PALUBA

Kada je bilo u prodaji prvo izdanje knjiga Borisa Prikrila (Bitka za Atlantik i Pakao Pacifika) odmah sam ih procitao; mnogi od sadasnjih Palubaraca nisu ni bili rodjeni.

Pred tih cetrdeset i vise godina nije bio toliko mnogo objavljenih i lako dostupnih materijala pa uvazeni Boris Prikril nije imao mogucnost uvida u blagodati informaticke civilizacije, a nisu bili ni dostupni americki ili japanski izvori.
___________________________


Ali, redom :

U odgovor na pitanje iz kviza po brodu/brodovima u pokretu u luci Pearl Harbur u momentu prvog avio naleta, ove nekih dokumenata :

1. Ships present at Pearl Harbor 0800 7 December 1941 (status svih ratnih brodova u zaljevu u 0800 - na sidru ili pokretu)
http://www.history.navy.mil/faqs/faq66-2.htm


2. Mapa dijela luke sa ucrtanom pozicijom brodova ("Neosho" izmedju bb " California" i "Oklahoma"/"Maryland"; desno gore na sidru nazire se ucrtani razarac "Monaghan" - parospreman za planirani izlazak u susret razaracu "Ward"; 0827 krenuo sa veza X-14 II divizije razaraca[attachment=1]


3. Fotografija niza bojnih brodova i tankera "Neosho" sasvim desno na privezu (fotografija snimljena 0755-0800)
    "Neosho" se vezao u ponoc na pristan Ford Island gdje je bio njegov stalni vez - zatecen je pri samom zavrsetku istovara tereta 18.000 t avio kerozina  -  cijevi za istovar jos uvijek prikljucene.
[attachment=2]
[attachment=3]


4. "Neosho" na vezu 0830
[attachment=4]


5. "Neosho" u izvlacenju prema izlazu iz zaljeva (zuta markacija)
[attachment=5]

Eto, to bi bila situacija (staticka ili dinamicka, tog jutra u 8 sati)

    
    

Jos 2 priloga; orijentacija (tankera) je vec moguca

[attachment=1]

 Napadnuti ciljevi:
1: USS California
2: USS Maryland (Neosho izmedju 1 i 2/3)
3: USS Oklahoma
4: USS Tennessee
5: USS West Virginia
6: USS Arizona
7: USS Nevada
8: USS Pennsylvania
9: Ford Island Mornaricka avio baza
10: Hickam aerodrom

Ignorirana infrastruktura:

A: Skladiste nafte
B:CINCPAC - gl. staba
C: podmornicka baza
D: Remontno brodogradiliste

[attachment=2]

ova je fotografija snimljena sigurno prije 8.40 - Nevada i Neosho cvrsto na vezu

Dakle kao što sam već napisao u kvizu, ja sam utvrdio da je su se tri broda kretala u toku napada, Monaghan, Neosho i Nevada. Jedini koji se spremao za pokret neposredno pre početka vazdušnog napada bio je Monaghan koji je dobio naređenje da se pridruži Wardu ispred luke. Ceo tok događaja na Monaghanu se najbolje može videti iz izveštaja posade nadređenima:
http://www.history.navy.mil/docs/wwii/pearl/ph54.htm

A na sledećem linku se mogu videti svi izveštaji sa brodova:
http://www.history.navy.mil/faqs/faq66-4.htm

Dexy, u pravu si - sva su se tri broda kretala u vrijeme napada:

- 0827 - pokrenuo se Monaghan
- 0840 - Nevada
- izmedju 0830-0900 - Neosho

Neosho je krenuo u 08:42 prema izveštaju:
http://www.history.navy.mil/docs/wwii/pearl/ph58.htm

Izvrsna informacija - to upotpunjuje i gornju japansku fotografiju sa avionima iznad Ford Islanda - sve miruje cim je Nevada na mjestu, a ona je krenula u 8.40 prema podacima.

Citajuci knjige dobio sam sasvim drugacije vidjenje cele situacije... :rtfm

Данас 7.децембра 2011., навршава се 70 година (7.децембар 1941.), од када се одиграла ова историјски важна ваздушно-поморска битка.

Можда нису сви читали Прикрила (неки чак мисле да је његова књига превод), па је ред да за младе (а и нове чланове) "Палубе" евоцирамо успомене на овај важан датум.
  
Цитираћу речи мога друга "Sirius-а":

"Japan je , izvodeći fact complii , prinudio SAD (u kojima je do tada postojao određeni, značajni otpor ulasku u rat) da prihvate ratna dejstva i uđu u Drugi svetski rat. Taj potez japanskih političara mnogi su različito prokomentarisali. Čerčil je uzdahnuo i rekao ''Hvala bogu'', a najveći japanski vojskovođa, admiral Jamamoto rekao je tom prilikom : ''Bojim se da smo probudili uspavanog diva i da će njegova reakcija biti strašna''. Zasigurno je znao šta priča i na šta misli, za razliku od japanskog, samoubilački nastrojenog državnog vrha."

Можда би требали прегледати ваше архиве (CD-DVD издања) и пронаћи филм "ТОРА-ТОРА-ТОРА", он није са лепим глумицама, али је набијен документаристичким фактима. Ако ништа друго оно бар лете прави "Зеро-и" Тако ето подсетисмо се, а вечерас можемо и да се релаксирамо.

 (http://www.cheesebuerger.de/images/more/bigs/c017.gif)
 
Ево један исетрт из филма
http://www.youtube.com/watch?v=GgX1WBf2SjE

Документарни садржај
http://www.youtube.com/watch?v=t80pw-OXySk

http://www.youtube.com/watch?v=grIv5961-_Q
http://www.youtube.com/watch?v=kMa0LNnI-iA

и на крају овај
http://www.youtube.com/watch?v=EyjicU83-Zs

U suštini mi i nemamo tekst o napadu na Perl Harbur.
Preneću tekst sa vikipedije u izvornom obliku. (http://sh.wikipedia.org/wiki/Napad_na_Pearl_Harbor)

Japanski napad na Pearl Harbor (američka luka na havajskome otoku Oahu) počeo je 7. prosinca 1941. u 7,50 h, i označio je početak rata na Pacifiku tijekom Drugog svjetskog rata.

Pozadina sukoba

Odnosi SAD-a i Carskoga Japana su se početkom 1940-ih uvelike pogoršali. Japan je već 1930-ih počeo komadati Kinu bez odobravanja SAD-a i europskih kolonijalnih sila, a kada su japanske trupe zauzele Francusku Indokinu, Amerika je odlučila nametnuti Japancima embargo na uvoz goriva. Japanu tako ni Nizozemska nije smjela davati gorivo koje je bilo potrebno Japancima za nastavak rata u Kini i ekspanziju gospodarstva. Rat je zbog toga bio neizbježan jer Japanci nisu željeli popustiti pred zahtjevima Amerikanaca da napuste cijelu Kinu.
Rijetko tko zna da su zapravo Amerikanci ispalili prve hice u Pearl Harbouru. Poslije ponoći japanci su ispustili svoje najnovije i najtajnije oružje bile su to mini podmornice koje su ispuštene sa pravih velikih podmornica japanke carske flote zadatak tih podmornica je bio da uđu u samu luku te sa svoja dva torpeda koja su nosile unište američko brodovlje. Za upravljanje podmornicama izabrani su najbolji od najboljih no podmornice su potopljene ili su se nasukale a američki razarač je prije napada na Pearl Harbour uništio jednu od njih dubinskim bombama i svojim 127 milimetarskim topovima.

Japanska priprema

Japanci su brižljivo pripremili akciju napada zrakoplovstva na američku pomorsku bazu Pearl Harbor (na otoku Oahu dijelu Havajskog otočja). Piloti su se dugo pripremali za taj napad učestalim vježbama dok je japanski špijuni omogućili podatke o položaju brodova. Neposredno prije napada Japanci su poslali i izviđački zrakoplov koji je javio pozicije američkih brodova i zrakoplovnih baza. Za napad u relativno plitkoj vodi luke, Japanci su modificirali svoja torpeda drvenim krilcima na kraju torpeda tako da torpedo ne udari u dno. Amerikanci su znali da će izbiti rat s Carskim Japanom, no nisu ni mogli zamisliti da će Japanci napasti njihovu bazu na Pearl Harboru zrakoplovima s nosača. U Pearl Harbouru su koncentrirali većinu svojih bojnih brodova misleći da su ondje sigurni i spremni za djelovanje kada Japanci napadnu Filipine. Velika Britanija još je više podcjenjivla snagu i sposobnost japanske mornarice i zrakoplovstva pa je u Hong Kong poslala pojačanja koja, kada je rat izbio, nije mogla opskrbljivati. Jedino je SSSR znao za potencijalnu snagu Japana pa je na Dalekom Istoku imao poprilično velike vojne snage umjesto da ih koristi protiv Hitlera u Europi.
Japanska flota primicala se Havajima u geografskim širinama gdje plovidba nije bila uobičajena zbog snažnih vjetrova i visokih valova. Ta ruta je odabrana zato da Amerikanci ne bi saznali za primicanje snažnog flotnog sastava čija su udarna snaga bili šest velikih nosača zrakoplova: Akagi, Hiryu, Kaga, Shokaku, Soryu i Zuikaku. Havajima su se primakle i japanske podmornice koje su imale zadatak probiti se u luku i napasti brodove. Akciju je nadgledao Isoroku Yamamoto jedan od najsposobnijih admirala Japana.
 
Tijek napada

Prvo su se male podmornice pokušale probiti u luku , no to im ili nije uspjelo ili su pak promašile mete. Japansko zrakoplovstvo sa nosača je luku napalo oko 7 h i 40 min po lokalnom vremenu. Iako su Amerikanci posjedovali radar te njime zamijetili dolazak velikih formacija zrakoplova nikakva uzbuna u bazi nije podignuta sve dok Japanci nisu počeli zasipati vojne objekte (luku, aerodrome i hangare) bombama i torpedima. Iznenađenje je bilo potpuno, a Japanci su u kratkom roku uništiti i oštetiti gotovo sve američke zrakoplove na sletnim stazama. Američki brodovi su bili poredani u luci jedan uz drugi kao u mirnodopskim uvjetima te su ih japanski bombmarderi i torpedni zrakoplovi jedan za drugim potapali. U 8h 50 min uslijedio je i drugi napad koji je završio započeto. Sveukupno je u borbama sudjelovalo više od 300 japanskih zrakoplova.
Japanci su izgubili u akciji 29 zrakoplova, 5 malih podmornica, oko 50 ubijenih pilota i podmorničara te jednog podmorničara koji je zarobljen. Amerikanci su imali gotovo 3300 ubijenih mornara, vojnika i pilota, više od 200 zrakoplova je uništeno ili oštećeno. Gotovo svi bojni brodovi u luci su bili oštećeni od kojih Oklahoma i Arizona te zastarjeli Utah više nikada nisu sudjelovali u borbama. Ostali su popravljeni te su korišteni u kasnijim okršajima u Drugom svjetskom ratu.

Posljedice napada su bile slijedeće: SAD je navijestio rat Japanu (Japanci su to već formalno učinili diplomatskom notom za vrijeme napada)i tako prekinuo godine izolacionizma. Japanci nisu uništili infrastrukturu luke niti potopili nosače zrakoplova koji su bili izvan nje, ali američka flota više nije bila u stanju da zaustavi njihovo zauzimanje Filipina, Hong Konga te jugoistočne Azije. Kasnije su Amerikanci uspjeli uvjeriti ostatak svijeta da je taj napad bio ratni zločin što im je postao jedan od argumenata za bacanje atomske bombe na Hiroshimu i Nagasaki. To je zaista zapanjujuće jer je Pearl Harbor vojna luka, a u samom napadu poginulo je tek 68 civila. Grad Honolulu koji se nalazi u blizini uopće nije bio bombardiran.

26. novembra 1941 godine u 06:00 ujutru u potpunoj tami baze Hitokapu na Kurilima, japanska flota je počela da podiže sidra i isplovljava put severnog Pacifika. Do 09:00 svi brodovi zauzimaju svoje mesto u poretku. Na čelu su se nalazili razarači iz 17. divizije, kojom je komandovao kbb Masajuki Kitamuro, u koloni, jedan za drugim Isokaze ( kf Suniči Tošima), Hamakaze ( kf Orita Cuneo), Tanikaze ( kf Motoi Katsumi) i Urakaze ( kf Nagajoš Širaiši). Sledi ih 8. divizija teških krstarica pod komandom kontra-admirala Hiroaki Abe, takođe u koloni. Prva je krstarica Tone ( kbb Tamecugu Okada), sledi je krstarica Chikuma ( kbb Keiso Komura), dva tankera, Kenyo-Maru i Kokuyo-Maru, dok se na zaačelju nalaze krstarica Abakuma ( kbb Seiroku Murajama) i razarač Akigumo ( kf Sohei Soma). Glavnina flote je išla za njima u dve paralelena kolone. Desnu je predvodio 1. odred 18. divizije razarača, sa razaračem Kasumi ( kf Kijoši Tomura), slede ga tanker Shinkiku-Maru i razarač Siranui ( kf Deisio Akasava). Iza njih se nalaze nosači Akagi ( kbb Kiiči Hasegava), Kaga ( kbb Jisaku Okada), Zuikaku ( kbb Ičibei Jokokava) i tanker Kyokuto-Maru. Desno od njih se nalazila podmornička zavesa od 3 podmornice klase I-15 ( I-19, I-20 i I-23) pod komandom kbb Kideiro Imaizumija. Levu kolonu su predvodili razarači 2. odreda 18. divizije, Arare ( kf Tomoe Ogata), tanker Tōhō-Maru, razarač Kagero (kf Minoru Jokoji). Za njima su plovili nosači aviona Sōryū ( kbb Janimoto Riusaki), Hiryū ( kbb Kaku Tomeo) i Shōkaku ( kbb Jojima Takasugu). Slede ih tankeri Nippon-Maru i Toei-Maru. Začelje flote su činili bojni krstaši Hiei ( kbb Masao Nisida) i Kirishima ( kbb Sandei Ivabuči). Počelo je izvođenje Japanske operacije AI, sa ciljem uništenja Američke Pacifičke flote u Perl Harburu.

