Zanimljivosti

[Milan (longtrip)]

[MOTORISTA]

[MOTORISTA]

[MOTORISTA]

[MOTORISTA]

„Друмска стрела” бржа од „формуле 1”
Аутор: Драгана Јокић-Стаменковић субота, 17.02.2018.

Нова, модерна, лакша и бржа формула број седам, коју су конструисали студенти осам престоничких факултета, биће приказана у мају

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Бр­жа, лак­ша и мо­дер­ни­ја од про­шло­го­ди­шње. Ових да­на про­јек­то­ва­на је но­ва „друм­ска стре­ла”, сед­ма, нај­са­вре­ме­ни­ја фор­му­ла сту­де­на­та Уни­вер­зи­те­та у Бе­о­гра­ду, с ко­јом ће на ле­то од­ме­ри­ти сна­ге и зна­ње с ака­дем­ском по­пу­ла­ци­јом из це­лог све­та. Сту­ден­ти­ма осам пре­сто­нич­ких фа­кул­те­та у про­јек­то­ва­њу још бо­љег во­зи­ла по угле­ду на „фор­му­лу 1”, овог пу­та по­ма­га­ли су и пи­том­ци Вој­не ака­де­ми­је. Сви с не­стр­пље­њем иш­че­ку­ју окон­ча­ње из­ра­де де­ло­ва у до­ма­ћим фа­бри­ка­ма, пре­ма на­цр­ти­ма ко­је су им по­сла­ли, а он­да ће на Ма­шин­ском фа­кул­те­ту за­јед­но при­о­ну­ти на са­ста­вља­ње фор­му­ле, пре­по­зна­тљи­ве по цр­ве­но-бе­ло-пла­вој бо­ји.

„Фор­му­ла сту­дент” је, у ства­ри, нај­бр­же во­зи­ло на све­ту, об­ја­шња­ва Ву­кан Ба­бић, ко­ор­ди­на­тор и во­зач срп­ског ака­дем­ског ти­ма јер је еки­па из Швај­цар­ске 2016. по­ста­ви­ла ре­корд, и убр­за­ње од ну­ле до 100 ки­ло­ме­та­ра на час по­сти­гла за 1,5 се­кун­ди.

– Ти­ме су на­ше ко­ле­ге до­ка­за­ле да сту­ден­ти во­зе, пра­ве и про­јек­ту­ју во­зи­ла бр­жа од чу­ве­не „фор­му­ле 1”, ко­ја по­ме­ну­то убр­за­ње по­сти­же за две се­кун­де, што је по­ла се­кун­де иза ака­дем­ског ре­зул­та­та. Ни­ма­ло се не пла­шим да во­зим на­шу фор­му­лу, по­но­сан сам што то чи­ним и та­ко пред­ста­вљам Ср­би­ју. Осе­ћам се си­гур­но у њој јер сам је, с ко­ле­га­ма, пра­вио да бу­де пот­пу­но без­бед­на. И нај­сит­ни­ји део про­јек­ту­је­мо с ми­шљу да ће не­ко од нас во­зи­ти ту фор­му­лу не­ве­ро­ват­ном бр­зи­ном – об­ја­шња­ва не­у­стра­ши­ви Ву­кан и до­да­је да је, ипак, про­сеч­но убр­за­ње сту­дент­ске фор­му­ле че­ти­ри се­кун­де.

Izvor: www.politika.rs

[Bozo13]

Svaka čast Studentima, ali članak..

[Milan (longtrip)]

Telefon sa brojem 1, u Beogradu 1889, dobio je Ljuba Bojović, urednik ,,Brke”, ali uz neviđenu peripetiju i zavrzlamu


[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


Sve je počelo 1889. godine kada je doneto rešenje da se, u Beogradu, uvede telefonska centrala. Iste godine su završeni radovi na postavljanju centrale od, prvih, pedeset brojeva (nalazila se na spratu restorana ,,Kolarac”), a stiglo je i isto toliko zidnih telefonskih aparata, koji su izgledali kao deo nameštaja, žice, spajalice, te se moglo početi postavljanje širom Beograda. Ugradnja prvih četrdeset aparata je išla poprilično lako, jer su raspoređeni po službenoj dužnosti u državne uprave i razna ministarstva, ali za preostalih deset, koji su bili namenjeni građanima Beograda, bilo je povuci-potegni...

