Pobjedom nad Turcima i prodorom prem Carigradu Rusija je naterala Tursku da traži primirje, dolazi do pregovora i podpisivanja San Stefanskog mira 21 februara 1878g.
Evo što o tom miru a posljedično i o Berlinskom kongresu piše Vladimir Ćorović:
Sanstefanski Ugovor bio je veliko razočaranje za Srbe. Ruska diplomatija stvarala je na njemu Veliku Bugarsku na čistu štetu srpskih interesa. Ta Velika Bugarska, koja bi imala 163.000 km2, imala je da se stere od Crnog Mora do Drima i Albanije; u nju je imala da uće ne samo Maćedonija, nego i najveći delovi Stare Srbije, sa skopljanskim sandžakom i sa delovima debarskog, prizrenskog i niškog. Bugarima su imali pripasti Pirot i Vranje, pa je tražen čak i Niš. Ogorčena, srpska vlada je tad poručila Rusima, da će Niš braniti i od njih isto kao i od Turaka. Zašto su Rusi tako postupali? Prvenstveno u svom interesu. Videći da se prave velike smetnje njezinom učvršćivanju na Balkanu ona je htela da bar za Bugarsku uzme što više, u uverenju, da će od nje oslobođena Bugarska biti njen verni klient. Ono što bude bugarsko biće, verovalo se, u neku ruku i rusko. S druge strane, proširujući što više Bugarsku ruski diplomati su verovali da rade u korist slovenske stvari i slovenske budućnosti. U petrogradskom Ministarstvu Inostranih Dela znalo se dobro, da je Austro-Ugarska, s njihovim pristankom, stavila ruku na zapadni deo Balkana i da Srbija ulazi u bečku sferu. Proširenje Srbije značilo bi posredno proširenje austriske sfere. Sem toga bitnog načelnog razloga u Rusiji nisu bili zadovoljni držanjem Srbije, imali su rđavo mišljenje o njenoj vojnoj snazi i vojnim naporima, i nalazili su da Srbija ima i suviše svoje volje. S toga je za Srbiju u Sanstefanskom Ugovoru učinjeno vrlo malo. Ona je imala dobiti uz nezavisnost samo neznatne ispravke granica u pravcu Mitrovice i Novog Pazara. Za Crnu Goru bilo je predviđeno proširenje relativno veće prema njenom dotadašnjem opsegu, ali je, apsolutno uzevši, i ono bilo malo. Za Bosnu i Hercegovinu Rusija je htela izraditi autonomiju. Sanstefanski Ugovor učinio je najmučniji utisak na Srbe kakav se dao zamisliti, i bio je toliko teži, što je dolazio od Rusije, od koje su se svi toliko nadali.
Sanstefanski Ugovor je morao biti revidiran. Protiv njega su naročito protestovale Engleska i Austrija, kojima podjednako nije išlo u račun jačanje Rusije i njenog uticaja i jačanje Slovenstva uopšte. Za reviziju Sanstefanskog Ugovora bio je u leto 1878. sazvan kongres u Berlinu, gde je moćna ličnost nemačkog kancelara, kneza Bizmarka, držala sve konce u rukama. Srpska diplomatija približila se bečkoj vladi i njenom pomoću dobila je nešto više u Berlinu nego u Sanstefanu, ali i to ne s toga što bi Beč želeo pomoći Srbima, nego što je hteo da umanji rusku tvorevinu. Na Berlinskom Kongresu Srbija i Crna Gora dobile su priznanje svoje nezavisnosti. Teritorialno Srbiji su pridružena četiri okruga: niški, pirotski, toplički i vranjski, a Crna Gora je dobila Podgoricu, Nikšić, Kolašin i Bar s njihovim područjem. Dodeljeno joj je bilo i Gusinje, ali je arnautski otpor tamo bio toliki, da su sile posle, 1880. god., izmenile svoju odluku i mesto toga dale Crnoj Gori Ulcinj. Po predlogu Engleske, a po unapred stvorenom sporazumu, Austro-Ugarskoj je poveren mandat okupacije Bosne i Hercegovine i vojničko posedanje "do iza Mitrovice". Ona je uzela Novopazarski Sandžak sa jasnom namerom da rastavlja Srbiju od Crne Gore i da tim posedom otvori sebi dalji put prema Solunu.
Glavna karakteristika javnog mišljenja u Srbiji posle srpsko-turskog rata i Sanstefanskog Mira i Berlinskog Kongresa bilo je opšte razočaranje. Mada je drugi period ratovanja doneo izvesne uspehe svet je, ipak, ostao pod utiskom krize na Đunisu i sa uverenjem da vojska nije opravdala one nade, koje su u nju polagane. U našoj romantičarskoj rodoljubivoj pesmi i pripovetci svaki je Srbin mogao da kidiše na gomile Turaka i da ostane pobednik; pojam Srbina identifikovao se s pojmom viteza. To samouverenje poljuljala je stvarnost, koja je bila i suviše negativna. Diplomatski neuspeh bio je još teži. Berlinski Kongres imao je da uništi svaku nadu na stvaranje jedne veće srpske države na Balkanu. Bosna i Hercegovina, nada i cilj cele politike Kneza Mihaila, pokrajine zbog kojih je Srbija sa Crnom Gorom i ušla u rat protiv Turaka, dopale su jednoj velikoj sili, da tobože privremeno u njima uvede red, a u stvari da ih posedne i prisvoji. Ulazak Austro-Ugarske u Bosnu i Hercegovinu značio je zamenjivanje Turske novim i daleko opasnijim neprijateljem. On je rušio osnovno načelo srpske državne politike i svake zdrave politike balkanskih naroda uopšte, koji su tražili da Balkansko Poluostrvo ostane samo njima, slobodno od svih zavojevačkih i političkih akcija tuđih država, a naročito velikih sila. Za Austriju se znalo, posle njenog potiskivanja iz Nemačke i Italije, da želi naknadu i proširenje na Balkanu i da svoje težnje upućuje u pravcu Soluna. Na tom putu ona je išla prvenstveno preko starog istoriskog srpskog područja, svesno, s namerom da, posedajući Novopazarski Sandžak, spreči spajanje Srbije i Crne Gore. Dotle srpski sused samo na severu, Austro-Ugarska je obuhvatala sad i celu njenu zapadnu granicu i podvlačila se i na južnu, opasujući Srbiju sa tri strane. Da su napori ratovanja doneli Srbiji i povoljnije rezultate, u zemlji bi se, posle njega, po samoj prirodi stvari, javilo dosta nezadovoljstva zbog teških finansiskih tereta, poremećenosti javnog morala, izlišnosti izvesnih oštrih mera i drugih razloga. Ovako, posle neuspeha i vojničkog i diplomatskog, koji su teško pogađali i naš nacionalni ponos i naše životne interese, nezadovoljstvo se pretvaralo u živ i neodoljiv protest.
http://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/7_15_l.html
