Крвави Васкрс 1944.Лепо је што се ове године први пут амбасадор Хил извинио српском народу због жртава сатрвених 1999. године. Хоћемо ли чути такве речи од наших америчких пријатеља и поводом крвавог Васкрса 1944. године? Верујем да би ваљало.Могу ли Голијат и Давид бити пријатељи? Могу ли то Срби и Американци? Колики простор би ваљало раселити у најмногољуднијем америчком граду да би се у њега сместила укупна популација Срба? Могуће да би било мало тесно, али ако је реч о Србима и другим националним мањинама које живе у границама данашње Србије, довољно би било нешто више од једне половине Њујорка. Светли пример пријатељства и уважавања малог кочоперног народа са брдовитог Балкана од стране велике америчке нације – догодио се јула месеца 1918. године. Када је председник САД Вудро Вилсон наредио да се у знак поштовања и дивљења према херојству Срба у Првом светском рату на Белој кући истакне српска застава – која се на здању у коме бораве они који одлучују о судбини света вијорила месец дана.
Ако је овај величанствени чин пријатељства између САД и Србије први велики корак који су учинили Јенки – чиме су Срби узвратили? Да ли само тиме што су им били верни савезници у Првом и Другом светском рату? Макар када је реч о ђачким уџбеницима које су писали комунисти, један догађај који је деценијама био испод тепиха историје – осветлао је образ српском народу. То је операција „Халијард”. Највећа акција спасавања савезничких пилота иза непријатељских линија у историји светског ваздухопловства – о којој сам се усудио да снимим играни филм који ће гледаоци имати прилику да виде на јесен ове године. У ноћи двадесет и деветог маја 1944. године на ливаду у селу Прањани подно Равне Горе, од које су сувоборски сељаци голим рукама направили аеродром, под вођством Југословенске војске у отаџбини којом је командовао ђенерал Дража Михаиловић – слетела су два америчка транспортна авиона „Дакота”. Тако је започела евакуација укупно 508 америчких и савезничких пилота који су након бомбардовања нафтних постројења у Румунији били принуђени да искоче из својих тешко оштећених авиона и потраже спас под окриљем гостопримљивог и храброг српског народа који их је под претњом сигурне смрти спасио, крио, чувао, хранио најбољим што је имао и вратио у загрљаје њихових најмилијих. А само месец и по дана пре овог сјајног примера доброчинства, племенитости и хуманости, на православни Васкрс, 16. априла 1944. године, из Фође на југу Италије, узлетело је мноштво савезничких авиона предвођених пилотима Петнаесте ваздухопловне армије САД. Тешко је поверовати лабавим историјским натукницама да је изнад рафинерија у румунском граду Плоешћи тог јутра била густа магла, те је то разлог због чега преко шест стотина Либератора и бомбардера Б 17 тамо није могло да изручи свој смртоносни товар? Да ли се сутрадан 17. априла, на други дан Васкрса разведрило? Или су опет у тепих бомбардовању морали да баце преко 2.700 тона бомби на отворени главни град Краљевине Југославије?
Док су на дан Христовог васкрсења изнурени грађани окупираног Београда, у оскудности и молитви били у црквама, на улицама, на пијацама и на гробљима поред свежих хумки својих најмилијих, којих је било тушта и тма јер је изгинуће у крвавом рату трајало пуне три године. Док су савезници предвођени Американцима сејали смрт која је долазила са неба, неки су скривајући се тражили спас у гробницама поред мртвачких сандука. Опоро да се прочита, још опорије да се напише – а још страшније да се доживи. Према историјским подацима који су варијабилни и према радиограму који је 21. априла из савезничке команде стигао у избегличку Југословенску владу у Лондону – наводно су примарно гађани искључиво војни циљеви? Ипак, наспрам нешто око 300 погинулих немачких војника, застрашујућу цену платили су невини и беспомоћни Београђани – и то на највећи празник у православљу. Онако ђутуре погођене су Каленићева и Бајлонијева пијаца, где је погинуло преко 200 људи, Палата „Албанија” у којој је погођено склониште у коме су страдали сви који су ту потражили спас. На мети су били Технички и Правни факултет, погођена је Црква Александра Невског препуна верника, Дечја болница, Болница за заразне болести, Дом слепих, Ортопедски завод, Државни домови за мушку и женску децу, два дома за децу српских избеглица из НДХ... У савезничком бомбардовању Београда смрт је нашло преко 1.200 грађана, жена, стараца, деце, чак и тек рођених беба јер су бомбе пале и на Породилиште „Краљица Марија” у Крунској. Тешко је рањено преко 1.400 , а материјална штета се процењује у милионима долара. Страшно. Због тога је у историјском памћењу српског народа Васкрс 1944. године назван крвавим. У кампањи која је уследила наредних дана страдали су српски градови Ниш, Лесковац, Крушевац и многи други са великим бројем цивилних жртава. Зашто? Због чега је било потребно побити толико невиних људи? Само зато што су Срби?
Да ли је могуће да су тачне историјске претпоставке да је реализацију сценарија „крвави Васкрс” са острва Вис надгледао и координирао Јосип Броз Тито – миљеник премијера Енглеске Винстона Черчила? Или се ради о патетичном страдалничком наглабању – да је требало у народу створити што већу омразу према Американцима пред скори долазак Совјета на Балкан? То питање као и многа друга – остаје без одговора. И на крају, у данашњем императиву да са најмоћнијом државом на свету будемо у пријатељским односима, у контексту теме о којој пишем, треба ли да се уздржим и да не поменем пролеће 1999. године, када се у свом злочиначком и убилачком лету на небу изнад Србије појавио „Милосрдни анђео”. Када је НАТО предвођен егзалтираним тандемом САД Клинтон/Олбрајт за 71 дан агресије на суверену Србију, без одобрења Савета безбедности УН, сручио на наше главе, на реке, пашњаке, њиве, воћњаке, планине, села и на градове хиљаде и хиљаде бомби и пројектила – и преко 17 тона осиромашеног уранијума? Уз страшна разарања, велики број убијених и рањених, уз начињене штете у милијардама долара злослутно одјекују алармантне речи упозорења др Милана Жегарца, директора Института за онкологију, изречене ових дана, „да се само у последњих годину дана удвостручио број оних који болују од канцера и других најтежих онколошких болести” – и да та застрашујућа прогресија делује незауставиво… Лепо је што се ове године први пут Његова екселенција амерички амбасадор господин Хил извинио српском народу због жртава сатрвених 1999. године. Хоћемо ли чути такве речи од стране наших америчких пријатеља и поводом крвавог Васкрса 1944. године?
Верујем да би ваљало.
Radoš Bajić
Izvor
