je poslala švajcarska banka. Stvorili su 100% savršenu kopiju britanske funte!

Kao nagradu za dobar rad, zatvorenici su dobili sto za stoni tenis od majora Krugera.

[attachment=1]

Obrada štamparske forme, graviranje bakra i galvanizacija

Štamparske ploče su dolazile iz fabrike Augusta Petricka u Berlinu i ispitivane su na svakih 100 komada. Blokovi za štampu za izradu novčanica izrađeni su u radionici SD u Friedenthalu, oko tri kilometra od Oranienburga. Proizvedeni su fotomehaničkim postupkom i prerađeni u radionici za gravuru bakra u koncentracionom logoru Sachsenhausen. Šest gravera radilo je u sopstvenoj sobi, koristeći specijalne alate za ponovno graviranje linija i šiljaka iz šablona izrađenih u Friedenthalu na galvanizaciji.

Ovaj postupak za ponovno oblikovanje ploče visokog pritiska zasnovan je na galvanizaciji i bio je veoma složen. Svrha tehnologije bila je zaštita stvarne forme za štampu i izrada verne kopije (faksimila) forme. Tokom galvanizacije, štamparska forma je presvučena tankim slojem bakra elektromagnetnom metodom. U tu svrhu je napravljen otisak voska od šablona za visoki pritisak i okačen zajedno sa bakarnom pločom u kadu napunjenu rastvorom bakarne soli. Otisak je pažljivo premazan najfinijim grafitom. Kada je zatim bila pod naponom i čestice bakra poznate kao talog bakra migrirale su na matricu voska. Vosak je pažljivo ispran ključalom vodom, ostavljajući finu bakarnu kožicu u koju je rastopljena limena folija. Ovaj pocinkovani bakarni kalup je malo savijen na ivicama i pod pritiskom ispunjen mekim olovom. Rezultat je bila forma za štampu nazvana Galvanoplastik ili Galvano, koja je bila pogodna za posebne zahteve kvaliteta i velike stampe.

Pored novčanica koje je izdala centralna banka Engleske u Londonu, falsifikovane su i novčanice iz filijala u Bristolu, Birminghamu, Leedsu, Liverpoolu i Mančesteru, mada u manjem iznosu.

Numerisanje i secenje
Sve stampane novčanice britanske funte, dobile su uzastopne serijske brojeve, koje je Engleska banka koristila kao zaštitno sredstvo protiv falsifikata. Dešifrovanje šifre broja predstavljalo je veliku prepreku za SS pored proizvodnje papira. Za numerisanje je korišćena mašina sa slovima i brojevima pričvršćenim za rotirajuće prstenove. Znak fonta reljefnih brojeva odgovarao je karakteru stvarnih novcanica. Štampana numeracija odgovarala je brojevima koji se koriste u papiru u obliku vodenog žiga. Listovi papira proizvedeni su u fabrici papira Hahnemuhle sa osam panela i veličine 60 x 50 cm.

[attachment=1]

Budući da su novcanice štampane u četiri primerka, zatvorenici su prvo morali da prerežu listove na pola. Pored toga, listovi su imali prorez ugrađen u papir, što je olakšalo kidanje. Nakon štampanja, numerisanja i faze sušenja, koja je trajala do šest dana, listovi su presavijeni. Novcanice su imale otrcane ivice, što je tipično za ručno izrađeni papir, tako da su radnici koji sui h sekli morali da rade sa posebno izrađenim alatima, suprotno uobičajenim tehnikama kidanja i sečenja. Za ovo su korišćeni lenjiri ili ne preoštri noževi. Mašinsko odvajanje nije bilo moguće. Zatim su novcanice pakovane u pakete od po 1000 komada.

Paketi su bili presovani, a zatvorenici su turpijom pravili pohabani oblik na ivici, što je bilo svojstveno ručno rađenom papiru.

Kontrolno odeljenje, ispitivanje, sortiranje

Prostorija za sortiranje nalazila se u istoj sobi kao i soba za secenje. Provera pojedinačnih novčanica nije trajala dugo, svaki čovek je morao detaljno da pregleda 500 novčanica dnevno, omogućavajući u proseku nešto manje od dve minute za svaku. Inspektori su u početku radili u sedmodnevnoj smeni kako bi sprečili iscrpljenost očiju, ali kako se tempo proizvodnje intenzivirao, radili su 10 sati dnevno. Bio je to iscrpljujući test nerva i vida, jer je svaki zatvorski inspektor odgovarao za propuštanje bilo kakvih mana, koje bi mogle biti bukvalno veličine uboda.Prva grupa zatvorenika kontrolisala je samo vodeni žig, druga samo štampanje i nanošenje boje, a treća grupa interakciju vodenog žiga i štampe. Ostali zatvorenici su na novcanicama proveravali greške u boji, korespondenciju sistema numeracije i usklađenost sa brojnim bezbednosnim karakteristikama novčanica od funte. U ovom odeljenju radili su zatvorenici koji su ranije radili u bankarstvu.

[attachment=1][attachment=2]

Novcanice su klasirane u četiri nivoa kvaliteta I-IV, u zavisnosti od kvaliteta: novčanice bez nedostataka ili sa mrljama koji su inspektori ocenili kao izuzetno niske, svrstane su u kategoriju I (vrlo dobri). Bile su namenjeni diplomatama koje su neophodne sirovine nabavljale u neutralnim stranim zemljama ili u „rafiniranim“ zemljama i obavljale devizne transakcije. Novčanice nivoa II (dobre) imale su najmanje nedostatke i bile su namenjene tajnim agentima nacističkog režima i saboterima aktivnim u inostranstvu. Novčanice nivoa III nazivale su imale malih grešaka u štampi. Trebalo je da ih avionom bace iznad Velike Britanije kako bi destabilizovali sistem plaćanja. Novčanice kategorije IV pokazale su značajne nedostatke i uništavane su.

Veza između nivoa kvaliteta novčanica i sistema distribucije bila je posebno tajna stvar za RSHA. Čak i šef operacije, Bernhard Kruger, nije bio upoznat sa sistemom distribucije. SS lideri vodili su racuna da proizvodnja i prodaja budu strogo odvojeni. Tokom rata postojala su brojna naređenja Adolfa Hitlera da niko nije smeo da zna više o nekoj akciji nego što je bilo apsolutno neophodno za njegov posao.

Distribucija i skladištenje

Distribucija posiljki i skladistenje su bili da izgledaju kao da su korišćeni. Paketi i posiljke su bile zgužvane zaprljane, ispisane ili odštampane falsifikovanim markama, kakve su koristili bankari u Velikoj Britaniji. Za natpise i marke korišteno je pravo englesko mastilo, koje je palo u ruke nacističkog režima kao ratni plen. Svakom novčanicom je trebalo manipulisati na takav način da se steklo utisak da je već korišćena kao sredstvo plaćanja. Trebalo je puno vremena. Radnici su bili tako rasporedjeni da je svaki je imao drugačiji zadatak: neko je gužvao novčanice, neko ih je savijao kao da su stavljeni u novčanik, neko ih je urezivao i udarao, neki su ispisivali engleske reči ili brojeve - kao što su to nekada radile blagajnice banaka na novčanici na vrhu pakovanja da označi ukupan iznos. Kod velikih i hitnih tiraža bila je neophodna podrška štampača i gravera koji su morali da zaustave svoj rad. Takođe je postao simbol koji su koristili zaposleni u britanskim bankama umetnutu u novcanice za brzu identifikaciju novčanica. U zavisnosti od vrednosti banknote, kontrolori su dodali malu suzu, takozvani urez na ploči, na desnoj strani novcanice. Prilikom prebrojavanja hrpe novčanica, službenici banke mogli su odmah da vide da li su u paketu novčanice drugih apoena. Brzo brojanje bez „ureza na tanjiru“ zahtevalo je maksimalnu koncentraciju, jer su novčanice, koje se razlikuju po vrednosti, proizvedene u jedinstvenom formatu papira sa vrlo sličnom štampanom slikom.

Zatvorenici pakeri takođe su imali zadatak da iglom probuše male svežnjeve novčanica, pošto su u Ujedinjenom Kraljevstvu mnogi građani u jaknama nosili novčanice od pola funte osigurane iglom. Pritom su logoraši - očigledno u nameri da sabotiraju - koristili trik koji je omogućio identifikaciju novčanica štampanih u koncentracionom logoru Sachsenhausen čak i decenijama nakon završetka „kompanije Bernhard“: Namerno su bušili gravuru „Britannia“ prikazan gore levo. Jednom nedeljno, Bernhard Kruger je podizao novcanice u paketima i prosleđivao ih RSHA u Berlinu.

Štampani proizvodi iz radionice za falsifikovanje

Štampanje novčanica britanskih funti bio je ubedljivo najveći posao štampača i grafičara u radionici za falsifikovanje. Ipak, pored toga proizvodili su i razne štampane materijale. Konkretno, dokumenta, lične karte i sertifikate, kao i novčanice, potrebne za opremanje agenata službe bezbednosti i SS-a.