[attachment=1]

Završetkom PSR-a, glavni protivnik Japana na Pacifiku postaju SAD. Vašingtonskom konferencijom o ograničenju pomorskog naoružanja Japanci su uspeli da izvuku veoma povoljan dogovor za sebe, tako da su postali treća pomorska sila na svetu posle V.Britanije i SAD-a. S obzirom na činjenicu da su i V.Britanija i SAD morale da rasprše svoje flote na nekoliko strana, Japan postaje najjjača sila na Pacifiku. U glavama, kako Japanskih, tako i Američkih admirala ,se od tada motala jedna misao u glavi. Kako neprijatelja osakatiti jednim udarcem i primorati ga na prihvaćanje sopstvenih uslova. Veliki problem Japanu je pretstavljala veoma siromašna sirovinska baza na sopstvenim ostrvima, tako da je morao da se okrene osvajanju kolonija. Sve u svemu stvari su bile mirne do 1931 godine kada Japan počinje sa napadom na na Kinu, uspevši da joj otmu Mandžuriju i pretvore je u marionetsku državu po imenu Mandžukuo. Otad odnosi između ove dve sile na Pacifiku postaju sve žučniji i zategnutiji. Uskoro SAD dobija podršku od V.Britanije, Francuske i Holandije, kako bi se sprečilo dalje širenje Japana, ali je od toga bilo slabe vajde. Jalove rasprave u Ligi naroda su dovele samo do istupanja Japana iz iste u martu 1933 godine. Dve godine kasnije Japan se povlači sa Londonske konferencije o kontroli naoružanja jer V.Britanija i SAD odbijaju da mu garantuju jednakost u floti, a već sledeće godine započinje novi rat protiv Kine. Tada zapadne zemlje počinju da mu uvode ograničene sankcije i prekidaju isporuku najvažnijih sirovina, kao što su nafta, kaučuk, bakar i kalaj, ali se i dalje trude da održe mir, te dejstvuju samo protestima i diplomatskim notama. Kada je Japan pristupio trojnom paktu, u septembru 1940 godine, Amerikancima postaju jasnije veze između rata u Evropi i događanja na Pacifiku. Uskoro počinju dugi i maratonski pregovori između diplomata sa obe strane, ali sa malim šansama za uspeh. Rat između dve zemlje je postajao sve veća realnost.

[attachment=2]

Istovremeno je pred najboljeg Japanskog admirala tog vremena postavljen zadatak da, u potpunoj tajnosti, isplanira napad na Pacifičku flotu SAD-a. Iako je znao da je rat protiv SAD-a unapred izgubljen, admiral Jamamoto se bacio na posao. Dugo je razmišljao kako da izvede taj poduhvat, a najveći problem mu je pretstavljala japanska inferiornostu u kapitalnim brodovima. Stoga je on gotovo sve nade polagao u svoje nosače aviona i moranričke pilote. Jedini problem je bio kako izmamiti neprijatelja iz njegove baze.Odgovor mu je došao u noći 11 na 12  novembra 1940 godine, kada je 21 zastareo Britanski avion Feri Sordfiš poleteo sa nosača aviona Illustrious i osakatilo Italijansku flotu na njenom sidrištu u Tarantu. Februara 1941 godine, on šalje mornaričkog atašea iz Berlina, kf Takeši Naita, da obiđe Taranto i pogleda rezultate napada, to jest da vidi kakva su oštećenja naneta kapitalnim brodovima, kao i da ispita ostatke Britanskih torpeda koja su imala toliki uspeh. U međuvremenu on iznosi svoj osnovni plan kontra-admiralu Koidžiri Onišiju, načelniku štaba 11. vazdušne flote, sa kojim raspravlja o mogućnostima brzog prebacivanja aviona sa kopnenih aerodorma na nosače i problemima njihove upotrebe na istim. Njih dvojica kasnije iznose svoj plan kapetanu Minoru gendi, koji od tada postaje glavni planer ove akcije. Tada dolazi i do prvog raizmomilaženja između Gende sa jedne i admirala Jamamota i Onišija sa druge strane, oko primarnih meta napada. Dok su admirali insistirali da to budu bojni brodovi, Genda je insistirao da to budu nosači aviona, tvredći da če bitku i rat dobiti onaj koji bude imao prevlast u vazduhu. Stoga je tražio i veliku lovačku zaštitu za bombardere koji su određeni za napad, jer je njihovo samostalno dejstvo video kao, bezumni čin nepotrebnog žrtvovanja mladih i iskusnih pilota na početku rata. Do sredine maja 1941 godine, admiral i kapetan su usaglasili sve stavove oko akcije i uvežbavanje pilota je moglo da počne.

[attachment=3]

Već krajem aprila meseca 1941 godine, japanci počinju sa uvežbavanjem za akciju. Prvi pokušaj je bio i neuspešan. Bombarderi su sa visine od 3000 metara bacali dimne bombe mase 10 kilograma na boni brod-metu Settsu, ali su uspeli da ga pogode samo 5 puta. Sledeći problem je bila upotreba torpeda u zalivu Perl Harbura. Njegova relativno mala dubina je pretstavljala veliki problem, jer je tadašnjim torpedima bilo potrebno 200 metara kako bi se posle odbacivanja sa aviona sama postavila na zadatu dubinu. Osim toga amerikanci su praktikovali da svoje brodove postavljaju u paru, tako što su neki „manje vredan“ brod postavljali uz bok nekog od kapitalaca. Stoga je zaključeno da je upotreba torpeda u ovom napadu nemoguća i da je jedini način da se unište brodovi pomoću bombi. Ispitivanja sa standardnim bombama mase 250 kilograma su bolje prošla, ali se i tu javio problem jer ove bombe nisu bile sposobne da probiju horizontalni oklop bojnih brodova klase Maryland. Rešenje je nađeno u korištenju pancirnih zrna kalibra 406 mm za bojne brodove klase Nagato. Na zrna su jednostavno navareni repni stabilizatori, a ove bombe dobijaju oznaku Type 99 No.80 Mod.5. Uskoro su piloti počeli da vežbaju na maketi bojnog broda West Virginia, ali im je za uvežbavanje trebalo puno vremena. Uskoro su se ova mukotrpna vežbanja isplatila, jer su piloti počeli da pogađaju metu sa visine od 3000 metara. Do kraja septembra japanci uspevaju da reše i problem torpeda, tako što na osnovna torpeda Type 91 Mod.1, ugrađuju dodatne stabilizatore koji su omogućili njihov maksimalni zaron do 13 metara dubine i brže zauzimanje zadate dubine od 2 metra. Brzina aviona prilikom njihovog otpuštanja je ograničena na 160 čvorova ( 296 km/h), a visina na 10 do 20 metara. Sledeći problem je pretstavljala brzina prepravke standardnih torpeda, tako da je do 15 oktobra njih 30 bilo spremno za upotrebu, da bi se taj broj povećao na 50 do kraja meseca. Još jedna partija od 100 naručenih torpeda je bila završena do kraja novembra meseca, taman na vreme za akciju. Odabrane posade su u međuvremenu uporno vežbale oko Okinave i ostrva Kjušu, na mestima koja su bila najsličnija Perl Harburu. U toku priprema, timu se pridružuje i klasni drug Gende, kk Mitsuo Fučida, čovek koji će na kraju predvoditi prvi talas bombardera.

[attachment=4]

Jamamotu pretstavili finalni plan napada, sa svim tehničkim detaljima, a koji se sastojao iz 5 mogućih scenarija:
1. Celokupna flota se nalazi u Perl Harburu
2. Celokupna flota se nalazi u zalivu Lahaina na Mauiju
3. Deo flote se nalazi u Perl Harburu, a deo u zalivu Lahaina na Mauiju
4. Flota se nalazi na otvorenom moru
5. Flota se nalazi na otvorenom moru, ali se ne zna njena pozicija
Kao najverovatnija je razmatrana prva verzija i stoga je odlučeno da se napad izvede u dva talasa. Prvi talas bi predvodio kk Fučida i on je trebao da se sastoji od ukupno 189 letelica, i to:
-50 torpednih aviona Nakajima B5N2 naoružanih pancirnim bombama mase 800 kilograma ( komandir grupe kk Fučida)
-40 torpednih aviona Nakajima B5N2 naoružanih torpedima ( komandir grupe pbb Sigeharu Murata)
-54 aviona za obrušavanje Aichi D3A1 naoružanih trenutnim bombama mase 250 i 60 kilograma ( komandir pbb Kakuiči Zakahasi)
-45 lovaca Mitsubishi A6M2 ( komandir kk Sageru Itaja)
Drugi talas je trebao da se sastoji od 171 letelice, i to:
-54 torpedna aviona Nakajima B5N2 naoružanih pancirnim bombama mase 800 kilograma ( komandir pbb Sigeharu Šimazaki)
-81 avion za obrušavanje Aichi A3D1 naoružanih sa avio bombama mase 250 i 60 kilograma ( komandir pbb Takasige Egusa)
-36 lovaca Mitsubishi A6M2 ( komandir pf Saburo Sindo)

Genda je naglasio da je osnovni cilj da se provuku torpedni avioni i nanesu prvi udar, dok bi bombarderi sa pancirnim bombama trebali da dokrajče oštećene brodove. Istovremeno su obrušavajući bombarderi imali zadatak da unište aerodrome i avione na njima, a lovci Zero bi pružili neposrednu lovačku zaštitu. U početku se išlo da svi avioni napadaju u grupi, ali se kasnije od toga odustalo, tako da je svaka grupa podeljena na dalje podgrupe, od kojih je svaka imala svoj cilj.

S druge strane ni amerikanci nisu sedeli skrštenih ruku kao se to uglavnom navodilo posle rata, ali su sve naznake da će doći do napada nadležni, zbog ko zna čega, ignorisali. Kako god, posle napada su našli svoja dva žrtvena jarca u komandantima mornarice i vojske, admiralu Kimelu i generalu Šortu, ljudima koji su svo vreme upozoravali na mogući napad i tražili svu moguću pomoć. Jođ 1924 godine je general Mičel predao izveštaj na 324 stranice o novoj ulozi avijacije, pogotovo protiv brodova i pomorskih baza, pa je čak pomenuo i mogući napad na Perl Harbur. Nadležni to nisu uzeli u obzir. Sekretar mornarice Frenklin Knoks je po dolasku na taj položaj, 11 jula 1940 godine, sastavio izveštaj o mogućnosti napada na Perl Harbur. Ni njegov izveštaj nije izaivao reakciju kod generalštaba oružanih snaga SAD-a. Iako su američki obaveštajci uspeli još tokom 30-ih godina da delimično provale japansku šifru, sve poruke koje su se odnosile na mogući napad na Perl Harbur su bile ignorisane. Situacija se malo popravila sredinom 1940 godine, ali ne dovoljno. Tokom 1932 je čak i izvedena jedna ratana vežba na temu iznenadnog napada na Havaje, tokom koje se pokazalo da je napad sa torpedima moguć. Međutim niko od nadležnih za odbranu Havaja ovo nije uzeo za ozbiljno. U maju 1940 godine, Perl Harbur postaje glavan baza američke Pacifičke flote. Sredinom februara 1941 godine postavljen je novi komandant Pacifičke flote, admiral flote Hazbend „Mustafa“ Kimel, čovek koji će na tom položaju dočekati napad i koji će zbog te katastrofe kasnije biti optuživan i degradiran.

[attachment=5]

Činjenice ipak govore drugačije. Odmah po stupanju na novu dužnost, 18 februara 1941 godine, Kimel odmah šalje telegram načelniku štaba mornarice, sledeće sadržine:

„Osećam da je iznenadni napad ( podmornički, vazdušni ili kombinovani) na Perl Harbur verovatan, i da preuzimamo sve korake kako bi minimizirali moguću štetu, kao i da se osiguramo da će napadač skupo platiti.“

Nekoliko dana ranije i vojska na Havajima dobija novog komandanta, generala Voltera Šorta. General je smatran za izuzetnog oficira i predviđana mu je odlična karijera. I on je po dolasku na položaj počeo da piše i zahteva povećanje broja protivavionskih oružja na ostrvima. Kao odgovor je dobio telegram generala Maršala, u kojem je stajalo da Havaji imaju više protivavionskih topova, nego ostale baze, te da im ne može pomoći. Uskoro Kimel dobija pismo od Mornaričke Obaveštajne Službe iz Vašingtona, a u kojem je iznet navod američkog ambasadora u Tokiju:

„Jedan član ambasade obavešten je od mog peruanskog kolege da je čuo s raznih strana, od kojih je jedna bila japanska, da japanske vojne snage planiraju opšti prepad na Perl Harbur ako dođe do problema između Japana i SAD-a. U napadu bi učestvovala sva ratna sredstva. Moj kolega kaže da se oseća obaveznim da mi prenese tu informaciju, jer se potvrđena sa raznih strana, iako mu se taj plan čini fantastičnim.“

Zajedno sa ovim pismom, u istoj koverti, je stiglo i propratno pismo Mornaričke Obaveštajne Službe, u kojem je navedeno sledeće:

„Ovim glasinama ne treba verovati. Sigurno da uskoro, ili u dogledno vreme, nema osnova da se strahuje od japanskog napada na Perl Harbur.“

Nadležne je na sve ovo upozoravao i kf Elis Zakarias, komandant teške krstarice Salt Lake City, ali je to samo izazvalo podozrenje kod pretpostavljenih u komandi mornarice. Sam Zakarias je bio veoma obrazovan čovek, sa znanjem japanskog jezika i dobar poznavaoc špijunskih metoda. Osim toga posedovao je i brz, originalan i neortodoksan način razmišljanja. Čak je i prorekao Kimelu šta će se i kako dogoditi:

„Ako se Japan odluči na rat, počeće vazdušnim napadom na našu flotu u Perl Harburu, i to jednog vikenda, najverovatnije jedne nedelje ujutro. Cilj napada biće isključivanje naših četiriju bojnih brodova. Bilo bi dobro da se pređe na patroliranje avijacijom, i to do 500 milja unaokolo.“

Kimel je na sve to klimao glavom i odgovorio:

„Znam, ali nemam dovoljno aviona za tako nešto.“

„Pobrinite se da ih dobijete admirale, jer će se dogoditi onako kako sam vam rekao.“

Kimel je nastavio da moljaka komandu za još aviona, ali ih naravno nije dobio. Dodatni problem je pretstavljao podmornički rat na Atlantiku, što je nateralo SAD da ojačaju svoju Atlantsku flotu, naravno na račun Pacifičke. U aprilu, maju i junu, na atlantik odlazi nosač aviona Yorktown, bojni brodovi Mississippi, New Mexico i Idaho, 4 lake krstarice i dve divizije razarača. Tokom jula meseca odlaze i po 3 tankera i transportna broda, kao i nekoliko pomoćnih. Zadnjih meseci pred napad, Kimel i Šorts su stalno provodili vežbekojima su pokušali da nadoknade ono što nisu imali na raspolaganju od tehnike, ali je sva ta uvežbanost došla do izražaja kasnije. Iz Vašingtona je, 27 novembra 1941  godine, stiglo poslednje upozorenje svim komandantima na Pacifiku da budu u stanju pripravnosti za svaku vrstu napada. Kimel je svojim ljudima saopštio da ovo obaveštenje mora da se tumači kao da je rat na pomolu. Jedina stvar koja je amerikancima u tom trenutku išla na ruku, bilo je postojanje osmatračkih radara tipa SCR-270. To je bila jedina stvar koja je mogla ( a i uspela) da upozori amerikance, ali na to je retko ko obratio pažnju. U subotu uveče, 6 decembra, general Šort je gledao veličanstveni prizor zaliva Ford, sa usidrenim brodovima kao na paradi. Reflektori su povremeno parali nebo, a neki očevidac tvrdi da je general Šort rekao sledeće:

„Nije li to veličanstvena slika? A tek kakva bi to bila meta za gađanje...“

[attachment=1]

Po isplovljenju iz baze Hitokapu na Kurilima i formiranju marševske kolone, japanski brodovi okreću u severoistočni kurs i plove do 43 paralele. Prilikom stizanja na navedenu poziciju uzimaju istočni kurs, ploveći tačno po njoj. Razlog za ovo je bio što je u to doba godine, na ovoj paraleli vladalo najgore moguće nevreme, a to je dalje osiguravalo najveću tajnost kretanja flote. Vreme je bilo toliko loše da avioni nisu mogli da lete po njemu, a talasi su bili veliki kao „kuće“. Orkanski vetrovi su cepali zastave, a nekoliko desetina nesretnika je bilo oduvano sa paluba brodova u podivljalo more. Posade su imale naređenje da ni najmanji otpadak ne smeju da bace u more, jer bi to moglo neprijatelju da otkrije pravu nameru ove eskadre. Dalja naređenja su predviđala da ukoliko dođe do susreta sa nekim neutralnim brodom, on mora da se zauzme, a na njega postavi naoružana posada i obavezno isključi radio stanica. Ukoliko bi se naišlo na neki američki, britanski ili holandski brod, on je morao da se potopi. Radi osiguravanja tajnosti naređena je striktna radio tišina, a sva naređenja i obaveštenja među brodovima su prenošena putem signalnih zastava i blinkerima. Kako je postojala mogućnost da popuna gorivom u toku vožnje bude nemoguća zbog lošeg vremena, svi brodovi su imali na palubama ukrcanu burad sa naftom. Prvi pokušaj popune gorivom na otvorenom moru je propao 28 novembra. Sledećeg dana je opet pokušano krcanje goriva sa tankera u vožnji, ali je vreme i dalje bilo veoma loše, tako da i ovaj pokušaj propada. Ovi neuspesi dovode u pitanje celu operaciju, ali se vreme malo popravilo 30 novembra, dovoljno da se brodovi popune naftom iz buradi, jer je prethodnih dana bilo nemoguće njihovo manipulisanje po palubi zbog valjanja brodova. I ovom prilikom dolazi do problema, kada se nekoliko vezova za burad popušta na nosaču Hiryū, i sadržaj nekoliko njih se prosipa preko palube u more. Ipak pretakanje goriva uspeva ovog i sledećih dana, tako da se nastavlja dalje sa operacijom. Tokom 2 decembra admiralu Nagumu stiže radio poruka admirala Jamamota „Popni se na brdo Niitaka“, što je bio ugovoreni signal za napad. Kasnije istog dana stiže i duga poruka „Dan X je 8 decembra.“ ( što je po Havajskom vremenu 7.12.). Prilikom prolaska datumske linije ( 180. meridijan) dan nije trajao 24, već 43 sata i 30 minuta. Brodovi po 43 paraleli plove čitavih osam dana, do 4 decembra, da bi tada okrenuli u jugositočni kurs prema Havajskim ostrvima, tačno tamo gde je i bilo planirano. Sve pohvale za ovako preciznu navigaciju zaslužuje glavni navigacioni oficir sa nosača Akagi, kbb Gisiro Miura, koji je po oblačnom vremenu doveo eskadru na tačnu poziciju zaokreta. Tada počinje da raste napetost na japanskim brodovima. Admiralu Nagumu je bilo jasno da ako budu otkriveni pre ili tokom 5 decembra, akcija otpada, ako bude otkriven 6 decembra, na njemu je odluka o napadu, a ako budu otkriveni 7 decembra, napada će svakako biti. U subotu uveče, 6 decembra, u 21:00, Nagumo izdaje naređenje da se na jarbolu nosača Akagi istakne zastava Z, ista ona koju je u maju 1905 istakao admiral Togo kada je pobedio rusku eskadru admirala Rožestvenskog kod Cušime.

[attachment=2]

U 05:30, 7 decembra 1941 godine, sa krstarice Tone je katapultiran jedan izviđački hidroavion Aichi E13A1, sa zadatkom da izvrši izviđanje zaliva Lahaina. Letelica je bila opremljena bocama sa kiseonikom, tako da se ona popela na visinu od 8.000 metara i uzela kurs prema ostrvu Maui. Istovremeno je sa krstarice Chikuma katapultiran drugi hidroavion, koji je imao zadatak da osmotri Perl Harbur. Obe letelice se kasnije javljaju radiom kako bi saopštile rezultate svog izviđanja.

[attachment=3]

U 06:00, sve letelice su bile poređane na palubama nosača i zagrevale su svoje motore, čekajući dogovoren signal za poletanje sa Akagija, a brodovi okreću uz vetar. Uskoro je zastava podignuta na pola jarbola, što je značilo pripremu za poletanje. Par minuta kasnije, kada su se brodovi nalazili na 230 milja od Oahua, zastava je otišla do vrha jarbola. Počeo je napad na Perl Harbur.

[attachment=4]

Napad I talasa

Avioni prvog talasa su polako poletali jedan za drugim i počeli da kruže na zbornim tačkama. Od planiranih 189 letelica, učešće u napadu je uzelo 183, dok se 6 letelica, ili srušilo po poletanju, ili je odustalo zbog tehničkih problema. U 06:15 sve letelice su bile u vazduhu i po komandi Fučide, uzimaju kurs prema ostrvu Oahu.

Letelice prvog talasa

Visinski bombarderi Nakajima B5N2

grupa	nosač	broj letelica	planirani ciljevi
1v	Akagi	15	Maryland, Tennessee, West Virginia
2v	Kaga	14	Arizona, Tennessee, West Virginia
3v	Sōryū	10	Nevada, Tennessee, West Virginia
4v	Hiryū	10	Arizona, California
	Ukupno	49

Torpedni bombarderi Nakajima B5N2

grupa	nosač	broj letelica	planirani ciljevi
1t	Akagi	12	West Virginia, Oklahoma, Calofornia
2t	Kaga	12	West Virginia, Oklahoma, Nevada
3t	Sōryū	8	Utah, Helena, California, Raleigh
4t	Hiryū	8	West Virginia, Oklahoma, Helena
	Ukupno	40

Obrušavajući bombarderi Aichi D3A1

grupa	nosač	broj letelica	planirani ciljevi
1p	Shōkaku	26	aerodrom Hickam
2p	Zuikaku	25	aerodrom Wheeler
	Ukupno	51

Lovci Mitsubishi A6M2

1i	Akagi	9	aerodromi Hickam, Ewa, ostrvo Ford
2i	Kaga	9	aerodrom Hickam, ostrvo Ford
3i	Sōryū	8	aerodromi Wheeler i Ewa, hidrobaza Barbers
4i	Hiryū	8	aerodromi Wheeler i Ewa, hidrobaza Barbers
5i	Shōkaku	6	radarska stanica i aerodrom Kaneohe i aerodrom Bellows
6i	Zuikaku	5	radarska stanica i aerodrom Kaneohe
	Ukupno	43
	Ukupno I talas	183

NAPOMENA: Kako su ovi podaci i dijagrami napada preuzeti sa ruske wikipedije, slova iza brojeva označavaju sledeće. p – pikirajući/obrušavajući, i – lovci, t – torpedni i v – visinski

[attachment=1]

[attachment=2]

U 07:40 avioni I talasa stižu do rta Kahuku, najsevernij etačke ostrva Oahu. Fučida tada izdaje komandu “Tenkaj - pripremi se za napad“. On je, prema planu, tada trebao da odredi koja će se verzija napada, od unapred pripremljenih, upotrebiti. Jedna signalna raketa je trebala da ooznači da je neprijatelj totalno iznenađen, dok su dve rakete, u razmaku od 30 sekundi, trebale da znače da je neprijetelj uspeo da podigne uzbunu. Kako je dobio obaveštenje od izviđačkih aviona, on se odlučuje za prvu varijantu, te stoga ispaljuje jednu signalnu raketu. Prema planu bombarderi B5N2 nastavljaju let na visini od 3.000 metara, torpedni avioni B5N2 kreću u lagano poniranje, dok se bombarderi D3A1 penju na visinu od 4.000 metara. Iako su svi avioni krenuli da lete prema planu, signalnu raketu nije video komadnir 9. grupe lovaca pbb Masaharu Suganami. Zbog toga Fučida ponovo ispaljuje signalnu raketu u nadi da će je on videti. On je na kraju primetio, ali su je primetili i avioni D3A1, koji su onda smatrali da treba da postupe prema verziji Br.2 plana, tako što će napasti aerodrom Hickam i ostrvo Ford. Kada su se približili cilju, nebo se razvedrilo i brodovi u luci su se videli kao na dlanu. Fučida je tada uzeo dvogled i izbrojao 7 bojnih brodova, ne primetivši bb Pensylvania u suvom doku i stari bb Utah, koji je služio kao brod meta. Kako se nosači nisu nalazili u luci, 16 torpednih aviona je moralo da nađe nove ciljeve. U 7:49 Fučida šalje šifrovanu poruku „To...to...to...“ kao znak da se započne sa napadom, a u 07:53 i signal „Tora...tora...tora...“, što je značilo da je neprijatelj totalno iznenađen.

[attachment=3]

U 07:30 pukovnik Logan Remzi dobija obaveštenje od pilota jedne Kataline da jedna nepoznata podmornica tone oko 1 milje južno od ulaza u Perl Harbur. Remz naređuje svom oficiru za vezu da potvrdi ovu informaciju. Dok su oni čekali proveru, začuo se zvuk aviona u obrušavanju, a Remzi ljut izlazi na prozor kako bi proverio koji se od njegovih pilota tako igra. Tada je ugledao japanski bombarder i uskoro se začula prva eksplozija. Tada se okrenuo prema svojim potčinjenima i rekao: „Pogledajte mu broj, to je japanac“. Na satu je bilo 07:57, kada Remzi izdaje naredbu da se svima pošalje sledeća poruka:

„Vazdušni napad na Perl Harbur. Ovo nije vežba!“

U zgradi komande Havaja se nalazio kontra-admiral Belinger, koji je požurio i sam da pošalje slično obaveštenje svim brodovima flote. Kazaljka na satu je pokazivala 07:58.

[attachment=4]

Prvu naznaku napada amerikanci dobijaju u 03:42, kada minolovac Condor, koji je krstario na dve milje od ulaza u luku, primećije čudni beli trag u vodi. Taj čudni beli trag se približio minolovcu, osmotrio ga i krenu da se udaljava od njega. Minolovac poziva razarač Ward, koji je bio u patroli, i javlja mu sledeće:

„Primećena podmornica pod vodom, kurs zapad, brzina 9 čvorova.“

Razarač ubrzo dolazi do minolovca i oba broda kreću u potragu. Istovremeno je u radio stanici na rtu Bišops ovaj razgovor između brodova registrovan, ali nije prenesen nadležnima. Kada je razarač Ward javi o potapanju podmornice, u 06:37, njegovo obaveštenje se prenosi Kimelu oko 07:20, kada se on upućuje u štab.

