Vojna policija

[trpe grozni]

Ovo je fotografija pripadnika vojne policije americkog vazduhoplovstva iliti USAF.
U periodu od 1966 do 1997 godine, nosili su ime "Security Police", pa odatle i oznaka SP na rukavima.
Inace od 1997 godine do danas, nose ime "Security Forces" i trebalo bi da imaju oznaku "SF" na rukavima.
Prepoznaju se po teget beretkama na uniformi koju nose.

Izvor http://en.wikipedia.org/wiki/United_States_Air_Force_Security_Forces

[dzumba]

Тако је Трпе, то су припадници војне полиције Ваздухопловства САД. То је изгледа увиђај након оне пуцњаве пре дан-два када су на аеродрому у Франкфурту убијена два припадника Ваздухопловства САД. Примећујем и службену значки на левој страни блузе једног од њих (крајњи десно). Заправо ради се о из платненој (извезеној) верзији знака за маскирну униформу.

[dzumba]

Док колеге неђу још неку информацију о јединицама војне полиције војски насталих из СФРЈ да се осврнем на избор људства за јединице војне полиције ЈНА.

Пре тога да укажем на једну "аномалију". Војна полиција све време није имала статус рода или службе. Била је део службе безбедности, али ни та служба није то била "призната" као таква. Постојале су финансијска, техничка, интендантска, грађевинска, музичка и тд. служба, али служба безбедности, као ни обавештајна нису биле дефинисана одлуком о одређивању родова и служби.  Тако ни војна полиција. Сматрана је специјалношћу у оквиру рода пешадије и саобраћајне службе (саобраћајна ВП). У пракси у јединицама војне полиције било је старешина скоро свих родова и делимично служби. Највише је било припданика КоВ, углавном пешадинаца, затим тенкиста и саобраћајаца, потом везиста (који су долазили пос стручној линији, у одељења везе батаљона), а затим многи прелазили на "чисте" полицијске дужности. Понекад би "залутао" понеке артиљерац или инжињераца, углавном међу подофицирима, знатно ређе међу официрима. По стручној линији су долазили припадници техничке и интедантске службе. У Ваздухопловству су официри углавном били пешадинци, док је међу подофицирима били старешина ваздухопловних специјалности. У ратној морнарици је било врло, врло ретко морнаричких официра ( ја нисам упознао ни једног), али би понеки подофицир "залутао". У 282. бВП, у коме сам започео каријеру било су три морнаричка подофицира, од којих су двојица били поморског ВЕС-ти а један морнаричко-техничког.

Јединице војне полиције ЈНА су спадале у тзв. специјалне. У њих су, према тада важећим прописима (Правилник о вршењу војне обавезе) упућивани војници "прве" категорије. Таква одлука је обезбеђивала да у јединицама буду војници са просечно вишим степеном образовања. Тако је 1990. године било 80% војника са средњом стручном спремом,а 20% са основном или непотпуном средњом школом. Није био ни један војник без завршене основне школе. Многи ће се изненадити све до средине 80-тих година  било је прилично неписмених војника, посебно у пешадијским јединицама . Нису знали ни да читају ни да пишу. Док сам службовао у ВНЦ, у пешадијском батаљону је у свакој класи организован курс описмењавања. Зависно од генерације, од око 600 људи било је и до 70-80 потпуно неписмених војника. Функционално неписмени се не рачунају. Наставу су водили официр и војници који су завршили наставничке факултете.

[dzumba]

Сви војници војне полиције морали су бити здрави и способни за војну службу без ограничења. У пракси било је пропуста па су упућивани и људи са одређеним здравственим проблемима. Углавном у консултацији са трупним лекарима и самим војником, посебно ако се радило о мањим проблемима са видом или слухом, ти војници су остајали без обзира на ограничење. Чак је било и оних са већим ограничењима, али су и они, посебно са факултетским дипломама задржавани као "ћате", за рад на пријавницама и сл.

