Nismo imali ništa a onda su došli Nemci i sve nam odneli Dokumenti

<< < (2/2)

Deligrad:
Крагујевачко саветовање 2/14. јануара 1837. године

Окружена са свих страна непријатељски настројеним државама, Србија је већ од свог стицања аутономије имала проблема са набавком наоружања. Властима је било јасно да је врло битно да се што је могуће већи део наоружања и опреме набавља у самој земљи због чега је било неопходно створити сопствену војну индустрију.
Веома су оскудни подаци о развитку војне индустрије од 1815. до 1848. г, али ипак можемо да створимо неку грубу слику. Премда у то време у Србији није постојала права војна индустрија, ипак је у њој израђивано оружје и барут.
Регуларна војска књаза Милоша била је мала, па се још увек у плановима за очување постојећих граница, али и за њихово проширење, највише рачунало са народном војском. Отуда у годинама владе књаза Милоша није престајала брига за обезбеђивање одговарајућих количина наоружања и њихово тајно складиштење. По налогу књаза Милоша, 1836. године је у Крагујевцу формиран први Арсенал за оправку ручног оружја, са 20 запослених,  који је, уз више других складишта, у прво време служио и као складиште војног материјала.
Кнез Милош је наслућивао да све што је у овој области достигнуто није било резултат смишљеног рада и дугорочних планова и да, коначно, није било довољно за поуздану одбрану земље. Хтео је да ово стање промени, али је за једно замашније, боље и савременије наоружавање (које би захтевало и планску набавку и много веће материјалне издатке) било потребно и шире консултовање политичких и војних кругова, као и морална подршка неког ширег државног тела. Сарадња једног таквог тела била је кнезу Милошу неопходна – колико да преко њега сазна стварне потребе у наоружању, мада их је он сам свакако најбоље познавао, толико и ради тога да би са њим могао да подели одговорност пред народом за материјалне напоре који би се за наоружавање морали учинити.
На захтев кнеза Милоша је 2/14. јануара 1837. године  у Државном савету у Крагујевцу одржано „главно саветовање" о наоружавању. Учесници саветовања били су: три главна војна команданта (пуковници Арсо Андрејевић, Лазар Тодоровић и Стеван Стојановић), три среске народне старешине (пуковник Петар Туцаковић и потпуковници Живко Шокорац и Петар Даниловић) и шест одабраних чланова Државног савета (Стефан Стефановић – Тенка, председник “собранија”, Илија Поповић, Јанићије Ђурић, Ђорђе Парезан, Теодор Хербез и Михаило Грујовић).
Садржај и циљ овог „собранија" одредио је сам кнез Милош, доставивши унапред учесницима саветовања седам питања на које је требало дати одговор:  Да ли је потребно за безбедност наше отаxбине припремити онаква средства, којима би се могао пружити отпор како спољашњем, тако и унутрашњем непријатељу отаxбине наше ? Каква су то средства којима би се наведени циљ могао постићи ? Каквим би се начином најбоље и за народ најзгодније она могла набавити ? Да ли би боље било ова, ради опште безбедности изабрана средства, држати на једном или на више места? Да ли су за све ово какве зграде потребне, и ако су потребне, од чега би их требало градити, тј. од дрвета, чатме (плетера) или цигле ? Колико ће она отприлике коштати ? Да ли ће се сума за наведене потребе узети из општенародне благајне или је потребно тражити помоћ од неке друге стране, и каква би помоћ најбоља била ?
Књаз Милош је захтевао да се у писаној форми, као заједничко мишљење, формулишу закључци саветовања у виду одговора на његова питања. Тако је и учињено: ставови и закључци саветовања унети су у протокол који је потписан од стране свих учесника саветовања и, под бројем деловодног протокола саветског, достављен књазу Милошу.
О овом саветовању детаљно говори Радосав Марковић у монографији Војска и наоружање Србије кнеза Милоша под насловом “Саветовање војних команданата о наоружању Србије”  на стр. 192-196. Он наводи да је овај “протокол”, који је чувала Државна архива у Београду, прегледао 1940. године и из њега сачинио краћи извод. Када је Марковић исти “протокол” затражио 1951. године ради неких допуна својих бележака, није га могао добити, јер документа није било на месту на коме је по својој сигнатури требало да буде. “Или је некако нестао или је непажњом затурен”, записао је.
   Без обзира на то што је Марковић релативно аргументовано представио ово саветовање,  пошто смо у Архиву Србије недавно пронашли споменути “изгубљени” документ, ми га овде преносимо у интегралној верзији (али са савременим правописом). Разлог је тај што се неки Марковићеви аргументи у тумачењу овог документа ипак не могу у потпуности прихватити, али ћемо о томе говорити неком другом приликом, у посебном раду. Циљ нам је да и другим истраживачима српске војне историографије, као и онима који се баве историјом војне индустрије код нас, дамо сам документ да би могли и сами да га користе у својим даљим истраживањима.

