Borbe na Savi i Dunavu 1914-1915. godine
Kuzma®:
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
MOTORISTA:
Iskrcavanje KuK armije u oktobru 1915.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
MOTORISTA:
Admiral s Dunava - Ni Srbi ni Englezi ne znaju ko je bio Ernest Trubridž, a morali bi i jedni i drugi
rts.rs , M. B. 01.02.2017.
Admiral Ernest Trubridž (1862–1926 je britanskoj i srpskoj javnosti gotovo potpuno nepoznato ime, iako se radi o čoveku koji je čak tri ratne godine proveo sa srpskom vojskom nalazeći se na veoma važnim dužnostima.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Ko je bio Ernest Čarls Tomas Trubridž?
Trubridž je pripadao čuvenoj britanskoj pomorskoj porodici. Po završetku pomorske akademije obavljao je niz dužnosti, ali je vrhunac njegove tadašnje karijere predstavljalo postavljenje za komandanta dela britanske Mediteranske flote, 1912. godine. Međutim, u prvim danima Prvog svetskog rata, Trubridž se našao u velikoj neprilici. Naime, nemačka moderna krstarica "Geben" nalazila se tada u Mediteranu. Strahovalo se da taj moćni brod može da stvori velike probleme britanskoj i francuskoj mornarici. Prvi lord Admiraliteta Vinston Čerčil, izdao je Trubridžu protivrečna naređenja. Traženo je se spreči bekstvo "Gebena" iz Mediterana, ali u isto vreme, Trubridž nije smeo da stupa u borbu ukoliko bi procenio da raspolaže slabijim snagama od protivnika. Kapetan "Gebena" je odlučio da brod uputi ka Konstantinopolju. Izvršena je fiktivna prodaja broda otomanskoj državi, čime je bitno poremećena ravnoteža snaga u Crnom moru. Taj događaj je imao veliki uticaj i na odluku Turske da uđe u rat na strani Centralnih sila. Vinston Čerčil je bio posebno ozlojeđen takvim razvojem događaja i nikada nije oprostio Trubridžu što je dopustio da nemački brodovi uteknu. Trubridž je viđen i kao formalni krivac. Suđeno mu je pred vojnim sudom za zanemarivanje dužnosti, ali je oslobođen optužbi. Tom odlukom nije bio zadovoljan Vinston Čerčil. Nameravao je da Trubridža ipak nekako kazni.
U međuvremenu, srpska vlada se obratila članicama Antante tražeći pomoć u borbi protiv austrougarskih rečnih brodova. Naime, iz svojih baza u Zemunu i Pančevu, brodovi Dunavske flotile su redovno bombardovali Beograd. S druge strane, srpska vojska nije raspolagala odgovarajućim sredstvima za preprečavanje puta monitorima. Kao odgovor na srpsku molbu, pomoć je počela da stiže. Rečne mine, pomorski topovi i pancirne granate stigli su najpre iz Rusije, a zatim i iz Francuske. Čerčil je odlučio da u Beograd pošalje i admirala Trubridža. Bilo je to, kako je primetio ruski poslanik u Srbiji grof Trubecki, "počasno izgnanstvo". Tako je jedan admiral stigao u zemlju koja nije ni imala morsku obalu. Dolazak teških topova u Beograd bio je i u vezi sa britanskom akcijom na Galipolju. Naime, ukoliko bi se kod Beograda blokirao Dunav, jedini put kojim bi Nemačka mogla da snabdeva municijom Otomansko carstvo bio bi zatvoren. Trubridž je stigao u Beograd krajem februara 1915. godine, zajedno sa osam teških topova, minama i torpedima. Na raspolaganje mu je stavljeno svega 70 britanskih vojnika. Dolazak jednog admirala u Srbiju srpske vlasti su prihvatile sa simpatijama. Iskrcavanje topova na topčiderskoj železničkoj stanici opisao je srpski vojnik Mihailo Karakašević, koji je kasnije postao deo mešane britansko-srpske artiljerijske posade.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
