Vojna policija

[petrikonja]

Moze li koja rec o obuci vojnika u VP tokom sluzenja vojnog roka?

[dzumba]

Доћи ће и то на ред.

[trpe grozni]

Jedva sam nasao fotku sa putnickim vozilom u sluzbi vojne policije ARM.
Na zalost, nisam siguran koje je vozilo na fotki, pa ako ga neko prepozna, neka navede.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Inace u voznom parku VP ARM imaju i Land Rovere i HMMWV-ije.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[Rocker]

Vozilo sa prve fotke je SEAT Cordoba rekao bih.

[momo PT61]

Tacno!Inace VP ima i "civilne"terence Suzuki Vitara

[trpe grozni]

Jeste Momo, ali nisam uspeo da im nadjem fotku.
Takodje neznam koliko komada ih je, ja sam video samo jedan, ali moguce da ih je vise.

[dzumba]

Обука припадника војне полиције

Како нисам савременик обуку војника до средине 70-тих година прошлог века написаћу у најкраћем и према сећању. Након тог периода мало детаљније.

Још у фази планирања реорганизације службе безбедности у војсци размишљало се и организацији обуке како официра и подофицира службе безбедности, дотадашњег КОС-а (Контраобавештајне службе), тако и официра, подофицира и војника војне полиције која се тек формирала. У ту сврху било је замишљено формирање безбедносног школског центра. Сврха формирања је била да се на једном месту организује обука целокупног кадра новоформиране Службе безбедности. Те, 1955. године, дотадашња контраобавештајна служба ЈНА је реорганизована формирањем Службе безбедности. Њу су чинили органи безбедности и војна полиција. Исте године формиран је и Школски центра безбедности у Панчеву, у касарни (објектима) у којој су пре тога биле смештене разне друге јединице ЈНА. Тај објекат је касније, средином 70-тих продат Панчевачкој пивари поред које се и налази. На том простору (иза пруге) је потом изграђено више нових павиљона за смештај људи и средстава,а средином 70- тих нова управна зграда, савремена кухиња и три савремена павиљона. У тој касарни се данас налази Специјална бригада Војске Србије. Током бомбардовања срушен је један стари и један нови као и кихињско-енергетски блок.

Дакле, било је пројектовано да се у БШЦ школују и обучавају старешине службе безбедности и војне полиције, али и војници војне полиције. Обука првих старешина је отпочела већ 1956. године а вероватно и војника. Обука војника у самом БШЦ није дуго трајала, али је, све до 1975. године задржана обука десетара (пуна обука, од јединачне до специјалистичке и "десетарске"). Тада је и та врста обуке "пренета" на јединице војне полиције.

Обука старешина војне полиције 

Обука је спровођена као курсирање, односно усавшравање, у војничком смислу школованих старешина - официра и подофицира. У ту сврху је у самом БШЦ (касније је, прихватом школовања обавештајног и извиђачког кадра променио име у Обавештајно- безбедносни школски центар) формирана Школа војне полиције. Школа је имала команданта, групу наставника од којих је неко обављао и дужност старешине класе слушалаца курсева и техничко особље. Школа је била смештена у један од павиљона где су биле учионице и канцеларије, као кабинети за обуку. Најбројнија школа све време постојања БШЦ (ОБШЦ) била је управа Школа војне полиције.

Током године спровођен је обично један курс за усавршавање официра војне полиције и један курс усавршавања подофицира војне полиције. Осим ових курсева једном годишње је организован курс за криминалистичке техничаре (подофицир), а касније, од почетка 70-тих година и курс за противдиверзијску заштиту (за подофицире). Периодично, зависно од потребе организован је и курс који су сви популарно називали "брзе вожње", односно курс за нове припаднике Специјалне ауто чете Гарде (сач), као и старешине војне полиције који су учествовали у обезбеђењу - ескорту страних војних делегација и ВИП личности у војсци.