Протокол Главног саветовања при Књажевско-Српском Управитељном Совјету, у присуству нижепотписаних чланова узет је у разматрање следећи предмет

1.   Да ли је потребно за безбедност наше отаxбине припремити онаква средства, којима би се могао пружити отпор како спољашњем, тако и унутрашњем непријатељу отаxбине наше?
2.   Каква су то средства којима би се наведени циљ могао постићи?
3.   Каквим би се начином најбоље и за народ најзгодније она могла набавити?
4.   Да ли би боље било ова, ради опште безбедности изабрана средства, држати на једном или на више места?
5.   Да ли су за све ово какве зграде потребне, и ако су потребне, од чега би их требало градити, тј. од дрвета, чатме (плетера) или цигле?
6.   Колико ће она отприлике коштати?
7.   Да ли ће се сума за наведене потребе узети из општенародне благајне или је потребно тражити помоћ од неке друге стране, и каква би помоћ најбоља била?
Пошто је господин председник Управитељног Совјета представио све наведене тачке скупу, узета су у разматрање следећа питања:

I. О потреби средстава за обезбеђење постојања народа Српског

О овоме питању скуп је изразио једногласно мишљење да је прва дужност Владе, као и сваке особе, старати се да обезбеди своје постојање; и према томе је решено да је неопходна потреба унапред старати се о овим средствима, тим пре што нас је искуство научило да кад опасност дође, онда је већ доцкан тиме се бавити.

II. Каква су пак та средства за постизање наведеног циља?

Узевши ово питање у разматрање, скуп је решио да је за безбедност наше отаxбине потребно припремити
1.   оружје
2.   xебану (муницију)
3.   остале потребе

а) Што се оружја тиче, скуп сматра потребним да се засад повећи број топова разних величина набави, будући да смо у томе веома оскудни. Поред топова, скуп решава да се и до 2000 пушака што пре купи, и то 1500 карабина за нерегуларну, а 500 са муницијом за регуларну војску.
б) За припрему потребне xебане (муниције), пак, да се одмах и што пре набави:
200.000 ока (256 тона) олова
100.000 ока (128 тона) барута
1 1/2 милион комада кремена
а по прибављању ове количине, да се опет од стране Његове Светлости постављено надлежателство стара о даљем повременом прибављању, вађењем олова из домаћих мајдана (рудника) и справљањем барута у својим...(нечитко).
в) Под осталим војним потребама, скуп подразумева оруђа којима се граде шанчеви и остали опкопи и решава: да се засад купе
5000 ашова и
2000 пијука

III. Каквим би се начином најбоље и за народ најпогодније ова средства могла прибавити?

О овом питању скуп мисли да ће најбоље бити да се за топове преко пријатеља, однекуд и на некакав начин, доведе мајстор искусан у ливењу, па да се овде у Крагујевцу начини таква тополивница да би у њој непрестано могли и топове и звона и остале потребе лити, не морајући потребе ове са стране куповати, и излагати се сумњи да нас неко упита због чега нам топови требају.
Све остале потребе пак, по мишљењу скупа, најбоље би се посредством трговаца могле прибавити, ма откуд било.
После овога прешао је скуп на питање.

IV. Да ли би боље било све ове потребе држати на једном или на више места?

О томе је скуп за добро нашао да се барут и понешто кремена и куршума на више места по Србије размести; а све остало, као што су топови, пушке, оруђа за шанчеве итд. да у Крагујевцу буду као у средишту Србије и месту у коме Његова Светлост борави; по томе је, дакле, решено: да барутане буду у Омољу, ^ачку и Ваљеву, свака са по 20.000 ока (256 тона) барута, са сразмерном количином олова и кремена, како би се у неочекиваној нужди одмах, тамо на месту или у близини, могло при руци наћи.
Сва остала xебана, као и сво оружје, да буде у Крагујевцу – као што је више речено. Из самог овог закључка решава се питање.

