У јучерашњој Политици је било неколико чланака очигледно "провоцираних" догађајем хапшена "шпијуна" у САД. Ево једног који се односи на шпекулације око разлога хапшења.
ДОСИЈЕПрикривени циљеви шпијунског ратаСамо постотатак руско-америчких обавештајних афера доспева у јавност – обелодањују се епизоде сучељавања које би могле да утичу на политичку дисквалификацију противника
Анализе најновије руско-америчке шпијунске афере упућују на закључак да је пропагандна корист иницијатора, у овом случају обавештајног врха САД, била већа од оперативног учинка. Стручњаци су проценили да је разоткривањем десетак руских агената постигнут медијски ефекат, али је пропуштена прилика да се разбију бројни „серкли“ Москве у Америци – ћелије „спавача“ који би у датом тренутку требало да преузму улогу ратника из тројанског коња.
У прилог проценама иде изјава Олега Гордијевског, двоструког агента који је из Москве пребегао у САД: „У Америци дејствује још шездесетак руских агената, којима се није ушло у траг.“
Да ли је Гордијевски дао изјаву по нечијем налогу (у обавештајној бранши се тврди да је Москва одустала од његовог гоњења, а заузврат захтевала услуге) предмет је спекулација. У сваком случају, његово јављање за реч упућује на мотиве оних који су овластили Еф-Би-Ај да покрене прошлонедељну акцију хапшења. Реч је о покушају да се председник Барак Обама стави пред свршен чин, осујети (будућа) сарадња с руском „конкуренцијом“. Кооперација на том нивоу представљала је једну од главних тема разговора председника САД и Русије, Обаме и Медведева, вођених пре хапшења руских шпијуна. С друге стране, преурањено разоткривање шпијунске организације у САД представљало је покушај дискредитације Михаила Ефимовича Фраткова, шефа руске обавештајне службе за иностранство СВР.
„Ловећи зеца отерали су медведа“, иронично је приметио Фратков. Ужем кругу сарадника предочио је ефекат: „Брзоплети Американци су зарад остварења политичко-прагматских циљева пропустили шансу да задају значајнији ударац“. Забринутост се надовезала на иронију у другом делу излагања. Упозорио је да америчке обавештајне службе „тврде пазар“ не би ли издејствовале проширење овлашћења.
Политички мотивиПракса (зло)употребе шпијунских афера у политичке сврхе, или у циљу добијања ширих овлашћења и финансијских средстава, није нова. Карактерише афере у минулих пет и по деценија које су дефиловале насловним странама штампе, биле „експлоатисане“ као теме шпијунских романа и холивудских филмова. (Око 95 одсто шпијунских обрачуна обављено је далеко од очију јавности. Неки губитници су ликвидирани, а они боље среће „преокренути“. Било је случајева у којима су разоткривени агенти „снабдевани“ монтираним информацијама.)
Хронологија познатих сучељавања обавештајних служби две велесиле (или њихових „рођака“ из агенција блиских САД, односно пријатељских информативних служби Москве) јасно указују на политичке мотиве. У епохи пре и после пада Берлинског зида.
У новије време, уз актуелну шпијунску аферу, требало би поменути аферу „Еврокоптер“ из 2008. године. Уочи посете новоизабраног председника Русије Дмитрија Медведева Немачкој, у Минхену је организовано суђење немачком инжењеру ЕАДС-а, због наводне шпијунаже по налогу Москве. У замену за (изнуђено) признање, инжењер је добио условну казну од тринаест месеци затвора. При том се бранио са слободе. Зар је, по општој процени, „багателни“ случај морао да буде изнесен у јавност у време државне посете? Или је „темпирање“ уследило не би ли се спречило (прекомерно) зближавање Москве и Берлина?
Слични мотиви кумовали су отказивању руско-америчког самита, почетком шездесетих година прошлог века. Совјети су првог маја 1961. године оборили амерички шпијунски авион Б-2 и прећутали да је пилот Гери Пауерс у животу. Када су Американци, пет дана касније, покушали да објасне свету да је лет Б-2 био у склопу свемирског програма, Руси су емитовали признање Пауерса да је био у шпијунској мисији. План КГБ-а да се осујети наум Хрушчова о нормализацији односа са САД био је испуњен – договорени састанак Никите Хрушчова и Двајта Ајзенхауера у Паризу је отказан...
Борба за престижПрво руско-америчко сучељавање на „шпијунском ратишту“ била је „Афера Гушенко“. Била је повод избијању хладног рата и послужила као оправдање за каснију Макартијеву хајку на либерално и хуманистички, превасходно лево, настројене Американце –у историји забележена као епоха комунистичке параноје у САД.
Хиљаде невиних људи оптужено је за шпијунажу и планирање (комунистичког) преврата. Многи су заувек нестали, већина је завршила изгледне каријере, а само мали део њих је доживео рехабилитацију, неколико деценија касније.
Догађаји су узели маха петог септембра 1945. године. Тог дана је 26-годишњи стенограф совјетске амбасаде у Отави Игор Гушенко открио канадским ренџерима да су у Канаду и САД инфилтриране хиљаде руских агената „спавача“. Гушенко је поткрепио исказ стотинама оригиналних записа које је украо у амбасади. Међу њима је био и документ са, како је утврђено, оригиналним потписом Стаљина.
Сигнал за почетак хајке на „комунистичке агенте“ у САД био је и знак за почетак шпијунског рата две велесиле. Битка за „очување демократије“, у верзији Запада, односно борба за „очување револуционарних тековина радничке класе“, по дефиницији Москве, ескалирала је у шпијунским скандалима који су превасходно обелодањивани зарад ширења утицаја на јавно мњење, односно и у сврху дизања обавештајног рејтинга.
У прилог реченом иде афера „Петорке из Кембриџа“ из 1951. године, познатија као „Афера Филби“. Пет угледних британских дипломата годинама је достављало податке из Уједињеног Краљевства. Најжешћи ударац Британији задао је водећи официр петорке, шеф тадашње британске обавештајне службе, Ким Филби. Напустио је Енглеску да би, како је рекао, наставио живот у демократском окружењу социјалистичке државе СССР-а.
У пролеће 1955. године, парадни оперативац ЦИА Вилијам Кинг Харви је са својим тимом прокопао тунел испод Берлинског зида, да би у источном делу града сакупљао безначајне информације. Главна сврха подухвата била је намера да се јавности прикаже надмоћ америчких обавештајаца.
Једина позната шпијунска афера са искључиво обавештајном позадином био је случај источнонемачке „кртице“ Рајнера Рупа. „Шездесетосмаш“ Руп је под оперативним надимком Топаз дуже од једне деценије, од 1977. до 1989. године, слао податке о атомском наоружању запада из централе НАТО у Бриселу. Иронија судбине је да су ЦИА, БНД и француски ДГСЕ имали податке о агенту, али нису веровали у истинитост: „Који би лудак узео шпијунско име из филма ((трилер Алфреда Хичкока из шездесетих година ’Топаз’) за оперативни надимак?“, приметио је тадашњи шеф БНД-а Ханс Георг Вик.
Милош Казимировићобјављено: 05/07/2010
Извор: Политика
http://www.politika.rs/rubrike/Svet/141023.sr.html