„Ovi engleski topovi, okićeni cvećem, vučeni su zapregom od po šest pari volova, ispraćeni su na položaje uz burno klicanje Beograđana koji su u njima i svojim saveznicima, engleskim vojnicima, gledali svoje zaštitnike." Trubridž je, kao najviši po činu, preuzeo komandu nad svim savezničkim pomorskim misijama u Beogradu. Po upoznavanju sa situacijom, odmah je počeo rad na tome da se odbrana ojača, pa su naručena dodatna sredstva iz britanske baze na Malti. Trubridž se upoznaje i sa Beogradom i Beograđanima. Uči srpski jezik. Boravak u Srbiji opisao je u svom dnevniku na više stotina stranica. On donosi i duh britanske mornarice u Beograd. Tako, Trubridž i njegovi saradnici odmah počinju da razmišljaju ne samo kako da Beograd odbrane već i kako da izvrše prepad na protivničku mornaricu, usidrenu u Zemunu. Na zahtev Britanske pomorske misije u Srbiji, sa Malte je transportovana jedna šalupa (mali brod) sposobna da ispaljuje torpeda. Nakon velikih problema, šalupa je sa Malte, preko Soluna, železnicom prevezena u Beograd. Naime, brod je sečen na delove kako bi moglo da se prođe kroz tunele na železničkoj pruzi za Srbiju.
Dana 23. marta 1915. godine, Trubridž je zapisao u svom dnevniku: "Šalupa je porinuta noćas i može se reći: ovo je trijumf! Na Malti su mi rekli da je to nemoguće! Konzul u Solunu mi je rekao da je to nemoguće! Ali mi smo uspeli!"
U aprilu, izveden je napad na zemunsku luku. Po mraku, pogođena je samo maketa austrougarskog monitora. Ipak, taj događaj je bio od velikog značaja za moral srpske vojske u Beogradu. Po padu Beograda, Trubridž se sa članovima Britanske pomorske misije postepeno povlačio ka Kosovu i Albaniji. Njegov dnevnik je ispunjen pohvalama, ali i pokudama o stanju u srpskoj vojsci. U petak, 12. novembra, opisao je scenu kojoj je prisustvovao: "Jednom srpskom ministru juče su pretili vojnici, tražili su i zahtevali da dobiju hleb. Ovo pokazuje kakvo je raspoloženje i kako se sve lako može pretvoriti u debakl." U Albaniji je imenovan za upravnika pristaništa u Medovi. Organizovao je ukrcavanje vojnika i civila, i istovar pomoći koja je stizala. Srpski činovnik Ministarstva finansija Avram Lević pomenuo je u svojim sećanjima važnu ulogu koju je Trubridž odigrao prilikom pokušaja "crnorukaca" da oduzmu Leviću državni novac. Naime, Lević je 15. januara 1916. godine 250 sanduka sa novcem stavio pod Trubridžovu kontrolu, znajući da niko neće smeti da nasilno oduzme sanduke od tako visokog savezničkog oficira.
Po napuštanju Albanije, Britanska pomorska misija je rasformirana. Međutim, regent Aleksandar je tražio od Trubridža da se vrati u Grčku i radi kao lični oficir za vezu između britanske vlade i regenta. Na ovako važnom mestu, Trubridž je mogao bitno da utiče na donošenje odluka obe strane. Dve godine Trubridž je proveo na toj poziciji. Tako je marta 1916. godine pratio regenta na diplomatskoj turneji po savezničkim zemljama. U svom dnevniku ostavio je niz zapažanja o stanju na Solunskom frontu, ali i o raspoloženju Britanaca prema Srbima i obrnuto. Petnaestog maja 1916. pisao je: "Situacija na Solunskom frontu nikako nije dobra. Ne postoji nikakva saradnja među savezničkim armijama, štaviše može se reći da među saveznicima postoji aktivna nesaradnja."
