01. maj - Page

" Најстравичнији злочин старе Југославије: Сећате ли се Ђорђа Мартиновића и флаше којом је почео рат на Косову?
"Како да ти захвалимо, оставио си за своје покољење сећање на твоју тужну трагедију, остаћеш запамћен као мученик и вечна жртва српског народа", пише данас на гробу човека који је симбол и метафора целокупног нашег страдања током последњих неколико деценија. Ово је прича о њему
Било би лепо када бисмо живот Ђорђа Мартиновића могли да опишемо овако: родио се 1928. године на Косову и читав свој живот провео је у миру и весељу на свом имању код Гњилана, где се и упокојио.
Нажалост, у целој претходној реченици, тачан је само почетак: родио се 1928.
Био је 1. мај 1985. године, Међународни празник рада, уз 29. новембар и Титов рођендан најважнија светковина бивше Југославије. Читава породица Ђорђа Мартиновића била је на Новом Брду на сабору, али не и он, он је кренуо на своју њиву удаљену око два километра од Гњилана, са намером да празник рада проведе на неуобичајени начин – да за разлику од остатка земље нешто ради, тачније да засади пасуљ.
Око 13 часова пресрели су га албански екстремисти и психопате, који су га потом набили на колац на који је кроз грлић била набодена полулитарска пивска флаша. Набили су му је у утробу кроз чмар, скроз до десног подребарног лука, где је поломљена. Након тога монструми су отишли, вероватно насмејани и радосни.
С тешком муком Мартиновић се некако домогао пута где је пронађен и пребачен у приштинску болницу. Два албанска хирурга су морала да позову трећег, Србина др Морачића, јер су се уплашили због флаше и срче у утроби несрећног Ђорђа.
– Призор који сам затекао био је језив – рекао је касније др Морачић
ПРАВИ ЗЛОЧИН ЋЕ ТЕК БИТИ ПОЧИЊЕН
Штампи је требало три дана да објави шта се десило. Прва се огласила “Политика”, која је штуро објавила истину: “Службеник Дома ЈНА у Гњилану, Ђорђе Мартиновић, набијен је на колац 1. маја на својој њиви Јаруга, два километра од Гњилана. Ово злодело извршили су шиптарски терористи“.
Прво саопштене локалних власти је такође било на сличној линији: над Мартиновићем је извршен чин насиља.
Јавност је била згрожена, а катастрофални услови у којима Срби живе у нашој јужној покрајини којом владају Албанци, који практично имају републику унутар републике, преко ноћи долазе у први план.
Али, онда на сцену ступају југокомунистички политичари којима судбина једног човека, која и није судбина једног човека већ читавог народа на том простору, није толико важна колико опстанак идеје братства и јединства (мада је нејасно како су Албанци уопште могли да буду укључени у концепт који се односи на јужнословенске народе).
Постоји још нешто. Југокомунистичко руководство се плаши бујања српског национализма, и страхује од “побуне Срба” на Косову и Метохији, а можда и шире.
Зато случај преузима Стане Доланц, у том тренутку савезни секретар унутрашњих послова и шеф КОС-а, можда и најмоћнији човек Југославије након Титове смрти. Креће заташкавање истине везане за овај случај, и то на начин који је гори можда и од самог злочина.
Већ сте схватили да је Ђорђе Мартиновић био запослен у Дому ЈНА. Прва званична посета коју је имао дошла је у виду његовог претпостављеног, пуковника Новака Ивановића, начелника те установе. Ивановић од Мартиновића захтева нешто што пркоси здравом разуму и моралности као таквој: Ивановић од Мартиновића захтева да призна да је сам себи набио флашу у чмар у хомосексуалном аутоеротском чину. Годину дана касније, Ивановић ће за часопис “Интервју” признати да га је на ово натерао извесни генерал Стојановић, након чега добија прекоманду у Зрењанин.
То што је Мартиновић одбио не значи да се та прича ту завршила, далеко од тога. Мартиновић је пребачен на ВМА где га је оперисао тим од пет лекара (два из Београда те по један из Загреба, Љубљане и Скопља) који износи стручно мишљење да самоповређивање није било могуће. Држава затим тражи супервештачење: медицински стручњаци потврђују то мишљење.
