Пет векова историје на дну Саве и Дунава

[švercer011]

19/09/2010

Пет векова историје на дну Саве и Дунава

Мапа потопљених бродова, можда пуних предмета вредних за историчаре, још није израђена. – Најстарија позната лађа на речном дну потиче још из средине 15. века, а претпоставља се да се могу пронаћи и остаци античких пловила

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] (Цртеж брода из 15. века потопљен приликом опсаде Београда)

Речна и морска дна се у већини суседних земаља истражују најсавременијом технологијом како би се пажљиво пописала културна баштина која је вековима па и миленијумима сахрањивана под водом. У нашој престоници ова област још се проучава само на основу архивске грађе и прича аласа које се преносе са „колена на колено”. Било је неколико покушаја археолога да на основу старих записа, фотографија и усмених сведочанстава склопе бар делић мапе потопљених бродова. Али, нико ни не наслућује којих су све цивилизација остаци заглављениу муљу и шљунку београдских корита, на чијим су површинама и даље највећи проблеми како очистити смеће и уредити приобаље.

– Најстарије потопљене лађе за које поседујемо било какве податке су турски бродови који су страдали за време опсаде Београда султана Мурата Другог од 1440. године. Пронашли смо и документа о три галије уништене у току османлијског напада 1456. Њих су, притичући у помоћ бранитељима тврђаве, уништиле јединице Јањоша Хуњадија, код нас познатијег као Сибињанин Јанка. То не значи да на дну нема пловних објеката који су настали много пре 15. века, па чак и из антике, али у архивима не постоји никакав поуздан податак о њима – објашњава археолог Гордана Каровић, чија је невладина организација „Аква ет археологија” недавно израдила мапу под називом „Потопљени бродови београдског акваторијума”.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] (Напуштена олупина на десној обали Саве код Старог моста)

Намеравајући да опише како би изгледала шетња Савом и Дунавом када би њихове воде пресушиле, научница подсећа да је за Београд вођено толико битака да их је готово немогуће пребројати и да је тешко замислити колико је пловила отишло у вечно „почивалиште” на речном дну. У 15, 16. и 17. веку тонуле су понајвише турске и аустријске ратне лађе и трговачки бродови који су у доба окршаја помагали војсци. Султан Сулејман Величанствени, који је владао од 1520. до 1566. године, обавезивао је трговце да помажу његовим освајачким трупама, али бродове није реквирирао, већ је ове услуге заузврат плаћао.

Галије, фусте, шајке, каици, томбази само су неки од модела који су у то доба у дубину одвукли и безброј морнара, драгоцених предмета, писаних докумената, оружја и осталог материјала који би данашњим истраживачима био драгоцен.

У току 18. века честе жртве постају трговачки бродови и чамци. Нажалост, једини поуздани подаци о овим обрачунима могу се пронаћи у судским списима у којима предузетници траже одштету од државе, јер их није заштитила од топова непријатељске силе.

Није могуће тачно утврдити када је настала прва радионица за бродоградњу, али се верује да је најранији термин 1430. година. Озбиљнији подухвати почињу доласком италијанског мајстора Кинтијуса, најкасније 1494. Претпоставља се да се прво бродоградилиште налазило у близини данашњих „Полетових” терена и СРПЦ „Милан – Гале Мушкатировић”.

Пловидбена инжењерија бивала је све активнија у 16. веку, а на поправку су довожени чак и поморски бродови. Док је град био у отоманским рукама, овде је обнављан и део велике турске ратне флоте после тешког пораза од хришћанске армаде у бици код Лепанта 1571. године

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] (Трговачки брод Николе Петровића потопљен на ушћу Тамиша 1861.)

– Озбиљних бродоградитељских захвата било је и у 19. веку, после устанака. У Београду, али и Смедереву, Доњем Милановцу и Брзој Паланци праве се, како наводе извори, „лађе начињене по облику морских лађа”. Претпоставља се да је Милош Обреновић у Брзој Паланци наручио склапање раскошне корвете коју је 1835. послао на дар султану. Овај поклон допринео је да турски владар изда ферман на основу којег је Србија добила право да на трговачким бродовима истакне своју заставу – објашњава Гордана Каровић.