За све војнике је била обавезна безбедносна провера. Она се обављала на територији, односно по месту рођења и становања војника и његове породице како би се утврдило да ли према прописаном критеријуму одговарају за војну полицију. У војној полицији нису могли да буду регрути који су осуђивани за кривична дела или су у моменту упућивања на одслужење војног рока били под истрагом за кривична дела. Такође, осуда судије за прекршаје због насилничког понашања или већег нарушавања јавног реда и мира је дисквалификовала регрута за војну полицију. Алкохоличари или лица склона дрогама су такође елиминисана. И на крају сви они који би на било који начин били у вези са страним обавештајним службама или тадашњом политичком емиграцијом (то укључује и чланове њихове уже породице), такође не би били примани у војну полицију. Једно време је била пракса (мислим до почетка 80-тих) да се не примају војници који су рођени или су на одслужење војног рока долазили из иностранства.

Наравно, као што сам већ поменуо у пракси је било одступања. Осим војника са здравственим ограничењима долазили су и војници који нису били мотивисани за војну полицију. То је, посебно у почетку отежавало обуку, одвајало старешине са обуке јер су се бавили тим војницима. Довољно је било да у воду буде један такав, па да "загорчава" живот командиру. Посебно у почетку када нисим могао јасно да оцениш да ли се ради о болести или забушанту. Регрути су скоро сви стизали са лекарским прегледом који је показивао да су способни. Најчешћи проблем је био тај што су они лекарски преглед прошли приликом регуртације са 17 година, а у војску су долазили пар година касније, када би му се здравље погоршало (болест, повреде и сл.). Приближно таквих болесних или немотивисаних војника је било до 15% у свакој генерацији.

Морам изнети и лични утисак да су најбоље генерације биле уствари оне које су долазиле одмах после средње школе. Они су били најбоље мотивисани, најздравији, најјачи и најлакше су савладавали све напоре. И неко касније ратно искуство показује да су ти "клинци" од 18-19 година најбоља војска. Били су дисциплиновани што је битно смањивало губитке, храбри, без респекта, одлучни, психички и физички снажни. Најлакше су, касније, савладавали ратне трауме које остављају последице на све. Када би међу њима био и понеки старији (25-27 година), факултетски образован војник, а још ако би тај био и десетар, онда је то била "добитна" комбинација. Његово зрелије размишљање амортизовало би брзоплетост млађих.

Укупна попуњеност јединица војне полиције војницима на одслужењу војног рока је била скоро увек око 80-85% што је било знатно боље од просека за ЈНА. Уосталом јединице ВП су уз неке специјалне јединице и неке ВЕС-ти биле у приоритету попуне војницима "прве" категорије.

[kontraAdmiral1]

Za problem nepismenih vojnika znao sam po mojemu ocu, koji je jedno vrijeme bio zadužen i za organiziranje takvih poslova (pa je naučio i nešto albanskoga). No, mislio sam da je to bilo izraženo do polovine šezdesetih. Kad ono: "све до средине 80-тих година било је прилично неписмених војника, посебно у пешадијским јединицама . Нису знали ни да читају ни да пишу. Док сам службовао у ВНЦ, у пешадијском батаљону је у свакој класи организован курс описмењавања. Зависно од генерације, од око 600 људи било је и до 70-80 потпуно неписмених војника."

[dzumba]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Сликано на улазу у тадашњи Центар високих војних школа у Београду јуна 1979.године. Патрола  која је пратила једног страног министра. С лева на десно: Заставник Јосип Медвед, припадник саобраћајне милиције СУП Београд, старији милиционар 1. класе Јаворац , поручник Драгљуб Јевђовић  и заставник 1. класе Ђуро Лукач (радио на пријавници Центра ВВШ), иначе у то време најстарији припадник 282.бВП.

[dzumba]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Командири чета и самосталних водова 282.бВП Управе безбедности ССНО. Официр у блузи је ппуковник Витић Бранко, "изасланик" начелника Управе безбедности на свечаности завршетка обуке војника одржаној јула 1980. године у касарани "Авала". У тој касарни су се налазиле две чете (4. и 5.) и један самостални вод (6. чета по ратној формацији, у миру је спроводио обуку десетара) батаљона. У свакој генерацији војника батаљон је примао око 300 регрута. Највећи број тих војника је након завршене обуке пребациван у 1. и 3. чету (2. чета, смештена у Топчидеру, је имала један вод за обуку тако да није добијала војску са "Авале"). један мањи број војника 25-30 је пребациван (прекомандован) у чВП Гардијске бригаде. Гардијска бригада је у то време имала само "класичну" ("војничку") чету  војне полиције.

