PALUBA

Радомир Путник (24. јануар 1847 — 17. мај 1917) српски војсковођа, војвода, начелник Главног генералштаба Војске Краљевине Србије у Првом светском рату.

Војник и војсковођа српске војске пуних четрдесет година. Родио се у Крагујевцу 24. јануара 1847. године. Отац Димитрије је био учитељ. Војничко звање је стекао на Артиљеријској школи у Београду. После многих распореда и напредовања у служби 1903. године постављен је за начелника Главног генералштаба. Творац је модерне српске војске. У оквиру школовања и обуке официра увео је решавање тактичких задатака. Српску војску је осавременио новим наоружањем, на кључна места је поставио талентоване официре и није дозволио да се политика умеша у редове војника. Заједно са Живојином Мишићем припремио је све ратне планове за Балканске ратове и за Први светски рат. У периоду од 1912. до 1916. године био је начелник Врховне команде. После Кумановске битке постао је први српски војвода. Са Крфа 1916. године отишао је на лечење у Ницу и годину дана након тога је умро. Бавио се теоријом ратовања. Написао је “Служба ђенералштаба” I и II “Служба и мирно доба” и “Служба у ратно доба”. Презиме Путник његова породица је добила у време када су преци, тачније деда Арсеније, досело са Косова у Белу Цркву. Када су његовог деду, који је тада имао око седам година, упитали како се зове, одговорио је да је он путник у непознатом правцу. Тако су Арсенија назвали Путник. Радомир је у школу кренуо са шест година и ако су и тада деца кретала са навршених седам година. Био је добар ђак, одмерен и учтив, али волео је да се у друштву наметне као први, да се његова слуша. Ту особину је задржао кроз цео живот. Од оца, просветног радника, је чуо да не треба да учи само за школу, већ и за живот. Многим наставницима је задавао главобољу, јер је често постављао потпитања после њихових предавања. У то време наставници нису волели да нашороко и надугачко објашњавају оно што предају, већ су се строго држали задате теме, тако да Радомир није био много омиљен код њих. Највероватније због тога наставник немачког му је дао тројку, а касније се кроз војничку каријеру течно служио немачким језиком и веома ретко је користио речник чак и када чита немачку литературу. Повремено би свирао гитару и певао, углавном када би га замолила мајка или отац.

                Buduci da sam i sam Putnik , moram odati postu svom slavnom pretku. Vojvoda Radomir Putnik je nesumljivo bio i ostao jedan od najvecih srpskih vojskovodja svih vremena. Drago mi je da ima jos Putnika na ovom forumu.

Одликовања:

Домаћа:
Орден Карађорђеве звезде са лентом 1.реда
Орден Карађорђеве звезде са мачевима 4,3. и 2. реда
Орден Карађорђеве звезде 2. реда
Орден белог орла 5,4. и 3. реда
Орден таковског крста са мачевима 5. реда
Орден таковског крста 4. и 3. реда
Орден Светог Саве 1. реда
Златна и сребрна медаља за храброст
Споменица рата за ослобођење и независност 1876-1878
Споменица рата 1885.
Споменица Освећено Косово 1912.
Споменица рата 1913.
Споменица краља Петра

Страна:
Русија-Орден Светог Ђорђа са мачевима 4. реда
           Орден Светог Станислава са мачевима 3. реда
          Орден Светог Станислава 1. реда
Енглеска-Орден Светог Михаила и Светог Ђорђа са лентом
Француска-Орден Легије части 2. реда
Аустроугарска-Орден гвоздене круне 3. реда
Бугарска-Орден за војничке врлине 1. степена

Jedno pitanje za istoricare i poznavaoce tog perioda.

Ako je vojvoda Putnik preminuo 17.05.1917.godine a njegovi posmrni ostaciu Srbiju preneti 1926.godine gde se za to vreme njegovo telo nalazilo? Ni jedan izvor ne navodi gde je bio sahranjen u Francuskoj.

I jedna zanimljivost

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

Ja postavih pitanje ali u medjuvremenu nadjoh odgovor.

