PALUBA

Сукоби и Хрватској и БиХ су оставили теже последице по психичко здравље од НАТО бомбардовања

[attachment=1]
Жељко Шпирић

23/02/2009
Сваки десети ратни ветеран у Србији пати од посттрауматског стресног поремећаја (ПТСП), а половина њих има дијагностикован најмање још један психијатријски поремећај, резултати су истраживања о здравственом стању и здравственим потребама учесника ратова деведесетих година прошлог века, које су урадили Министарство рада и социјалне политике, Медицински факултет у Београду и Војномедицинска академија. Циљ овог истраживања био је да се открије учесталост актуелног и преболованог посттрауматског стресног поремећаја, присуство осталих менталних поремећаја и квалитет личног, породичног и професионалног живота. Истраживање је рађено на узорку од 295 ратних ветерана из 30 општина у Србији из свих шест региона, а обављено је од јуна до новембра прошле године у 13 градова широм Србије.

Ово истраживање на веома егзактан начин потврђује тезу да застрашујуће слике сећања на сцене убијања и разарања нису прохујале са вихором ратова у којима Србија званично никада није учествовала, већ су остале дубоко урезане у души ратних ветерана – сведока крваве југословенске „бајке”. Иако је Душан Васиљев у својој поеми „Човек пева после рата” написао чувене стихове „Ја сам газио у крви до колена и немам више снова”, снови ветерана испуњени су сликама ужаса, смрти и ратних буктиња у којима је годинама изгарала илузија о југословенству. У њиховом психичком бићу данас царује нечујан вапај за смислом живљења и застрашујући „флешбекови” – и у сновима и на јави.

Развод и насиље у породици чести код ветерана

У прилог тези да је тело најбоља слика душе говоре подаци изведени из здравствених картона ратних ветерана који сведоче да сваки испитаник има три дијагностикована обољења, а међу најчешћим болестима налазе се повишен крвни притисак, болести зглобова и мишића, поремећаји вида, депресија и неурозе, лумбоишијалгија и посттрауматски стресни поремећај. О нездравим животним навикама сведочи податак да половина њих пуши, а трећина свакодневно пије.

„Најзначајнији резултат овог истраживања гласи да 8,8 одсто ветерана има актуелни посттрауматски поремећај, а сваки пети у својој емотивној историји има ’преболовани’ ПТСП. Више од половине ратних ветерана (54 одсто њих) има најмање још један психијатријски поремећај – најчешће су заступљени депресија, у 22 одсто случајева, и алкохолизам, у 20 одсто случајева. Искуство психијатара који се боре са ветрењачама ПТСП-а говори да се велики број ратних ветерана разводи и да један број њих постане насилан према члановима своје породице. Искуства светских и домаћих стручњака говоре да се трећина особа са овом дијагнозом излечи без помоћи лекара, трећина из лавиринта тешких успомена изађе уз помоћ психијатра и фармакотерапије, а код трећине се развије хронични облик ПТСП-а”, каже др Жељко Шпирић, психијатар и начелник првог одељења Клинике за психијатрију ВМА, који је и један од аутора овог истраживања.

Скицирајући портрет ветерана који пате од овог психичког поремећаја, наш саговорник истиче да су ветерани код којих је дијагностикован ПТСП на ратишту у просеку провели 12 месеци (бивши борци без симптома ПТСП-а у просеку су били седам и по месеци) и додаје да је утврђено да се код оних који су у рату учествовали почетком деведесетих година јавља чешћа учесталост ПТСП-а (52,5 одсто) у односу на оне који су у рату учествовали крајем деведесетих (33 одсто). Географска занимљивост гласи да су ветерани из Војводине углавном учествовали у ратовима почетком деведесетих година, а ветерани из јужне Србије у ратовима крајем деведесетих. Већина бивших бораца са дијагностикованим ПТСП-ом била је на првим линијама фронта, а највећи број њих био је мобилисан у склопу резервног састава војске – 70 одсто.

Искуства других

Иако у психологији не постоје једначине којима би се могао предвидети настанак неког психичког поремећаја, као најчешћи фактори ризика за настанак ПТСП-а наводе се присуствовање нечијем рањавању или смрти, ратовање на борбеним линијама одбране, дужина боравка на ратишту, количина проживљених ратних стресова и рањавање у рату. У прилог овој тези говори податак да више од половине свих рањених ветерана има дијагнозу ПТСП и да је више од половине њих било на првој линији борбе. Што је била већа изложеност ратним факторима стреса, то су и учесталији симптоми ПТСП-а, а најчешћи изазивачи стреса били су изложеност борбеним дејствима (бомбардовање, гранатирање, дејство снајпера) и присуствовање погибији или рањавању блиске особе.

„Поређење са земљама у окружењу говори да је распрострањеност актуелног ПТСП у ветеранској популацији Србије мања него што се очекивало и износи 8,8 одсто, што је скоро дупло мање него у неким земљама у окружењу и у односу на америчке ветеране у вијетнамском рату, али се подудара са процентом америчких ветерана који болују од ПТСП-а, а који су учествовали у заливском, авганистанском и ирачком рату. Подаци изведени из америчке студије о ветеранима из Вијетнама 1990. године говоре да од ПТСП-а данас пати 15 одсто бивших бораца, а актуелни ПТСП има између девет и 24 одсто ветерана који су учествовали у заливском рату. Уједињени подаци из неколико истраживања говоре да између шест и 12,5 одсто бивших бораца у рату у Авганистану и Ираку пати од ПТСП-а, а када су у питању земље у региону, незванични извештаји из Републике Српске, који су објављени у штампаним медијима, говоре да учесталост ПТСП-а у популацији ратних ветерана износи 45 одсто, док студија на хрватским ветеранима која је урађена 2005. године говори да ПТСП данас има 15 одсто бивших бораца”, закључује др Жељко Шпирић.

Катарина Ђорђевић
Извор:Политика

E ovo je jako zanimljivo.
Veterani koje pate od posttraumatskog stresnog poremećaja ustvari nisu bolesni. jel se PTSP tretira kao stanje, a ono što se tretira kao stanje je prolazna stvar. A u samom nazivu se pominje poremećaj. Ako je reč o poremećaju to je akutna bolest a ne prolazno stanje. E kod nas se to tako tretira. Jedna reč se izvrće samo da veterani koji su oboleli od PTSP-a ne bi  dobili neke benificije u društvu ili Bože sačuvaj nap. dobili penziju. Znači samo ako neko ima vezanu mentalnu bolest za PTSP, pri tome ne računajući bolest tipa neuroze ili neurotske depsresije, znači samo se kao dodatno mentalno oboljenje računa psihoza i psihotične depresije (bipolarni efektivni poremeća, narodski rečeno totalno lud čovek koji nema moć rasuđivanjaj) e tek onda se eventualno (napominjem eventualno, znači ne sigurno) može ostvari indvalidska penzija ili možda neka benificija tipa tuđe nege ili neke olakšice u društvu.

Upravo su danas pokraj Kraljeva jednom veteranu isekli struju zbog neplaćenog računa. Naravno svi treba da plaćamo svoje račune, to važi za sve. Pitam se samo zašto OS Kraljeva nije mogla da reguliše dug ovom veteranu. Šta je sledeće...
O ovoj temi može da se piše do besvesti, najžalosnije da je neće pročitati oni koji mogu da učine nešto da promene ovu jako nepovoljnu situaciju. Mogli bi barem malo da se ugledamo na naše komšije Hrvate koji itekako gledaju i pomažu svoje vetrene.