У првом периоду курс официра и подофицира су били знатно дужи него данас. Није ми познат тачан податак, али око 8 месеци. Структура оба курса (официре и подофицире) је била слична. Касније, како је војна полиција нарастала код официра су уведене теме које су имала за садржај командовање, односно борбену употребу већих јединица - чета и батаљона. Подофицири су обрађивала тактичке теме употребе одељења и вода војне полиције. Све до средине 70-тих година као обавезни део курса била је и обука у управљању моторним возилима и моторциклима. Када је ова врста обуке постала саставни део обуке у свим средњим војним школама и академијама (осим обуке у вожњи мотороцикала) избачена је из програма курсева војне полиције. Како је почетком 70-тих година враћена саобраћајна специјалност у војну полицију ( од почетак 60-тих регулисање и контрола саобраћаја је била у надлежности саобраћајне службе зашта су постојале посебне јединице за регулисање и контролу саобраћаја), није ни постојала потреба за обуком старешина војне полиције у вожњи моторцикала јер су старешине саобраћајне специјалности исту имали у војним школама.

Основна структура Планова и програма курсева војне полиције задржала се све време постојања БШЦ. Она је начелно обухватала следеће области:

- тактика војне полиције у оквиру које су обрађивани следећи садржаји:овлашћења припадника војне полиције и њихова примена (обухвата тактичко-техничке радње код претреса лица, легитимисања, употребе средстава принуде, употребе оружја и сл.); спровођење послова војне полиције - контрола војног реда и дисциплине, обезбеђење команди, обезбеђење командних места; спровођење лица; обезбеђење војних затвора; обезбеђење ратних заробљеника;  фотографија и примена фотографије у пословима војне полиције; употреба јединица војне у различитим ситуацијама -премештања командног места и његовог обезбеђења, потрази за одбеглим лицима и диверзантско-терористичким групама; и сл.
- физичка обука која је у суштини била строго наменска и данас би се звала (и зове) "специјално физичко вежбање". Највећи део физичке обуке отпадао је на обуку из борења - џудо, џу-џицу и карате и савладавање наменског полигона са препрекама. Они који би успешно савладали овај програм могли су да добију жути појас у џудоу.
- право и криминалистика. Овај тематски садржај обухватао је око 15-20% укупног садржаја. Суштински је обухватао основе права и криминалистику у већем обиму него на правном факултету, уз практичан рада на лицу места извршења кривичног дела укључујући и коришћење криминалистичке опреме.
- Служба безбедности, обавештајне службе и снаге за специјална дејства (предмет се није звао баш тако али је обухватао ове садржаје);
- диверзантска средства и њихова примена (више информативно, у смислу да се може препознати и предупредити);
- морално-политичко васпитање (по програму које је и иначе био предвиђен за активне старешине и спроводио се са свима);

На крају обуке сви курсисту су морали да положе завршни испит (смено) и то из предмета: тактика војне полиције, право и криминалистика и физичко вежбање, као возачки испит (док се ова врста обуке спроводила).

Све у свему, обука је била врло озбиљна, садржајна, напорна (физички и интелектуално напорна), али и практична, па тиме и занимљива и креативна. Слушаоци су током школовања део обуке изводили изван школског центра: на терену (20-30 дана као логоровање), у војном затвору, у војном суду, у ГСУП Београда, као и трупним јединицама војне полиције у гарнизону Београд. За потребе курсева израђен је већи број скрипти и приручника чији су аутори били, посебно у првим данима постојања БШЦ, осим официра и тада уважени  стручњаци из цивилства. На пример, у изради скрипти и приручника из права и криминалистике учествовао је и данас (после смрти) познати и цитирани професор Владимир Водинелић.
     

[petrikonja]

Hvala na odgovoru

[dzumba]

Обука војника и јединица у следећем наставку

[petrikonja]

Slike preuzete sa sajta Vojske Srbije

[petrikonja]

Slike preuzete sa sajta Vojske Srbije

[dzumba]

Требало би да у следећем броју часописа "Калибар" изађе чланак о војној полицији. Мислим да су ове слике урађене тим поводом.