Novčanice iz Jugoslavije

Početkom 1943. godine radionica za falsifikovanje je pored novčanica britanske funte sampala i jugoslovenski novac. U Jugoslaviji su delovale jake partizanske snage, koje su oslobadjale delove zemlje od fašističke okupacije. 1942. godine osnovano je Antifašističko veće narodnog oslobođenja Jugoslavije, koje je bilo odgovorno za upravljanje oslobođenim područjima. U januaru 1943. godine AVNOJ je proglasio opšti narodni zajam čija je vrednost iznosila 500 miliona dinara .Većina jugoslovenskog stanovništva zamenila je razne valute za obveznice narodnog zajma, uključujući dinare, rajhmarke i vrednosne papire. Tako su podržani partizanski pokret i antifašističko veće, a veće je obveznice otplacivalo stanovnicima putem uspostavljenih narodnih odbora. Cilj nemačke SD bio je da nanese sto vecu štetu ionako oslabljenoj ekonomiji oslobođenih jugoslovenskih krajeva kompromituje i oslabi vrednost „narodnog zajma“.

[attachment=1]

U tu svrhu proizvedene su trobojne novčanice u visokoj stampi (letterpress) u Sachsenhausenu. Izrada ovih novcanica bilo je „relativno lak posao“. Sve komponente novcanica, uključujući papir, štampu i sigurnosne funkcije, realizovane su su u skladu sa originalom. Teško je bilo razlikovati falsifikat od originala. Štampan izgled novcanica sastojao se od kombinacije brojeva, slika i linija i talasnih obrazaca, a sadržala je i sistem numerisanja. Novac je 1944. distribuiran preko ogranka Tajne državne policije (Gestapo) u glavnom gradu Hrvatske Zagrebu.

„Operacija vodeni talas“ (»Unternehmen Wasserwelle«)

1943.godine, vođa SS-a Heinrich Himmler naredio je izradu britanskih poštanskih maraka u propagandne svrhe pod nazivom „Operacija vodeni talas“. Hteli su se narugati britanskoj vladi i celoj državi. Ranije su britanski avioni bacali velike količine falsifikovanih kartica za sledovanje hrane i improvizovana plaćanja preko teritorije Nemačkog rajha kako bi izazvali zabunu i sukobe među stanovništvom. Vodeni žig koji se koristio za ovo sastojao se od talasastih linija, što je Himmler iskoristio kao priliku da formira kombinaciju reči i da sledeće falsifikovane marke označi kao „Operation Wasserwelle“.

[attachment=1]

Na osnovu ovih uputstava za rad, štampane su marke koje zapravo nisu bile falsifikati, već su njihovi motivi bili vrlo slični pravim markama, ali su trebali da se značajno razlikuju od motiva stvarnih maraka. SS je nabavio potreban papir od postojećih zaliha, a u radionici za falsifikovanje marke su prvo fotografisane, višestruko uvećane, a zatim precrtane u velikom formatu. Promene su napravljene na takav način da su marke mogle biti jasno prepoznatljive kao falsifikati. U prvom projektu sa uočljivijim otiskom, 1944. godine iskovana je tamnozelena posebna marka pejzažnog formata. Original je objavljen povodom „srebrnog“ jubileja kralja Džordža V u Engleskoj 1935. Iako su zamenjeni gotovo svi elementi originala, brz pogled nije ga prepoznao kao lažnu zbog boje, tipografije i izgleda koji je bio sličan originalu.

U drugom projektu, posebna marka sa krunisanje Georga VI slično je lažirana. Ukupan utisak je po boji i tipografiji odgovarao originalu.

[attachment=2]

Značajne promene na marki bile su sledeće:
■ Falsifikat je prikazivao Josifa Staljina pored kralja Georga VI a ne kraljica Elizabetu kao u originalu.
■ Zaglavlje „Prihod od poštarine“ zamenjeno je „SSSR Britannia", koje je umesto dva krsta bilo okruženo sa dve Davidove zvezde.
■ Datum krunisanja „12. maja 1937" promenjen je u „Teheran · 28.11.1943.“ Promenjen je kako bi odgovarao datumu Teheranske konferencije.
■ U kraljevsku krunu postavljeni su čekić, srp i zvezda. Marke su imale slogane i simbole otisnute na kraljevoj slici, uključujući:
■ „Svetski kapitalizam“, sa strana dve Davidove zvezde,
■ „Svetski judaizam“, sa strana dve Davidove zvezde,
■ „Svetsko ropstvo ", sa strane srpom i čekićem i zvezdom,
■„ Svetski boljševizam ", sa strane srpom i čekićem i zvezdom
■„ Ruševina ubistava - Schaffhausen (Švajcarska) “sa dve bombe i
■„ Ruševina ubistava - Monte Cassino “sa dve Bombe.

Marke su distribuirane kroz agenturnu mrežu koju je uspostavila SD, posebno u tada neutralnim državama Švedskoj, Turskoj i Švajcarskoj, ali i u Velikoj Britaniji i Francuskoj. Agenti SD-a su marke lepili na uobičajena pisma i slali ih. Gde god su marke prepoznate i prijavljene, izazvale su senzaciju u politici i medijima. Članci o lažnim poštanskim markama pojavili su se u časopisima u bivšoj Čehoslovačkoj, Belgiji i Švedskoj.

Falsifikovanje americkog dolara

U avgustu 1944. Nemačka je izgubila neutralnost Turske, usled promene turske vlade, pa tursko platno koje je uvozeno za proizvodnju papira više nije bilo dostupno. Fabrike papira koje su Krugeru davale papir koristile su krpe nižeg kvaliteta, a kao prvi rezultat proizvedene novčanice nisu prošle test ultraljubičastog svetla. To je bio razlog zašto su Kruger i ostali počeli da obraćaju pažnju na falsifikovanje američkih dolara. U decembru 1944. godine počelo se sa izradom lažnih dolara.

Naredba za štampanje novčanica u dolarima poslata je falsifikatorima u koncentracioni logor Sachsenhausen krajem 1944. godine. Na početku proizvodnje falsifikovanog novca, Hitler je lično odbio da falsifikuje američke dolare jer nemački rajh još nije bio u ratu sa SAD. Na kraju Drugog svetskog rata, propast „Hiljadugodišnjeg rajha“ (Tausendjährigen Reiches) postala je predvidiva za funkcionere NSDAP-a, Wehrmachta, SS-a i njihovih povezanih tela. Razvili su planove za dalje postojanje nacional-socijalističkog pokreta. Dolari su trebali da imaju za cilj i da podrže skrivanje dotičnih osoba.

Tehnički gledano, istinsko falsifikovanje američkog dolara bilo je mnogo komplikovanije od ostalih projekata „kompanije Bernhard“. Za razliku od funte, novčanica dolara štampana je na obe strane, a crtanje je bilo izuzetno složeno. Brojevi su bili manji, a slika je bila složena kombinacija likova, grafika, zakrivljenih ukrasa, gradijenata i najfinijih nijansi sive. Otisak koji je krasio novcanicu britanske funte sastojao se samo od zakrivljenih reči i složene slike »Britannia«.

[attachment=1]

Zatvorenici iz različitih odeljenja koncentracionog logora Sachsenhausen bili su grupisani u „dolarsku grupu“ (Dollar Group). Članovi „Dollar Group“ bili su Holanđanin Abraham Jacobsen (šef odeljenja za kopiranje), Roger Veill (retušer iz Francuske), Salamon Smolianoff (umetnik i stručnjak za falsifikat iz Sovjetskog Saveza), Norbert Leonard Levi (šef foto odeljenja iz Nemačke) , Adolf Burger (štampar knjiga iz Slovačke) i retušer Leonard Veill.

Grupa je radila pod povećanim pritiskom zbog progresivnih gubitaka Wermahta i sve bliže linije fronta. „Dolar grupi“ su dodeljene posebne prostorije, a profesor iz Berlina je zatvorenike upoznao sa tehnikom Lichtdrucks štampanja. Grupa je započela probnim otiscima, uključujući karte za igranje i razglednice, sve dok polako nisu prešli na svoje prve pokušaje sa američkim dolarom. Od početka je sakupljala sve otiske u album kako bi mogla da uporedi dela.

[attachment=2]

Kolotip je postupak štampe fotografija koji je izumeo francuski fotograf Alphonse Louis Poitevin davne 1856. godine. Zahvaljujući svojoj sposobnosti da sačuva fine detalje u otiscima, postupak je korišćen za stvaranje umetničkih otisaka fotografija dugi niz godina pre nego što su drugi procesi stigli na scenu.

Kolotipska štampa je metoda koja je omogućila izradu dolarskih novčanica koje su proizvedene same za sebe u procesu duboke štampe, sa približno istim kvalitetom.