Uprava telefonske centrale, okupila je jednog jutra sve zaposlene - četvoricu majstora (telefonisti), naredivši da izađu u varoš i ponude trgovcima i većim gazdama, da im u stan ili radnju uvedu telefon. Nakon ispijene prve kafe, majstori, puni elana i sa telefonskim aparatima u rukama, kao uzorcima, kreću u varoš, te se uz srdačne pozdrave, razdvajaju u četiri pravca, kao pravi strelci - lovci. Ni na kraj pameti im nije bilo šta ih čeka...

,,Šta!? More idite ljudi, kakav telefon! Beograd i telefon!? Šta vam pada na pamet...”
,,Ali gospodine nije skupo, svega osam dinara mesečno...”
,,More ostavite, jeste li vi pri sebi...”

Tako su se ponašali oni, malobrojni, popustljiviji i koliko-toliko pristojni građani na koje su nabasali dok je većina bila tako arogantna da su majstori bukvalno leteli iz radnji i kuća dok u stanove nisu mogli ni da kroče. Najratobornije su bile žene koje su ih često oklagijama vitlale sve do kapije. ,,Ju crna, šta dočekah. To čudo da mi unese u kuću. Dok sam ja živa, vala, nećeš! Samo preko mene mrtve!” ili ,, Da mi zvoni to čudo u kući kao da je sudnica ili, bože me prosti, litija...ne dolazi u obzir!”....orilo se tog dana u Beogradu.

Kada su majstori videli da ova rabota neće na dobro da izađe, krenuli su sada zajedno, kao tim, da se dodvoravaju i umiljavaju velikim privatnicima kako bi im makar objasnili o čemu se radi. Tragali su za njima po radnjama, ali i kafanama gde su u jednoj, najzad, sreli gospodina koji je bar hteo da ih sasluša. Bio je to Ljubomir Ljuba Bojović, urednik lista ,,Brka”. Nakon pola sata ubeđivanja, Ljuba je konačno pristao. U trenutku, kada je rekao sudbonosno ,,da”, četvorica namučenih majstora škočiše od radosti, izleteše na ulicu srećno vičući, skakali su i radovali se kao mala deca. Kada je to njihovo ushićenje ugledao Ljuba, on cugnu gutljaj rakije pa izađe za njima na ulicu i reče: ,,Čekajte malo, pristajem ali pod jednim uslovom...”. Majstori su ostali zamrznuti u vazduhu čekajući da čuju Ljubin ultimatum. ,,Pristajem da mi uvedete to čudo, ali da mi telefonski broj bude 1, pre svih onih koje ste, do sada, uveli u državnu upravu”.

Pokunjeni i izmoreni majstori se predveče vratiše u centralu i svojim šefovima detaljno ispričaše tužne i neočekivane dogodovštine sa terena, ali i uslov prvog potencijalnog telefonskog pretplatnika u Beogradu. Uprava je vagala nekoliko dana i konačno donela odluku. Uslov Ljube Bojovića se prihvata! Naložili su majstorima da se prvi privatni pretplatnik u Beogradu obezbedi telefonskim aparatom koji će nositi broj 1.

Naredni, drugi, pretplanik je bio čuveni investitor, bankar i poslanik Bencion Buli, koji je telefonistima, nakon dužeg ubeđivanja, rekao: ,,Hajde, gde odoše tolike pare, nek ide i telefon, da vidimo kako će da radi”. Treći je bio Pera Petrović, bravar, i tako se nekako skrpilo i prodalo i ostalih sedam telefonskih aparata.