Posto je preminuo u Nici 17.05.1917.godine francuske vlasti su organizovale pogreb uz sve pocasti bez ukopa. Srpske vlasti su insistirale da cim se stvore uslovi posmrtni ostaci budu prebaceni u Srbiju. Uslovi su stvoreni 1918.godine a do tada se kovceg sa telom vojvode Putnika nalazio u kapeli na Ruskom groblju u Nici. Vreme je prolazilo a iz novoformirane Jugoslavije niko nije pokretao pitanje prenosa posmrtnih ostataka. Cak su francuski generali trazili od naseg veleposlanstva da organizuje prenos u Srbiju ili da ga oni na dostojan nacin pokopaju.

Tek kada je politika 1925 objavila telegram jednog citaoca iz Nice u kome kaze da se zprepastio kada je video da kovceg sa telom vojvode Putnika i posle 7,5 godina i dalje stoji na istom mestu. Posle te objave pocala su da stizu brojna pisma i telegrami sa zahtevom da se vojvoda prenese u Srbiju i dostojno sahrani sto je i ucinjeno 1926.godine.

[attachment=1]

ovo za sahranu nisam znao. strasno!!! da ne kazem bruka i sramota!  :rtfm

    I vise nego strasno, no to je srpska realnost, ali na drugoj strani i zahvalnost. Da se radilo o komunistima ne bi ni bilo cudno, ali ovakvo ponasanje onih koje je zaduzio, jeste za svaku osudu. No sve to dobro oslikava srpske prilike, ali i praksu, onda ali kao sto vidite, nije se promenilo mnogo ni danas. Na ceni su u Srbiji uvek neki sporedni i nebitni likovi.

Vojvoda Radomir Putnik bio je i načelnik glavnog đeneralštaba i tokom pripreme i tokom samih Balkanskih ratova a potom i ministar Vojni da bi pred prvi svetski rat opet bio postavljen za načelnika glavnog đeneralštaba.
Izvanredni strateg i poznavalac psihologije Srpskog vojnika.

Ali ne mogu se sve zasluge i genijalnost za uspešno vođenje operacija tokom Balkanskih ratova pripisati samo Putniku već i Vojvodi Mišiću koji je bio njegov pomoćnik u tom periodu. Mišič je na primer prvi oučio važnost i pravovremenost manevra trupa i zaprimanje bitke na Kumanovu sa Turcima a potom i na Bregalnici sa Bugarima.Ne često je na sopstvenu odgovornost preuzimao inicijativu kada se Putnik kolebao u odsudnim trenucima.
 
Kako je istoričar Savo Skoko primetio, dvojac Putnik-Mišić bio je neizbežna i glavna osovina uspeha Srpske vojske, sve što propusti Putnik, Mišić prihvati i obrnuto.

LINK (http://www.rts.rs/page/magazine/ci/story/501/%D0%97%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D0%BC%D1%99%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8/1184312/%D0%92%D0%BE%D1%98%D0%B2%D0%BE%D0%B4%D0%B0+%D0%9F%D1%83%D1%82%D0%BD%D0%B8%D0%BA+%D0%B8%D0%BC%D0%B0+%D0%BF%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D0%BD%D1%83+%D1%83+%D0%9A%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D0%B4%D0%B8.html)


Да ли сте знали да војвода Радомир Путник има своју планину у Канади?

Znali smo. ;)

http://en.wikipedia.org/wiki/Mount_Putnik

17.05.2013.

Obeležena godišnjica smrti Putnika

Izvor: Tanjug

Beograd -- U aleji velikana beogradskog Novog groblja je, odavanjem vojnih i državnih počasti, obeleženo 96 godina od smrti vojvode Radomira Putnika.

[attachment=1]
Vence su položiti predstavnici Ministarstva odbrane i Vojske Srbije, kao i nevladinih organizacija opredeljenih za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije, kao i grada Beograda.

Član Gradskog veća Darko Božić je istakao za "Beoinfo"da će građani Srbije i Beograda uvek biti zahvalni vojvodi koji je u teškim vremenima tokom Prvog svetskog rata bio na čelu srpske vojske i dostojanstveno odbranio njenu čast.

Organizator komemorativnog okupljanja bio je Odbor Vlade Srbije za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije.

Putnik, prvi visoki oficir Srpske vojske sa činom vojvode, bio je jedan od naznačajnijih vojnih zapovednika i stratega u nacionalnoj novovekovnoj istoriji.