[attachment=3]

U ovoj fazi test otisaka složenom tehnologijom kolotipije, zatvorenici su sabotirali proizvodnju štamparske forme. Nadređeni Bernharda Krugera zahtevali su sto pre pokretanje proizvodnje dolara. Ovog puta nailaze na poteškoće: nijedna stampana novčanica nema pravilno imitirano dolarsko pismo. Kruger traži od Himmlerove tajne službe da pronađu stručnjaka za falsifikovanje dolara. Heinrich Himmler je najavio da bi zatvorenici „dolarske grupe“ trebalo da budu streljani ako u roku od četiri nedelje ne bude bilo novčanica.

Oko 250 pokušaja trebalo je štamparima da bi početkom januara 1945. godine mogli da prikažu prve falsifikovane novčanice od 50 i 100 dolara. Bili su izuzetno kvalitetne, tako da ih čak ni Bernhard Kruger nije mogao razlikovati od originala.Uprkos uloženim naporima i nakon mnogih pretnji proizvodnja je dostigla iznos od dvesta novčanica od 100 dolara, što je ekvivalentno 20.000 dolara - koje je Kruger doneo sa sobom kada je pobegao.

Heinrich Himmler i Walter Schellenberg, šef SD obaveštajne službe SD i direktni Krugerov nadređeni, zahtevali su proizvodnju od milion dolara, koja bi trebalo da se štampa u dve smene po deset sati dnevno. Međutim, napravljeno je samo oko 5.000 do 6.000 dolara novčanica.

Pre nego što su novčanice dolara mogle biti masovno proizvedene, radionica za falsifikovani novac demontirana je u proleće 1945. godine i preseljena preko koncentracionog logora Mauthausen u logor Redl-Zipf u Austriji.

Adolf Burger

[attachment=1]

Adolf Burger je bio jevrejski slovački tipograf i preživeli zatvorenik umešan u operaciju Bernhard.

Tokom Drugog svetskog rata, pre nego što je Slovačka 1942. godine počela da deportuje svoje jevrejske građane u nemačke koncentracione logore, postao je jedan od onih koji su dobili sponzorisanje vlade za odricanje od deportacija kao neko ko ima veštine neophodne za ekonomiju zemlje. Na zahtev članova otpora, Burger je počeo da štampa lažne potvrde o krštenju za Jevreje predviđene za deportaciju, u kojima se navodi da su bili rimokatolici od rođenja ili kršteni pre Drugog svetskog rata. Slovaci sa takvim dokumentima nisu deportovani.

Burgerova aktivnost je otkrivena. Uhapšen je 11. avgusta 1942.g. i deportovan u koncentracioni logor Aušvic. Bio je raspoređen da radi na rampama za izbor dovopridoslih zatvorenika. Posle osamnaest meseci u Aušvic-Birkenauu izabran je za operaciju Bernhard i prebačen u koncentracioni logor Sachsenhausen u aprilu 1944.g.

Adolf Burger je bio jedan od 8 izabranih za projekat falsifikovanja novcanice od 100 američkih dolara. Burger je u timu falsifikatora, poznate kao “Dollar Group” radio kao štampar.

Iz zarobljenistva je oslobodjen u logoru Ebensee, gde ga je američka vojska oslobodila 6. maja 1945.g.

Preminuo je 6. decembra 2016. godine u 99 godini.

Salomon Smolianoff

[attachment=1]

Salomon Smolianoff bio je jevrejski falsifikator i preživeli logoras umešan u operaciju Bernhard.

Salomon Smolianoff je rođen u Kremenčuku u Ukrajini. Slikarstvo je studirao u Rusiji, ali je zemlju morao da napusti 1922. jer su njegovi roditelji bili na pogrešnoj strani Ruske revolucije.

Prošao je celu Evropu, da bi na kraju pokušao da započne novi život u Nemačkoj, gde je upoznao jednog falsifikatora i odlučio da i sam to postane. Za njim je tragalo nekoliko evropskih policijskih snaga pre izbijanja Drugog svetskog rata.

1939. godine SS-a Sturmbannfuhrer Bernhard Kruger, budući šef operacije Bernhard, uhapsio ga je, nakon cega je osuđen na 4 godine zatvora „Zuchthaus“. Poslat je u koncentracioni logor Mauthausen, a kao portretista i umetnik koristio je stražarima S.S.

Zbog svojih veština falsifikatora izabran je za operaciju Bernhard i prebačen u koncentracioni logor Sachsenhausen 1944. godine. Tamo se sprijateljio s Adolfom Burgerom jos jednim logorasem izabranim za projekat falsifikovanja novcanice od 100 američkih dolara.

Iz zarobljenistva je oslobodjen u logoru Ebensee, gde ga je američka vojska oslobodila 6. maja 1945.g.

Ubrzo po zavrsetku II sv.rata nasao se na međunarodnim poternicama kao falsifikator, ali se veruje da je falsifikovao emigrantske papire za Jevreje koji su pokušavali da odu u Palestinu.

[attachment=2]

Potom je emigrirao u Urugvaj, gde je falsifikovao ruske ikone. Urugvajska policija mu je usla u trag, pa se Smolianoff 1950-ih preselio u Brazil, gde je krenuo u posao sa igračkama.

Umro je u Porto Alegreu na jugu Brazila 1976. godine.

Sovjetske lične karte

1944. godine radionica je dobila nalog za štampanje 300 sovjetskih ličnih karata, koje su bile namenjene agentima SS-a i zbog toga su morale biti apsolutno verne originalu. Unutrašnji deo dokumenta sastojao se od zelenog papira i korica od crvenog platna sa zlatnim otiskom. Licne karte je bilo jako tesko uraditi jer glatkom platnu nije bilo moguće dati originalnu strukturu. Bernhard Kruger je tada dao ultimatum od 24 sata uz pretnju da će biti pogubljena četiri zatvorenika ako licne karte ne budu željenog kvaliteta. Pod pretnjom smrću, poljski graver Felix Cytrin predložio je graviranje uzorka originalne lične karte na mesinganu ploču i utiskivanje na platno.

[attachment=1]

Gotovu ploču montirao je u ručnu presu, ali je platno izgorelo kada je struja dosla u kontakt sa plocom da bi onda ploča i platno došli u medjusobni kontakt. Tada se pojavila ideja da se ploča premaže voskom pre utiskivanja kako platno ne bi izgorelo tokom utiskivanja, već samo istpi sloj voska. Zatvorenici su u roku uspeli da naprave kopiju koja se jedva razlikovala od originala i tako spasu živote četvoro kolega.

Pored gore pomenutih štampanih materijala, u koncentracionom logoru Sachsenhausen proizveden je čitav niz drugih proizvoda koji u literaturi nisu detaljno opisani. To je zbog činjenice da podaci o stampanom materijalu dolazi iskljucivo iz SS evidencije, a ne i iz prikaza samih stampanih materijala.

U SS evidenciji pominjanju se falsifikati: mađarskih platnih knjižica, pasoši latinoameričkih zemalja Venecuele, Brazila i Argentine, lične karte ruske kontraobaveštajne službe, platne knjige SAD, holandske potvrde o krštenju, Uputstva za sabotažu neprijateljskih brodova i aerodroma na različitim jezicima, uključujući holandski, norveški, engleski i nemački.

Spoljna logistika

Zahtevi nacističkog rukovodstva za proizvodnju falsifikovanog novca bili su ogromni. Logistika stampanja falsifikata bila je vrlo složeno, jer se proizvodnja papira, proizvodnja štamparskih formi, kao i štampanje i numerisanje odvijalo na tri lokacije, gde su radile tri kontrolisane grupe ljudi koje se nisu poznavale niti su međusobno komunicirale. Odgovorni uredi SD-a bili su odgovorni za kontrolu i komunikaciju. Posebno su nadgledali štampu, jer su se sve tri komponente papir, forma za štampu i numerisanje spajale i morale su biti usklađene.

Boja

Za brojne falsifikate bila su potrebna posebna štamparska mastila koja SS nije naručio direktno od proizvođača boja, već ih je nabavio u Rajhsbanci. Pošto je SS uništio važne dokumente o logističkim procesima u falsifikovanoj proizvodnji, ne postoje osnovni dokumenti o kanalima distribucije korišćenih mastila za štampu.

U koncentracionom logoru Sachsenhausen falsifikatori su trebali različite nijanse crne. Nakon isporuke, hemikalije su dodavane u mastilo za štampu kako bi se ono brzo upilo. U posebno upijajućem papiru, kao što je blot papir, boja prodire srazmerno brže nego u površinski obrađenom premazanom papiru. Dodate hemikalije značile su da je odštampana slika izgledala nešto istrošenije, što je s jedne strane bilo svojstvo britanskih novčanica, a novčanicama je davalo nešto stariji izgled. u koncentracionom logoru Sachsenhausen korišćena je posebna boja nazvana „Frankfurter Schwarz“.