Drugu naznaku amerikanci dobijaju u 06:45, kada se iz radarske stanice Opana javljaju vojnici Lokard i Eliot ( koji su u tom trenutku bili jedina posada radara!!!), sa saopštenjem da na radaru imaju avione iz smera severoistoka kao se približavaju. Iz centra za informacije im, u 06:54, javljau:

„Hvala na saopštenju. Ništa posebno. Zatvaraj.“

Ovo zatvaraj se odnosilo na radno vreme stanice od 04:00 do 07:00. Vojnici ipak nisu zatvorili i nastavili su da osmatraju i dalje. Eliot ponovo zove centar u 07:06 i prenosi sledeće:

„Veliki broj aviona nadire sa severa, tri stepena istočno.“

Poručnik Tajler mu se ponovo zahvaljuje i ne prenosi njegovo zapažanje komandi. Eliot ponovo zove u 07:15 i javlaj sledeće:

„Nikada u život nisam video toliko tačaka na ekranu. Najmanje 50 aviona se nalazi na razmaku od 90 milja.“

Tajler mu odgovara:

„To ne treba ništa da  znači.“

Napad visinskih bombardera

[attachment=1]

U 08:05 Fučida sa svojom grupom, kojoj su se priružila još dva aviona, otpočinje napad, koji amerikanci dočekuju sa jakom PVO vatrom, a sam napad ne uspeva. Druga grupa napada bb Tennessee u 08:10 i uspeva da postigne dva pogotka. Prva bomba pogađa jednu cev na kupoli Br.2 i probija palubu, a druga udara u kulu Br.3 i uništava je. Odmah posle ovih pogodaka na brodu izbija vatra. Ostale grupe napadaju svoje planirane ciljeve, a u 08:08 padaju prvi pogotci i na bb Maryland i West Virginia. West Virginia je pogođena sa dve bombe i uskoro počinje da se naginje na levi bok. Prva bomba je udarila u visini rebra Br.70, probila dve palube i eksplodirala, nanevši ogromnu štetu. Druga bomba pogađa kulu Br.3 ali ne eksplodira.

U 08:14 se dešava najdramatičniji trenutak napada, kada biva pogođen bb Arizona. Njega pogađaju bombarderi sa nosača Akagi pod komandom kf Makija. Prva bomba probija palubu između topovskih kula Br.1 i 2, uleće u skladište baruta i eksplodira. Ta eksplozija pali barut i municiju, tako da se pramac broda pretvara u užarenu loptu koja u trenutku pretvara u pepeo nekoliko stotina mornara na palubi Arizone, kao i nekoliko stotina nesretnika na palubama Nevade, Vestala i West Virginie. Druga bomba probija palubu u visini oklopnog komandnog mosta i uništava ga. Kf Sadao Jamamoto, i njegova grupa, sa nosača Sōryū, napada bb Nevada i uskoro se uz njen bok diže gejzir vode. Iako je teško oštećena i počinje da tone, brod počinje da uzvraća vatru na napadače. Napad visinskih bombardera se završava u 08:17, kada Fučidina grupa pravi drugi prelet i pogađa sa dve bombe bb Maryland. Obe bombe probijaju pramčanu palubu i eksplodiraju, skoro sasvim uništivši pramac.

[attachment=2]

[attachment=3]

Američke posade na brodovima su bile zapanjenje početkom napada. Niko nije bio spreman na ovako nešto i iznenađenje je bilo potpuno. Samo vreme japanskog napada je odlično odabrano, kada se većina posada i oficira nalazila na vikend izlasku. Posade PAT-ova su bile nekompletne, a što je najcrnje municija se nije ni nalazila blizu njih, već zaključana dok su ključeve bili kod oficira a većina njih je bila na kopnu. Kada su bombe počele da pljušte, posade se ipak nekako snalaze i razvaljuju ulaze u municijske komore i na kraju počinju sa paljbom po neprijateljskim letelicama. Nažalost ni sva njihova hrabrost nije mogla da nadoknadi propuštene šanse za pripremu dočeka neprijatelju.

Napad torpednih aviona

Torpedni avioni prvi kreću u napad na usidrene brodove sa desne strane ostrva Ford u 07:55, kada grupe kf Matamurija sa nosača Hiryū i kf Nagaija sa nosača Sōryū napadaju krstaricu Raleigh i brod metu Utah. Američki mornari su sređivali brodove, kada su ih ugledali, a većina ih je pomislila, bože koja je ovo vazdušna vežba po redu. Jedan avion napada brod metu, izbacuju svoje torpedo i pogađa ga u visini rebra broj 58. Eksplozija kida oplatu i tankove goriva, koje se izliva i meša sa morskom vodom, a brod počinje da se naginje na levi bok. Letelica potporučnika Satoa napada krstaricu Raleigh i pogađa je svojim torpedom, a ona takođe počinje da se naginje na levi bok. Treća posada napada krstaricu Detroit, ali je promašuje i njeno torpedo prolazi između ovog broda i broda Utah i zariva se u ostrvo Ford. U tom istom trenutku, sa druge strane ostrva Ford, kk Vinsent Marfi je razgovarao sa admiralom Kimelom o izveštaju koji je dobio sa razarača Ward o potapanju nepoznate mini podmornice. Tokom razgovora su počeli da stižu prvi izveštaji o napadu, koje Marfi prenosi svom komandantu, a ovaj dalje nadležnoj komandi. Sve se to dešava u 08:00. Američke posade počinju da se oporavljaju od prvog šoka i otvaraju vatru na napadače. U međuvrevremenu se nastavlja napad, kada trojka sa nosača Sōryū, ponovo napada krstarice Raleigh i Detroit i brod metu Utah. Jedan avion ispušta još jedno torpedo na Utah, koje ga pogađa i brod se konačno polako prevrće i tone u 08:12. Za to vreme dve posade napadaju krstaricu Detroit, ali nju opet promašuju torpeda. U 08:05 k-dant krstarice Raleigh, naređuje da se pusti voda u balastne tankove sa desne strane, kako bi se ispravio opasan nagib. U to vreme je već postalo teško pogoditi brodove sa leve strane ostrva Ford, jer je sunce počelo da izlazi i smetalo je japanskim posadama prilikom nišanjenja, a i amerikanci su otvorili jaku PVO vatru. Stoga kf Nagai naređuje da dve letelice iz njegove i 8 letelica iz grupe kf Matamurija, pređu sa druge strane ostrva Ford i tamo pronađu nove mete.

[attachment=4]

[attachment=5]

S druge strane ostrva Ford, na minopolagaču Oglala se nalazio i kontra admiral Furlong, koji je potpuno bio iznenađen pojavom aviona, kada je ugledao jednog na oko 200 metara udaljenosti kako ispušta torpedo. Kasnije je izjvaio kako je bio šokiran kada je ugledao japanske crvene krugove ( Hinomaru) na trupu i krilima aviona. Istog trenutka daje naređenje da se na jarbolu minopolagača podigne znak da svi brodovi napuste luku. Međutim već je bilo kasno, avion koji je admiral video je ispustio torpedo, koje je prošlo ispod minopolagača i pogodilo krstaricu Helena uz koju je on bio vezan. Eksplozija torpeda je teško oštetila krstaricu, ali je njena posad pokazala veliku veštinu i održala je na površini. Manje sreće je imao minopolagač, jer su njegova oštećenja bila mnogo veća, a uskoro je i jedna bomba pala u vodu pored broda i nanela mu dalja oštećenja. Kada se videlo da stari brod neće moći da se održi na vodi, pomeren je, pomoću konopa, po krmi krstarice, kako je ne bi pribio uz dok. U 08:03 torpedni avioni napadaju bb Oklahoma i pogađaju ga sa jednim torpedom u visini rebra Br.64, 6 metara ispod vodene linije. Drugo torpedo pogađa između rebara Br.46 i 47, takođe 6 metara ispod vodene linije. Treći avion dočekuje jaka PVO i on ispušta torpedo pod prevelikim uglom, tako da se ono zariva u dno zaliva. Sama letelica prima 21 pogodak iz topova i mitraljeza, ali uspeva da se vrati na svoj nosač. U sledećih 7 minuta, ovaj bb pogađa još 7 torpeda, koja su mu unakazila levi bok, a brod dobija nagib od 40°, ali se ne prevrće, već tone i seda na dno. Istovremeno sa napadom na Oklahomu, otpočinje napad i na West Virginiu. I ovaj bb prima pogotke 9 torpeda, tako da mu je posle toga levi bok bio „otvoren za javnost“. Brod dobija nagib od 30°, a zadnje deveto torpedo detonira municiju kalibra 127 mm u komori i time nanosi još više štete. BB California je meta napada u 08:06, kada je pogađa jedno torpedo između rebara Br.97 i 98 i otkida čitavu oklopnu ploču dimenzija 9x5,5 metara. Ova eksplozija je oštetila i tankove goriva, tako da nafta počinje da se meša sa okolnom vodom. Sledeće torpedo ga pogađa u visini rebra Br.53, ispod oklopnog pojasa i pravi rupu veličine 10x5 metara. I ova eksplozija oštećuje tankove sa gorivom. Voda brzo prodire u brod i on počinje da se naginje na levi bok. Treći avion prerano ispušta torpedo, tako da se ono zariva u dno. Na ovu letelicu otvara vatru posada minolovca Avocet i obara ga, a on se ruši na mornaričku bolnicu. Na bb Nevada brodski orkestar je taman počeo da svira himnu i podiže zasatavu, kada ga je napao prvi torpedni avion. Ta letelica, pod komandom narednika Tanake ispušta torpedo i otvara vatru iz mitraljeza po krmi broda. Američka zastava je iscepkana u sitne deliće, ali ni jedan član posade nije bio ranjen. Torpedo pogađa brod u visini rebra Br.41 na 7 metara ispod vodene linije i pravi rupu dimenzija 8,2x4,8 metara. Osim toga eksplozija razbija protivtorpedni blister između rebara Br.30 i 43, tako da brod ukoro dobija nagib od 5°. Odlična posada mu ipak ne dozvoljava da potone, jer ubrzo uspeva da zatvori sve vodonepropusne pregrade i puštanjem vode u balastne tankove ispravi nagib na 0.

Do 08:10 torpedni avioni završavaju svoj nalet i kreću nazad put svojih nosača aviona.

U to vreme je admiral Kimel bio u štabu i ćutke gledao katastrofu koja se odvijala pred njegovom očima. Situaciju je najbolje opisao admiral Lejton, u tom trenutku obaveštajni oficir u Kimelovom štabu:

„Kimel je stajao pored prozora svoje kancelarije u podmorničkoj bazi sa stegnutom vilicom. Dok je gledao katastrofu koja se odvija preko puta, jedno mitraljesko zrno je probilo prozor, okrznulo Kimelovu belu uniformu pre nego što se zabilo u pod.“

Na to je  Kimel uzeo to zrno, pogledao ga, okrenuo prema svom oficiru za vezu, kk Morisu Kurtzu i promrmljao:

„Bilo bi milostivije da me je ubio.“

Napad bombardera za obrušavanje

Mornarička baza na ostrvu Ford

[attachment=1]

U trenutku napada na ovu bazu u njoj se se nalazilo ukupno 70 aviona i hidroaviona mornaričkog vazduhoplovstva. Prva bomba pada u 07:55 i to tačno na hangar Br.6 koji se nalazio na južnom kraju ostrva. Dva minuta kasnije u hangaru dolazi do velike eksplozije koja otkida njegova vrata i baca ih na 5 holandskih aviona koji su se tu nalazili. Malo kasnije bombe pogađaju i hangar Br.38 i rampu za izlazak i ulazak hidroaviona u vodu. Mornari stacionirani tamo počinju sa sklanjanjem letelica i gašenjem požara, ali im veliki preoblem pretstavljaju eksplozije na bojnim brodovima. Šrapneli od ovih eksplozija ranjavaju mornare i onemogućuju im gašenje požara. Posle eksplozije bb Arizona, pokidan je i vodovod sa kopnom ostrva Oahu, što je onemogućilo dalje napore pri spašavanju ove baze. Od 70 letelica, 33 su uništene, dok je velika većina ostalih oštećena.

[attachment=2]

Mornarička baza Kaneohe

[attachment=3]

U ovoj bazi se nalazilo 37 moranričkih hidroaviona, a napad iznenađuje svo osoblje. Uprkos iznenađenju, nije bilo ni traga panike, tako da su svi odradili svoje zadatke kao na vežbi. Uskoro bombe pogađaju hangar Br.1 i on se pali, tako da je od njega uskoro ostala samo metalna konstrukcija. Takođe je pogođen i hangar Br.3, koji je zadesila ista sudbina. Sve letelice koje su bile u njima su uništene.Iznad ove baze je došlo do kraće vazdučne borbe, u kojoj je oboren jedan avion USAAF-a.

[attachment=4]

Armijski aerodrom Hickam

[attachment=5]

Na aerodromu Hickam su tog jutra očekivali dolazak grupe bombardera B-17 oko 08:00, te ih stoga nisu zabrinuli japanski avioni. Čak je i k-dant baze pukovnik Bertolf rekao:

„Baš uverljivi manevri. Čudno što mornarica i marinci vežbaju ovako rano u nedeljno jutro.“

Uskoro su počele da „pljušte“ japanske bombe, i to prvo po kasarni Hala-Makai u kojoj se 3.000 vojnika spremalo da doručkuje. U prvom napadu je poginulo njih 35, dok je oko stotinak ranjeno. Uskoro japanci počinju da gađaju i hangare, kao i da mitraljiraju svako vozilo koje su videli u bazi i na putevima oko nje. Pogođeni su hangari Br.11, 13, 15 i 17, kao i hangar 5. bombarderske grupe u kojem su se nalazili avioni B-17 na remontu. Svi avioni koji su bili u ovim hangarima su uništeni, a od njih su ostale samo konstrukcije. Veliki broj vojnika je bio ranjen krhotinama stakla i šrapnelima od hangarskih konstrukcija. U međuvremenu se aerodromu približava 12 aviona B-17, a njihovi piloti su bili iznenađeni dimom i vatrom na aerodromu. Ipak traže dozvolu za sletanje, ali se uskoro nalaze pod vatrom japanskih lovaca. Osim japanskih lovaca gađala ih je i sopstvena PVO, tako da oni pokušavaju na brzinu da slete na pistu. Letelice kojima su pilotirali Robert Taker, Geri Brendon i Dejvid Rolz uspevaju da slete sa japancima za repom, i njihove posade brzo napuštaju letelice i beže u skloništa. Nažalost nekoliko letača je ipak poginulo tom prilikom. Avion franka Votsona japanci napadaju i uništavaju mu dva motora, tako da je morao da izvede prinudno sletanje na teren za golf. Ostale letelice uspevaju da slete bez gubitaka, a samo letelica poručnika Ričardsa sleće na aerodrom Wheelers, gde je napadaju japanci i ubijaju dva člana posade.