Srpski vojskovođa, vojvoda, načelnik Glavnog Generalštaba Vojske Kraljevine Srbije u Balkanskim i Prvom svetskom ratu, Putnik rođen je 24. januara 1847. godine u Kragujevcu.

Vojničko zvanje stekao je u Artiljerijskoj školi u Beogradu. Posle mnogih rasporeda i napredovanja u službi, 1903. postavljen je za načelnika Glavnog Đeneralštaba.

Putnik je tvorac moderne Srpske vojske koji je u okviru školovanja i obuke oficira uveo rešavanje taktičkih zadataka.

Srpsku vojsku je osavremenio novim naoružanjem, na ključna mesta postavio talentovane oficire i nije dozvolio da se politika umeša u redove vojnika.

Zajedno sa Živojinom Mišićem pripremio je sve ratne planove za Balkanske i Prvi svetski rat.

U periodu od 1912. do 1916. nalazio se na položaju načelnika Vrhovne komande, a posle Kumanovske bitke 1912. postao je prvi srpski visoki oficir s počasnim činom vojvode.

Sa grčkog ostrva Krf 1916. Putnik je otišao na lečenje u Nicu u Francuskoj, gde je umro 17. maja 1917.

Putnik se bavio teorijom ratovanja i napisao je dela "Služba đeneralštaba" (u dva toma) "Služba i mirno doba" i "Služba u ratno doba".

Putnikovi potomci su, želeći da mu se na svaki način oduže za služenje zemlji, preneli njegove posmrtne ostatke iz Nice i položili ih u posebnu grobnicu koja se nalazi u okviru kompleksa beogradskog Novog groblja.

Капела војводе Путника налази се на на средини централне алеје Новог гробља у Београду:

[attachment=1]

[attachment=2]

Iako ga mnogi kude nije taFejsbuk tako los. Evo neke zanimljive fotografije skinute sa jedne od stranica posvecnih srpskoj istoriji.


[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4][attachment=5]

[attachment=1]

Radoje Janković pripadnik štaba čuvene konjičke divizije a kasnije generalni konzul KJ u Čikagu 30-tih, je u knjizi " Dani i godine " opisao svoju posetu penzionisanom vojvodi Putniku 1916 na Krfu. Poseta se desila u jeku priprema za Solunsku operaciju kojima je rukovodio regent princ Aleksandar Karadjordjević.

Vojvoda je bio smešten u jednoj udaljenoj vili sa jednim posilnim vojnikom i već je dobro bio načet bolešću koja ga je morila i uzimala maha.
Jankovića je dočekao rečima: " Eto vidite ja odavde komandujem svojim armijama ".

Tom prilikom izneo je svoju analizu poraza iz jeseni 1915 kao i kasnijeg penzionisanja.

Analiza se ukratko svodi na zaključak: Političko rukovodstvo je olako primalo i razumelo armijske procene o odnosima snaga i stanju sopstvenih trupa kao i da su se oba rukovodstva, takođe olako rukovodila obećanjima saveznika koji su pritiskali Srbiju da se odricanjem od Crne Gore, Bačke, dela Banata i istočne Makedonije obezbedi kako u direktnoj vojnoj pomoći tako i od ulaska Bugarske u rat. Takođe interesi u ujedinjenju sa Hrvatskom morali bi biti predati saveznicima u ruke a jedina korist Srbije bila bi apsolutna vladavina nad Bosnom.
U ovome su aktivno svaka sa svojih polazišta učestvovale: Francuska, Italija, Rusija i Britanija. Zaključak vojvodin bio je da Srbiju saveznici sve do 1917 nisu smatrali zvaničnom saveznicom, kao da je Srbija vodila nekakav svoj, lokalni rat.

бугарска би напала србију овако или онако. а савезници би притекли у помоћ онако као што су и притекли у јесен 1915.

Зато је и предлаган превентивни напад на Бугарску.

Postalja se pitanje: kako je v. Putnik 1916. na Krfu došao do zaključka da saveznici sve do 1917. nisu Srbiju smatrali saveznikom!?