Papir

Odgovorni u SS-u imali su najvećih poteškoća sa proizvodnjom papira za funte i odgovarajućeg vodenog žiga. Originalne novcanice funte proizvodila je engleska kompanija Portal iz Hampshira mehaničkim postupkom. Ovaj papir, poznat kao ručno izrađeni papir, ispunjavao je posebne zahteve kao što su otpornost na kidanje, otpornost na vodu i najveća moguća fleksibilnost.

[attachment=1]

RSHA je trebao dobavljača papira koji je bio ideološki lojalan nacističkom režimu i koji je sam mogao da razbije i doradi potrebne sirovine. Papir za masovnu proizvodnju operacije "Bernhard" u koncentracionom logoru Sachsenhausen isporučivao je proizvođač papira Hahnemühle GmbH blizu Einbecka u Donjoj Saksoniji.

Tokom kadrovskog restrukturiranja radionice za falsifikovanje novca i preseljenja štamparije u koncentracioni logor Sachsenhausen i masovne proizvodnje koja je s njom započeta, fabrika papira Hahnemuhle izabrana je za proizvodnju papira. Prvi kontakti između RSHA i direktora fabrike papira Richarda Schulla postojali su od septembra 1939. RSHA je znao da fabrika papira ima veliko iskustvo u proizvodnji papira sa posebnim vodenim žigovima, koji se u brojnim zemljama koristio kao papir za čekove i obrasce za menice.

Prema informacijama iz Hahnemühle GmbH, fabrika je proizvela gotovo 1,5 miliona odštampanih listova postupkom ručnog crpljenja između 1943. i 1945.g. Oni su bili podeljeni u vrednosti od 5 do 50 funti. Tehnički je proces proizvodnje, započet 1943. godine, bio izuzetno složen.

Izrada štamparske forme

U podkampu Friedenthal u blizini Oranienburga, služba bezbednosti vodila je hemijski grafički institut. Bio je deo sistema pod kodnim imenom „ Sonderlehrgang Oranienburg“. Tu je bilo sedište komandnog osoblja SS udruženja (SS-Jagdverbände), koje je vodio SS-Obersturmbann-firer Otto Skorzeny.

[attachment=2]

Tamo su se školovali agenti SD radi upucivanja u inostranstvo. Jezgro kompleksa Friedenthal bio je dvorac i smeštaj za SS-ovce i logoraše. Ponekad je nekoliko stotina zatvorenika prisilno radilo na tom području. Skladiste materijala i opreme za operaciju „Bernhard“ nalazilo se u jednoj zgradi. Kaže se da je to bio tehnički centar radionice za falsifikovanje sa istraživačkim odeljenjem i razvojnom i foto laboratorijom. Pored toga, tamo je bio uskladišten veliki broj stranih viza za pasoše, službena dokumenta i oko 1.700 pečata iz konzulata i ambasada stranih zemalja. Pored toga, SS-ovci su sastavili sveobuhvatnu kolekciju uzoraka različitih valuta, kao i uzorke materijala za upoređivanje novčanica.

U Friedenthalu, SS-ovci su dešifrovali sigurnosne karakteristike novčanica i izrađivali stampane obrasce, takozvane blokove za štampu, za proizvodnju u koncentracionom logoru.

Šabloni za proizvodnju falsifikovanog novca

Za štampu pod visokim pritiskom, sabloni za proizvodnju falsifikovanog novca izrađivani su od bakarne ploče na fotomehanički način i dopremani u koncentracioni logor Sachsenhausen na naknadnu obradu. Hemijsko-grafički institut bio je, između ostalog, opremljen sistemom za izradu galvanizacije. Budući da SD oblik slova (font) koji je koristila Banka Engleske nije mogao da nađe, slova su se morala izradjivati pojedinačno. Pri izradi odgovarajućih šablona za štampu, ilustracija „Britannia“ pokazala se posebno složenom.

[attachment=3][attachment=4][attachment=5]

Iako su zatvorenici radili tri smene na kopiji ove slike, nisu uspeli da naprave prepoznatljivu kopiju. Na falsifikovanom otisku, osoba, ogrtač i pozadina izgledali su zamagljeno i manje plastično nego u originalu.

Tokom proizvodnje u koncentracionom logoru Sachsenhausen, moralo se paziti da odgovarajući obrazac za štampu odgovara odgovarajućem papiru, a zatim sa tačnim brojem - koji je takođe sadržao datum izdavanja u šifrovanom obliku.

Sabotaža i odbijanje rada u radionici

Zatvorenici radionice za falsifikovanje novca bili su svesni da obavljaju aktivnosti koje su važne za ratne napore Nemacke. Neki od zatvorenika bili su aktivni u antifašističkom otporu pre deportacije u koncentracione logore, pa su pokušali da to nastave i u novonastalim uslovima u logoru Sachsenhausen. Antifasisticki otpor nastojali su da pruze sabotažom na mašinama, u proizvodnim procesima ili odugovlacenjem proizvodnje falsifikovanog novca i ako im je bilo jasno da im preti trenutno pogubljenje ako budu otkriveni.

Otpor Komiteta ilegalnog logora (ILK) - Widerstand durch das Illegale Lagerkomitee (ILK)

Komitet ilegalnog logora (ILK) bio je zavereničko središte političkog otpora u koncentracionom logoru. Pokušao je da organizuje otpor u uslovima koncentracionih logora i dostavi informacije o desavanjima u logoru snagama otpora van logora.

Ubrzo nakon uspostavljanja štamparija u koncentracionom logoru Sachsenhausen, neki zatvorenici prepoznali su važnu ulogu koju su imali za nacistički režim. Početkom 1943. Kurt Lewinski, komunista i knjigovezac iz Berlina, uspeo je sa kolegom da prošvercuje dve novcanice od 5 funti pored stražara iz bloka 19.

Zahvaljujući svom specijalističkom znanju, zatvorenici radionice za falsifikovanje novca mogli su trajno da poremete proizvodni process. Kad god je bilo moguće, mašine su se iznenada zaustavljale pod formom kvara ili nekvalitetnog materijala, koji se tesko nalazio ili ga nije uopste bilo, a bio je neophodan u procesu proizvodnje.
Zatvorenik, grafičar Leo Hass, uhapšen zbog antifašističkih aktivnosti, bio je prisiljen da retušira umetnička dela i da ga nacisti koriste u propagandne svrhe. Koristeći trikove, uspeo je da odloži proizvodnju mesecima. U štampariji su drugi zatvorenici namerno oštetili ploče na obrascima za štampu, što je rezultiralo time da je proizvodnja štampe morala biti obustavljena na pola dana ili na ceo dan.

Leo Hass

[attachment=1]

Leo Hass, češki Jevrej i profesionalni umetnik, uhapšen je 1939. godine u Ostravi u nemačkoj okupiranoj Čehoslovačkoj zbog članstva u Komunističkoj partiji i pomaganja nemačkim komunistima da ilegalno pređu granicu. Deportovan je u radni logor Nisko u Poljskoj na prinudni rad. U septembru 1942. poslat je u geto-radni logor Theresienstadt (Terezin), na severozapadu Češke, gde je postao deo usko povezane grupe umetnika odlučnih da tajno dokumentuju uslove svakodnevnog života u logoru. Haas je raspoređen u Tehničko odeljenje da izradjuje propagandni materijal. Ovo mu je omogućilo da tajno beleži istinske uslove u getu, stvarajući preko 400 crteža inspirisanih stvarnim i strašnim događajima. U leto 1944. Gestapo ih je otkrio i optužio za tajno belezenje njihovog „jezivog“ posla u logoru. Haas je uhapšen i mučen. U oktobru je deportovan u Aušvic, a mesec dana kasnije u Sachsenhausen, gde je dodeljen timu za falsifikovanje britanske valute u okviru „Operacije Bernhard“.

[attachment=2]

U februaru 1945.g. tim falsifikatora je prebačen u Mathauzen, a zatim u Ebensee, gde su ih 4-5.maja oslobodili Amerikanci. U grupi oslobodjenih bio je i Lao Hass.

Kada je falsifikovanje dolara trebalo da počne 1944. godine, zatvorenicima se pruzila nova šansa da sabotiraju proizvodnju od samog početka. Zbog Krugera a radi njihovog opstanka, preliminarni rezultati su morali izgledati obećavajuće, ali nisu smeli biti spremni za proizvodnju, tako da se sve više eksperimenata za pocetak proizvodnje činilo opravdanim, iako se kvarovi i razni nedostaci ne mogu isključiti. Dolari su proizvedeni postupkom štampanja kolotipom, iako to nije odgovaralo originalnom postupku štampanja za proizvodnju dolara. Zatvorenik Abraham Jacobson iz Amsterdama bio je predradnik u odeljenju za kolotipiju. Uspeo je da odloži proizvodnju kolotipskih kopija tako da prvi dolari nisu bili spremni za proizvodnju do 1945. godine.