Armijski aerodrom Wheelers

[attachment=1]

Druga meta japanskih obrušavajućih bombardera je bio aerdodrom Wheelers. Shodno naređenjima generala šorta svi avioni su bili poređani kao za paradu, sa municijom i gorivom u njima. General Šort je ovakvo naređenje izdao u skladu sa obaveštenjem koje je dobio od Mornaričke Obaveštajne Službe, u kojem je napisano da se treba paziti sabotaža neprijateljskih agenata i da je potrebno sačuvati svu tehniku. Najbolji način čuvanja letelica od sabotaže je bilo njihovo grupisanje...a to je bilo ono što su japanski piloti mogli samo poželeti. U 08:02 25 japanskih bombarder D3A1 se obrušava i zasipa prvo bombama zgrade i postrojenja, da bi kasnije prešli na mitraljiranje aviona P-40. Jedan po jedan avion je bio zahvatan vatrom te je, ili eksplodirao, ili izgoreo do kraja. Prve mete za bombe su bile kasarne i hangari. Čim je prva bomba pala, vojnici su istrčali iz zgrada prema avionima kako bi ih sklonili, ali su dočekani ubitačnom mitraljeskom vatrom iz aviona. Oni koji su uspeli da dođu do aviona su shvatili da njihovo pomeranje neće ići tako lako, kao zbog toga što su bili nakrcani do maksimuma, tako i zbog raznih ostataka zgrada, žica i drugih aviona koji su im se isprečili. U toku ovog napada je totalno uništen hangar Br.3, dok bomba koja je pogodila hangar Br.45 nije eksplodirala, te je on ostao čitav. Uskoro se bombarderima pridružuju i lovci Zero, koji su topovima i mitraljezima gađali sve što se mrdalo na zemlji. Sa ovog aerodroma ipak uspevaju da polete dva američka poručnika, Velš i Tejlor, u svojim avionima P-40 u 08:22. Oni uzimaju kurs prema rtu Barbers i presreću grupu od 12 japanskih bombardera D3A1, koji su u tom trenutku bombardovali aerodrom Ewa. Amerikanci napadaju i uspevaju da obore 3 japanske letelice, Velš 2 i Tejlor 1, a zatim zbog nedostatka goriva i municije odlaze do svog matičnog aerodroma. Tamo ih dočekuje ubitačna PVO koja je gađala sve što leti, ali oni ipak uspevaju da se spuste i popune gorivom i municijom. Dok su se zaletali npo pisti za ponovno poletanje, nailazi grupa od 15 japanskih bombardera D3A1 i zasipa ih vatrom. Velš uspeva da poleti, dok je Tejlor primoran da izvodi najčudnije akrobacije na maloj visini kako bi izbegao japanske metke. Najzad uspeva da ih se otrese i obara jednog japanca, ali je i njegov avion pogođen u hladnjak, a on sam ranjen u ruku. Ipak nekako uspeva da spusti letelicu na sigurno. I Velšova letelica je bila oštećena pogotcima u propeler, motor i hladnjak, ali on nastavlja sa misijom i iznad aerodroma Ewa, obara još jedan japanski avion, ali biva primoran da sleti na aerodrom Halejva. Kako su oštećenja bila lakša, on opet poleće, a ovog puta u pratnji poručnika Dejnza na avionu P-36. Osim njih, sa ovog aerodroma poleću još tri pilota, poručnici Vebster, Braun i Roberts na avionima P-36, ali oni ne uspevaju da obore nijedan neprijateljski avion.

[attachment=2]

Napadi lovaca iz pratnje

[attachment=3]

Prvi lovci koji su krenuli u akciju su bili  piloti Takeši Hirano i Sanadži Ivama. Oni su, u 07:54, primetili dva aviona tipa Piper Cub iznad rta Nuvani, napali ih i oborili svaki po jednog. Posle toga su od ostalih lovaca primećene i leteće tvrđave B-17, kada ih oni napadaju i nanose im teška oštećenja, dok su pokušavale da slete na Hickam Field. Jedno odeljenje napada i civilni aerodrom Džon Rodžers, na kojem topovima uništava jedan DC-3 koji je pripadao kompaniji Hawaiian Airlines. Letelice posle toga pridružuju ostalima u napadu na Hickam. Dok su leteli prema ostalima, a njih se otvara vatra iz PAT-ova na brodovima, a lovac potporučnika Hirana je pogođe, te pada u blizini Fort Kamehameha. Po završetku akcije na Hickamu, ovi avioni, zajedno sa bombarderima, nastavljaju put aerodroma Ewa, a usput napadaju i grupu mornaričkih bombardera tipa SBD sa nosača Enterprize, koji su leteli na matični aerodrom.

[attachment=4]

Dok su bombarderi rešetali aerodrom Ewa, lovci su u niskom letu gađali sve što se mrda na zemlji. Jedan lovac je čak leteo na visini od samo 6 metara i tako gađao vozila na putu oko ovog aerodroma. Za to vreme su marinci ( ovaj aerodrom je pripadao njima), pokušava li da na sve načine spasu svoje letelice, ali čim su izašli iz zaklona dočekala ih je vatra japanskih aviona i gorući pakao od uništenih aviona. Uprkos svemu nije bilo panike i marinci su se trudili da spasu što više opreme. U vreme napada se pojavljuju i već pomenuti avioni SBD, i to 17 njih, 13 iz skvadrona VS-6 i 4 iz VB-6. Ovi avioni nisu imali pojma o čemu se radi, tako da je vođa grupe, potpukovnik Nadžel prokomentarisao kako su ovi mornari potpuno ludi kada izvode vežbe u ovako rano jutro. Kako su ih japanci primetili, okreću se prema njima, ali prve dve mašine uspevaju da slete na Hickam. Druge mašine koje su krenule na aerodrom Ewa, nisu bile te sreće, te ih japanci obaraju. Avion potporučnika Fogta ( VE broj 6-S-3) se sudara sa jednim lovcem Zero i obe mašine padaju u plamenu oko 1 milju južno od aerodroma Ewa. Na oko 500 meta iza njih su se nalazili kapetan Dikinson ( 6-S-4) i potporučnik MekKarti ( 6-S-9), a na njih kreće vodnik Isao Doikava i obara ih obojicu. Oko 08:25, u reonu rta Barbers, su se nalazile letelice poručnika Petrarke ( 6-S-16) i potporučnika Vilisa ( 6-S-15), a japanci se okreću put njih i napadaju. Uskoro su obojica oborena, ali je pre toga Petrarka uspeo da preda obaveštenje o napadu na Perl Harbur. U 08:30 bombarderi potporučnika Gonzalesa ( 6-B-3) i potporučnika Vebera ( 6-B-12) su napadnutio od strane japanskih bombardera, i tom prilikom je oboren potporučnik Gonzales, dok se Veber sigurno spustio uz manja oštećenja. Potporučnici Dikon ( 6-S-14) i Roberte ( 6-B-9) su takođe bili iznenađeni kada su ugledali japanske lovce, ali su ipak imali malo više sreće od kolega. Obe letelice su bile teško oštećene i jedva su se dovukle do aerodroma. Kada je kf Saji Okadžima video da se iznad baze Wheeler nalazi veliko broj japanskih aviona, on naređuje da se nađe nova meta, tako da sa svojom gupom odlazi iznad aerodroma Ewe, ostavlajući bombardere da dovrše posao. Iznad mornaričke baze Kaneone su se čuli zvuci motora, a kada su mornari izašli da vide šta se dešava, japanski lovci su napali. U bazi su se, u tom trenutku, nalazile ukupno 33 Kataline. Većina ih se načlazila usidrena u blizini rampe, 4 su bile usidrene oko 900 metara od baze, 4 su bile u blizini hangara Br.1, a 3 su bile na patroli. Japanskim lovcima je trebalo 7 minuta da unište ovu bazu. Mitraljirali su Katalinu za Katalinom i palili jednu po jednu. Uskoro se lovcima pridružuju i bombarderi, koji su bombardovali i mitraljirali zgrade ove baze i većinu ih zapalili.

[attachment=5]

U 08:29 Fučida izdaje naređenje za povratak.

Nastaviće se....

Napad II talasa

U 08:43 avioni drugog talasa su se nalazili na 15 milja od rta Kahuku, kada vođa, kf Sigeharu Šimazaki, izdaje naređenje „Tenkai, spremite se za napad“. U 08:55, izdaje i komandu za napad.

Letelice II talasa

Bombarderi Nakajima B5N2 ( naoružani sa jednom bombom mase 250 kg i 6 bombi mase 60 kg)

grupa	nosač	broj letelica	planirani ciljevi
1v	Shōkaku	9	ostrvo Ford
2v	Shōkaku	18	Kaneohe
3v	Zuikaku	27	aerodrom Hickam
	Ukupno	54

Bombarderi Aichi D3A1

grupa	nosač	broj letelica	planirani ciljevi
1p	Akagi	18	Maryland, Neosho, ostrvo Ford
2p	Zuikaku	17	brodogradilišta u luci
3p	Sōryū	17	brodogradilišta u luci, dokovi i bojni brodovi
4p	Kaga	26	brodogradilišta u luci, dokovi i bojni brodovi
	Ukupno	78

Lovci Mitsubishi A6M2

grupa	nosač	broj letelica	planirani ciljevi
1i	Akagi	9	aerodrom Hickam
2i	Kaga	9	aerodromi Hickam i Wheeler, ostrvo Ford
3i	Sōryū	9	Kaneohe
4i	Hiryū	8	Kaneohe i Bellows
	Ukupno	35
	Ukupno II talas	167

[attachment=1]

[attachment=2]

Od planirane 171 letelice za ovaj talas, 4 su odustale od zadatka zbog tehničkih problema.
Lovačka pratnja, pod komandom kk Sabura Šuičija, se deli na dva grupe i razdvaja u visini rta Kaojo. Prva grupa, pod njegovom komandom, produžava za Kaneohe, a iznad baze se opet deli na dva dela. Dok je jedan deo ponovo gađao avione, drugi deo je kružio iznad njih i povremeno gađao primećena vozila i živu silu. Uskoro se pojavljuju i bombarderi koji bacaju bombe na hangare Br.1 i 3, i kompletno ih uništavaju sa svim letelicama koje su bile u njima. Jedine Kataline koje su preživele ovaj napad su bile one u patroli.

[attachment=3]

U 08:50, 5 pilota iz sastava 46. skvadrona, 16. lovačke grupe USAAF-a poleće, u avionima P-36, sa serodroma Wheeler, i odmah dolazi pod vatru sopstvene PVO. Svi uspevaju da se provuku bez oštećenja i kreću prema Perl Harburu. Kako je tu PVO vatra bila jaka, okreću prema Bellowsu i u visini rta Diamond primećuju 9 japanskih lovaca. Bez obzira na neprijateljevui brojčanu nadmoć oni ih napadaju. Poručnik Sanders napada vođu grupe kf Fusatu Iidu i obara ga. Iidin avion pada na zgradu kasarne u Bellowsu. I ostali poloti napadaju i počinju da obaraju protivnike. Poručnik Rasmunsen obara potporučnika Acumija, potporučnik Sterling obara potporučnika Isu, a njega opet obara potporučnik Džiro Tanaka. U to vreme poručnik Taker napada jednog Zeroa, ali mu otkazuju mitraljezi, tako da je bio primoran da pređe u oštro poniranje i vrati se u bazu. Poručnik Mur napada jedan Zero, ali ovaj uspeva da se sakrije u oblacima. Po povratku u bazu na njih opet pucaju njihovi protivavionci, tako da su mašine Sandersa, Takera i Rasmusena primile ukupno 52 pogotka.

[attachment=4]

Iz baze Wheeler poleću poručnik Vilmot i potporučnici Šiflet, Tajer, Gabreski, Lorens i Hajn na avionima P-36 i P-40. Glavna preokupacija pilota je bila da ne dođu pod udar sopstvene PVO prilikom uzletanja, ali im to ne polazi za rukom. Avioni Šifleta i Hajna su oštećeni, ali uspevaju da se vrate u bazu. Ostali piloti nisu imali susret sa japancima, tako da se i oni kasnije vraćaju nazad.

[attachment=5]

U 09:00 japanci počinju novi napad na Wheelers, ali su ih amerikanci dočekali spremni ovog puta. Vojnici izvlače mitraljeze iz skladišta i postavljaju ih po aerodromu i odmah otvaraju vatru na japance. U međuvremenu su piloti iz sastava 18. lovačke grupe bili u svojim avionima i kreću sa poletanjem. Japanci ih napadaju dok su još bili na pisti i odmah ubijaju poručnika Kristijansena. Poručnik Vajtmen uspeva da poleti, ali ga odmah napada 6 japanskih lovaca, koji su ga izrešetali, takod a njehov P-40 eksplodira u vazdhu i pada na zemlju. I poručnik Bišop uspeva da poleti, ali i njega napada 6 japanskih lovaca, tako da ga ranjavaju, a on uspeva da sleti avionom na vodu, napusti ga i otpliva do obale.

Poručnik Braun na svom P-36 poleće iz baze Haleiwi i iznad rta Kahuku primećuje jedan avion ( Rodžersa), a zatim napada jedan japanski bombarder i obara ga ( japanci ne priznaju ovu pobedu). Posle toga se nalazi u vazduhu sa Murom, a kako je ovaj ostao bez municije napušta ga. Posle toga Braun napada Zero potporučnika Šigenori Nišikaičija i nanosi mu oštećenja, te je ovaj bio prisiljen da izvrši prinudno sletanje na ostrvu Niihau. Ovom pilotu su kasnije pomagala dva japanska stanovnika ovog ostrva da s esakrije, ali je 13 decembra došlo do obračuna sa domorodcima, u kojem ginu Nišikaiči i jedan od japanaca.
Avioni koji su došli ponovo da bombarduju aerodrom Hickam su ovoga puta dočekani žestokom vatrom, tako da se japanci odlučuju da naprave samo jedan prelet mitraljirajući zgrade i živu silu. I bombardrei drugog talassa se odlučuju na jedan prelet, kojom prilikom uništavaju hangare Br.13 i 15.