Једна напомена. До 1981. године, када је 282. бВП ушао у састав Гардијске бригаде, ова бригада је имала једну "класичну" ("војничку") чету  војне полиције потчињену команди бригаде. До 1980. године у саставу тзв. Официрског батаљона била је једна чете ВП састављена од подофицира. Она је била задужена за спровођење пријавне службе на резиденцијалним објектима које је користио Тито ("Бели двор", "Ужичка", "Карађорђево", остали по потреби). Колико ми је познато друга чета Официрског батаљона је била састављена од официра који су чинили непосредно обезбеђење. Припадници ове чете нису били војни полицајци.

[Brok]

Pripadnik vojne policije (1992) sa snajperskom puškom M-76.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[dzumba]

Acad@: поменуо си свог командира чете ВП у тадашњем Титограду, капетана Јовановића. Ево једне слике из 2000.-те на којој је сада већ потпуковник Јовановић. Као капитен екипе војне полиције 2. армије ВЈ прима медаљу на такмичењу припадника војне полиције.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[Trifko]

Џумба ко је ова фина дама на слици? 

[dzumba]

То је припадница тадашњег 4.бВП команде 2. армије ВЈ. Помагала је у додели медаља.  Не знам јој име.

Поред Јовановића је ппуковник Пауновић Радоје капитен екипе ВП тадашњег Корпуса специјалних јединица и инспектор МУП-а Црне Горе чија је екипа, колико се сећам, и победила на тадашњем такмичењу.

На такмичењима војне полиције скоро увек су учествовале  и екипе МУП-а Црне Горе и МУП-а Србије. Такмичење је било искључиво у стрељаштву: гађање из пиштоља ЦЗ-99 и гађање из  АП М-70А, а једно време и снајперском пушком М-76.

[Bozo13]

Mali izlet iz teme:

Pripadnik vojne policije (1992) sa snajperskom puškom M-76.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

.. Не знам јој име. ..

Možeš priznati, nečemo nikome reči.

LPB

[dzumba]

Божо, на послу сам увек био врло службен. Жене код мене нису имале привилегију зато што су жене. Па тако и ова млада дама.

[dzumba]

Попуна јединица војне полиције ЈНА старешинама остваривана је избором од свршених питомаца средњих војних школа и војних академија. Официри су примани из Војне академије КоВ, из смера пешадија, а када су уведени оклопни транспортери ТАБ-71 и из смера ОМЈ. Такође, из мањи број је приман из Техничке војне академије КоВ, искључиво са смера саобраћајне службе, за потребе саобраћајне војне полиције. Други начин попуне, се рећи и чешћи је пријемом официра и подофицира (једно време називаних "млађим официрима") из осталих јединица ЈНА. Ипак, као што сам већ раније навео, видови (РМ и РВ и ПВО) нерадо су давали официре основних родова свог вида (поморства, авијације или техничких служби). За 30 годин активне службе мени је непознат случај да је у војну полицију примљен и један официр поморске или авијацијске специјалности. Подофицира је било. А није да није било заинтересованих кандидата из тих родова.

Када је формирана, 1955. године војна полиција је попуњена избором најбољих старешина из тадашњих јединица ЈНА. Тада су постављени темељни принципи избора и пријема старешина у јединице војне полиције који важе и данас у ВС.

Као прво, старешине су примане по принципу добровољности. Из војне полиције се такође одлазило добровољно, али и по "казни", а наравно и због објективних потреба службе. Посебно су официри напуштали јединице војне полиције јер им (већини) није давала могућност напредовања након чина мајора. То важи и за оне који су примани директно из средњих војних школа и академија. Тек касније, је то и формализовану у виду писане изјаве или молбе. Сводило се на питање да ли хоће или не да пређе у војну полицију уз детаљније или мање детаљно упознавање са оним што кандидате чека. Оне који су примани као активне старешине, из других једина ЈНА, обично су "врбовали" официри безбедности или команданти батаљона ВП, али је било и оних који су се сами јављали и питали како би могли да ступе у војну полицију.