Stručnjak za falsifikate Salamon Smolianoff bio je zauzet retuširanjem negativnog filma. Uspeo je brzo da predstavi besprekorne negative, ali su Jacobsonovi stručnjaci za štampu manipulisali želatinom i sprečili visokokvalitetne forme za štampu. Na probnim otiscima nije se mogla dobiti nijedna upotrebljiva slika za štampu, a bojama je nedostajalo sjaja i intenziteta. Pored toga, negativ je bio previše zamagljen i fini ukrasi se nisu mogli reprodukovati na zadovoljavajući način. Ova vrsta manipulacije u početku nije primećena, jer je kolotipija tada bila poseban proces i niko nije savršeno vladao tom tehnologijom.

Pored toga, originalni dolar je proizveden u drugačijem procesu štampe, dubokom štampom, tako da rukovodstvo SS-a nije moglo da otkrije i / ili dokaže sabotažu. Jacobson je takođe koristio male trikove da bi usporio proizvodnju dolara. Budući da su zatvorenici zapeli u izradi štamparske ploče i morali su da eksperimentišu, on je naručio higrometar (instrument za određivanje vlažnosti i sadržaja vodene pare u vazduhu), znajući da mu ovaj merni uređaj nije potreban za proizvodnju dolara, ali je time “kupovao” vreme.
Odštampane novcanice od funte strogo su proveravane na greške u odeljenju za sortiranje i deljene u klase kvaliteta.

Članovi posebne kontrole namerno su sortirali novcanice sa malim ili velikim greškama u klasu I („najbolji kvalitet“). Čovek ili agent bi bili uhvaćeni kako razmenjuju falsifikovane novčanice, a "Operacija Bernhard" bi bila suspendovana. Suprotno tome, novcanice „najboljeg kvaliteta“ su sortirane tako da nisu ni dospevale u opticaj , cime je smanjen broj „dobro“ stampanih novčanica od funte uprkos visokom kvalitetu. U roku od dve godine - od vremena prvog falsifikovanja početkom 1943. do demontaže i preseljenja falsifikacione radionice u koncentracioni logor Mauthauzen (Austrija) početkom 1945. - prema tajnim evidencijama zatvorenika odštampano je 8,9 miliona novčanica.

Sef sortirnice, Oskar Skala je vodio ilegalnu dokumentaciju o proizvodnji novčanica od funte, tako da su dostupni precizni podaci o serijama novcanica štampanim u koncentracionom logoru i obimu proizvodnje falsifikovanog novca. Skala je uspeo ovu dokumentaciju da čuva godinama, da je sakrije i prokrijumčari iz koncentracionog logora i preda antihitlerovskoj koaliciji.

Distribucija falsifikovanih novcanica

Svake subote, Krueger je podizao nedeljne rezultate rada iz logora i odvezao ih u sedište SS-a u Berlinu. Do 1944. proizvodnja je bila toliko velika da su u njegovoj aktovci stajale samo prvoklasne novcanice.

Ostatak je otpremljen direktno nemačkim komercijalnim atašeima u Norveškoj i Danskoj (poništavanje zabrane distribucije u okupiranim zemljama ministra ekonomije Walthera Funka) i neutralnim državama poput Španije, Portugalije, Turske i Švajcarske. Falsifikovane novcanice su bile upakovane u bledozelene lanene koverte, njihova četiri preklopa presavijena su u paket dimenzija 91x121” i 111–121 inč i pečaćena voskom. Crvenim slovima na paketima je stajala oznake TAJNO, ali je Himmler je na svakoj koverti imenovao pošiljaoca i primaoca.

Krueger nije prošao nenagrađeno. Tačno koliko je novca uzeo nikada se neće saznati, ali zatvorenici su mu uvek davali 20 prvoklasnih beleški iz svake nove serije „za njegovu ličnu upotrebu“.

Pored toga, svakom ozbiljnom falsifikatoru potrebna je distributivna mreža. Zbog toga su Nemci angažovali posrednike koji su novac puštali u platne transakcije. U središtu ove mreže bio je Friedrich Schvend, nadimak „Doktor Vendig“ koji je od 1930-ih vodio ilegalne poslove i šverc novca.

Friedrich “Fritz” Schvend je bio taj koji je ubedio RSHA da ne ispušta novcanice nad Engleskom, već ih koristi za prikupljanje obaveštajnih podataka i kupovinu pravih „tvrdih“ svetskih valuta. Od ranije je bio poznat kao covek sa mnogim međunarodnim vezama, čak je kratko vreme živeo u Kaliforniji.

Falsifikovani novac je iz Sachsenhausena prevozen u Schloss Labers, SS pogon u Južnom Tirolu. Novac se dostavljao nemačkim komercijalnim atašeima a ovi dalje agentima koji su ga koristili za kupovinu „valuta, dijamanata, nakita, sirovina, namirnica i oružja“.

Friedrich Schvend je regrutovao „prodavce“ na raznim teritorijama i izgradio mrežu od 50 agenata i podagenata. Oni su morali falsifikovanim novcem da kupuju valutu, zlato, srebro i dragulje. Neki od njih bili su Jevreji, namerno odabrani, jer je bilo manje šanse da će ih vlasti smatrati da rade za naciste. Obavestio je svoje agente da je novac zaplenjen iz banaka okupiranih zemalja. Agenti su dobili proviziju od 25 posto, a sam Schvend 8,3 posto od najmanje osam miliona funti. Time je kupio prevoz, skladište novčanica, obezbeđenje svojih agenata, korupciju. Isti novac upotrebljen je za održavanje dva broda - „Đenova“ i „Trst“ - i jahte pod nazivom „Aurora“. Agenti Schvenda bili su u osnovi bankarski službenici u Italiji i Švajcarskoj, menadžeri hotela ili vlasnici u Švedskoj, Švajcarskoj, Portugaliji i Španiji. Proširio je svoju mrežu, uključujući i najbolje trgovce koji žive u svakoj evropskoj zemlji.

[attachment=1]

Scvend je svoje sedište imao u zamku Schloss Labers kod Merana u Tirolu, gde je primao pakete falsifikovanih novčanica na prodaju.

Tipična transakcija u Italiji odvijala se na ovaj način: lažne novčanice menjane su za Badogliove lire ili za lire Musolinijevog RSI, a zatim pretvarane u zlato i dragulje. Dragulji su prebačeni u Švajcarsku gde su korišćeni za kupovinu švajcarskih franaka, američkih dolara ili švedskih kruna. Bilo je zabranjeno uzimanje funti, jer bi mogle biti falsifikovane, štaviše, njihova vrednost bi anomalo povećala količinu uvezenog novca u Nemačku. Švendov položaj je bio delikatan i opasan; agenti saveznika bili su nestrpljivi da ga uhvate, ali čak i među nacistima počeli su da se razvijaju osećaji zavisti zbog njegovog uspeha i odnosa koji je imao sa visokim sferama nacističke stranke. Tako je, Heinrich Mueller, šef Gestapa, iznio je neke dokaze o tome da je Schvend navodno Jevrejin i oženjen Jevrejkom. Švend je odgovorio dokumentima koji potvrđuju da je čisto arijevac.

Takođe je zapošljavao Jevreje za pranje novca. Jedan od njih Jakov Levi zvani Jaac van Harten, je u Budimpešti pokrenuo kompaniju za uvoz i izvoz. 1944., pred sam kraj rata, van Harten je kontaktirao jevrejsko podzemlje i ponudio svoju pomoć. Tako su na kraju Bernhardovi lažni novci imali plemenitu svrhu, jer su, korišćeni za finansiranje transporta jevrejskih izbeglica u Palestinu. Pored toga, jevrejsko podzemlje je prosleđivalo hiljade falsifikata da bi pomoglo kupovini ratnog materijala za izraelsku vojsku u nastajanju.

Schvend je dobio dva cilja: da razmeni falsifikovani novac za pravi švajcarski franak ili američke dolare i da pomogne u finansiranju specijalnih operacija, uključujući kupovinu oružja na crnom tržištu, a zatim ga proda pro-nacističkim grupama u jugoistočnoj Evropi.

Schvend je ugovorio da se falsifikovanim novčanicama plati turskom agentu Elyesa Bazna - kodnog imena Cicero - za njegov rad na pribavljanju tajni od britanskog ambasadora u Ankari.

Falsifikovane novčanice nominalne vrednosti od 100.000 £ upotrebljene su da bi se dobile informacije koje su pomogle oslobađanju italijanskog lidera Benita Musolinija u prepadu na Gran Saso septembra 1943.g. (Operation Eiche).