Trubridž je bio sa srpskom vojskom i tokom njenog prodora 1918. godine. Regent je u tim danima pucao od samopouzdanja, pa je Trubridž u svoj dnevnik zapisao da su "Srbi nepodnošljivi kada im dobro ide" i da može da ih podnosi "samo kada su potišteni". Zatekao se i u zgradi u kojoj je proglašena Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. Može se reći da je Trubridž u Srbiji povratio ugled. Bitno je doprineo odbrani Beograda, ali je istovremeno bio od pomoći i u nizu drugih situacija kritičnih po srpsku vojsku, pre svega u Albaniji. Konačno, njegovim radom, sa puno takta, srpsko-britanski odnosi imali su samo koristi, piše RTS. Po završteku rata, njegova veza sa Balkanom se nije okončala. Počev od 1919. godine, predsedavao je Međusavezničkoj, a zatim i Međunarodnoj dunavskoj komisiji. Preminuo je 1926. godine u Bijaricu.
Izvor: www.blic.rs
MOTORISTA:
Пропаст лађе „Делиград”
Аутор: Коста Ђ. Кнежевић недеља, 16.04.2017.
Током рата на бојиштима не пропада само жива сила, него и направе које је људски ум направио за мирнодопске потребе, а које су за свог постојања биле необично познате и од људи поштоване. Тако се догодило и са „Делиградом“.
Кобилица ове славне лађе је изгледа положена у Француској за потребе Италије 1836, и поринута под именом „Пјаченца”, као речни реморкер на реци По. Због године изградње спада у прву групу најстаријих европских, речних парњача.
Царски Руси је купују 1853. године. У то доба док још није постала наша њоме је више пута пловио Дунавом до Царствујушчег града Вијене (Беч) и назад и наш кнез Милош Обреновић I, о чему су наши најстарији лађари често приповедали и показивали на бродски астал и столицу где би стари кнез обично седео или обедовао.
На предлог кнеза Михаила Обреновића III, честитога сина кнеза Милоша, 9. јула 1862 (по старом календару), ту лађу је купила Кнежевина Србија и била понос нашег почетног паробродарства. Исте те године лађа добија наше ново име „Делиград“. Када је вештом дипломатијом кнеза Михаила дошло до дефинитивне предаје кључева градова, 6. априла 1867. турски низами (стајаћа војска) „Делиградом” пребачени су у Турску царевину, што је био повод да Чика-Љуба Ненадовић (1826–1895), син Проте Матеје, напише познату песму „Делиград“. Поред ретких цивилних потреба, коришћена је првенствено и као војна ратна лађа за превоз српске војске, опреме и рањеника у Српско-турском рату 1876–1878. године.
Нешто више од две деценије ова лађа је била првенствено коришћена у српској војсци, да би 1889. „Делиград” прешао дефинитивно из Министарства војног у Министарство привреде, постајући тако наша прва цивилна лађа. Први наш заповедник „Делиграда“, био је капетан Божо Радоничић из Доброте (Бока). Следећи је био капетан Александар Познановић из Херцег-Новог (Бока). Трећи је био капетан Марко Ђурић из Сентандреје (Мађарска), који је пловио пола века и пред пензионисање, 26. марта 1890. предао дужност капетану Божидару Ђаји, који заједно са контролором Николићем израђује план рада лађе и правилник о дужностима чланова посаде. Он је, такође, предложио Првом српском паробродарском друштву, које је тада било у оснивању, да се дотадашњи реморкер преиначи.
После темељног преуређења, када је уграђен нов јачи и савременији мотор, у бродоградилишту у Линцу, 1895, лађа постаје путнички, скоро салонски, савремени пароброд.