То само доказује колико је стари војвода био далековид. ;D ;)

У Трбићевим мемоарима је описано како је једна бугарска комитска банда, са неколико стотина људи, још пре уласка Бугарске у рат, направила упад и минирала мост на прузи Солун-Београд. Мост су чували трећепозивци који нису дорасли задатку. Ова група је свечано дочекана у Софији.
Уласком Бугарске у рат је опет пресечена ова пруга, на једном месту су је чувале једна француска колонијална јединица и једна наша, опет снаге недорасле задатку, и поред веће опасности.
Велики је пропуст српске команде што није чувала ову виталну комуникацију. Да је сачувана, тиме би било омогућено повлачење целе војске у Грчку, и брже формирање Солунског фронта.

A ja kratkovid :-)  :klap!

Htedoh reći do 1916 ;-))))))))))))))

Vojvoda Putnik, upravo i objašnjava u razgovoru sa autorom teksta, da bi napad Bugara usledio i pored ustupaka a da je on lično bio protiv "preventivnog" napada, jer bi to samo ubrzalo ulazak nemačkog Kajzera u rat. Takodje ni pozicija Rumunije ne bi bila dovoljno jasna u datom slučaju. Bio je ubedjen da bi napad na Bugarsku samo još više ubrzao poraz. Verovao je da bi nas Bugari lagano pustili u zamku potkovice pa potom dokusurili u njihovim vrletima. Bio je stanovišta da nismo imali ni snage, ni resursa a ni pravih saveznika za drugačije odvijanje priče na vojištu.

Srbija je bila prepuštena samoj sebi!
 

Ни Бугарска није била спремна за рат. У таквој ситуацији Бугари су у Македонију убацили комите који су развиле субверзивну делатност и припремале терен за долазак регуларне бугарске војске.
Када су бугарске трупе продрле у Македонију, српска војска којом је командовао генерал Дамјан Поповић нигде није пружила значајан отпор. Генерал Дамјан, вођа завереника и командант новоослобођене области, углавном се бавио тзв. питањем приоритета цивилних  и војних власт а не организацијом одбране. Обрану Македоније препустио је чети  Јована  Долгаче, сеоском пољаку и Ванђелу Скопљанчету, скретничару. Њихову чету, комите брзо су придобиле за бугарску ствар а Ванђел и Јован су убијени. И да није Петар Бојовић заузео Качаник, Бугари би на Косову пресекли одступницу Српској војсци.

Познато је да су 1908. начелник Главног генералштаба Радомир Путник и њ. помоћник Живојин Мишић, разрадили план за одбрану (стратегијски дочек) од Аустро-Угарског напада. Данас сам на Студију Б у емисији Сарапин проблем чуо једног учесника (Видосав Стевановић) како тврди да је урађен и план за напад на Монархију, чим се створе повољни услови.  А-У је све то било познато  па је оправдано и сходно изреци напад је најбоља одбрана одлучила да дејствује превентивно. Нисам пажљиво пратио емисију, али колико сам разумео, Видосав је написао и неку књигу о томе. Аферим.

Na kog "Kajzera" misliš? Nemačkog. On je te 1915. godine već bio u ratu. Naravno da Srbija nije imala snage ni mogućnosti da zauzme Bugarsku već je preventivni napad bio pokušaj neutralisanja Bugarske vojske u fazi pre i tokom mobilizacije. Možda je vojvoda Putnik bio protiv ali ne znam ko je onda iz vojske, mimo njega predlagao takav plan.

Kada je u pitawu presecanje pruge Niš - Solun njen kritični nije u Makedoniji, već u rejonu Surdulice gde je granica najbliža pruzi a geografski uslovi za napad najpovoljniji.

Takođe, činjenica je da je glavnina Srpske vojske bila grupisana prema severu, odnosno granici sa Austro-Ugarskom. Nije ni bilo kvalitetnih snaga ni mogućnosti da se brani granica sa Bugarskom. Dejstvo snaga Novih oblasti obično se zabašuruje u prikazivanju dejstava Srpsek vojske u 1. svetskom ratu, posebno u vojnom pogledu. O porazima i slabostima ne volimo da pišemo.

мишиђ је заступао певентивни напад колико се ја сећам. и био је у праву. али то политички није било изводљиво и зато смо изгубили неколико стотина хиљада људи.