Operation Eiche je bila akcija spašavanja italijanskog diktatora Benita Musolinija sa masiva Gran Sasso d'Italia od strane nemačkih padobranaca i komandosa Waffen-SS septembra 1943. godine, tokom Drugog svetskog rata. Vazdušnu operaciju je lično naredio Adolf Hitler, odobrio general Kurt Student, a planirao i izvršio major Harald Mors.

Tokom večeri 24. jula i ranih sati 25.jula 1943.g. Veliko veće Kraljevine Italije izglasalo nepoverenje Musoliniju. Istog dana, kralj Emanuele ga je zamenio maršalom Pjetrom Badogliom. Odmah nakon što mu je saopstena vest o smeni, Musolini je uhapšen i premešten na razne tajne lokacije sve dok nije završio negde blizu Tirenskog mora. Kada je čuo za Musolinijevo uklanjanje sa vlasti, Adolf Hitler je razbesneo. Otpuštanje svog partnera iz video je kao izdaju nelojalnih elemenata unutar vlade i oružanih snaga Italije. Otvoreno je govorio o mogućim drastičnim merama koje je bio spreman da preduzme kako bi vratio Musolinija na vlast. Bio je odlučan da pronađe gde se drži Musolini i spasi ga.

U potrazi za spasavanja Musolinija, Hitler je naredio je Hauptsturmfuhreru (čin ekvivalentan kapetanu) Otu Skorceniju i padobranskom generalu Kurtu Studentu da pronađu i spasu Musolinija.

Otto Skorzeni je bio uspešan u presretanju kodirane italijanske radio poruke kao i dobijanju informacije o lokaciji Musolinija koje su obezbedili agenti i doušnici. Italijanski diplomata u Becu upoznao je nemačkog agenta da bi razmenio dragocene informacije o tome gde se nalazi bivši italijanski diktator Benito Musolini uz adekvatnu nadoknadu. Razmenjene su informacije, a italijanski diplomata je primio mito od 100.000 britanskih funti. Za dobijanje informacija agent je platio falsifikovanim funtama u valuti. Ove falsifikovane novcanice bile su deo operacije Bernhard.

Sve informacije koje je Skorzeni primio dovele su ga do masiva Gran Sasso, udaljene i odbrambene planinske visoravni u planinama Abruci severno od Rima. Mussolini je držan u Albergo Rufigo (poznat i kao Hotel Campo Imperatore), luksuznom hotelu na oko 7000 metara nadmorske visine. Musolini je prebačen u ovaj hotel nakon svog boravka kod Tirenskog mora.

12. septembra 1943. godine, Skorzeni je izveo operaciju spasavanja. Deset minuta nakon početka racije, Musolini je napustio hotel u pratnji nemačkih vojnika.

[attachment=1][attachment=2][attachment=3]

Mussolini je avionom prebacen za Pratica di Mare, odakle je odleteo do Beča, gde je prenoćio a sutradan je prebačen avionom za Minhen da bi se 14. septembra sreo Hitlera u sedištu firera Vucja jazbina blizu Rastenburga.

Scvend je na kraju prebacio milione funti, mnoge kroz Švajcarsku, Belgiju, Italiju, Holandiju i Jugoslaviju. Pritom je postao imućan čovek. Plan plaćanja nacističkih računa funkcionisao je savršeno sve do januara 1945. godine.
Scvenda su zarobile americke snage a on im za uzvrat pomogao u uspostavljanju obaveštajne mreže u posleratnoj Nemačkoj. Scvend je potom pobegao u Peru ali je deportovan u Zapadnu Nemačku.

Čeh, Oskar Skala, koji je bio glavni računovođa organizacije, izneo je podatak da je istampano 12 miliona novčanica u vrednosti od oko 150 miliona. Od ovih 150 miliona, 1,5 milion otišao je u Tursku i na Bliski Istok, tri miliona u Francusku, Belgiju i Holandiju, a 7 i po miliona za otplatu nemačkih dugova u Španiji, Portugaliji, Švajcarskoj i skandinavskim zemljama.

Neke ličnosti su želele da učestvuju u prodaji, s obzirom na laku zaradu. Na primer, Galeazzo Ciano je tražio 100.000 funti za prodaju u Južnoj Americi. Nije imao dobru reputaciju i davanje takve količine novca, iako lažno, bilo je rizično, ali nisu mogli da odbiju s obzirom na njegovu povezanost sa Dučeovom porodicom. U stvari, priča se završila Cianovim pogubljenjem u januaru 1944. godine u Veroni, nakon što je osuđen na smrt zbog zavere protiv Musolinija u procesu Castelvecchio.

Kraj radionice za falsifikovanje i oslobađanje zatvorenika

Tok rata i napredovanje Crvene armije sa istoka doveli su rukovodstvo SS-a do zaključka da radionicu za falsifikovanje treba demontirati i preseliti u sigurna područja. Uostalom, odgovorni nisu želeli da ostave tragove zavereničke operacije falsifikovanja.

Demontaža radionice u koncentracionom logoru Sachsenhausen
Ali rat je već krenuo u drugom pravcu. Berlin se suočava sa sve češćim bombarderskim napadima, pa je logor Sascsenhausen u opasnosti da bude uništen. Kruger odlučuje da svoju radionicu prebaci u Redl-Zipf, podzemnu galeriju u austrijskim Alpima. Himmler, bojeći se da će radionica pasti u američke ruke, naređuje paljenje arhiva i falsifikovanih uskladištenih novčanica, kao i bacanje kontejnera u jezero Toplitz, kao i prebacivanje zatvorenika u koncentracioni logor Ebensee.

Krajem februara 1945. godine, komanda SS izdala je naredbu da zaustavi rad i zatražila demontažu mašina. U roku od 36 sati, zatvorenici su morali da demontiraju, obeleže i spakuju čitav mašinski park i spakuju odštampani novac u vodonepropusne kutije. Specijalni voz se sastojao od dvanaest vagona sa mašinama i jednog sa nešto falsifikovanog novca. Dostupni podaci sadrže različite informacije o vremenu polaska: 24. februara 1945.g., odnosno 16. marta 1945.g.

Jedan od preživelih odreda za falsifikovanje, Adolf Burger iz Slovačke, opisao je okolnosti raspada na sledeći način: »Niko od nas nije imao velike nade da ćemo se kući vratiti živi. Jedina razlika je bila u tome što smo trebali umreti negde drugde umesto u Sachsenhausenu.«

Preseljenje u koncentracioni logor Mauthausen i podkamp Redl-Zipf
Radionica falsifikata je specijalnim vozom preko Praga preseljena u koncentracioni logor Mauthausen u Austriji.

[attachment=1]

Tamo su muškarci administrativno evidentirani i dobili nove brojeve zatvorenika. Mašine, materijal i velike količine falsifikovanog novca premešteni su u pomocni kamp Redl-Zipf u Gornjoj Austriji. Zatvorenici su tamo ostali do 1. maja 1945.g.

[attachment=2]

U koncentracionom logoru Redl-Zipf, koji je imalo kodno ime »Schlier«, zatvorenici su angazovani za prisilni rad na proširenju podzemnih prostorija za izgradnju ispitnih rampi za rakete i komora za sagorevanje. U tim tunelima čuvane su novcanice funte. U dve kasarne su ponovo montirane mašine i uređaji za proizvodnju falsifikovanog novca sve dok Bernhard Kruger nije izdao naredjenje za definitivan kraj. Naredio je da se unište svi dokumenti za štampu i lažne novčanice koje su još postojale, da se potope štamparske ploče i blokovi u obližnjem jezeru Top-litzsee i da se zatvorenici prebace u koncentracioni logor Ebensee i tamo ubiju.

Uveče 28. aprila, grupa SS-ovaca sa sturmbannfuhrerom Hansch na celu u dva kamiona krenula je iz pomocnog kampa Redl-Zipf u pravcu jezera Toplitz da potopi šablone za štampu, brojna dokumenta, interne zapise iz radionice i preostale novčanice. Jezero Topliz nalazilo se u Štajerskoj, oko dvanaest kilometara od grada Bad Aussee. SS-ovci su u noći sa 28. na 29. april 1945.g. potopili četrdeset vodonepropusnih kutija sa gotovim novčanicama od funte i tajnu arhivu odeljka VI F4 u RSHA.

Medjutim, izgleda da SS-ovci nisu stigli sve da potope. Po nekim izvorima SS sturmbannfuhrer Hansch se predaje Amerikancima i kamionom u kome je teret. Ova pošiljka, koja se naziva reichvichtig (od nacionalnog značaja), je zapanjujuća: u 23 kutije ima puno novčanica: sterlinga. Major George McNelli, specijalista za falsifikovane novčanice i izaslanik Engleske banke odmah stižu na jezero Topliz. Negov izveštaj je senzacionalan: u kutijama su falsifikati funte Engleske banke. Prema brzoj proceni, radi se o oko 40 miliona u novčanicama od 5, 10 i 20 funti. Tako izlazi na videlo jedan od najsenzacionalnijih događaja u istoriji, slučaj falsifikovanja novčanica.

