Ratne igre na severu EvropeUkoliko bi vojno krenula na Litvaniju, Letoniju i Estoniju, Rusija bi ove bivše članice Sovjetskog Saveza „stavila pod svoje” u roku od dva do tri dana, procena je zapadnih vojnih analitičara. Zašto bi Rusi to uopšte činili i da li bi se u eventualnom pohodu zadržali tek na te tri države, za sada se malo ko usuđuje da proceni. Očigledno, i ovo je dovoljno da se iskaže kakva opasnost preti Evropi sa njene istočne strane.
Vođeni ovakvim razmišljanjima, u Litvaniji su ipak rešili – da se brane. Ili su to, umesto Litvanaca, odlučili nadležni u centrali NATO-a u Briselu jer ova zemlja je od 2004. članica zapadnog vojnog saveza, sa svim pravima i obavezama koje to članstvo podrazumeva. Problem je, međutim, u snazi „branitelja”, koji pod oružjem nemaju više od petnaestak hiljada ljudi. Stoga su u Viljnusu voljni da glavninu posla prepuste partnerima iz alijanse. Tačnije, Amerikancima.
U to ime, na neko vreme su udomili 500 pripadnika oružanih snaga SAD, opremljenih najsavremenijim pešadijskim naoružanjem, kao i teškim oruđima poput tenkova „ejbrams” i borbenih vozila „bredli”. Reč je o vojnom kontingentu pristiglom sa zadatkom da u okviru vojne vežbe „Branitelj”, predviđene za proleće 2020, obuči pripadnike domaćih oružanih snaga za to kako da se snađu u slučaju spoljne agresije. Koliko će ovo „školovanje” potrajati, preciznih podataka nema. Zna se samo stav litvanskog ministra odbrane Rajmundasa Karoblisa, po kojem je dolazak Amerikanaca dokaz da će saveznici iz NATO-a zaštititi njegovu zemlju od eventualnog pokušaja Moskve da vojnim sredstvima obnovi nekadašnju sovjetsku državu.
Problem sa tom vežbom u Litvaniji nije u mogućim namerama Rusije. Mnogo više brige izaziva činjenica da se poligon smešten u Pabradi, nedaleko od Viljnusa, na kojem je predviđeno održavanje manevara i koji može da primi hiljade učesnika i mnoštvo borbene tehnike, nalazi neposredno uz državnu granicu s Belorusijom. Na takvu provokaciju u Minsku ne gledaju baš blagonaklono. Preduzeli su korake da povećaju brojnost pripadnika svoje armije uz među sa susedom.
„Uputićemo naše posmatrače na teritoriju na kojoj će se održavati manevri, a pojačaćemo i izviđačke akcije”, najavio je beloruski ministar odbrane Andrej Ravkov, uz uveravanja da je njegova zemlja sposobna da očuva sopstvenu bezbednost.
Oglasio se i predsednik Aleksandar Lukašenko izjavom da je razmeštanje američkih tenkova uz belorusku granicu „demonstracija sile na koju će svakako uslediti adekvatan odgovor”.
Ma koliko NATO svoju aktivnost u Evropi usmeravao prevashodno na Rusiju, jasno je da ni one države koje imaju tešnju saradnju sa istočnim džinom, posebno nekadašnje članice SSSR-a, ne bi mogle da izbegnu posledice konflikta širih razmera. Ne bi mogle da ga izbegnu ni zemlje sa zapada kontinenta, članice alijanse, a koje ne vide svrhu u ratovanju na prostoru koji je po svojoj strukturi, istorijskom značaju i rasporedu nacionalnih država odavno prerastao bilo kakvu potrebu za sukobima širih razmera.
Sve to i navodi na pomisao da vlada u Vilnjusu nije baš bila samostalna prilikom odlučivanja o „Branitelju”, kao ni o mogućim negativnim posledicama koje bi najavljena vežba mogla da inicira. Pitanje ovoga trenutka, naime, nije to koliko je zapadni vojni savez sposoban da uspešno zaštiti sopstvene članice nego koliko košta i samo održavanje jedne takve organizacije.
Razvoj tehnologije, a posebno one za razaranja, sve je brži i klasičnim oružjima budućnost nije naklonjena. Ratovi se sve manje vode po rovovima, a više iz izolovanih centara udaljenih od fronta na hiljade kilometara. Akcije na terenu pretvaraju se tek u predložak za snimanje akcionih filmova. Iskazivanje lične hrabrosti povlače se pred upotrebom kompjuterskih džojstika.
Prema jednoj analizi Kalifornijskog univerziteta, objavljenoj u aprilu ove godine, „herojima na terenu” preostalo je tek da na svoja pleća prihvate prve udare agresora kako bi obezbedili vreme za uključivanje u borbu velikih vojnih sistema. Posle neka se snalaze…
U tom smislu treba posmatrati i dešavanja u okvirima „Branitelja”.
izvor