Ја не поседујем, али постоје фотографије још из доба ЈНА са овакве обуке (ангажовање код успостављања реда током немира и демонстрација). Ова тематика је у ЈНА увек била помало "непријатна" - где би се народ и припадници војске бунили против "народне власти" и војске. До 1991. године војска (па ни војна полиција) није употребљавана на класичан (на доњим фотографијама приказани) начин. Било је можда неких појединачних ексцеса (пијанство, неред у кафанама, понекад у војним објектима), али то су решавале мало јаче (бројније) патроле. Код нереда на Космету војска и војна полиција су ангажовани у функцији демонстрација силе и контроле територије. Ипак, већ од 80-тих година војна полиција добија опрему за разбијање демонстрација и "успостављање у већој мери нарушеног војног реда и дисциплине".

[dzumba]

Да сада нешто мало више кажем о обуци војника војне полиције. Без обзира на време извођења обуке садржаји су увек, бар у глобалу, били исти или врло слични. Ипак обука се прилагођавала времену и догађајима који су се дешавали у земљи, у окружењу или другим армијама. Ово што ћу написати углавном се односи на период од почетка 70-тих година до гашења служења војног рока.

Дакле, када кажем обука војника мислим на војнике на одслужењу војног рока. Као што је већ раније наведено у почетку се обука изводила у наставним центрима, али се врло брзо прешло на обуку у јединицама. Основни разлог за овакво опредељење је одсутност војника на обуци из јединица. Практично пола војног рока војник је проводио на обуци. У јединицама су били само "стари војници" што је отежавало обављање било каквих задатака. Формирањем батаљона  војне полиције, у којима се налазио највећи број припадника војне полиције олакшано је груписање за обуку. Најчешће је једна чета служила за обуку. након заврешен обуке војници су слати у друге чете где су били ангажовани на обављању конкретних задатака. 282.бВП Управе безбедности, као највећи, имао је две чете за обуку, а у још једној, која није била попуњена мирнодопској формацији 100% спроводила се обука десетара (био је активан само један вод, баш због тог курса).

Изузетак од правила да се обука изводи у јединицама биле су јединице војне полиције РВ и ПВО. Осим једне чете (99.чВП Команде РВ и ПВО) све остале јединице су били прво одељења (при командама корпуса и дивизија, ваздухопловним базама и ракетним јединицама),а касније и водови. Показало се нерентабилним, чак бескорисним  обучавати војнике у тако малим јединицама (одељења су ипак била бројнија од стандардних у пешадији - око 15 људи). Из тог разлога се 1974. године у саставу 975. Ваздухопловног наставног центра у Сомбору (В 3065) формира наставна чета за обуку војника војне полиције. Дакле, војници намењени за попуну јединица војне полиције ВП су сви одмах, из својих општина упућивани у 975.ВНЦ, а након обуке премештани у јединице војне полиције РВ и ПВО.

Обука се изводила по "Плану и програму борбене обуке и васпитања војника, кандидата за командире одељења и једница војне полиције". Програм је био јединствен и обавезујући за све јединице. Израђивала га је Управа безбедности, тачније Одељење војне полиције ове управе, на основу опште инструкције коју је издавала у то време 4. управа ГШ (Управа за обуку).

Обука војника и јединица се требала спроводити током читавог служења војног рока. Ипак, најорганизованији период је био онај дефинисан Планом и програмом. Припадници војне полиције су спадали у мању групу која је имала најдужу обуку и практично је трајала половину служења војног рока. Почетком 80-тих је одређена на приближно 6 (шест) месеци. Пре тога је била нешто дужа, али је и војни рок био дужи (18 месеци)

Структура плана и програма обуке војника је начелно садржавала два дела:

1) Упутство за организовање и извођење обуке. У овом делу су дефинисани циљеви и задаци борбене обуке и васпитања, организација обуке у виду трајања и поделе обуке на фазе - етапе, као и структура план и програма борбене обуке, начин припреме  за извођење обуке, материјално обезбеђење, као и руковођење борбеном обуком.
2. Програм борбене обуке и васпитања. Њиме су одређени предмети који се изучавају током обуке. На почетку сваког предмета стајао је табеларни приказ назива тама, број часова за сваку тему при чему је то било посебно одређивано за различите специјалности (полицајце, снајперисте, нишанџије ПМ, посаде борбених возила, припаднике ПТ јединица и сл.)

