Deligrad
zastavnik
 Offline
Gender: 
Posts: 1 241
Нема дoбрих закoна без дoбрo наoружане војне силе
|
 |
« on: September 25, 2010, 10:26:00 pm » |
|
Jugoslovenki tenk Škoda Š – II – a – j (T-12)
Komapnija Škoda je postigla najveći supeh u proizvodnji tenkova sa svojim lakim tenkom Š-II-a (Š-II-a) koji je tokom 1935. i 1936. godine proizvedeno 298 za čehoslovačku i 126 za rumunsku armiju. Čehoslovačke tenkove je uveo u naoružanje Vermaht nakon okupacije Čehoslovačke i koristio ih tokom prvog perioda Drugog svetskog rata. Tokom eskploatacije tenk se, uglavnom dobro pokazao, premda je imao i nekih tehničkih i ekspolatacionih nedostataka.
Škoda je doživela neuspeh tokom dugotrajnih uporednih ispitivanja krajem 1937. godine koje je sprovela čehoslovačka armija u nameri da uvede u naoružanje novi laki tenk za svoju armiju koji je trebalo da postane i standardni čehoslovački tenk.
Ovaj neuspeh je teško pao upravi Škode pa je, novembra 1938. godine, Odeljenju 83 (Vozila) (Oddelení 83 (Vozidla)) dat nalog da projektuje novi laki tenk. Konstruktori su zadržali osnovnu koncepciju teka Š-II-a ali su usvojili zavarenu kupolu i telo tenka kao i novi snažniji 4-cilindrični benzinski motor snage 140 KS (102,9 kW) pri 1900 o/min.
Prototip pod oznakom LT vz. 40 (LT vz. 40) pojaviće se 1939. godine kao potpuno nova konstrukcija a ne jednostavna rekonstrukcija prototipa tenka Š-IIa. Premda je novi tenk dosta obećavao od celog projekta se odustala nakon nemačke okupacije.
Istovremeno škodini konstruktori su razvili tri nove konstrukcije lakih tenkova na bazi tenka Š-II-a. Bili su to tenkovi T-11, T-12 i T-13M. Škoda je 29. maja 1939. godine promenila način označavanja tenkova. Slovo T je značilo tenk, prva cifra 1 je značila laki tenk (2 srednji tenk) a druga cifra redni broj modela - u ovom slučaju lakog tenka. To znači da je T-11 bio prvi laki tenk nakon promene označavanja, T-12 drugi laki tenk i tako dalje.
U međuvremenu, laki tenk Š-II-a je 10. januara 1939. godine naručio Avganistan i to 10 vozila koja su dobila zvaničnu oznaku najpre Š-IIa-A a zatim T-11(a). Ova naruxbina je kompletirana do januara 1940. godine pa je avganistanska vojna komisija preuzela tenkove 12. marta 1940. godine. Međutim, pošto nije bilo moguće prebaciti ih u Avganistan tenkovi T-11 su prodati Bugarskoj kojoj su tenkovi sa municijom isporučeni od 20. septembra do decembra 1940. godine. Inače, Bugarska je, još pre toga, početkom 1940. godine dobila od Nemačke 26 već korišćenih sličnih tenkova LT vz. 35 (fabrička oznaka Š-II-a). Novi tenkovi T-11 su se od originalnih LT vz. 35 razlikovali po tome što su imali moderniji top 37,2 mm Škoda A8 (tenkovski top Vz. 39), novu nemačku radiostanicu Telefunken i poboljšan menjač. Interesantno je da su ovi tenkovi prvi put upotrebljeni u borbi tokom završnih operacija za oslobođenje Jugoslavije 1944-45. godine. Zadržali su se u naoružanju bugarske armije i posle Drugog svetskog rata.
Sledeća konstrukcija razvijena iz tenka Š-II-a je bila Š-II-a-j tj Š-II-a-j (jugoslávský). Reč je o tenku koji je nastao po zahtevima Đeneralštaba Vojske Kraljevine Jugoslavije.
