Izbori kao nepotrebna vežbanka lojalnosti04.07.2010.
Iranska revolucija pokušava da se fosilizuje u islamu, ali suštinski gubi svoju klerikalnu prirodu i svoje socijalne atribute. Otuda otpor. Nikome, nigde, nisu potrebni lideri kojima je vlast jedina opsesija
Pre 32 godine, negde u ovo vreme, napisao sam povodom velikih nereda prvi tekst o Iranu, tadašnjem američkom žandarmu na Bliskom istoku koji je Džimi Karter hvalio kao „oazu stabilnosti u moru neizvesnosti“.
Šah Reza Pahlavi nije se ustručavao da od Ujedinjenih Arapskih Emirata uzme tri ostrva u Zalivu, da finansira pobunu Kurda protiv baasističkog Iraka, da Bahrein proglasi provincijom stare sasanidske persijske imperije, da naftom snabdeva Izrael i režim aparthejda u Južnoj Africi, čak i da šalje iranske trupe za Oman i Pakistan kako bi slomile otpor secesionista u Dofariju, odnosno Baludžistanu.
Šahova tajna policija Savak bila je poznata po bliskim vezama s Mosadom i CIA, po izuzetnoj svireposti, noćnim egzekucijama i pravim inkvizicionim mučilištima koje sam imao prilike da 1979. vidim kada je oslobođen teheranski kazamat Evin.
Šahova vojna mašinerija, podmazivana skokom cena nafte, predstavljala je u danima Hladnog rata strateški bastion Pentagona protiv SSSR-a. Bila je najstabilniji oslonac SAD u Aziji od Japana do Izraela.
Ipak, samo sedam meseci pošto su izbili neredi na ulicama Teherana a kasete s govorima ajatolaha Ruholaha Homeinija preplavile Iran, šahov režim je pao.
Tada sam naučio veliku lekciju: pokazalo se da bilo kakva imperijalna moć bez podrške vojske i policije ne može da zaustavi pohod široke mase nezadovoljnika.
Protiv šaha su bili svi: nacionalisti, trgovačka elita moćnih bazara, studenti, marksisti, etničke manjine, levičarski disidenti i – iznad svih – šiitski visokodostojanstvenici u svetom gradu Komu koji nikada nisu prihvatili legitimitet klana Pahlavi.
Reza Pahlavi bio je neodlučan da li da naredi masovni masakr. Samo sedam meseci bilo je dovoljno da šah-in-šah pobegne s Punovog trona, da kralj-nad-kraljevima, samozvani naslednik Kira Velikog, postane VIP izbeglica u Njujorku. Ni njegovi generali ni njegovi špijuni nisu uspeli da ga vrate na vlast. Prošao je samo nešto bolje od ruskog cara Nikolaja Drugog: umro je u egzilu.
Duhovi 1979. ponovo proganjaju Iran. Junske demonstracije prošle godine, posle predsedničkih izbora čije rezultate opozicija osporava, pokazale su da vrhovni vođa, ajatolah Ali Hamnei, i predsednik Mahmud Ahmadinežad protiv sebe imaju delove svih grupacija, simptomatično istih kao i šah: nacionaliste, trgovačku elitu moćnih bazara, studente, marksiste, etničke manjine, levičarske disidente i pojedine šiitske visokodostojanstvenike u svetom gradu Komu.
Ispostavlja se, međutim, da je vrh vlasti u Teheranu dobro izučio nedavnu istoriju. Nisu ponovili šahovu neodlučnost. Na demonstrante reformskog „Zelenog pokreta“ poslali su Revolucionarnu gardu i paravojne basidže.
Društvene nauke imaju neke zakone koji su precizni kao u tehničkim naukama: revolucije uspevaju kada vojni vrhovi promene stranu ili vladajućoj političkoj eliti otkažu poslušnost odbijajući masovni pokolj njenih protivnika.
Tako je bilo na istoku Evrope. Tako je bilo u Ukrajini. Tako je bilo i u Iranu 1979. Ali ne i u Iranu 2009. ili 2010. Revolucionarna garda i basidži nemaju ništa zajedničkog s kosmopolitskom urbanom „Zelenom elitom“ sa severa Teherana. Niti vođe opozicije Mir Musavi ili Mehdi Karubi imaju harizmu, teološke potencijale i organizaciju ajatolaha Homeinija.
Možda je u pravu bio Mao Cedung: moć leži u šaržeru a bajkovite revolucije su nemoguće kada se vlast ne usteže da pobije svoje protivnike. Iranska „Zelena revolucija“ više je metafora Tjenanmena nego floralno-somotskih revolucija Istočne Evrope. Lideri u Teheranu pokazali su da vlast čuvaju po svaku cenu.