Сам програм обуке се састојао из три целине:
а) морално-политичко васпитање иначе јединствено регулисано за све припаднике (војнике) ЈНА;
б) војностручну обуку и
в) физичку обуку, односно васпитање

Војностручну обуку су чинили следећи предмети:

а)заједнички предмети, који су мање више били истоветни за све јединице ЈНА: Правило службе, стројева обука, пешадијско наоружање са наставом гађања и тактичка обука. Време за реализацију ове обуке су одређивали тзв. тактички носиоци (управа пешадије за пешадијску обуку и наставу гађања, оперативна управа за наствау гађања и стројеву обуку, управа инжењерије за ову врсту обуке и тд.)
б) стручно-специјалистички предмети; где је спадала војнополицијска обука, која је касније раздељена на: војнополицијску обуку, наоружање и опрема војне полиције и тактика специјалних дејстава;

[dzumba]

 Док не напишем нешто конкретније и обуци војника војне полиције ЈНА, ево једна прича из праксе војне полиције.

СЛУЧАЈ „ПУКОВНИКА“ КАНДИЋА

Петар и Стеван, као руководиоци и искусни припадници Војне службе безбедности чинилу су екипу која је претходних дана контролисала органе безбедности и јединице Војне полиције Подгоричког и Корпуса ратне морнарице. Хтели су да из Подгорице крену претходнo вече али су ипак прихватили мишљење да је „јутро паметније од вечери“. Тог лепог септембарског дана кренули су рано ујутро па су одлучили да прву јутарњу кафу попију у једној малој кафаници у Кокином броду, где су и раније застајали да се окрепе. Расположени због добро обављеног посла, помало омамљени топлотом сунца и бајколиком природом нису обраћали пажњу на возила која су због успона на том месту лагано промицала у оба смера. Пажњу им је привукли возило које је, крећући се из правца Златибора, неколико путало аблендовало а у моменту проласка поред кафанице возач им је у знак поздрава кратко затрубио сиреном и махнуо руком настављајући даље пут према Новој Вароши.

-   „Што нам овај маше“- зачуди се Стеван.
-   „Неко од наших“ – рече Петар испраћајући погледом возило – „Видео војно возило и нас у униформи па нас поздравља“.
-   „Ко би то могао бити? Не знам да је од наших још неко на путу?“ – помало се зачуди Стеван.
-   „Па зар ниси приметио ознаку Војне полиције у углу шофершајбне и лопатицу „стоп“  на пулту испред возача?“ -   запита Петар – „Сто посто наши“.
-   „Ма ово је био „Ауди“ а ми у Војној полицији немамо ни један „Ауди“ – рече Стеван пребирајући по глави ко би то могао бити. – „Можда су то момци из „Кобри“ који обезбеђују начелника Генералштаба или министра, па сад иду у извидницу.“- закључи више за себе.

На томе се разговор завршио. Убрзо су настaвили пут и после неколико сати вожње стигли у Београд.

Међутим, Стевана је из неког разлога све време пута копкало питање чији је то „Ауди“ и где иде, како то да он не зна да Војна полиција има „Ауди“ у возном парку. Покушавао је себе да увери да он, иако на важној функцији у Војној полицији, не мора све да зна - велика је Војска, велики број јединица војне полиције и још више возила. Међутим, то возило му није излазило из главе. Чим је то послеподне ушао у канцеларију позвао је командант „Кобри“ да га пита да ли у возном парку имају „Ауди“. Одговор је био негативан, а када је чуо да у последњих месец дана нису ишли према Црној Гори сумња која је само тињала постала је стварна. Сутрадан је позвао све команданте батаљона Војне полиције и код њих проверавао да ли у возном парку имају „Ауди“ и да ли су тог дан ишли за Црну Гору. Сви су одговорили негативно.