Ministar Vojske i Mornarice đeneral Marić obišao je u pratnji čehoslovačkog predsednika Beneša i čehoslovačkog Ministra odbrane Mahnika, 25. maja 1937. godine tenkovski poligon u Miloviču (Milovic). Tu su predstavljena gotovo sva čehoslovačka oklopna vozila počev od oklopnih automobila i tanketa pa preko lakih tenkova LT vz. 34 i LT vz. 35 do najnovijeg prototipa srednjeg tenka Š-III koga još nije bila ni preuzela čehoslovačka armija.
Spomenimo i da su, otprilike u to vreme, kapetan I klase Radović i kapetan Petrović završili kompletni tenkovski kurs u Učilište útočné vozby predviđen za pešadijske i konjičke oficire nakon čega su dobili i poseban znak tenkovskih jedinica. Verovatno nije slučajno da je upravo 1937. godine započet rad na prototipu tenka nastalog po taktičko tehničkim zahtevima jugoslovenskog Đeneralštaba Š-II-j sa dizel motorom. Međutim pošto je razvoj dizel motora kasnio odlučeno je da se iskoristi projekat postojećeg tenka Š-II-a. Tako se krajem 1938. godine započelo sa radom na prototipu novog tenka naoružanog, za ono vreme, moćnim topom 47 mm Škoda A9 i benzinskim motorom. Prototip je dovršen do kraja 1939. godine a početkom 1940. godine prošao je opsežna fabrička ispitivanja u Plzenu.
Novi tenk T-12, kako je označavan u vreme kada je prototip dovršen, je zadržao osnovne elemente hodnog dela tenka Š-II-a a i telo tenka se nije bitno razlikovalo. Ali je zato kupola znatno izmenjena naročito njen zadnji deo koji je proširen da bi predstavljao protivtežu znatno jačem topu od onog ugrađenog kod Š-II-a. U tenk je ugrađen novi benzinski motor snage 135 KS (98,9 kW) pri 2000 o/min koji je i pored povećane mase tenka na 10950 kg tenku T-12 davao veću pokretljivost od originala. Tenk T-12 je predstavljen jugoslovenskoj komisiji u proleće 1940. godine ali je ova odlučila da kupovinu odloži. Odmah zatim od 7. do 9. maja 1940. godine tenk je predstavljen i mađarskoj vojnoj komisiji ali se ni ona nije odlučila za nabavku. Tako je prototip ostao u fabrici ali nije dočekao kraj rata.
Spomenimo na kraju da su u Škodi u proleće započeli izradu prototipa tenka T-13M koji je dovršen do proleća 1941. godine. Bila je to najusavršenija Škodina tenkovska konstrukcija. Na njoj je prvi put upotrebljen oklop od molidbenskog čelika nešto povećane debljine u odnosu na verziju Š-II-a a ugrađen je isti motor kao kod jugoslovenskog tenka T-12. T-13M je imao i potpuno novo mehaničko upravljanje u vožnji ali je zanimljivo da je zadržan top kalibra 37,2 mm doduše najnovije verzije A7. Premda nije bilo zainteresovanih kupaca za ovaj tenk prototip je dočekao kraj Drugog svetskog rata u samoj Škodi. Razvoj nikad dovršenog lakog tenka T-14 izlazi iz teme naše priče.
Laki tenk T-12 je nastao, kao što smo naveli, iz lakog tenka Š-II-a (LT vz. 35). Masa tenka je iznosila 10950 kg. Posada se sastojala od četiri člana. Naoružanje se sastojalo od topa 47 mm Škoda A9 i dva mitraljeza 7,92 mm ZB vz. 37 (ZB-53). Debljina oklopa na čelu tela i kupole tenka je bila 30 mm a na bokovima tela i kupole 25 mm. Škodin 4-cilindrični, vodom hlađeni, motor zapremine 8620 cm3 je razvijao snagu od 135 KS (98,9 kW) pri 2000 o/min. Tenk je trebalo da bude opremljen nemačkim tenkovskim radio stanicama Fu-2 ili Fu-5 zavisno od želje naručioca.
|
