Кад краљ дође ненајављен Пре тачно осам деценија Александар Карађорђевић посетио је сеоску школу у Дежевском срезу, али спомен-табла није сачувана.
Ове године, 9. октобра, навршава се осам деценија од атентата на краља Александра Карађорђевића у Марсељу. Иако је прошло много времена, сећања на витешког краља не бледе. И даље има оних који су га упознали. Један од њих је и новинар Момчило Бошковић (85), који се присећа како је краљ изненада једног дана посетио њихово село.
– Те 1934. године живео сам са родитељима у селу Пожега, Дежевски срез, тамо где је рођен Свети Сава. Касније смо се, због очеве службе, преселили у Шабац, али Пожегу сматрам својом кућом. У нашем селу, пет километара удаљеном од Новог Пазара, на путу за Сопоћане и Сјеницу, постојала је, а и данас постоји, школа „Растко Немањић”. Мој отац Драгослав био је њен управник и учитељ, а мајка Радмила учитељица – прича за „Политику” Бошковић који је цео радни век провео у Радио Београду, одакле је у пензију отишао са места главног и одговорног уредника.
Једног лепог пролећног дана био је 20. април, око поднева, учитељи су имали паузу, док су православни свештеник и муслимански хоџа изводили верску наставу. Момчилов отац је мало прилегао у баштенској столици, а мајка је уређивала руже. Ништа није наговештавало да ће већ кроз неколико тренутака све да се промени, да ће доћи човек чију ће посету упамтити за цео живот.
– Наједном, путем поред школе, наилази један официр, носи у руци шапку и сабљу. Иде право према мајци. Био је то лично краљ Александар Карађорђевић! А мама гледа, није сигурна, јел’ то краљ или није. Све мисли: немогуће да је краљ дошао у наше село. И то још сам. Спустио се као падобранац међу нас! А ја сам био мали, после сам израчунао, тачно пет година и четири дана ми је било, али су моја старија браћа, Периша, Предраг и Владета, били већ школарци – приповеда овај новинар.
Краљ им прилази и каже: Да ли могу да прегледам школу? Објашњава како је послао возача по бензин, јер путује у Сопоћане и да су проценили да им неће бити довољно горива.
– На то отац скаче: Ваше височанство, ја сам управитељ школе! А краљ пита: Да ли могу учионице да обиђем? Пазите, краљ пита за дозволу да обиђе. Поведе га отац, све му показује, а деца гледају у чуду. Препознали краља! И улазе они тако на час веронауке, па свештеник смешта њега и мог оца у претпоследњу клупу. Изводе наставу о Косовском боју, поставља свештеник питања, деца одговарају. Када су изашли напоље, прилази им ефендија и почиње да моли да добије стално запослење, све исти проблеми као и данас. Краљ му обећа, и заиста испуни убрзо – износи детаље Бошковић.
Даље они причају тако, кад краљ примети да су деца боса.
– Сиротиња је тада била огромна. И он каже: ево две хиљаде да се деци купи обућа и одела, а хаљине за девојчице. Тако и би, све је купљено, па се деца сликала и послала краљу слику. Ћаскали су тако још једно пола сата и, у то, дође возач, па се они поздравише. А мене краљ помилова по глави и рече: Баш личиш на мог сина Томислава! После ме је та прича пратила кроз цео живот, као неки благослов – објашњава Бошковић како су га колеге потом пецкале да је због тога постао главни уредник Радио Београда.
Пронео се брзо глас о овој посети, чули и новинари да је краљ долазио, па похрлише у Пожегу да праве приче о томе. Прва је „Политика” објавила, па онда „Правда” и тако редом...
– Заиста је куриозитет да краљ, тако ненајављен, дође у посету неком месту и још да иде сам кроз село, без икаквог обезбеђења. Да ли је био неопрезан и ризиковао или је било неког скривеног обезбеђења, мени није познато. Све, ипак, указује на оно прво, али треба знати да је краљ Александар био омиљен у народу – објашњава наш саговорник.
Прича је сачувана од заборава и са историјског аспекта је значајна као последња посета краља Александра неком месту у Србији, пре него што је убијен, пола године касније, додаје Бошковић.
– Ако је веровати мојим сазнањима, после овог обиласка, краљ више није путовао по својој земљи, бар не постоје документи о томе. Зато би требало да остане неки траг у овој школи, да и будуће генерације сачувају сећање. Школа и данас постоји и ретко која мала средина може да се похвали тако нечим. Остаје жал што није сачувана табла, у тој претпоследњој клупи где је седео са мојим оцем. Плоча је уништена у Другом светском рату, од стране екстремних муслимана и никада није обновљена. Верујем да би сада добро било, управо на 80. годишњицу од овог историјског догађаја, 20. априла 2014, да се табла обнови – поручује новинар Момчило Бошковић.
Преузето са сајта:
http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Kad-kralj-dodje-nenajavljen.sr.html У Горњем Милановцу постоји слична прича. Краљ се возио ка Чачку 1924. године и када је пролазио поред Гимназије у Горњем Милановцу видео је ђаке који су увежбавали слет. Наредио је возачу да стане и изненада обишао школу. Обишао је неколико одељења у пратњи изненађеног директора школе, а онда је изашао напоље и питао да ли може да погледа цео слет. Тада је дао новац да се школа окречи и да се поправи тараба око школе. Његова пратња је био само возач аута. Мени је искрено то било много чудно да се он сам без обезбеђења тако возио по земљи и шетао се међу народом без пратње када су у земљи постојали комунисти, републиканци, а у ГМ верујем да су постојали и обреновићевци. Е сад, ја се питам и то како неко може да буде циција, ако је неко тако делио паре као он. Сем краља Петра, не знам ни за једног српског владара да је на овакав начин делио свој лични новац (у ове владаре рачунам и Тита)?