[dzumba]

Наставак "Случај пуковника Кандића":

И поред бројних других обавеза Стевану црни „Ауди“ није излазио из главе. Разговарао је о томе са пуковником Тошом који га је подсетио на догађај од пре неколико месеци, када су према поузданој дојави трагали за BMW-ом са украденим војним таблицама регистарске ознаке П-.... Наводно, служило је за неки шверц из Црне Горе за Србију и обрнуто. Тада га нису нашли. Иако није добро видео регистарску ознаку на „аудију“ Стеван је био готово сигуран да одговарају онима на BMW-у који је тада тражен. Цивилна полиција у принципу не зауставља, а ако и заустави не претреса војна возила. То ради Војна полиција. Али, проблем је у томе што то Војна полиција чини повремено и само на најпрометнијим путевима, па их, ако то неко хоће, увек могу заобићи. Зато су војне таблице на возилу идеална маска за шверц сваке врсте, посебно према Црној Гори, који је у то време бујао. Након разговора са Тошом био је готово сигуран да онај „ауди“ и BMW  имају неке везе.

Стеван је знао да је тих дана Војна полиција чешће него иначе контролисала војна возила на свим главним путевима, па и према Црној Гори. И њега и Петра су заустављали на контролном пункту у Бродареву. Било је наређено је и да се сва преконтролисана возила евидентирају. У списку заустављених и прегледаних возила који му је донео Тоша није било црног „Аудија“.

- „Како тај „Ауди“ пролази а да га нико не заустави? Можда га и зауставе, преконтролишу и пусте не примећујући да су таблице украдене? – размишао  је Стеван.

Одлучио је да поново позове команданта батаљона војне полиције из Ужица. Мајор Дејан му је реферисао да је пре две недеље, како је и наређено, поставио контролни пункт код Бродарева и да се сва војна возила контролишу и евидентирају.
-   „Имаш ли пункт на превоју Јабука од Пријепоља према Пљевљима“ - запита Стеван.
-   „Не“ – кратко одговори Дејан.

Стевану одједном сину – „Ту пролази“.

-   „Е, онда овако“ - рече Стеван – „одмах постави пункт на Јабуци. За вођу патроле одреди официра, макар морао ти лично да идеш. Међутим, немојте се појављивати на путу да вас возачи не би видели. Мора да изгледа као да вас нема. Колеге из МУП-а ћеш замолити да они заустављају сва војна возила укључујући и возила Војне полиције. Када их зауставе ви се појављујете и преузимате рад. Трагате за црним „аудијем“, вероватних регистарских ознака П-.... То возило вероватно има лопатицу „стопу“ на пулту испред возача и налепницу са амблемом војне полиције у углу шофершајбне. Прегледајте не само документа него цело возило. Сва лица без обзира на чин и положај лица и то возило привешћеш у Ужице и одмах ме известити. Пункт остаје док не нађете то возило. Будите опрезни, могуће је да је лице наоружано и опасно.“
-   „Разумем“  - кратко одговори мајор Дејан.
-   „Друго“ – настави Стеван – „писмено наређење о формирању контролног пункта добићеш од мене факс-ом за 15 минута, али о томе нећеш известити никога. Задатак знамо Ти, патрола и ја. Да ли си разумео?
-   „Разумем“ – поново одговори Дејан – „за задатак знамо Ви, ја и патрола, сва лица из траженог „Аудија“ приводимо у Ужице и одмах Вас извештавам о томе“.

Након три сата мајор Дејан је реферисао да је патрола око 15.00 часова стигла на контролни пункт Јабука и успоставила контакт са припадницима МУП-а Србије и договорила рад како је наређено