Убедљиво највећи број података доступан је тек о периоду после почетка употребе челичних машина, поготово из Првог и Другог светског рата, када су страдале комплетне речне флоте наше земље. Међу многим „покојницима” је и један затворени шлеп који су Немци уништили за време повлачења 18. октобра 1944. године, а и данас „почива” на дну Савског језера.

На истом месту одиграо се и велики „помор” пловила 1929. године, када је услед померања огромних санти леда потопљено или оштећено чак 112 лађа и чамаца смештених у зимовнику. Тешко је утврдити тачан број потопљених пловних објеката, а не може се са сигурношћу рећи ни на којим тачкама је дно највише покривено њиховим остацима. Могуће је да је највише лађа страдало у близини Земуна, на Ушћу, као и на Белој стени, а на Сави је највише олупина концентрисано око Аде Циганлије.

Без обзира што под водом лежи цео потопљени музеј петовековне српске историје, држава није показала свест о дужности да истражи вредну баштину, извуче вредне артефакте на суво и сачува их од пропадања. Ако већ немају интересовања за уметност и културу, очекивано би било да се макар покушало да се уклоне 22 брода који ометају пловидбу. Додуше, Вермахтове болнице на води, које су ратни пут завршиле код Прахова, успеле су да побуде пажњу државе, која је њихово вађење уписала у шест приоритетних пројеката у области водног саобраћаја. Пошто је то изузетно скуп подухват тежак око 13,5 милиона евра, чека се новац из фондова Европске уније који, ако и буде одобрен, неће бити Србији прослеђен до 2014. године, објашњавају у Министарству инфраструктуре.

Можда је чишћење дна код Кладова и даље превелик залогај за осиромашену државу, али тешко да није било пара у касици да се ангажују рониоци који би проверили шта се крије у подводној оставштини српских и завојевачких лађа. У Министарству културе, међутим, кажу да они пројекат имају само за истраживање Трајановог моста, док се потопљеним бродовима нису бавили.

Осим недостатка средстава, истраживања отежава и чињеница да се конфигурација речног тла и облик корита константно мењају па остаје нејасно где се нека локација споменута у старим списима померила до данас, напомиње Гордана Каровић.

Највеће дубине Саве од Аде Циганлије до Ушћа при садашњем водостају износе и до 15-16 метара, док је Дунав око Ушћа тренутно дубок 18 метара, а на неким местима и више од 20.

– При таквим нивоима воде остаци који леже на дну не ометају пловидбу која се у данашње време обавља и тешко их је скенирати са површине. Понекад радимо на основу тога што нам аласи пријаве да им мрежа негде запиње и кажу нам да постоји „нешто” на дну, а највећу подршку у томе пружа нам Јавно предузеће „Пловпут”. Очекујемо да ће се истраживању богатства које лежи на речном дну приступити озбиљније када наша земља потпише конвенцију Унеска о заштити подводне културне баштине – закључује Гордана Каровић.


                                                  Unesko nije uplovio u srpske reke

Конвенција Унеска о заштити подводне културне баштине донета је у Паризу 2001. године и од тада ју је потписало тридесетак земаља. Већина наших суседа већ је приступила реализацији овог документа, а Задар је уз међународну помоћ већ добио Међународни центар за подводну археологију. Осим Србије, од држава у окружењу конвенцију још нису потписале Аустрија и Мађарска. У овим земљама, као ни код нас, подводна археологија још није добила простор у државним институцијама и њоме се и даље баве само невладине организације.


                                    Несрећна судбина „Танаска Рајића” и српских официра

За време напада Хитлерових трупа на Југославију, донета је одлука да се наша речна флота потопи како не би пала у руке нацистима. Бродови су уништени на Ушћу, а остављена је само парна лађа на вијак под називом „Танаско Рајић”, којом је војска требало да се повуче Савом до Шапца. Укрцало се 170 официра и војника, а у међувремену наша војска минирала је Стари железнички мост како би успорила прелазак окупаторских трупа. Овај прелаз преко реке разнет је тачно у тренутку када је „Танаско Рајић” пролазио испод њега. Конструкција се срушила и побила све који су се нашли на броду.

Stari železnički most rušen je i 1914, a gvožđe je tada palo na mađarsku lađu „Alkotmanj”.


Izvor: Politika