PALUBA
December 12, 2019, 04:18:42 am *
Welcome, Guest. Please login or register.
Did you miss your activation email?

Login with username, password and session length
News: If you are experiencing problems during registration process, please contact us on flushroyal75@gmail.com
 
   Home   Help Search Calendar Login Register  
Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  1 2 [3]   Go Down
  Print  
Author Topic: Borbe na Savi i Dunavu 1914-1915. godine  (Read 22603 times)
 
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.
Dreadnought
Global Moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Posts: 29 150



« Reply #30 on: March 19, 2018, 03:40:51 pm »


Snimljeno 1915. godine u Karađorđevoj, u blizini današnjeg Brankovog mosta.



* karađorđeva 1915.jpg (357.1 KB. 1599x1090 - viewed 59 times.)

Logged
MOTORISTA
Writer Palube
Global Moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 34 455



« Reply #31 on: March 30, 2018, 09:06:00 pm »

Oktobar 1915. admiral Ernest Troubridge i britanski artiljerci na položajima na Banovom brdu.


* 005.jpg (58.4 KB. 600x395 - viewed 61 times.)

Logged
MOTORISTA
Writer Palube
Global Moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 34 455



« Reply #32 on: July 21, 2018, 08:35:41 pm »

Ruski top na Kalimegdanu. Ima li iko ideju o kojem se oruđu ovde radi?


* ruski top kalis.png (413.32 KB. 664x565 - viewed 45 times.)

Logged
MOTORISTA
Writer Palube
Global Moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 34 455



« Reply #33 on: August 16, 2018, 09:44:32 am »

БРИТАНСКА ВОЈНО-ПОМОРСКА МИСИЈА У СРБИЈИ 1915.

Начелник Штаба Врховне команде војвода Радомир Путник, 23. септембра/6. октобра 1914. године, затражио је од владе Велике Британије, као до тада и од Русије и Француске, помоћ у обалским топовима, минама и торпедима са пратећим људством за одбрану Београда и токова Саве и Дунава од дејстава аустроугарске речне флотиле. Британски Адмиралитет је одлучио да у Београд упути начелника британске војне мисије у Грчкој, капетана фрегате (почасног грчког контраадмирала) Хјуберта КардејлаÜ(Commander Hubert Sеarle Cardale, 1875–1940) и наредника Краљевске морнарице Принса (Petty Officer Prince), са задатком да проуче ситуацију на терену и одреде врсту неопходне помоћи. Српски посланик у Атини, Живојин Балугџић (1868‒1941), 2/15. октобра 1914. известио је Министарство иностраних дела да ради одбране Београда „долази марински официр Кардејл у територијалном оделу енглеских официра и (да) не треба да се зна да је марински официр“. При томе, Кардејл је тражио обавештење о томе да ли аустроугарски монитори оперишу и током Саве, где се налази база за њихово снабдевање, те да ли су Срби заробили топове калибра 80 mm како би знао да ли да понесе одговарајућу панцирну муницију.

Занимљиво је да је капетан долазио у униформи британске Територијалне армије (Territorial Army), скривајући да је професионални морнарички официр, иако су немачка и аустроугарска обавештајна служба у Грчкој одлично знале о коме се ради. Након доласка у Београд, 17/30. октобра, Кардејл и Принс су установили да Срби не располажу никаквим средствима за борбу на рекама ‒ изузимајући мине и торпеда које је донела руска мисија. Но, како Руси још увек нису имали уређаје за лансирање, британски морнарички официр је предложио да се одмах, од приручних средстава, изради неколико рампи за спуштање мина и бродски надводни лансери торпеда у виду сохе са клештима, који би се монтирали на мале моторне чамце и један стари реморкер депласмана 30 т и брзине седам чворова.

Први импровизовани апарат довршен је до 13/26. новембра 1914., но услед аустроугарског продора у Београд, Кардејл је 17/30. новембра био приморан да се, као и друге мисије, са Топчидерске станице евакуише у Ниш. Одмах након ослобођења града, Кардејл и Принс су се вратили и наставили рад на повећању борбене готовости Одбране Београда дуж обала Саве и Дунава. Након ступања Отоманске империје у рат (1. новембра 1914.), Дунав је добио још већи стратешки значај као веза са Црним Морем и Медитераном. Захваљујући новонасталој ситуацији, Кардејл је успео да убеди британски Адмиралитет у неопходност слања одређених снага у Београд ради борбе са аустроугарском речном флотилом. Но, како ће се касније показати, Лондон је релативно брзо одустао од планова да се у Србију упуте значајне јединице. На заседању Ратног савета одржаном 15/28. јануара 1915., донета је одлука да се наручи изградња 12 монитора класе „Инсект“, који би у деловима били транспортовани до Солуна, потом железницом пребачени до Београда и тамо склопљени.


* 001.png (463.18 KB. 941x792 - viewed 17 times.)


Професионални заповедник морнарице, „први лорд мора“, адмирал Џон Фишер (John Arbuthnot Fisher, 1841‒1920), обећао је да ће већ сутрадан Адмиралитету наложити да почне пројектовање монитора. Бродови су вођени под шифрованим називом „велике кинеске топовњаче“, и према пројектима, требало је да имају депласман од 645 тона, дужину од 70 метара, минималну заштиту (дебљина челичних плоча око 6 mm) и два топа од 6 инча (152 mm) без купола. Посаду би чинила 4 официра и 48 морнара смештених на палуби пошто мала висина трупа није пружала довољно простора за кабине. Убрзо се, међутим, показало да Ратни савет има друге планове; монитори су у суштини били намењени операцијама у Месопотамији.