18 bombardera B5N2 je bombardovalo ostrvo Ford i, pored jake PVO, uspelo da se bez gubitaka vrati nazad na svoj nosač. Istovremeno avioni D3A1 napadaju krstaricu New Orleans ( u 09:02), a tom prilikom je oboren jedan avion. Drugi avioni napadaju suvi dok Br.1, u kojem su se nalazili razarači Cassin i Downes, kao i bojni brod Pennsylvania. Sam dok dobija 2 pogotka bombi mase 250 kilograma, dok razarač Downes biva pogođen sa tri bombe. Ove bombe probijaju njegove tankove sa gorivom koje se izliva i pali. Istovremeno udarni talas izbija upornice ispod razarača Cassin i on se izvrće na desnu stranu i udara u Downes. Kako je i sam dok bio oštećen, u njega počinje da ulazi voda, koja diže goruću naftu i razliva je po celom doku i napo okolnoj obali. Bojni brod Pennsylvania je bio sledeći na redu i prima pogodak jedne bombe koja ubija 9 članova posade.

[attachment=1]

U 09:07, opet dolazi na red Nevada, kada je napada 9 aviona. Od 5 izbačenih bombi dve pogađaju brod, dok tri padaju oko nje. Prva bomba probija palubu u visini 15. rebra i eksplodira, te probija tankove sa gorivom i pali ih. Druga bomba probija palube i eksplodira u visini vodene linije, tako da je nosna sekcija bila polplavljena. Jedna od bombi koje su pale u blizini broda je rikošetirala od površine vode, kreće u vis  i probija bok u visini 28. rebra, ispod jedne od glavnih kula. Njena eksplozija pali vatru koja je gorela još 2 dana.

[attachment=2]

Istovremeno bombarderi napadaju i bb California, ali ne postižu pogotke. Ipak bombe uspevaju da zapale razliveno gorivo oko nje.

[attachment=3]

Sledeća meta je bio i nosač hidroaviona Curtiss, u 09:08, kada ga napadaju 3 bombardera. Njegova artiljerija uspeva da obori jedan avion, čiji je pilot, narednik Goto, onda ustremios voju goruću letelicu na njega i sručio se na kran na desnom boku.

[attachment=4]

Druge dve letelice odustaju od napada na ovaj brod i ponovo gađaju krstaricu Raleigh. Jedna bomba je pogađa u visini 112. rebra, dok druga pada na nekih 90 metara od broda. U 09:10 bombarderi napadaju plutajući dok YFD-2 u kojem se nalazio razarač Shaw. Na njega su bačene 3 bombe, od kojih jedna probija komandni most i tankove goriva koji se pale. Ova vatra dalje zahvata municionu komoru, a rezultat je bila još jedna dramatična eksplozija u kojoj je uništena pramčana sekcija ovog broda, dok je dok bio teško oštećen.

[attachment=5]

Pet minuta kasnije se pod udarom našao i razarač Helm, kada mu blizinske ekspolzije oštećuju i rastresaju ploče na pramcu tako da on prima vodu i pramac mu uranja u vodu. U 09:20 pod napadom je i krstarica Honolulu, ali bombe padaju u njenoj blizini i ne nanose joj teža oštećenja. I bb Maryland je ponovo bio meta napda, ali je gusti crni dim od zapaljenih brodova Arizona i West Virginia zaštitio. Posle toga avioni napadaju i brod za prevoz municije Pyro, čija posada uspeva da ošteti jedan od aviona, dok sam brod prolazi bez oštećenja. Posle toga su avioni povremeno mitraljirali brodove, sve dok u 09:45, Fučida nije dao naređenje za povratak.

Dejstvo mini podmornica

[attachment=1]

Od 5 mini podmornica koje su učestvovale u napad u na Perl Harbur, dve su uspele da prodru u luku. Jedna od njih je bila I-22A, koja je torpedima gađala nosač hidroaviona Curtiss i razarač Monaghan. Oba torpeda su promašila svoje ciljeve, a podmornica je potopljena dubinskim bombama ispaljenim sa ovog razarača u 08:43. Posle rata je podmornica otkrivena tokom priprema za konstruisanje novog podmorničkog doka, i iskorištena je za njegovo pounjavanje, tako što je jednostavno ubačena u njega zajedno sa ostalim stenama i zemljom. Druga mini podmornica, nepoznatog broja, koja je prodrla u unutrašnjost luke je nađena 1944 godine, u Vest Lohu, prilikom raščišćavanja ostataka velike eksplozije municije ranije te godine. Njeno pronalaženje je bilo tajna do 1960 godine, a njeni ostatci su izbačeni van luke. Prilikom njenog pronalaženja je konstatovano da su joj obe torpedne cevi prazne, tako da se sa sigurnošću tvrdilo da je ona svoju misiju završila. Na nekim japanskim fotografijama, snimljenim tokom napada, se vidi nešto što liči na podmornicu kako ispaljuje torpeda. Pretpostavlja se da je neko od ispaljenih torpeda pogodilo bb Oklahoma i time ubrzalo njegovo potonuće. Ostale 3 mini podmornice nisu uspele u svojoj misiji, te su dve potopljene, a jedna napuštena. Jedna mini podmornica, nepoznatog broja, je potopljena od strane razarača Ward u 06:37, 5 milja od ulaza u luku. Druga mini podmornica, I-18A, je oštećena istočno od ulaza u luku dubinskim bombama i napuštena od strane posade. Treća i najpoznatija mini podmornica je bila I-19A, koja se zbog pokvarenog žiro kompasa nasukala na istočnoj obali ostrva Oahu. Tu je pronađena i zarobljena, kao i njen komandir potporučnik Kazuo Sakamaki, koji je postao poznat kao ratni zarobljenik Br.1.

[attachment=2]

Planirani III talas

[attachment=3]

Odmah po povratku na nosače aviona, Fučida i Genda su insistirali kod Naguma da se izvrši i treći napad, koji bi bio usmeren na uništavanje tankova goriva, skladišta municije i torpeda i svih lučkih instalacija. Međutim Nagumo ih je glatko odbio i kao razlog naveo sledeće:

- Američka PVO je bila mnogo jača tokom napada II talasa, tako da je 2/3 ukupnih japanskih gubitaka bilo tokom napada ovog talasa.
- Pozicija američkih nosača je i dalje bila nepoznata, kao i to koliko amerikanci imaju još operativnih bombardera na ostrvima, koji su mogli da napadnu japanske brodove.
- Treći talas bi zahtevao vremena za pripremu, tako da bi avioni bili primorani da se vraćaju na nosače u sumrak i noću, a kako piloti nisu imali dovoljno obuke u noćnim operacijama to bi pretstavljalo veliki rizik.
- Stanje sa gorivom je bilo zabrinjavajuće i Nagumo nije mogao da rizikuje ostanak na toj poziciji, jer je postojala mogućnost da bi morao da ostavi razarače da plutaju na moru.
- Verovao je da su najvažniji ciljevi postignuti i da je neutralisana Pacifička flota, tako da nije hteo da rizikuje nove gubitke.
Iako je admiral Jamamoto u prvom trenutku podržao Nagumovu odluku, posle toga ga je ipak kritikovao. Kolika je ovo greška bila najbolje je objasnio admiral Nimic, kada je rekao:

„Treći talas bi produžio rat na Pacifiku za još dve godine.“

Posle napada

Kada je i poslednji japanski avion odleteo, Perl harbur je ličio na prizor iz pakla. Uskoro je počelo sa svođenjem računa, kada se shvatilo da ipak nisu svi brodovi izgubljeni i pored velikih oštećenja. Totalni gubitak su bili bojni brodovi Arizona i Oklahoma, kao i stari bojni brod Utah, dok su svi ostali kasnije popravljeni i vraćeni u službu.

[attachment=4]

Odmah se krenulo sa spasavanjem svih oštećenih brodova, a komandu nad operacijom dobija kf Homer Valin. U svojim memoarima je kasnija napisao:

"U kratkom vremenu sam oslobođen svih dužnosti, kako bi mogao da posvetim svoje puno vreme operaciji spasavanja."

[attachment=5]

Uskoro su mornarički, lučki i civilni ronioci počeli sa radovima na brodovima koji su mogli da se podignu na površinu. Oni su počeli da zatvaraju otvore na oplatama brodova i da ispumpavaju vodu iz njih, dok su mornarički ronioci imali zadatak da raščiste unutrašnjost potopljenih brodova.

U roku od 6 meseci, 5 bojnih brodova i dve krstarice su ponovo podignute na površinu i poslate na neophodne popravke u Perl Harburu ili na zapadnoj obali SAD-a.

[attachment=1]

Intenzivna akcija se nastavila i tokom cele sledeće godine, do kad su ronioci proveli ukupno 20.000 časova pod vodom. Iako je bb Oklahoma uspešno okrenut i podignut sa dna, on nije nikada popravlje, a prevrće se i tone tokom teglja za zapadnu obalu 1947 godine.

[attachment=2]

Bojni brodovi Arizona i Utah su ipak bili toliko oštećeni, da je njihovo spasavanje ocenjeno kao nerentabilno. Ipak je sa njih skinuto naoružanje i oprema koji su upotrebljeni za druge brodove. Ostatci oba broda se i danas nalaze na mestima svoje pogibije, s tim da je Arizona proglačena za ratni spomenik i grob svoje posade.

[attachment=3]

[attachment=4]

Bojni brodovi:

Arizona: totalni gubitak.
Oklahoma: totalni gubitak.
West Virginia: ponovo u stroju od jula 1944.
California: ponovo u stroju od januara 1944.
Nevada: ponovo u stroju od oktobra 1942.
Tennessee: ponovo u stroju od februara 1942.
Maryland: ponovo u stroju od februara 1942.
Pennsylvania: ostao u stroju
Utah: totalni gubitak

Krstarice:

Helena: ponovo u stroju od januara 1942.
Raleigh: ostala u stroju
Honolulu: ostala u stroju

Razarači:

Cassin: ponovo u stroju od februara 1944.
Downes: ponovo u stroju od novembra 1943.
Shaw: ponovo u stroju od juna 1942.

Pomoćni brodovi:

Oglala: ponovo u stroju od februara 1944.
Vestal: ponovo u stroju od avgusta 1942.
Curtiss: ponovo u stroju od januara 1942.

[attachment=5]

Najvažnije po Pacifičku flotu je bilo to što su sačuvali svoje nosače aviona, koji su kasnije pomogli da se japancima nanese prvi proraz kod Midveja i time zaustavi njihovo napredovanje. Osim brodova, mornarica i vazduhoplovstvo su izgubili 188 letelica, dok je još 155 letelica bilo teže ili lakše oštećeno.

Gubitci USAAF-a

Tip letelice	Ukupno	Uništeni	Oštećeni	Spremni za dejstvo
B-17C	12	4	4	4
B-18A	33	12	10	11
A-20A	12	2	5	5
P-40C	12	5	5	2
P-40B	87	37	25	25
P-36A	39	4	19	16
P-26	14	0	0	14
Ukupno	223	64	82	77

Ipak najveći gubitak su pretstavljali ljudski životi.

	Mornarica	Marinci	Vojska i USAAF	Civili	Svega
Mrtvi	2008	109	218	68	2403
Ranjeni	710	69	364	35	1178
Ukupno	2718	178	582	103	3581

Kao najveći krivci za ovu tragediju su kasnije optuženi admiral Kimel i general Šort, iako su obojica svo vreme pre napada upozoravali i tražili pojačanja. Oni su pretstavljali žrtvene jarce i, kako su kasnije mnogi pisali, dve poslednje žrtve ovog napada. Što se samog napada tiče, admiral Nimic je kasnije rekao sledeće:

„Milost je božija što je naša flota bila u Perl Harburu 7. decembra 1941. godine. Da je Kimel znao da se priprema napad verovatno bi pokušao da presretne neprijateljsku flotu svojim brodovima. Kada se uzme u obzir razlika u brzini između naših bojnih brodova i japanskih nosača, on nije imao šanse da im se približi na rastojanje za otvaranje vatre, a kao rezultat bi bilo to da bi izgubio gotovo sve brodove u dubokoj vodi i mnogo više ljudi.“

Što se japanskih gubitaka tiče oni su bili smešno mali. Od letelica I talasa izgubljeno je 9 ( 5 B5N2, 1D3A1 i 3 A6M2), dok je II talas izgubio 20 letelica ( 14 D3A1 i 6 A6M2). Osim toga, zbog oštećenja, je otpisano još 55 letelica ( 16 B5N2, 30 D3A1 i 9 A6M2). Mornarica je izgubila i 55 letača, kao i 5 mini podmornica sa ukupno 10 članova posade.

Malo mi je čudna jedna stvar. Dok su Kimel i Šort, zasluženo ili ne, osramoćeni i kažnjeni za propast u Perlu, dotle Makartur za istu, ako ne i veću grešku, ne dobija čak ni opomenu.

Posle svega što se dogodilo u Perl Harburu i napredovanja japanaca, kada su pregazili sve ispred sebe, americi je bio potreban heroj. Njega su našli u, biću pristojan, osrednjem generalu Mekarturu. Kimel i Šort su stradali jer je neko morao da strada zbog događaja na Havajima, bez obzira što su bili dobri oficiri koji su tražili pomoć i svo vreme upozoravali šta može da se desi. S druge strane Mekartur je odlično iskoristio svojih 5 minuta slave i postao "veliki pobednik" nad japancima kasnije.

Lepo obrađema tema - zadovoljstvo čitati obilje novih podataka i detalja o tom napadu.
Mislim da je taj napad na Pearl harbour odredio sudbinu 3. rajha.