трупе нових области нису још ни биле формиране како треба, те се лоша организација и резултати и приписују томе. ипак је прошло само годину дана од ослобађања те теритироје, па се и није стигло све да среди. још није била свуда ни цивилна управа. трупе нових области су биле формиране, али су биле знатно слабијег квалитета од регуларних српских трупа које су прошле српску обуку. поред тога, не треба заборавити ни велики утицај "бугараша". зато и нису могле да се истакну у овим судбоносним борбама. не труби се истина на сав глас, али није баш и да се прикрива.

Ne ide mi pisanje ovih dana.
Nemački Kajzer jeste bio u ratu protiv saveznika ali sve do jeseni 1915 nije slao trupe u Srbiju. Preventivni napad na Bugarsku bi ubrzao napad Nemačkih trupa na Srbiju.Tj. Nemačke trupe bi ušle u rat i protiv Srba.
Na to sam mislio.
Hvala i Dzumbi i Jason-u na konstruktivnim ispravkama.

U Mišićevim memoarima i piše da su planovi za napad na K und K monarhiju razrađivani neposredno pre i nakon aneksione krize. A poznato je i da su i 1907 i 1909, pod pritiskom javnosti, ozbiljno razmatrane političke odluke za objavu rata monarhiji. Iako je sve to razrađivano uvek je pobeđivao politički "razum" (kome je najviše kumovao Nikola Pašić) pa smo pod pritiskom sa pozicija sile 1912 napustili Albaniju i omogućili monarhiji i Italiji da formiraju novu državu na Balkanu.

Ni "bratska" Rusija nije nam bila naklonjena još od ranije, jer je sredinom 19 veka aktivno učestvovala u stvaranju Kraljevine Bugarske, što je i ozvaničeno 1878 San Stefanskim mirom a dovršeno Berlinskim kongresom. Ovo je bio direktan povod za kratki Srpsko-Bugarski rat iz 1885, izgubljen na Slivnici (srpske trupe su inače stigle do Sofije u prvom naletu). Povod iza kulisa je bio prikrivanje tajnog sporazuma izmedju Kralja Milana i monarhije koja je Srbiju stavila u nezavistan položaj, sa jedne strane i učvršćivanje vlasti Kralja Milana sa druge strane. Ali ovo je već posebna tema.

Napad na KuK bi bila samo suluda avantura, koja bi bila krvavo plaćena i ništa drugo.

Nesrazmera snaga bila je isuviše velika da bi se moglo očekivati bilo šta sem ranije i još krvavije "Čevrntije" Čevrntija je bila operacija protivudara srpske vojske preko Save, iz Mačve u Srem. Podavili su nas i pobili, pa smo pobegli nazad. Septembar 1914., istočno od Sremske Mitrovice.

Интересантна је чињеница да су министри послали своје породице возом у Солун, док још Бугари нису били пресекли пругу.

ја сам мислио да је мишић заговарао превентивни напад на бугарску 1915. док још није завршена мобилизација и концентрација.

било какав напад на а-у било би самоубиство, поготово правцем преко саве и дунава.

Претерено идеализовање догађаја пре, у време и после Првог светског рата, посебно када су у питању "славни" политичари, ствара уверење како су ондашњи политичари били малте не идеални, а посебно да су жртвовали све за интерес државе и народа. Истина је да су из рата изашли углавном богатији (материјално), а да су своју децу и породице извлачили из ратних јединица и страдања када год су могли. Понашање политичара најбоље је описао Арчибалд Рајс.

Mislim da je Stepa bio zagovornik ove ideje.

можда је и он, бар је он имао лошег искуства са њима из балканског рата. да ме неко не схвати погрешно, у мом крају постоји изрека "ако у рату не знаш шта да радиш, а ти удри по бугарима, сигурно нећеш да погрешиш", као и термин "бугарска политика". сви догађаји из овог времена говоре да бугарима није веровати. очигледно да су и тадашње српске војсковође за то знале чим су предлагале овако нешто.

Kad budem stigao skeniraću tih par stranica knjige jer mislim da je zanimljivo a i da se vratimo pričom na temu topic-a a to je vojvoda Putnik.

Идеја да се Бугарска нападне превентивно, била је Путникова. У томе су га спречили Александар и наравно Пашић.

Мислим да је "прејако" рећи спречили. Они то нису одобрили, а војска (Генералштаб) се понашала дисциплиновано, ником није падало напамет да самовољно делује.