Приступ избору питомаца војне академије и средњих војних школа је био организованији и централизован. "Врбовање" и избор кандидата је обављало Одељење војне полиције Управе безбедности. Обично почетком последњег семестра у 4.  години, односно другог полугодишта 4. године СВШ, у координацији са командама школа и Персоналном управом ССНО, одлазила је екипа која је пригодним предавањем (углавном афирмативним приступом) упознавала питомце са војном полицијом. Понекад то упознавање је обављао официр безбедности из војне академије. након тога од питомаца се тражило да се, они који то желе, пријаве преко старешина питомачких класа.

Други критеријум за пријем је била здравствена способност без ограничења. Наравно, током службе било је оних који су постајали ограничено способни. Део је задржаван у јединицама војне полиције на административним или криминалистичким пословима, а део је прекомандован.

Такође, сви који су примани били су млађи људи. Када је формирана, по угледу на неке друге земље, постављен је критеријум да нико у војној полицији не може бити старији до 36 година. У пракси је толерисано да подофицири у тзв. службама војне полиције (криминалистика, потражна служба, противдиверзијска заштита) могу бити и старији, јер је било глупо одрицати се најискуснијих и квалитетних подофицира чија је обука дуго трајала. Многи не знају да је крус криминалистичке технике, по трошковима, био најскупљи у ОБШЦ. Када су у питању официр у 98% случајева овај критеријум је, силом прилика поштован. Само су један или два официра у батаљону (командант и заменик) могла бити мајори. А они обично имају око 34-36 година. Могућност напредовања у више чинове од мајора је био битно ограничен.  Ко је хтео бити потпуковник морао је да "иде даље", дакле изван војне полиције. У целој армији је био само један официр у функцији "референта" војне полиције у одељењу безбедности, који није кварио просек. Дакле, у целини старешински кадар у војној полицији је био врло млад. Старосна доб официра и подофицира у батаљонима је ретко прелазила, у просеку 30 година. Код подофицира  просек је био виши и износио је око 32 године, док је код официра био нижи, око 28 година.

Четврти критеријум који је доста ригорозно поштован, посебно приликом пријема је позитивна безбедносна провера. Провера је обухватала, осим саме личности кандидата, у одређеној мери и његову породицу (супруга, деца - само пунолетна, родитеље кандидата, али и супруге, ако је био ожењен, браћу и сестре). Ако је неко од поменутих рођака био кривично гоњен то је већ био разлог за дисквалификацију кандидата. Посебно се обраћала пажња на то да ли је неко од ових рођака био у време Другог светског рата у непријатељским, односно квислиншким формацијама. Очекивало се да кандидати буду чланови СКЈ, односно, ако нису (млађи) да изражавају жељу да буду чланови СКЈ.

Наравно, очекивало се од свих кандидата да буду примерни питомци, односно ђаци. Били су пожељни они са одличним и врло добрим успехом, али је било и оних са добрим. Такође, врло је уважаван оцена непосредног старешине, питомачког вода, а ако би долазили из трупе, оцена првопредпостављеног старешине, чак и када он није био овлашћен за оцењивање. 

[dzumba]

У једном краћем периоду у другој половини 80-тих година у Војној академији КоВ је уведен смер, да га условно назовем" специјалних јединица. Нисам потпуно сигуран у годину (нека ме неко исправи ако грешим), али школовање на овом "смеру" ВА КоВ је отпочело у школској 1988/1989. и трајало је три класе.