Štamparske mašine su onesposobljene krajem aprila 1945. godine. Neštampani papir za novčanice i novčanice lošeg kvaliteta su spaljeni.

Oslobođenje u koncentracionom logoru Ebensee
S obzirom na nejasne uslove poslednjih dana rata i neposredne predaje Nemačke, naređeno pogubljenje zatvorenika od strane SS-ovaca nije izvrseno. Komandant u koncentracionom logoru Redl-Zipf, SS-Hauptsturmfuhrer Alfons Bentele, naredio evakuaciju u logor u Ebensee.

Deo nižih činova SS stražara pobegli su da bi izbegli zarobljavanje i hapšenje. Pod pratnjom SS strazara deo zatvorenika iz radionice falsifikata logora Sachsenhausen kamionom su upuceni u logor Ebensee. Medjutim, kamin se pokvario u toku transporta i poslednja trećina zatvorenika morala je da pešači do logora. U naredbi je bilo decidno navedeno da ih treba pogubiti sve zajedno, ali poslednji zatvorenici stigli su 3. maja 1945. godine, sa toliko zakašnjenja u logor Ebensee u kom je izvrsena pobuna zatvorenika i logor bio pod njihovom kontrolom da su se SS odmah razbezali. Zatvorenici su se samo razišli među ostalim tamošnjim zatvorenicima i srećom preživeli. Od 142 radnika iz cele Evrope koje su nacisti prisilili da proizvode falsifikovani novac 135 je brzom intervencijom Američkih trupa 4.- 5. maja 1945.g. oslobodjeno nakon što je ubijeno sedam njihovih zatvorenika.

[attachment=3]

Zatvorenici tima falsifikatora nakon oslobađanja Amerikanaca, 6. maja 1945. U prvom redu sleva: Salomon Smolianoff, Ernst Gottlieb, NN i Mak Groen. Drugi red sleva: Adolf Burger, NN i Andries Bosboom.

Koncentracioni logor Ebensee
U planinama blizu Ebensee-a izgrađena je mreža tunela kako bi se obezbedilo mesto koje će biti sigurno od vazdušnih napada za objekat za istraživanje raketa koji vodi Heereswaffenamt (Agencija za oružje vojske) iz Peenemündea na severu Nemačke. U tu svrhu na ivici grada Ebensee, 18. novembra 1943.g., osnovan je koncentracioni logor Ebensee, gde su zatvorenici na prinudnom radu iz Poljske, Sovjetskog Saveza i Mađarske iskopali dva sistema tunela u planini, ukupne površine 40.000 kvadratnih metara. Tuneli su se koristili za testiranje i probe raketa “V2“.

[attachment=4][attachment=5]

Do aprila 1945. broj zatvorenika evakuisanih u logoru se popeo na 18.500. Nemački i austrijski zatvorenici predstavljali malu manjinu, dok je većina logoraša dolazila iz Poljske.

„Operacija Bernhard“ nakon zavrsetka II sv.rata

Ubrzo nakon završetka operacije sa falsifikovanjem novca i oslobađenja zatvorenika u koncentracionom logoru Ebensee, organi tužilaštva i tajne službe sila pobednica SAD, Francuske, Velike Britanije i Sovjetskog Saveza pokrenule su traganje za „operacijom Bernhard“ i potopljenim materijalom u jezeru Toplitz. U raznim akcijama, koje su organizovane privatno ili od strane austrijske vlasti, istragom su sa dna jezera pronađene novčanice, šabloni za štampu i dokumenti SS-a. Medjutim, odgovorni iz redova RSHA, obezbeđenje u koncentracionom logoru Sachsenhausen i civilna lica SS-a angazovani u operaciji “Bernhard” uglavnom nisu pozvani na odgovornost. Brojna dokumenta o „operaciji Bernhard“ nacisti su uništili tako da dokazi za sudski proces u Nirnbergu nisu bili dostupni. Zakljucak je da niko nije morao da odgovara na sudu za proizvodnju falsifikovanog novca, za otmicu štampa, gravera i slovoslagaca za prinudni rad ili za ubistvo bolesnih logoraša tima za falsifikovanje. Na sud je izvedeno samo nekoliko viših funkcionera SS-a, ali zbog drugih krivičnih dela. Većina presuda bila je relativno blaga, a veliki broj počinilaca pušten je nakon nekoliko godina, uprkos nekim doživotnim kaznama.

Potapanje materijala u jezeru Topliz nije prošlo nezapaženo kod saveznika i čitavog regiona. Odmah po završetku rata, vojni ronioci iz redova britanskog Scotland Yarda i obaveštajne službe američkih oružanih snaga, Counter Intelligence Corps (CIC) tražili su ostatke u jezeru Toplitz. Međutim, ronilački tim je potcenio dubinu jezera. Bilo je čak i smrtnih slucajeva pa nijedna kutija nije mogla biti pronađena. Privatni ronioci takođe su pretraživali jezero u nadi da će na dnu jezera pronaći zlato koje su nacisti potopili.

U periodu između 25. jula i 31. avgusta 1959. godine, projektna grupa koja je radila u ime hamburškog časopisa Stern dobila je službenu dozvolu za ronjenje i pretragu jezera Topliczea za „predmete svih vrsta, osim municije“.

[attachment=1]

Šef ove akcije istrazivanja bio je novinar Volfgang Lohde, koji je prethodno nekoliko godina istraživao kompleks „Enterprise Bernhard“ i imao brojne razgovore sa bivšim zatvorenicima, kao i sa pripadnicima SS-a i RSHA-e. Lohde je uspeo je da prikupi oko 3.600 stranica materijala. Pretraga sa roniocima ocenjena je previše opasnom, pa je korišćena teška oprema, uključujući podvodni robot sa svetlom, kamerom i hvataljkom. Pretražili su dno zemlje i uspeli su da pronađu brojne kutije sa materijalom „Kompanije Bernhard“ sa dubine do 82 metra.

[attachment=2][attachment=3][attachment=4]

Vadjenje kutija pokazao se teškim poslom. Mnoge kutije su se tokom vadjenja otvorile i sadrzaj rasuo. Međutim, pronađeni predmeti obuhvatali su opsežna dokumenta iz falsifikatorske radionice, uključujući:
■ Zapise o dnevnoj proizvodnji falsifikovanog novca, dnevne račune od korišćenih štamparskih mašina, indeksne kartice o proizvodnji svih falsifikovanih novcanica u vrednostima, serijskim brojevima i količinama.
■ Obrasci traženja materijala za papir i datoteke u beleškama proizvođačima, dobavljačima i distributerima falsifikovanog novca.
■ Ploče za stampanje i veliki broj falsifikovanih novčanica od funte.
■ Ostale štampane materijale iz koncentracionog logora Sachsenhausen, uključujući posebne lične karte, planove raspoređivanja SS agenata na holandskom, norveškom i engleskom jeziku, kao i uputstva za sabotažu.

Protokol primopredaje od 11. avgusta 1959. godine precizirao je popis ukupno 37 izvadjenih kutija. Pronađeno približno 22.000 funti sa nominalnom vrednošću od 5 do 50 funti. Akcija je otkazana dve nedelje pre određenog roka, iako je već bilo pronađeno 15 do 20 drugih lokacija. Izvestan broj spašenih i sumnjivih dokumenata sa jezera Toplitz u to su vreme klasifikovani kao vrlo opasni, jer su mogli da pruže dokaze o saradnji brojnih građana novoosnovane Savezne Republike Nemačke sa nacističkim režimom.

Kaže se da je urednički tim Sterna u to vreme dobijao pretnje, verovatno od bivših pripadnika SS-a koji su strahovali da bi njihova nacistička prošlost mogla biti javno objavljena.

Pored dokumenata radionice za falsifikovanje, tim Sterna pronašao je i delove iz bivšeg objekta za ispitivanje raketa, uključujući kablove za paljenje, municiju i rakete.

Posledice i efekti "Operacije Bernhard"

Iako su Britanci znali za planove Nemaca o falsifikovanju funti 1939. godine, Britanska odbrana bila je slaba koliko i bez presedana. Obično nacije u ratu čuvaju svoju valutu zabranom izvoza. Umesto toga, Britanci su uveli ratnu blokadu unošenja funti u zemlju kako bi sprečili da falsifikati zaraze ekonomiju. Scotland Yard je bio nemoćan, pa tako i Interpol. Njeno sedište u Beču palo je u Hitlerove ruke kada je 1938. Anektirao Austriju.

Prve falsifikovane novčanice vrlo dobrog kvaliteta otkrivene su tek 1943. u Tangeru (Maroko) u podružnici britanske banke. Zahvaljujući činjenici da su svim novčanicama koje su u to vreme bile u britanskim bankama zabeleženi serijski brojevi zajedno sa imenom osobe kojoj su isplaćeni ili koja je platila, falsifikat je primećen kada je službenik video novčanicu sa određenim brojem koja je vec jednom upotrebljena za uplatu na racun u banci.