Inače, prvi stoni telefon je uveden kod kralja Petra i to u spavaću sobu: ,,Postavite ga ovde, odmah do kreveta, tako da ga rukom mogu dohvatiti” rekao je kralj Petar Karađorđević čuvenom Miti Jovanoviću (slika u prilogu), jednom od pomenute četvorice majstora - telefonista, a čije sam vam svedočenje, o prvim telefonskim pretplanicima u Beogradu, ukratko preneo.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[Bozo13]

Na slovenskom, ali se nadovezuje. Jednak problem sa koristnicima izgleda bio svugdje.

Prvi telefon v Ljubljani je zvonil zvonarju

Le leto dni po tem, ko je Graham Bell patentiral telefon, so v ljubljanski višji realki leta 1877 kupili prvi aparat in preizkusili to “epohalno iznajdbo”, kot so jo opisovali tedanji časopisi. Prvo telefonsko linijo v Ljubljani pa je tri leta pozneje iz svoje vile na grajskem hribu do livarske delavnice na Prulah napeljal zvonar Albert Samassa.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Razglednica vile Alberta Samasse, kjer je bila leta 1880 napeljana prva telefonska linija v Ljubljani. (Foto: hrani dokumentacija MGML)


V časih, ko imamo telefone nenehno v rokah, se le težko spomnimo tistih, ko je bil telefon nezaslišano nova dobrina. In tudi časov, ko ni bilo prav nič eksotičnega, če so ljudje v želji po telefonskem klicu čakali pred javno telefonsko govorilnico. Še pred nekaj desetletji so bile strašno priljubljene telefonske govorilnice na glavni ljubljanski pošti, kjer so v vrsti čakali vojaki, ki so klicali domov po Jugoslaviji, in dekleta, ki so po Jugoslaviji klicala svoje fante, bivše vojake. Zdaj je drugače – najbolj obljudena telefonska govorilnica v Ljubljani je tista v zaporu na Povšetovi.

Zgodba o prvem ljubljanskem telefonu pa sega v 19. stoletje. Le leto dni po tem, ko je Graham Bell patentiral telefon, so v ljubljanski višji realki leta 1877 kupili prvi aparat in preizkusili to »epohalno iznajdbo«, kot so jo opisovali tedanji časopisi. Tri leta pozneje pa je Ljubljana dobila prvo telefonsko linijo, ki je bila popolnoma zasebna.

Napeljati jo je dal ljubljanski zvonar Albert Samassa, in sicer od svoje vile na grajskem hribu ob današnjem predoru, kjer je imel tudi pisarno, do delavnice, ki jo je imel v Zvonarski ulici na Prulah. Linija je bila dolga 140 metrov in je po navedbah v časopisih delovala brezhibno. Samassa, sicer iz družine z dolgoletno zvonarsko tradicijo, je le nekaj let prej zgradil novo tovarno kovinskih izdelkov na Prulah, saj je družinsko obrt širil po vsem svetu – njegovi zvonovi so zvonili ne le na Dunaju, temveč tudi v Južni Afriki in na Šrilanki – in je bil eden prvih večjih industrialcev v Ljubljani.

Premalo naročnikov za javno omrežje
Kmalu so tudi drugi spoznali, kako koristen je telefon. Leta 1882 so v Ljubljani napeljali prvo gasilsko-požarno telefonsko linijo. Načrtoval in izvedel jo je urar Josip Geba, potekala pa je od požarnega stolpa na Gradu do prostorov gasilcev. Pozneje so napeljali še telefonsko linijo od vodovoda v Klečah do pisarne na Beethovnovi.

Načrtovali so tudi javno telefonsko omrežje, za kar so mestni veljaki ustanovili poseben odbor, a so sklenili, da ga bodo zgradili, če bo vsaj 25 naročnikov na telefon. Po navedbah zgodovinarja Žarka Lazarevića, ki je leta 1987 v Časopisu za slovensko krajevno zgodovino objavil članek Začetek uvajanja telefonije v Ljubljani, tedaj nikakor niso nabrali dovolj naročnikov, da bi se splačalo zgraditi telefonsko omrežje.