Ipak, suočeni s neizvesnom budućnošću, teokrate i petro-tehnokrate pokušavaju da svoj narušen ugled Irancima predstave u drugom svetlu. Pozivaju se na iskonske vrednosti islamske revolucije.
Ajatolah Homeini mrtav je više od dve decenije, a suština njegovog verovanja postala je predmet ozbiljnih rasprava. I vlast i opozicija pozivaju se na arhitektu islamske revolucije.
Da ne bi oko toga bilo mnogo rasprave, nedavno se pobrinuo Homeinijev naslednik, ajatolah Hamnei. „Najvažnija tačka njegovih (Homeinijevih) razmišljanja i vizija bio je čist muhamedanski islam“, rekao je Hamnei povodom 21. godišnjice Homeinijeve smrti 4. juna. „Ostvarivanje čistog islama neće biti moguće sem kroz suverenitet islama i uspostavljanje islamskog sistema.“
Bio je to jasan odgovor na pitanje koje se provlači otkako je Ahmadinežad pre pet godina preuzeo vlast uz pomoć tvrdog šiitskog krila: da li je Iran islamska republika – kao izraz narodne volje, ili je samo islamska država – kojom vladaju islamski zakoni šarije koje propisuje uski teološki krug?
Ajatolah Hamnei je sklon drugoj opciji, što je smrtna kazna Iranu koju bi voleli da vide reformisti. Da li je to definitivni odgovor milionima demonstranata koji su prošle godine izašli na ulici uzvikujući „Gde je moj glas“ u znak podrške Musavijevom tvrđenju da mu je pobeda ukradena i poklonjena Ahmadinežadu?
Reformistički opozicionari stalno tvrde da su slobodni izbori bili jedan od stubova Homeinijevog učenja sadržanih u pokliču „sloboda, nezavisnost, Islamska Republika“. Ponavljaju da su slobodni i fer izbori bili jedan od ključnih Homeinijevih zahteva.
Uzvraća im ultrakonzervativni ajatolah, Mohamad Tagi Masbah Jazdi, veoma blizak Hamneiju. Tumači da je pravi cilj revolucije 1979. bilo uspostavljanje islamske vlasti, da su izbori nepotrebna vežbanka ispoljavanja lojalnosti verskom liderstvu, i da je republikanski atribut iranske države samo ustupak sekularnim snagama.
Tako u središtu rasprave ostaje dihotomija sadržina u ustavu koji je Iran prihvatio posle 1979. Dokument ističe Homeinijev princip „velajet-i-fakih“, vladavinu šiitskih visokodostojanstvenika, ali istovremeno sadrži i značajne republikanske elemente koji podrazumevaju slobodno izabranog predsednika i parlament, kao i sudstvo.
U tako formulisanom hibridnom sistemu reformisti nalaze razloge da tvrde da su Iranci posle islamske revolucije izdani.
„Neki u ovoj zemlji zauzeti su uništavanjem svega, uključujući i Homeinijevog legata i prve dekade revolucije, sve zarad sopstvenih ambicija i njihovih pozicija“, kaže Musavi koji je u Homeinijevo vreme osam godina bio premijer.
Ne znam zašto, bez obaveze da sve bude „ovde i tamo“, ali odmah sam nekako asocirao na Zorana Đinđića.
Da li svaka revolucija zaista mora da „pojede sopstvenu decu“, poput onih koji su nestali u Staljinovim i drugim čistkama? Da li ideološka ili kakva god druga naivnost po pravilu predstavlja pretnju novim liderima?
U Iranu se nameće kriterijum nedodirljive prošlosti. Ko sme da ospori Homeinijevo nasleđe? Nova vlast predstavlja se kao revolucionarna inkarnacija stare. Nema kriterijuma mimo mene, pored mene, van mene.
Iranska revolucija pokušava da se fosilizuje u islamu ali suštinski gubi svoju klerikalnu prirodu i svoje socijalne atribute. Otuda otpor. Ljudi koji su izneli revolucije pre ili kasnije dođu do zaključka da, zarad žrtava koje svakodnevno čine, nemaju lidere koji su im potrebni.
Nikome, nigde, nisu potrebni lideri kojima je vlast jedina opsesija. Bajkovita promena u Iranu nije na vidiku. Vlast se sve više oslanja na podršku vojske, Revolucionarne garde i basidža, sve manje na istinska teološka učenja i svakodnevne potrebe običnih ljudi.
Autor: Boško Jakšić
Izvor:
http://www.politika.rs/