Napad na Pearl Harbour je direktno uvukao USA u rat, i time je nesporno rešeno ko će biti pobednik a ko gubitnik u tom svetskom sukobu!

Da nije bilo Pearl Harboura - pitanje je dokle bi Britanci izdržali?

Ipak, 7. decembra je uveliko trajala Bitka za Moskvu. Prvi veliki poraz Vermahta.Napoleonova armija tako nešto nije preživela. Vermaht se borio još tri i po godine, a do poslednjeg dana rata su Ruski gubici prevazilazili nemačke - i to višestruko, a na Istočnom frontu se  nekad nalazilo i do 80% svih vojnih efektiva Rajha. Samim tim, jasno je ko je Hitleru slomio kičmu, mada američku materijalnu pomoć ne možemo potcenjivati. Neka dostignuća pomoći, poput zgusnutog mleka i mesnih konzervi (tušonka), ostali su popularni do dana današnjeg i predstavljali su svakodnevni jelovnik sovjetskog građanina, jer šnicli u SSSR po pravilu nije bilo u slobodnoj prodaji.

7. decembra su svi dali doprinos saniranju posledica napada...

[attachment=1]

Nešto više i manje poznatijh fotografija objavljenih u knjizi "Pearl Harbor" od A.J.Barkera u izdanju Purnell-a iz 1969. godine.


Japanski lovci Zero na nosaču aviona Akagi pred poletanje u napad.

[attachment=1]


Torpedni bombarder Nakajima B5N Kate poleće sa nosača.

[attachment=3]


Avion snimljen iznad Pearl Harbora u toku prvog talasa napada.

[attachment=2]

Pogled na Pearl Harbor nakon eksplozije bojnog broda Arizona. U centru fotografije se vidi dim nastao nakon eksplozije dok se svuda po zalivu vide požari. Primetno je i dejstvo PVO.

[attachment=3]


Uništena Arizona dogoreva nakon eksplozije.

[attachment=1]

[attachment=2]

Bojni brod West Virginia je pogođena sa dve bombe i tone na dno dok se vrše napori da se ugase požari. U pozadini se vide i bojni brodovi USS Tenessee i USS Pennsylvania.


[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

Bojni brod USS California gori nakon napada.

[attachment=1]


Bojni brod USS Oklahoma izvrnut u prvom planu a u njegovoj pozadini je bojni brod USS Maryland u plamenu.

[attachment=2]

Pogođeni bojni brod USS Nevada pokušava da se spase izlaskom na otvoreno more.


[attachment=1]


Nakon novih pogodaka i prodora vode u brod USS Nevada se nasukava na zapadnoj strani kanala izlaza iz Parl Harbora.

[attachment=2]

Eksplozija razarača USS Shaw.

[attachment=1]



Prevrnuti minopolagač USS Oglala u prvom planu. Sa leve strane, laka krstarica USS Helena u plamenu.

[attachment=2]

Još malo slika.

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

USS Shaw.

[attachment=1]

Poslednji brifing pilota, pred polazak na nosaču aviona Kaga.

[attachment=1]

[attachment=1]

Taranto, Pearl Harbor br.1
11.novembra 1940g., godinu dana prije napada na Pearl Harbor, avioni  Engleske Royal Navy si izvršili neočekivan napad na kapitalne brodove italijanske ratne mornarice usidrene u bazi Taranto.
Napad je bio više nego uspješan, tri bojna broda su pretrpjela oziljna oštečenja i izbačena su duže vremena iz stroja. Snaga italijanske ratne mornarice u bojnim brodovima je prepolovljena.
Sam napad na bazirane neprijatelske brodove nije novost. Toga je bilo kroz istoriju, treba se podsjetiti  kako je to već Nelson briljantno izveo na Nilu (1798) i Copenhagenu (1803). Međutim upotreba avijacije sa nosača aviona, što je dramatično povećalo domet napada pomorskih snaga, tako je napad izvršen sa nosača aviona koji se nalazio 170 milja dalje.
Ovo povečanje radiusa-dometa dejstva je upučivalo da se potencialni ciljevi mogu odbraniti u sledečih pet godina rata, aktivnim izviđanjem avijacije, radarskim izviđanjem i budnošću, blagovremenim otkrivanjem takvog napada. Sve mornarice svijeta su proučavale napad na Taranto.
Mnogi su iz napada na Taranto izvukli ispravne zaključke, što  se ne može tvrditi za američku mornaricu, koja je naučila lekciju tek 7,decembra 1941g., kada je napadnut Pearl Harbor.
Ova dva napada imaju dosta sličnosti. U oba slučaja su nosioci napada avioni sa nosača, važan element napada je bio  iznenađenje, napad je izvršen na glavninu baziranih kapitalnih brodova u »sigurnim« bazama, u oba slučaja napadači su izvršili modifikacije na  naoružanju, žrtve napada su bile više nego sigurne da se nikakav napad ne može dogoditi.
Lokalni komandanti kako u Tarantu tako i Pearl Harbor-u  su imali vezane ruke i umnogome su zavisili od odluka političkih i vojnih vođa u svojim centrima (Rim, Vašington).
U oba slučaja su napadači uoči napada povečali aktivnosti brodova, radi odvračanja pažnje, napadi su izvršeni u valovima između kojih je bio mali protok vremena, tako da se žrtve nisu uspjele oporaviti od prvotnog šoka.
Oba ova napada su pokazala da nosači aviona preuzimaju primat kao dominantno i kapitalno oružje ratnih mornarica na štetu bojnih brodova.
Sam napad na bazu Taranto i izkustva koja je  američka mornarica trebala analizirati i primijeniti, nisu uzeti ozbiljno, uprkos izvještajima koji su dobili iz prve ruke , naime,  imali su osmatrača ukrcanog na HMS  Illustrious-u, sa koga je i prenjeo sve detalje i aspekte napada Vašingtonu.
To je bio pbb John Newton Opie, koji se nalazio na brodu kao neutralni posmatrač, ustvari zadatak mu je bio prenošenje ratnih iskustava-izvještavanje. Interesantno je da su mnogi detalji napada izneseni  i u New York Timesu. Uprkos iskustvima je američka mornarica se držala svog mišljenja da je za napad torpedima potrebna veča dubina od 75 feet-a, iako su izvještaji Opia govorili da su britanska torpeda uspješno odbacivana u dubini 24 feet-a .
Opie je štoviše tražio da bude premješten na Havaje, ali je završio prvo u kancelariji  Vašinktonu, a kasnije kao zapovjednik razarača na Atlantiku.

Zar nije Zorge javio o napadu ?

poz.

Tu uopšte nigdje nije riječ o javljanju, ve o činjenicana sa kojima su Amerikanci bili upoznati ali nisu na njih obratili potrebnu pažnju, a trebali su. Pametan se uči na tuđim greškama.

Postoji i ona teorija o prešućivanju podataka o napadu (vrh države) da bi imali razlog da uđu u rat.

poz.

Ta teorija o prešučivanju, ne da postoji, prešučivanje je izvjesno.
Poanta mog pisanja je, da se je napad mogao predpostaviti, kao i njegove posledice, ali ništa nije učinjeno na efikasnijoj odbrani, a pre svega na izviđanju i osmatranju.
Da su Amerikanci proučavali napad na Taranto, jesu, ali iz toga nisu izlučili neke pouke.
dole jedan dokument od marta 1941g.
http://www.richardsorge.com/appendices/opie/usfleet.pdf
Nije mi cilj, da špekulišem poluistinama i da nagađam.
Ima i dobra knjiga o tome:[attachment=1]

Taj dokumenaa koji je ML linkovao sadrži praktično kompletan opis napada Britanaca na Taranto. Iz toga su ameri mogli naučiti mnogo toga da su hteli.
Ali, verovatno su mislili da su Havaji predaleko, ili nisu shvatili da će im Japan biti protivnik.

Verovatno su bili uljuljani Ruzveltovom politikom - da USA momci više neće ratovati za tuđe interese po zemaljskoj kugli.

Danas je godišnjica napada.

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

Slučajno naleteo na Japanske slike napada..

[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]

[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]

Znali su amerikanci, da če biti sranja na Havajima. Samo se pravili da neznaju. To jim je bio razlog, da se umješaju u drugi svjetski rat. A dobro, da su se umješali, jer bez njih ko zna kada i kako bi završijo rat i kako bi izgledala evropa politički.

No za napad na blizance isto tako su znali, da če se desiti. To je bila greška. Zbog nekoliko njihovih naftaša i trgovca sa oružjem svi smo naje..li.

[attachment=1]


[attachment=2]


[attachment=3]


[attachment=4]


[attachment=5]

http://www.liveleak.com/view?i=aaa_1481169899

[attachment=1]

[attachment=1]

Japanske modifikacije za torpeda kako bi ona mogla da budu upotrebljena u plitkim vodama zaliva.

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=1]

Povećali su površine stabilizatora i dubinskih kormila. Negde sam pročitao da su to sklepali od šper ploče - očito, bilo je efikasno.

Nije mi jasno zašto su menjali položaj propelera: manji unutra, veći iza, i obrnuto.

https://youtu.be/nwmHz0u-lss

Originalni izveštaj o proceni dejstava predstavljen japanskom Imperatoru Hirohitu 26. decebra 1946. Mapu je sačinio i predstavio Imperatoru kapetan Micuo Futidoj koji je lično učestvovao u planiranju i izvršenju zadatka. Informacije su sakupljene fotografisanjem u vreme napada i izjavama pilota po povratku .

-crvene putače označavaju pogodak aviobombi
-duge strelice pogodak torpeda
-precrtani brodovi su uništeni
-plavom bojom obeleženi bojni brodovi
-pomoćni brodovi su označeni žutom bojom
-natpisi na engleskom su dodati posle završetka rata , kada se dokument našao u rukama amerikanaca

[attachment=1]

Na strani br.2 ove teme, "Motorista" je preneo i deo priče o napadu na Perl Harbur koji se odnosi na branioce, pilote lovce koji su uspeli da uzlete i uzvrate napadačima.

Ta priča je prikazana u filmskom spektaklu "Tora Tora Tora" iz 1970-tih, i iskorišćena kao zaplet izmišljenu priču u novijoj holivudskoj melodrami "Perl Harbur".

Ono što su autori "Parl Harbura", po svemu sudeći, samo videli u starom filmu "Tora Tora Tora" i bez mnogo udubljivanja i praćenja činjenica, je događaj koji se zaista dogodio.

Dva mlada pilota lovca su u sred japanskog napada u nedeljno jutro 7. decembra 1941. pozvala telefonom svoju eskadrilu koja je bila izmeštena na pomoćni aerodrom Haleiva i zatražili da im zemaljske posade prireme lovce Curtiss P-40 za uzletanje. U nekoj mešavini civilne i vojne odeće oni su odjurili privatnim automobilom jednog od njih (koji naravno nije bio šmekerski kabriolet, kako je Holivud to predstavio) do tog pomoćnog aerodroma, uzleteli na svojim P-40 i odradili svoj deo posla tog dana.

Poručniku Džordžu Velšu su priznali 4 oborena japanska aviona tog dana. Kasnije je postao as, posle rata je bio probni i opitni pilot, na žalost poginuo 1953. na F-100.
Poručniku Kenu Tejloru su tada priznali 2 oborena i 2 "verovatno oborena" (kasnije potvrđena) japanska aviona. I on je postao as u daljem toku rata, kasnije je dogurao do generala.

Ovo je intervju penzionisanog generala Kena Tejlora o tome kako se on sećao događaja tog dana.

https://www.nps.gov/valr/learn/historyculture/upload/KenTaylor.pdf

Zanimljivo je da su ova dva mlada pilota bez ratnog iskustva, zajedno, u improvizovanoj akciji, uspeli da obore 8 neprijateljskih aviona (i još nekoliko drugih pilota je uspelo da uzleti i obori neprijatelja).
Njihov 47. skvadron je bio izmešten iz glavne baze Hikam, Japanci očigledno nisu znali za to.
Komandir eskadrile se dvoumio da li da pilotima da slobodan dan ili da ih drži uz avione, i pošto je bila nedelja... dao im je voljno...

Ovaj intervju meni potpuno objašnjava američku fascinaciju tim događajem, jer po onome kako je to opisao Tejlor, jedan od direktnih učesnika, ispada da je toliko malo nedostajalo da se napad na Perl Harbur završi veoma loše po Japan i da rat Japana i Amerike već tog prvog dana krene sasvim drugim tokom... i traje znatno kraće...

Ali, istorija se odigrala onako kako znamo....

Ja nisam u intervjuu našao to - da je moglo da krene loše po Japan, naprotiv, našao sam da su Japanci pogrešili što nisu tražili, našli i uništili i nosače aviona. Tada bi rat trajao koju godinu duže...

Boro:
"jer po onome kako je to opisao Tejlor, jedan od direktnih učesnika, ispada da je toliko malo nedostajalo da se napad na Perl Harbur završi veoma loše po Japan"
je moj utisak.