Idejo so ponovno obudili leta 1892, ko je bila zgrajena telefonska linija med Dunajem in Trstom ter so si tudi Ljubljančani zaželeli državno telefonsko omrežje. Ker so tedaj začeli graditi tudi novo poslopje glavne pošte, je bilo logično, da bodo hkrati zgradili tudi telefonsko omrežje. Dokončali so ga dve leti po odprtju pošte, leta 1897.

V Ljubljani je bilo tedaj 66 telefonskih naročnikov in ena, se pravi prva javna telefonska govorilnica, ki so jo dali v promet 16. oktobra 1897. Prepričani so bili, da bo telefonskih naročnikov kmalu več, ko bo »občinstvo spoznalo veliko dobrote te naprave« kot so zapisali v knjižici izdani ob otvoritvi pošte.

Rast pa je bila malce počasnejša. Leta 1918 je bilo le 155 telefonskih naročnikov, od tega je bila večina mestnih in deželnih uradov, odvetniških pisarn, razne ustanove, tovarne in delavnice ter vsega deset zasebnih priključkov, ki so jih imeli profesorji in doktorji. Tudi javnih telefonskih govorilnic ni bilo kaj več. Leta 1922 so bile tri: na glavni pošti, na kolodvoru ter na pošti na trgu svetega Jakoba. Pet let pozneje se je lahko Ljubljana še pohvalila, da ima prvo ročno lokalno telefonsko centralo v Kraljevini SHS.


www.dnevnik.si

[micha]

   Kako se vremena menjaju tako raste i tehnička pismenost stanovništva. Pročitali smo o nepoverenju korisnika prvih fiksnih telefona dok su treći talas telefonizacije (nakon bežičnih telefona) uvođenjem mobilnih oberučke prihvatili dileri, šverceri i ostala kvazielita kao znak prestiža...

[markobe]

Evo jednog zgodnog članka iz "Novog Lista" koji se lijepo nadovezuje na ranije spomenuti protok vremena (i u ovom slučaju doslovno) pismenost. Radi se "peroklinici". Naziv možda zvuči neobično, ali definitivno ima svoju logiku. Čitajući članak jednostavno se nameće pitanje kada je netko od nas zadnji puta pisao (naliv)perom ?

http://novilist.hr/Scena/ZADNJA-I-JEDINA-PEROKLINIKA-U-EUROPI-Posjetili-smo-zagrebacku-radionicu-za-popravak-nalivpera?meta_refresh=true

[Bozo13]

Ja koristim naliv pero na poslu.

[dzumba]

И ја сам га користио док сам био у активној служби. Имам једно лепо "Паркер" пенкало већ 35 година. сад га не користим јер немам потребу. Мало пишем руком.

[Boro Prodanic]

Naliv pero nisam koristio nikada, ali od doba kad sam bio gimnazijalac koristim isključivo Parker hemijske olovke, imam ih mnogo.

Prvu Parkericu našao sam u parku na Kalemegdanu ispod klupe na kojoj sam sedeo sa devojkom, i od tada sam baš pravi fan. Mnogo puta sam imao tu istu, i danas baš nju koristim, iako sam ih dosta i izgubio, posebno poslednjih 10-ak godina po gradilištima.

[Bozo13]

Pre par godina dobio na pokon kad uspešno zaključili jedan projekt Caran d'Ache 4390.209 M Black Fountain Pen, ali nemam srca da počnem da koristim.

[Boro Prodanic]

Božo, za to da li da počneš da koristiš to naliv pero, evo jedne izuzetne priče:

U SAD umrla jedna gospođa, a njen muž daje poseban, novi komplet svilenog veša da je obuku, i kaže: "Kupili smo ovo na odmoru na Istoku, čuvala je za neku posebnu priliku. Valjda je ovo ta posebna prilika".

Dakle, koristi to, stvar je samo stvar, ma koliko je čovek voleo. U Srbiji kažu "Dok je glava, biće i kapa", samo koristi, dobićeš još lepše i vrednije nalivpero. Nemoj koristii i nikada nećeš imati bolje.