Protivsatelitsko oruzije SAD-a

[Nenad]

Pocetkom 1959. godine u SAD je po programu BOLD ORION vojno vazduhoplovstvo pocelo da eksperimentise sa projektilima koji se lansiraju sa aviona B-47 za delovanje protiv satelita. Obavljena su 4 eksperimenta, ali se pokazalo da tadasnji sistemi za navodjenje nisu efikasni. Izlaz se trazio u koriscenju projektila sa nuklearnim punjenjem koje bi , eksplozijom iznad i u regionu sovjetskih satelita, bez obaveze da to bude u njihovoj putanji, dovelo do onesposobljavanja satelita,
   Dogovor o zabrani nuklearnih proba u atmosferi i  vasionskom prostoruod 1963. godine prakticno je prekinuo dalje radove na ovom programu.
   Danasnji protivsatellitski sistem SAD zasniva se na koriscenju aviona F-15 i dvostepene rakete sa bojnom glavom. Raketa duzine 5,18 m, precnika 30 cm i mase 16 kg nosi u svom vrhu bojnu glavu MHV (Miniature Homing Vehicle) sa samonavodjenjem.
   Na specijalnom nosacu ispod trupa, avion F-15 nosi dvostepenu raketu do visie 21 000 m, na kojoj se ona odvaja. Aktiviranjem prvog, a zatim i drugog stepena, raketa usmerava bojnu glavu na generalni kurs, ka mestu presretanja. Koristeci minijatrni infracrveni teleskop, laserski ziroskop i raketni sistem, bojna glava MHV samonavodise na cilj i unistava ga direktnim sudarom.
   Prednost ovakvog protivsatelitskog sistema je u mogucnosti da avion F-15 poleti sa bilo kog aerodroma u svetu i da se koristi raketa smanjenih dimenzija, jer jedan deo ukupno potrebne energije dobija od aviona koji zamenjuje njen prvi stepen. Takodje je znacajno i to sto se avion F-15 ovde pojavljuje u ulozi pokretne lansirne rampe koja, pre lansiranja dvostepene rakete, moze da zauzme povoljan geografski polozaj u odnosu na satelit cilj.
   Buduci da je avion F-15 sposoban za punjenje gorivom u letu, ne postoji ni vrmensko ni prostorno ogranicenje za njegovo delovanje u najpovoljnijem trenuku i mestu na odabrani cilj.
   Prvo ispitivanje ovakvog protivsatelitskog sistema obavljeno je 21. januara 1984. godine.