Нешто после Видовданског атентата у Сарајеву 1914. и ултиматума, када је Аустроугарска монархија отворено показала своју праву страну, Прво српско паробродарско друштво у намери да сачува цео свој лађарски парк (12 бродова и 53 барже) брзо шаље, 13. јула, до мирнијих вода тј. да низводно дођу до Кладова до границе са Румунијом. Пловило се углавном у групама од по три лађе, не рачунајући барже. Аустроугарска је увелико претпостављала какав ће бити српски потез и стога, два дана пре саме објаве рата Србији, прелазе у дејство желећи да присвоје српско речно бродовље да би тако још више појачали, као први ратни плен, своју трговачку флоту. Покушали су на превару да их заробе, говорећи им да је „неопходна контрола“ – варка која је само с почетка упалила...
„Делиград“, који је тада био под командом капетана Стеве Јовановића, чинио је другу групу наших лађа са „Шумадијом“ и реморкером „Крајина“. Дошавши до Старе Молдаве (румунски део Ђердапа), ради прегледа“, целе три посаде биле су заробљене и послате у заробљеништво. Оне су одмах биле замењене оближњим угарским морнарима. Српски морнари су сувише касно схватили о каквом је „прегледу“ реч, тако да их је непријатељ омео у покушају потапања својих лађа и неколико баржи.
Међутим, српска артиљерија ускоро дознаје да су наше заробљене лађе, заједно са још једним делом непријатељског бродовља скривено укотвљене недалеко од Бабакаја. Врховна команда наређује да се изврши одмазда. Истог дана командант Браничевског одреда пуковник Васић рапортира Врховној команди, 5. августа 1914, да су наши артиљерци погодили „Делиград“, који ту потону, заједно са свим укотвљеним лађама (аустроугарским и нашим), којих уопште није било мало.
Оштећење „Делиграда“ није било велико тако да га Мађари извуку и одшлепују, до Будимпеште, и оспособе га поново за пловидбу. Био је смештен, 23. новембра 1917, у зимовнику Лађмањош. Зима је те године била изузетно јака због чега су многа стара дрвета као од шале уздуж пуцала, тако да је чак и у поменутом зимовнику од јаког леда дошло до прскања, мрвљења и потапања многих лађа и баржи. Међу њима била је и наша лађа „Делиград“...
Нешто по свршетку рата, када се дно зимовника морало чистити, Мађари су понудили да нам врате назад „Делиград“. Нове власти Краљевства СХС нису имале разумевања, нити жеље да вредну и необично славну олупину приме, јер би, када су све срачунали, оправка била доста скупа, тако да су је бивши окупациони власници извукли на обалу, исекли и претопили.
Очигледно, када је почео Велики рат, стари пароброд уопште није имао среће! Постоји још податак да су у свечаној сали Првог српског паробродарског друштва, све до избијања Другог светског рата, били изложени првобитно кормило и звоно лађе „Делиград“, који су замењени 1895. у Линцу. Међутим, од ослобођења 1945. године овим нашим бродским реликвијама губи се сваки траг...
Izvor: www.politika.rs
kumbor:
Quote from: MOTORISTA on February 29, 2016, 01:59:56 pm
Quote from: kumbor on February 28, 2016, 11:00:14 pm
O upotrebi torpeda na Dunavu i ranije se pominjalo, ali bez slika. Slike pokazuju da su u pitanju zastarela torpeda od 14" - 356mm. Kako su bila neupotrebljiva na moru, jer nisu imale "razgrejač i Obri žiroskop!?", za Dunav su bila dobra. Ne znam podatke o stvarnim borbenim rezultatima.
Meni se čini da na prvoj fotki piše Engleska 18" torpeda. Ako su od 18 inča, najverovatnije se radi o torpedima Vajthed.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Припремајући документацију о ЕОН - Експедицији Особене Намене - Руској војној помоћи Србији 1914-15. године, прелистао сам и податке о енглеским и другим торпедима на Дунаву. На Дунаву нису коришћена 18инчна - 450-457мм торпеда, већ старији модели мањег калибра, спорији и малог домета. На рекама и није било потреба за првокласним, тада модерним торпедима. Брзине циља су мале, као и удаљености гађања.
Navigation
[0] Message Index
[#] Next page
[*] Previous page