V. Да ли су за све ово какве зграде потребне?

Подразумева се; јер је познато да у Омољу и Чачку, где је скуп одредио да се xебана за сваки случај налази, барутана нема, из чега произилази да их, и то од камена или цигле, ваља темељно саградити и оградом опасати, како им се нико не би лако могао приближити и случајно штету какву причинити. Осим ове две барутане, које отприлике морају бити простране да се у свакој по 20.000 ока  барута може сместити, потребне су у Крагујевцу најмање две темељне зграде, једна за барутану а друга за оружарницу у којој се већи број и једне и друге врсте оружја може удобно сместити. Што се Ваљева тиче, ту никаква зграда за смештај барута није потребна, будући да је недавно поправљена кула у којој се 20.000 ока барута удобно може сместити.
За надзорника изградње барутане у Омољу изабрао је скуп мајора Степу, а барутане у ^ачку капетана Качерског округа Рудничког Марка Ракића.

VI Колико ће ове потребе, отприлике, коштати?

После међусобног саветовања решено је: да је засад потребно, поред постојећих, још најмање 50 топова имати које би одмах по проналажењу мајстора ваљало почети лити. И узевши у обзир цену по којој су они из Беча приспели топови коштали, рачунаћемо да би сваки топ заједно са каром, као подвозницом муниције, ђуладима, четкама и осталим потребама коштао 800 талира. Дакле, да би се нових 50 топова излило и сав потребан прибор, издало би се... 40.000. талира

За 20.000 што карабина што штуцева, и једно и друго по 3 т. комад   
60.000
За 200.000 ока (256 тона) олова по 1 цванцик ока   33.333.
За 100.000 ока (256 тона) барута по 7 гроша чаршијских...    35.000.
За 1 1/2 милион кремена по 5 у.% чаршијских          375.
За 5.000 ашова... по 1 цванцик...                    834.
За 2.000 пијука... по 2 цванцика...                 666.

За четири барутане у разним местима Србије, и за велико складиште оружја у коме се могу топови и све пушке сместити, тј. за барутане у Омољу и у ^ачку као што је јасније више назначено, за сваку рачунајући по 1000 талира, за две - 2000. А у Крагујевцу за веће зграде на два ÊилиË на три места...    8000.
Свега...                           10000.-
За остале непредвиђене потребе                19792.-
Свега би дакле ваљало за горенаведене потребе                          200000.-
тј. две стотине хиљада талира.

И на крају, што се тиче питања

VII. Хоће ли се наведена сума из народне благајне плаћати или је потребно тражити помоћ на други неки начин?

О томе је скуп решио да ове трошкове благајна плати. Но, да би се сума коју би он сада одмах за наведену општу корист утрошио мало по мало надокнадила, скуп сматра да би врло добро било, поред приреза који је он сматрао потребним за издржавање Болнице, Војне школе и Лицеја, у обичај увести да се и за ове војне потребе по половину цванцика свакога пореза разреже, тако да би се на ову војну струку, почињући од предстојећег годишњег ђурђевског пореза, на сваку пореску главу по један цванцик државној благајни враћао. На овај начин, скуп сматра да би се за десет година наведена сума од 200.000 талира која је одређена да се што пре на наведене потребе утроши надокнадила, тако да народ не би ни осетио. А да је накнада благајни за овакве трошкове потребна, скуп сматра зато што му је познато да су при утврђеном данку приходи према многоструким потребама мали, и што се скуп нада да ће накнада ова, ако баш тако и не би одвећ нужна била, мудром промишљу Његове Светлости на друге општекорисне установе и набавке бити употребљена. Према томе, дакле, скуп је одлучио да Његовој Светлости ову препокорну молбу придода, у нади да ће овај предлог у вези приреза на народ благоизволети с оним очинским милосрђем примити и одобрити, као што Јој га он са синовским страхопоштовањем подноси, с препокорним уверењем да се он Народу, пошто му се корист његова добро протумачи, неће тежак чинити.

од стране Управитељног Совјета
председник         
Арсо Андрејевић            Стефан Стефановић (Тенка)
Лазар Теодоровић            
Стеван Стојановић               Илија Поповић
Петар Туцаковић               Павле Станишић
Петар Лазаровић               Јанићије Ђурић
потполковници               Ђорђе ÊПарезаËнин
Живко Шокорец               Теодор Дербец
Петар Даниловић               Михајло Груловић

Navigation

[0] Message Index

[*] Previous page