Ali, Tejlor ipak kaže:
"Well, we, I think, acted -- at least George and I, and the rest of 'em -- there were others involved in this.  They didn't have the fortunate, good fortune that we did to have our airplanes parked off at,
in a field that, unknown to the Japanese.  And so we had a big advantage there.  And certainly the people at Wheeler, and the people, the others that got off had a much more
difficult time of it, because they were under attack.  And there were others and I, -- if we'd just all been up, we'd had an awful lot of good pilots here, and -- far better than I was -- and
it would have been a very costly day indeed, I'm sure, for the Japanese, had we really been on the alert, waiting for 'em. "
....
"DM:   I'd like two points clarified.  First of all, how many planes were out at
Haleiwa in your group?
KT:   Well, an entire squadron and . . .
DM:   That consisted . . .
KT:   Give or take one or two, there were twenty-five airplanes out there.  Now, this was a mixture of airplanes.  We didn't have a full complement of P-40s.  
This was the new airplane in those days.  We had P-36s and we even had a few old P-26s around that we flew.  And so on down the line, we had, let's see, a B-10 or something that
we towed targets with and shot.  But there were twenty odd fighter airplanes out there, as I recall.  It was a good squadron.  
Now, keep in mind, we had two groups, four squadrons each.  We had a lot of airplanes here.  And we'd have done a lot of damage had we have all been on the alert.
CC:   Other pilots just couldn't get back to Haleiwa, was that the problem?
KT:   'Cause Sunday morning, you know.  I can recall that my squadron commander, Gordon Austin, 'til this day, chides himself for him being out and in bivouac
position at Haleiwa.  He debated time, over and over again, "Well, what should we do for the weekend?  
Keep everybody on the ball out here and do it, or shall we let we everybody go to town and I'll go over,"
and he went over to Hawaii, hunting.  
And 'til this day, he rues that because if he'd have kept everybody right there, we'd have had twenty-five airplanes, twenty-five pilots, instead of two.  And he's right.  But . . . "


Ako je šačica pilota, bez ikakvog ratnog iskustva, neorganizovano i u potpuno improvizovanim letovima, uspela da obori 15-tak japanskih aviona u toku samog napada, dakle iznad samog cilja, postavlja se pitanje koliki bi tek bili japanski gubici da je uzbuna podignuta na vreme i da im je 100+ lovaca krenulo u suret... pa tek onda flota, podmornice....
Istorijska realnost je, naravno, sasvim drugačija....

Relja, pročitao sam to i razumeo, ali i dalje ne vidim da je nešto moglo da krene naopako za Japance. Upravo su i planirali napad u nedelju ujutro jer su znali (imali su naravno špijune u Japancima - građanima Havaja) da je tada cela flota u statusu "raspašoj".

Pravo pitanje je zašto nisu nastavili potragom za nosačima.

Još bolje je pitanje kako to da su baš tada nosači (svi!!!) bili na vežbi, daleko od Havaja. Ima dosta indicija da su Ameri znali za napad, sklonili nosače kao najvažnije brodove za dalji tok rata i dopustili "iznenađenje" da bi dobili nepodeljenu podršku u svojoj javnosti za rat.

Intervju mi je svakako vrlo interesantan, pročitao sam ga u dahu pa posle još po nešto čitao i drugi put.

Boro,
mnogo toga je moglo da krene napokao za Japance, ali im se sve "složilo".
U Vašingtonu su u zadnji čas upeli da dešifruju instrukcije japanskoj ambasadi i pokušali su da obaveste konadu na Havajima. Zbog loših veza, poruka je stigla kasno.
Zatim, američki vojnici na radaru su 3 (tri) puta izvestili o velikoj formaciji aviona koja se približava... dežurni oficir je mislio da se radi o -B17 očekivanim sa zapadne obale...
Razarači su primetili podmornice, niko se nije posebno uzbudio.

Šta je moglo da pođe loše za Japance u toku samog napada: mogli su da ih sačekaju PVO i lovci u vazduhu, mogli su da ostanu bez dobrog dela mornaričke avijacije i da američka flota krene za njima i da se u poteru uključe i američki nosači.

Ta teorija da su Amerikanci znali ali da su namerno dozvolili Japancima da izvrše napad meni nikada nije bila jasna. Koji "Amerikanci"?
Po svemu objavljenom vidi se da se radi o uspešnom iznenađenju Japanaca i kolosalnom raspadu sistema na najvišem nivou kod Amerikanaca.

Ta teorija jednostavo nema logike.
Japan je i ovako i onako nameravao da objavi rat SAD i plan je i bio da se objava rata uruči u Vašingtonu uoči samog napada, ali zbog sporosti šifranata u japanskoj ambasadi to nije baš uspelo.
Znači, nema tu nikakve odluke Amerike, Amerika je uvučena u rat. I bez toga, Nemačka je ta koja je par dana kasnije objavila rat Americi. Amerika ne može da tako nešto jednostavno ignoriše.

Druga stvar zbog koje je ta teorija nelogična je to što, ako bi u američkom vrhu i znali za napad i namerno sabotirali odbranu Havaja, ako se izuzmu nosači aviona, ne bi nikako moglo da se utiče na gubitke pa tako i na kasniji toki trajanje  rata.
Japan je mogao da potopi i podmornice i uništi njihova skloništa, mogao je da uništi i skladišta brodskog i avionskog goriva na Havajima, mogao je da uništi prislušne stanice, centar za dešifrovanje i pobije sve ljude tamo, što bi dodatno uticalo na tok rata...
Ta teorija "znali su" uzima u obzir relativno male gubitke Amerike tog dana... od nekih 2500 poginulih skoro pola je nastradalo u eksploziji na brodu Arizona. Šta bi bilo da su svi brodovi tako prošli, da je poginulo 5-10 puta više mornara?
Pa ko normalan želi da uđe u rat i istovremeno rizikuje da izgubi celu flotu, i brodove i ljude sver resurse za ratovanje sa nekom namerom da nastavi da se bori samo sa nosačima aviona, iako je mornarica (ako ja ne grešim) tada i dalje smatrala da su brojni brodovi i deje glavno oružje na moru, a avijacija sekundarno?

Treća stvar, da su digli uzbunu na vreme, došlo bi do bitke i Japan i Amerika bi već bili u ratu, i de facto i de jure (zbog japanske objave rata u Vašingtonu)... zar neko zaista misli da je američkoj javnosti za podršku ulaska u rat potrebno nešto više od toga da su stotine japanskih aviona presretnute na putu da bombarduju američku teritoriju na sred okeana, kao i simultani i napadi na druge teritorije na Pcifiku????

Te indicije "znali su" potiču od nekih amatera koji ne uzimaju u obzir događaje, ili ih uzimaju selektivno kako njima odgovara.
Možda to nekome lepo zvuči, ali jednostavno - Japanci su imali i sreće i plan su izveli savršeno, a ključni ljudi u američkom vrhu su potpuno omanuli...ili prostije rečeno, Japanci su od njih napravili budale.
A kao što znamo, za ljude postavljene na ključne pozicije se nikada ne sme reći da su budale, konjine, nekompetentni i nesposobni. Tako je u svim sistemima.


PS - pitanje zašto nisu krenuli za nosačima?
Nisam pomorac, ali mogu da pretpostavim:
Ako nisu u luci gde mogu da ih traže? Po celom Pacifiku?
A druga stvar, kako je Motorista preneo na početku teme, već su imali problem sa popunom gorivom na putu ka Havajima, da zbog lošeg vremena nisu mogli da pretaču sa tankera već su pretakali iz burića koji su nošeni na palubama... meni je krajnje logično da su hteli da se povuku što dalje od napadnutog cilja i bojnog polja (ne znam kakav je mornarski izraz) radi popune, a ne da nastave da jure za nosačima za koje ne mogu ni da pretpostave gde su i sa kim su...

OK, sve što kažeš može da ima argumente, ali isto tako je i jak argument potpuno mirnodopska atmosfera na Havajima (nikakav stepen pripravnosti, odmori i odsustva za ljudstvo, nedostatak patrola u vazduhu i na moru...) uprkos pregovorima koji nisu urodili plodom dan ili dva ranije.

Mislim sa ipak radi o politici, a tu ono što se vidi i čini očigledno najčešće nije to, već rezultat nekog dugoročnog plana.

Da su Japanci imali sreće - jesu, da slučaj vrlo često odlučuje u veoma važnim istorijskim momentima - i to je tačno.

Ta "mirnodopska atmosfera" je deo šire slike, ne može se uzimati kao izdvojeni detalj i koristiti kao argument za veleizdaju.
Motorista je na prvim stranama ove teme preneo vrlo dobar tekst koji opisuje okolnosti pre napada.
Ono što ta "mirnodopska atmosfera" ipak dokazuje je da je japanska obmana u potpunosti uspela a da je američki vrh potpuno zatajio.
Ne vidim problem u tome da se kaže da su na ključnim pozicijama bili ljudi nedorasli prilikama u kojima su se našli. To je redovna pojava.

Nisam ni mislio da je nepripremljenost i mirnodopska atmosfera "veleizdaja", niti sam to rekao. Mislio sam time da su šanse da nešto krene naopako za Japance bile veoma male, ništa drugo.

O kompetentnosti ljudi na visokim položajima ne vredi trošiti reči. Kompetenno rukovodstvo Japanci ne bi iznenadili, posebno ne nakon pregovora koje sam već pominjao i na kojima su Japanci jaso pokazali šta žele.

Mali citat posta uvaženog kolege @Ljube sa prve stranice ove teme:"Japan je , izvodeći fact complii , prinudio SAD (u kojima je do tada postojao određeni, značajni otpor ulasku u rat) da prihvate ratna dejstva i uđu u Drugi svetski rat."

E, upravo tako. I time sve te teorije zavere koje neki ljudi pokušavaju da proture gube na svakom smislu.

Našao sam i tekst o tom oficiru koji je tri puta odbacio prijavu sa radara

https://en.wikipedia.org/wiki/Kermit_Tyler

On December 7, 1941, Tyler was a first lieutenant in the Army Air Corps serving as the Executive Officer of the 78th Pursuit Squadron, based at Pearl Harbor. That morning he was assigned duty as the Officer In Charge of the partly activated Pearl Harbor Intercept Center. His duties were to assist the controller in ordering planes to intercept foreign planes, after the planes got in the air. New and untrained at the time, when warned of the approach of a large aircraft flight from the north, Tyler presumed it to be the scheduled arrival of six B-17 bombers from the mainland. The radar operators were tracking Japanese planes coming to attack the base. However the operator, operating in training mode, failed to make clear the size of the formation even though it was larger than anything they'd ever seen, and he did not pass on an alarm of "attack imminent".

Following an investigation by a Naval Board of Inquiry in August 1942,[3] it was determined that Tyler had been assigned to the Information Center with little or no training, no supervision, and no staff with which to work. Tyler was subsequently cleared on any wrongdoing by the Board and no disciplinary actions were taken against him.

Znači mladi pilot, ne radarac, u rotaciji sa drugim pilotima, na nekoj informativnoj dužnosti/obuci pri testiranju radarskog sistema... divota.

Mislim da stvari posmatrate jednostrano:
Japan nije jurnuo u rat protiv USA, iz čistog svog ćefa, već je bio primoran na to, zbog američke politike prema Japanu. Oni su pre rata mnogo puta ispoljili i izneli javno svoje (imperijalistiške) težnje, u smislu da i oni dobiju malo nečega na dalekom istoku za sebe i svoje potrebe, u tadašnjoj novoj preraspodeli teritorija i dobara na svetu. Njima su falile rudne sirovine i nafta. Toga u Japanu nema - zato su morali to potražiti i oteti u svom okruženju.

USA se očito i tada ponašala tako nadmeno kao sada - i svojim političkim potezima (strateškim interesima), ne želeći saslušati, uvažiti i shvatiti japanske težnje, prosto primorao Japan da učini samoubistvo, napavši USA.

Prosta je stvar u životu: za svađu je uvek potrebno najmanje dvoje.

No, ovo o čemu mi sada razglabamo, jeste veoma uprošćeni prikaz tadašnjih događanja.

Ako imamo na umu tadašnje Japanske težnje za ekspanzijom, bezizlazan položaj Velike Britanije, i Čerčilove aktivnosti da se USA uvuče u rat po svaku cenu, Ruzveltovo balansiranje između pomoći BG i ne ulaska u rat, Njegovu jasnu viziju da se rat u Evropi ne može dobiti bez da se u to umeša USA, i još mnogo začina u tadašnjoj čorbi..... mirne duše možemo zaključiti da napad na Pearl Harbour nije jednostrani japanski luđački potez, već odluka izazvana spletom nesrečnih okolnosti, političkog nerazumevanja i sa mnogo zakulisnih radnji, koje verovatno nikada nećemo saznati.

@Lovac, tačno je sve što pišeš, ali nismo o tome @Relja i ja diskutovali, već samo o finalnoj fazi te predratne igre - napadu na Havaje, u smislu da li je moglo poći gore ili možda i bolje za Japance da su se neke stvari poklopile ili da su uradili što nisu...

Amerikanci su imali sreće da se njihovi NA nisu nalazili u Perl Harburu to jutro i da Japanci nisu uspeli da ih lociraju na moru. Japanci su u potpunosti iskoristili iskustva Britanskog prepada na Taranto, ali su pogrešili što nisu uputili i treći talas. Sve u svemu i jedni i drugi su imali propusta i sreće.

https://youtu.be/8H-BTblzqO0

Perl Harbur na proleće 1942. godine.

https://youtu.be/t5cqIT6_Cbs

Delje idilično, kao da se ništa nije desilo.

Hvala za snimak.
Svašta se tu vidi. Neki potpoljeni brodovi su podignuti na površinu. Vojnici i oficiri se šetaju kroz grad sa šlemovima i zaštitnim maskama.
Dugačka kolona GMC kamiona kakve ni jedna druga vojska tada nije imala.
Avioni na sletanju: Lokid Hadson, B-24, B-18 i B-17 imaju još uvek prvobitne oznake sa crvenim poljem na beloj zvezdi.
Repne površine su u crveno-belom prugama zastave. Ove pruge su već bile skinute sa aviona prve linije USAAF-a još ranije,
ali u zonama u kojima je Mornarica imala prednost komande (kao Havaji) su vraćene početkom 1942 zbog jednoobraznosti označavanja letelica USAAF i USN.
Zanimljiva je i kamuflaža na B-24, B-18 (dvobojna, kao da su mašine bile prvobitno namenjene RAF-u) i B-17 (trobojna?).

https://youtu.be/A2kSnlS4xX8

https://youtu.be/ujd3-BIvj54

https://youtu.be/TukjMpJ-7d8

Spasavanje brodova i čišćenje luke posle napada:

https://youtu.be/bB-V9cCSC8o

Drugi deo:

https://youtu.be/DlLCe1WNaIE

Treći deo:

https://youtu.be/eibt2gYuFD4

https://youtu.be/f6cz9gtMTeI

https://youtu.be/kujWY3nYqz8