Već krajem 1943. godine Britanska državna banka preduzela je vece mere kontrole i primetila da se, pored loših falsifikata, u svim delovima sveta pojavljuju I vrlo dobri falsifikati britanskih novčanica. Za stručnjake iz Engleske banke bilo je očigledno da su samo dokazani stručnjaci sa velikim tehničkim i logističkim naporima mogli da naprave falsifikate. Engleska je sumnjala na nacistički režim kao autora falsifikovanih izdanja, ali je tek kasnije povezala da su u nekim slučajevima falsifikovane novcanice dolazile od nemačkih predstavništava i diplomata.

Međutim, nije bilo znanja o profesionalnosti i obimu proizvodnje nemackog falsifikovanog novca. Ni britanska tajna služba nije mogla da pruži nikakve detaljne informacije. Početkom četrdesetih godina prošlog veka britanska funta bila je centralna valuta za novčane transakcije širom sveta. Državna banka nije želela da ugrozi ovaj položaj niti da uznemiri javnost. Stoga se Engleska banka suzdržala od bilo kakvih otvorenih aktivnosti u odbrani valute i nevoljno je otkupila sve račune koje je prepoznala kao lažne, uprkos tome što je izgubila milione funti pravih novčanica. Centralna banka se uzdržala i od objavljivanja prikupljenih falsifikata u organu “"Identification mark"” (Identifikacione oznake) međunarodne policije u Interpolu, u kojem su navedeni i opisani falsifikati svih pronađenih valuta.

Dok su se hiljade lažnih novčanica od pola funte svakodnevno proizvodile iz štampe u koncentracionom logoru Sachsenhausen, Engleska banka radila je na planovima za odbranu svoje valute. Pre svega, od septembra 1944. nadalje, izdala je novu seriju novčanica od pet funti - stare novčanice prestale su biti u opticaju 25. januara 1946. Da bi povećali otpornost na falsifikovanje novčanica, inženjeri štampe su sa tehnike štampe prešli na kvalitetniji litografski postupak. U drugom koraku, 16. marta 1945. godine, pred kraj Drugog svetskog rata, Britanska državna banka povukla je sve novcanice od 10 funti.

Vrh Britanske državne banke verovatno je vremenom shvatio stvarni obim kampanje falsifikovanja. Prošlo je najmanje dvanaest godina pre nego što je prvi put 1957. godine predstavila potpuno redizajniranu novcanicu od pet funti, koja je za razliku od svog prethodne bila obostrano štampana u boji i imala je složen talasni uzorak. Novcanica od 5 funti iz proizvodnje Sachsenhausen i dalje je bila u opticaju do sredine 1950-ih.

Međutim, mora se takođe istaći da je novčanice proizvedene u koncentracionom logoru Sachsenhausen u to vreme, posebno britansku funtu, bilo relativno lako falsifikovati. Nakon što su nacisti slomili složeni matematički kod i odredili sastav papira, na graverima i štamparima je bilo da proizvedu željene „cvetove“ u radu sa visokom stampom - u jednostranom štampanju bez posebnih mastila. Iako je Engleska banka uvela metalnu sigurnosnu nit u novčanice od jedne funte, takve novcanice nisu ni štampane u Sachsenhausenu.

Engleska banka bila je toliko osramoćena zbog masovnih falsifikata da je ne samo spalila falsifikate već i neke svoje dosijee.

Zaključak

Može se reći da je „operacija Bernhard“ bila jedinstven i izuzetan poduhvat u istoriji falsifikovanja. Dok je Sachsenhausen evakuisan u aprilu 1945. godine, tamošnja štamparija je proizvela 8.965.080 novčanica ukupne vrednosti 134.610.810 funti. To je bilo ekvivalentno 10% svih funti u opticaju. Novcanice se smatraju jednim od najsavršenijih falsifikata ikada proizvedenih, jer ih je izuzetno teško, iako ne i nemoguće razlikovati od stvarnih.
Ogroman obim proizvedenih štampanih proizvoda, posebno novčanica od pola funte, i socijalni kontekst nacionalsocijalizma, u kojem su kriminalne organizacije poput SS-a mogle da primoraju kvalifikovane radnike na ropski rad uz državnu administrativnu podršku, bili su presudni za kampanju.

Rezime:

-odgovorni iz Reichssicherheitshauptamta (RSHA- Glavni bezbednosni ured Rajha) formirali su štampariju za izradu falsifikoanih novcanica u svojim prostorijama.
-SS je pribegao gotovo neograničenom izboru posebno kvalifikovanih zatvorenika u nemačkim koncentracionim i istrebiteljskim logorima i smestaj radionice za falsifikovanje u koncentracioni logor.
-u potpuno izuzetnoj situaciji, sa neviđenim pritiskom na zatvorenike i svakodnevnom pretnjom smrću, zagarantovan je visok kvalitet štampanih materijala i održavana potrebna tajnost.
Stampanje i distribucija falsifikovanih novčanica moguća je samo u visoko kriminalnom sistemu i uz svesrdnu podršku vladinih agencija. U operaciji „Bernhard“ osoblje ambasada sarađivalo je sa kriminalnim organizacijama poput SS-a, a podržavale su ih i rukovodile poludržavne vlasti tajne službe poput Službe bezbednosti (SD).
-u rukovanju novčanicama, jednostavni i sigurni uređaji za proveru još uvek nisu bili široko rasprostranjeni, tako da su gotovo savršene falsifikate mogli prepoznati samo vrsni stručnjaci.
-u to vreme gotovina je igrala mnogo veću ulogu u platnim transakcijama nego danas. Čekovi su bili dostupni u to vreme (1933), ali su tek uvodjeni kao sredstvo placanja.
- U vreme nacističke kampanje falsifikovanja postojala je mreža međunarodnih tužilaštava i bezbednosnih vlasti u pogledu otkrivanja falsifikovanog novca. Međutim, ove vlasti su radile bez računarski potpomognutih sistema za upozorenje i komunikaciju, tako da su informacije o pojavi falsifikata sa zakašnjenjem stizale do nadležnih organa.
-u pozadini nacionalsocijalističkog uništavajućeg ludila i zločina Drugog svetskog rata, u ovom slučaju je nacistički režim na krajnje beskrupulozan način zanemario i sam zakon Nemačkog rajha, kao i međunarodne sporazume.

Iz današnje perspektive, ponavljanje "operacije Bernhard" izgleda teško iz razloga nepostojanja povezanosti različitih komponenati. U današnjim novčanicama kombinovane su najsavremenije tehnike i materijali. Zbog posebnih postupaka izrade papira na bazi pamuka i posebnih boja, kvalitetno falsifikovanje bi bilo veoma skupo. Distribucija falsifikovanog novca je teža jer svakodnevno rukovanje stvarnim novcem dovodi do najmanjih odstupanja, na primer nedostatak bezbednosnih karakteristika poput holograma privući će čak i laike. Uređaji za testiranje su jeftini i jednostavni za upotrebu, ali to ne bi trebalo da sakrije činjenicu da opasnosti od organizovanih kampanja falsifikovanog novca ili političkog falsifikovanja ni na koji način nisu eliminisane.

Zbog tehničkog razvoja i prelaska na elektronske platne transakcije kao što su transferi, IBAN-om, EC karticama, kreditnim karticama, mrežnim bankarstvom ili sistemima elektronskog plaćanja, rizik se samo prebacio. Špijuniranje („krađa identiteta“) lozinki, PIN-a i LAN brojeva i pljačka računa nezavisnih banaka mogući su sa računara bez mnogo materijalnih i logističkih troškova ili upotrebe mašina i osoblja.

Čini se da je aspekt oštećenja druge države i njene ekonomije inflacijom koju je spolja donela falsifikovanje novca postao zamenljiv drugim metodama i mogućnostima. Zbog ekonomske globalizacije i centralne uloge međunarodnih sirovina i finansijskih tržišta, nacionalne ekonomije su mnogo ranjivije u drugim oblastima nego falsifikovanjem gotovine. Zaustavljanje isporuke nafte ili gasa može brzo dovesti ekonomiju do ivice propasti. U oblasti kršenja međunarodnih zaštitnih znakova i patentnih prava organizovanom industrijskom špijunažom, ostaje da se razjasni da li će se ovi slučajevi tretirati kao političko falsifikovanje.Na kraju, pored ovih aspekata, treba naglasiti da su tu i međunarodne kontrolne organizacije i mehanizmi UN i da ce međunarodne strukture osigurati da se u budućnosti svaki vid ove delatnosti (misli se na falsifikovanje) spreči.

PALUBA

Vojna istorija => Sukobi => Topic started by: vitez koja on November 17, 2020, 06:42:36 pm