Али држава и даље није задовољна, јер није добила оно што је хтела, па тражи суперсупервештачење: љубљански академик Јанез Малчински коначно доноси свој суд у коме се каже да је било самоповређивање могуће ако се Мартиновић у жару мастурбације сувише дубоко и изненада набо на флашу која му је већ била у ректуму.
Начелник ВМА генерал Владимир Војводић допушта припадницима правосуђа Вукашину Трумпићу и Градимиру Поповићу да уз присуство полиције покушају да изнуде од Мартиновића признање да се сам набио на колац. Војводићев заменик Срђан Крстинић, касније Туђманов адмирал, тражи да се Мартиновић избаци са ВМА.
Несрећни човек – захваљујући ангажовању свог адвоката Велимира Цветића, новинара Драгана Барјактаревића и редитеља Милорада Бајића, уз пратњу тада младог хирурга Зорана Кривокапића – бива пребачен у Лондон где га у болници “Сент Џорџ” оперише проктолог светског гласа др Питер Холи.
ХАРАКИРИ СТАНЕТА ДОЛАНЦА
- Искључено је свако самоповређивање, злочин сам проучио са својим колегама после увида у комплетну медицинску документацију. Насиље су изршиле најмање три особе – изјавио је др Холи након операције Милораду Бајићу.
Због ове изјаве добио је оштро, чак претеће писмо од Јанеза Малчинског, “зато што се меша у унутрашње ствари Југославије”. То што је и “Њујорк Тајмс” 1986. године, подстакнут овим случајем, писао о геноциду и етничком чишћењу над Србима на Косову и Метохији, о подметнутом пожару у Пећкој патријаршији, о силовањима, убиствима, мучењима и притисцима на Србе, такође је вероватно за многе било “мешање у унутрашње ствари”.
Занимљива је то конструкција и занимљиво је како се увек користи од стране наших силника када држава силује незаштићеног појединца, у овом случају чак и након што је несрећни појединац већ физички силован. Ту смо и ми криви: пречесто смо слепи и не видимо да нама манипулишу људи који су нам дражи од странаца само зато што су наши, па се хватамо на њихову причу о “поносној нацији” уместо да оберучке дочекамо “мешање странаца” када је и идиоту јасно да ту нешто смрди. Срећом, сад имамо суд у Стразбуру, тако да више није баш толико црнило (иако је и даље црно).
Наравно да за власти Социјалистичке Федеративне Републике Југославије изјава др Холија није имала никакву вредност.
Јавности је предочено следеће: налаз из Љубљане који је контрирао свим претходним и свим потоњим, као и признање самог Мартиновића да се упустио у хомосексуални акт самозадовољења који је пошао наопако па да је онда из стида све свалио на албанске сепаратисте, успут користећи инцидент у пропагандне сврхе како би албански народ демонизовао а српски народ представио као жртву. Мартиновић је касније повукао то признање, објаснивши да је дато након трочасовног испитивања и обећања да ће му синови добили посао ако потпише.
Стане Доланц је тада на конференцији за штампу (све је снимила ТВ Љубљана) дао најсрамнију изјаву у историји Друге Југославије. Рекао је: “Случај Ђорђа Мартиновића је завршен. Моја полиција је утврдила да се сам повредио и нема судског процеса. Ђорђе је први српски самурај који је над собом извршио харакири“. Остало је забележено и да су се присутни новинари смејали. Међу њима је сигурно било и Срба. Надајмо се да њима није било забавно.
Током целог тог периода иживљавања над оним над којим се неко иживљавао, Народна скупштина СФРЈ је осам пута расправљала о случају Мартиновић без икаквог закључка. Народна скупштина СР Србије је шест пута покушала да учини исто, али је то сваки пут одлагано јер се тврдило да по Уставу САП Косово и Метохија, скупштина Србије нема надлежност.
Генерал Милан Даљевић из савезног секретаријата за одбрану тврдио је да ЈНА није надлежна. Доланцов наследник на месту шефа југополиције, Петар Грачанин (Србин), тражио је да се случај закључи, а савезни јавни тужилац Милош Бакић одликован је због начина вођења истраге.