Наиме, током школовања у војној академији прве две године су биле "опште", јединствене за све родове. На крају друге године питомци су се опредељивали за родове: пешадије, артиљерија, оклопне јединице, АРЈ и ПВО, инжињерија, касније и веза и АБХО. На основу предлога Управе безбедности и Обавештајне управе уведен је и посебан смер за потребе војне полиције и извиђачких јединица. Анализом кадра које је до тада стизао у ове јединице дошло се до сазнања да млади официри немају довољна примењљива знања да могу одмах да приме команде дужности у водовима и четама. Захтеви обуке у ове две врсте јединица (које су формално биле специјалности у оквиру рода пешадије) су били значајно другачији од онога што су из војне академије "доносили" свршени потпоручници рода пешадије, делом и ОМЈ коју су примани у војну полицију и извиђачке јединице. Они се нису могли одмах укључити ни у специјалистичку обуку војника јер нису поседовали тај тип знања и вештина. Зато су упућивани на дошколовавање - курсирање у ОБШЦ у Панчево на почетни курс за официре војне полиције, односно извиђачко-диверзантски курс. Такође, због помањакања стручних знања нису моглу, бар у војној полицији обављати ни послове овлашћеног службеног лица, односно нису могли самостално да учествују и спровде задатке полиције у војсци. Наравно, та обука је коштала па је материјална страна тога била важна. Закључено је да је рационалније сва потребна почетна знања за ове две специјалности дати током школовања у Војној академији.

Међутим, решење које је примењено је било, на неки начин, половично. Наиме, кандидати за школовање на смеру за "специјалне јединице" су бирани, односно издвајани за овај смер након треће године и то избором питомаца који су до тада били на смеровима пешадије и ОиМЈ (оклопне и механизоване јединице). као и до тада примењиван је принцип добровољности. Дакле, питомци су трећу години били на смеру пешадије и ОиМЈ, а четврту годину су одлазили на смер "специјалних" јединица. Касније се показало да ту нешто и не ваља. Они нису на крају школовања произвођени у чин официра рода војне полиције и извиђачких јединице јер ти родови нису ни постојали, већ у чин потпоручника пешадије или ОиМЈ. Са друге стране они нису завршавали комплетну обуку ових родова па им је то у каснијој фази официрске каријере, посебно када би се "враћали" у јединице пешадије или ОиМЈ, недостајало. То се посебно примећивало током школовања у Командно-штабној академији. Морали су уложити додатни напор да савладају вештине командовања здружено-тактичким јединицама, којих у војној полицији и извиђачким јединицама није ни било.

Мерено са друге стране, војна полиција и извиђачке јединице су одмах добијале употребљиве официре, оспособљене да одмах преузму команде и стручне дужности у ове две важне војне формације, без додатног школовања, што је, може се поуздано тврдити, унапредило обуку јединица и укупно борбену спремност.

Када је у питању само школовање на овом "специјалном" смеру, може се рећи да је он у пракси био подељен на два потпуно одвојена "подмсера": војнополицијски и извиђачко-диверзантски. Формирана су два питомачка вода (сваки са око 25 питомаца) на чијем челу је био командир питомачке чете - односно смера. Било је заједничких предмета и одређених тема, али је највећи део обуке извођен посебно за сваки. Обука се одвијала у ОБШЦ у Панчеву, где су питомци Војне академије били и смештени. Практично, комплетну обуку изводили су наставници ОБШЦ, односно две основне катедре: обавештајне (укључивала је и извиђачко-диверзантску обуку) и безбедности (укључивала је и војнополицијску обуку).

Још нешто. По први пут су, осим добровољности, бар за смер војна полиција, коришћена и наменска психолошка тестирања кандидата. Наиме, био је дефинисан пожељни психолошки профил  официра војне полиције и на бази тога су коришћене "батерије" тестова, не само они класични, попут, теста интелигенције, већ и сложенији који су требали да дају и друштвени профил кандидата, његовог понашања у стресним ситуацијама и сл. У почетку су коришћени модификовани стандардни тестови, углавном базирани на искуствима америчке војске, да би касније они били модификовани и прилагођени сопственим ратним и мирнодопским искуствима. Посебан допринос дефинисању очекиваног психолошког профила, као и изради квалитетних батерија тестова дали су психолози у ОБШЦ, а посебно ппуковник (касније и пуковник)др Петар Костић, наствник психологије у Војној академији (и сам је као млади официр био падобранац) за кога мислим да је најбољи стручњак у овој области. Ова пракса је касније пренета на све кандидате за пријем у војну полиције, а потом и на целокупну службу безбедности и специјалне јединице. Пракса је показала да су официри који су прошли ова психолошка тестирања показали најбоље радне резултате и да је код ових официра било убедљиво најмањег осипања, прекорачења овлашћења, и других видова пропуста.