A evo kao što sam obećao stranica iz knjige i Putnikovih objašnjenja iz prve ruke:

I poslednji pasus:

Slika iz zagrebačkih novina. Nije baš najbolja.

[attachment=1]

Vojvoda Putnik na naslovnoj strani francuskih novina

[attachment=1]

Ovo nije bilo koliko mi se cini.

Isecak je iz SVL iz 1892.godine

[attachment=1]


Na Wikipediji (https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A0%D0%B0%D0%B4%D0%BE%D0%BC%D0%B8%D1%80_%D0%9F%D1%83%D1%82%D0%BD%D0%B8%D0%BA) postoji podatak da je 1894.godine postavljen na mesto zamenika predsednika ovog suda. Taj podatak se ne slaze sa SVL posto je po Wikipediji Putnik 1892.godine bio pomocnik NGS i po istom izvoru sa tog polozaja je smenjen 1893.godine. Ipak vise verujem zvanicnom dokumentu.

Vojvoda Putnik stize u Brindizi januara 1916.godine

[attachment=1]

Preuzeto sa FB stranice Srpska istorija (https://www.facebook.com/Srpska.Istorija/?fref=photo)

Koliko mi se čini, članovi sudskog veća su tu dužnost obavljali uz redovnu dužnost. Dakle, nije netačan podatak da je bio pomoćnik NGŠ, nego nema podatke da je ujedno bio i član veća Vojnokasacionog suda. Vojnokasacioni sud je bio ono što je bio Vrhovni vojni sud u JNA.

Kao poručnik 1872. godine ...


[attachment=1]

Milan Bogojević u emisiji "Tamo gde smo bili..."





https://youtu.be/DVj_OiFKyNs

Војвода Путник на лечењу у Глајхенбергу 1914. године.

[attachment=1]

Војвода Путник је у тренутку објаве рата 1914. године био на лечењу у Аустрији. Аустријске власти су му, супротно неким очекивањима, дозволиле да се врати у Србију. Недавно сам пронашао и једну тврдњу зашто је то тако урађено. Наиме неки аустријски генерал (који му је потписао дозволу) је изјавио да је по Аустрију боље да српском војском командује стари војвода 8уз то и болестаан) него неко од младих генерала школованих у Француској.

Војвода Путник 1915. године.

[attachment=1]

Љум Кула, новембара 1915.
Српски војници носе болесног Војводу Путника.
Фото Риста Марјановић.

[attachment=1]

Окупаторски лист је овако 19. маја 1917. известио о војводиној смрти

[attachment=1]

Мора се рећи да је текст изузетно коректан с обзиром да се пише о начелнику генералштаба противничке војске. Мислим да је то данас незамисливо.

Било је још оваквих вести и за ниже официре и баш ни једна није била написана другачије. Било је тако и за генерала Илију Гојковића, за још неке официре, претежно пуковнике али и за потпуковника Јована Угриновића.

To je bilo vreme kada je još bilo viteštva u ratovima, uprkos tome što su i masovni zločini nad civilima krenuli baš u to vreme.

O viteštvu sam nešto napisao na jednoj aktuelnijoj temi ali sam ostao potpuno neshvaćen. :(

И ја сам то тако разумео Боро, једноставно су се према противничким војницима ((у овом случају официрима) односили са поштовањем. То се ипак не може рећи када су исте новине писале о Пашићи и било ком Карађорђевићу.

Нисам сигуран да ли сам овде на теми то прочитао или на неком другом месту али када је војвода Путник био задржан у Аустрији где га је у бањи затекла објава рата на интервенцију неког аустријског генерала њему је ипак дозвољено да се врати у Србију. Резон је био "лакше ћемо против војске којом командује матори војвода него неки млађи генерал школован у Француској".

То је још увек било време када су се ратови објављивали. Аустроугарска је објаву рата послала телеграмом, што се тада сматрало скандалозним. Задржавање противничког генерала или фелдмаршала, који се у тренутку објаве рата затекао на непријатељској територији, је било кршење тадашњих обичаја рата. Аустроугарска то није смела да си дозволи. Светска штамба би брујала о томе, а осим тога - нико им није гарантовао да се неко из војно-политичког врха није задесио на Азурној обали, или у Паризу.