На таласу овог догађаја, Слободан Милошевић је изрекао окупљеним Србима у Косову Пољу оно своје чувено “нико не сме да вас бије”, након чега је током Осме седнице Централног комитета Савеза комуниста Србије практично преузео кормило над нашом републиком, а потом и контролу над Војводином и Косметом (покрајинама које су по уставу из 1974. имале толика овлашћења да су биле републике у републици) те Црном Гором.
Наравно, Ђорђе Мартиновић није хтео да ћути и тужио је државу. Други општински суд у Београду је 1990. године пресудио у његову корист и прогласио државу кривом за наношење увреда и тенденциозно скривање истине. Наложено је да држава плати Мартиновићу на име одштете 150.000 ондашњих немачких марака (неки извори помињу и 100.000). Пресуда је прочитана и буквално закопана, и то, ако је веровати Милораду Бајићу, по наређењу Петра Грачанина и адмирала Бранка Мамуле. Ни Ђорђе ни његова породица никада нису видели ни фенинг.
Ко је тачно починио злочин никада није утврђено. “Политика” је писала да су у питању били чланови албанске породице која је желела Мартиновићево имање. Сумњало се на сестриће Синана Хасанија, тада актуелног председника председништва СФРЈ (по кључу).
То је необично, ако је тачно. Премда људи имају обичај да генерализују, треба знати да је дотични Хасани од самих Албанаца био оптуживан за издају, да га је Енвер Хоџа називао “српским псом”, да је чак 1989. првобитно подржавао кандидатуру Борисава Јовића, Милошевићевог човека, за упражњено место председника савезног извршног већа (данас бисмо рекли: савезног премијера).
У сваком случају, Ђорђе Мартиновић је после пет операција био, од стране Албанаца, принуђен да прода своју њиву и да се са супругом Јагодинком насели у једном селу код Крушевца, у коме и дан-данас врло тешко живе његови потомци. Имао је четворо деце, три сина и ћерку, који су им подарили бројну унучад. Сва три сина и два најстарија унука мобилисани су током бомбардовања од стране НАТО-а 1999.
Преминуо је 6. септембра 2000. године.
– Деда је до краја остао достојанствен, добар човек, који је имао само лепу реч за људе. Са поносом чувамо сећање на њега. Чувамо и многобројне исечке из штампе као и књиге о злочину над њим, са изјавама политичара, писаца, лекара и медицинских комисија, скупштинским извештајима, лажним и истинитим сведочењима. Чувамо истину и лажи о њему. Јер, наш деда је својеврстан симбол српског страдања – рекли су за “Новости” прошле године Ђорђеви унуци Дејан, Стеван и Бојан.
Наш академски сликар Мића Поповић посветио је његовој несрећи једну од најснажнијих слика ове епохе, “1. мај 1985 (Распеће Ђорђа Мартиновића)”, на којој се злочин врши под наџором југокомунистичке (или косовске?) полиције и на којој се прави паралела између жртве и самог Исуса Христа. Рад Миће Поповића је базиран на слици Хозеа де Рибере, “Мучеништво светог Филипа”. Догађај је поменут чак и у чувеном Меморандуму САНУ-а.
Два документарна филма о овом случају снимио је Милорад Бајић, “Страх од истине” и “Оптужујемо”. Након првог приказивања у Дому синдиката забрањени су. Аутор твди да су све главешине РТС од Душана Митевића до Тијанића, одбили да их прикажу. Не знамо због чега аутор никада те филмове није окачио на Јутјуб.
Ондашњи председник републике Борис Тадић је 2005. године игнорисао Бајићеву молбу да се истина обелодани и одштета плати. Чак је и Слободан “Нико не сме да вас бије” Милошевић игнорисао једанаест Бајићевих писама с тим у вези (али се, како каже Бајић, није либио да на свом суђењу у Хагу доводи сведоке који су о томе говорили). Бајић такође тврди и да је УДБА откупила тираж све три књиге на ту тему.
У Републици Србији не постоји ниједна улица названа по Ђорђу Мартиновићу. Једном засејано семе сумње у истину и праву природу онога што се догодило на њиви Јаруга код Гњилана тог 1. маја 1985. године, нико више неће моћи да отклони...јер "ТО ЈЕ НАМА НАША БОРБА ДАЛА,
ДА ИМАМО ТИТА ЗА МАРШАЛА..."

	Author	Topic: 01. maj (Read 6736 times)
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.