Један од заговорника већег британског ангажовања на Балканском фронту, први лорд Адмиралитета, Винстон Черчил (1874–1965), одлучио је да предузме хитне мере, макар оне биле и симболичне; 19. јануара/1. фебруара 1915. донео је одлуку о оснивању „Британске војно-поморске мисије у Србији“ (British Naval Mission in Serbia) под командом контраадмирала Ернеста Трубриџа (1862‒1926).  Ернест Трубриџ је 10. августа 1914., пропустивши да спречи упловљавање немачких крстарица „Гебен“ (SMS Göben aka Yavuz) и „Бреслау“ (SMS Breslau aka Midilli) у цариградску луку, практично „сахранио“ своју поморску каријеру. Владало је, наиме, мишљење да је ово био један од одлучујућих догађаја који су довели до уласка Турске у рат на страни Централних сила. Черчил се трудио да рехабилитује свог старог пријатеља. Но, након катастрофе на Галипољу, и први лорд Адмиралитета је изгубио положај.

Британски посланик у Србији Чарлс Луис дес Грац (Sir Charles Louis des Graz, 1860–1940), већ 20. јануара/2. фебруара је о томе
известио Николу Пашића. У састав Мисије ушао је минско-торпедни одред јачине 26 морнара и краљевских маринаца под командом капетана – „привременог“ мајора Краљевске лаке морнаричке пешадије Бертрама Елиота (1880–1918) и „привременог“ поручника морнаричке пешадије Џорџа Булока, те артиљеријски одред који је чинило 24 артиљерца из састава Краљевских маринаца, под командом поручника бојног брода Чарлса Кера (1886–1965). Чланови мисије су, између осталих, били: captain (temporary Major) Bertram Nowell Elliot, R.M.L.I., lieutenantCommander Charles Lester Kerr, R.N., temporary Lieutenant George Bullock, R.M., temporary Surgeon Edward Rowland Alworth Merewether, R.N., gunner Samuel Eber Davies, R.M.A., gunner Daniel Wass, R.M.A., gunner Harry James Carter, R.M.A., sergeant Charles Arhur Pearce, R.M., gunner Alfred Thomas Herbert Fish, R.M.A., petty Officer Lewis Silvers, O.N., private Charles Edward Bird, R.M.L.I., private Fred Turner, R.M.L.I., gunner Paul Herbert Oates, R.M.A., gunner James Robert Ransom, R.M.A., able Seaman Albert Robinson.

Адмирал Трубриџ је у Србију стигао 9/22. фебруара 1915. и три дана касније званично преузео дужност од Кардејла. Кардејл је касније промовисан у почасног пуковника српске војске и одликован орденом Белог орла I степена (1916.) и Карађорђевом звездом IV степена (1916.).5 На железничку станицу Топчидер је 23. фебруара/8. марта допремљено осам британских 45-фунтовних (маса гранате) бродских брзометних топова калибра 4.7 инча (120 mm) Марк IV (4.7»/40 QF Mark IV) на мобилним лафетима система Перси Скот Марк I (Percy Scott Travelling carriage Mk. I), 1600 граната пуњених лидитом (тринитрофенол), те поморске мине и торпеда Whitehead 18»/45-см Mk.VII. Уз топовске нишанске справе, ипак, нису били достављени телескопи. Први 40-фунтовни брзометни топови калибра 4.7-ин произведени су 1886. године у Armstrong Elswick Ordnance Company (EOC). В 1888 г. Флота је примила у наоружање исти топ али за гранате масе 45 фунти (15,75 кг). Ради лакше одбране Дурбана, капетан Перси Скот (Sir Percy Moreton Scott, 1853–1924) је уместо на фиксне, морнаричке, топове калибра 4.7 инча поставио на мобилне лафете са челичним лафетима на дрвеним точковима. Ради веће мобилности, касније су развијени олакшани челични лафети (Марк 1). Paul G. Halpern Британска оружја подељена су на 4 батерије са по два топа.


* 002.png (838.15 KB. 971x770 - viewed 24 times.)


Посаду ових топова по правилу је чинило 10 људи, али како је британски контигент био мали батеријама су командовали српски официри, а уз свако оружје су распоређена по 3 британска и 7 српских артиљераца. Батерије су до 28. марта/10. априла распоређене на борбене позиције, на којима ће остати све до октобра 1915. године: батерија бр. 1, под командом артиљеријског капетана Аксентија Катића, постављена је на југоисточној падини Великог Врачара (Део српске посаде чинио је и Михаило Каракашевић, између два рата секретар београдске Општине); батерија бр. 2 ‒ 30 km источно од Београда, на обали Дунава код Гроцке; батерија бр. 3 ‒ 19 км од Београда, на обали Саве код Остружнице и, батерија бр. 4 – 16 km од Београда, на обали Дунава код Чолиног Гроба (насеље Велико Село). Истовремено, минско-торпедни одред мајора Елиота је у Сави, код Железничког моста, поставио даљински управљану минску заграду и троцевну торпедну батерију, а на обали Дунава, у висини Парне стругаре и Кланице ‒ једноцевни торпедни апарат. На Дунаву, код Смедерева, други део одреда под командом поручника Булока монтирао је једну четвороцевну торпедну батерију.

Након пропасти идеје о мониторима класе „Инсект“, британски посланик Луис дес Грац, војни аташе Џорџ Филипс (1863–1921) и адмирал Трубриџ неколико пута су молили заповедника Средоземне флоте на Малти да се у Београд допреми барем један торпедни чамац дужине 18 m (60 стопа) и брзине 18 чворова. Коначно, у Валети су одлучили да једну ненаоружану баркасу са дрвеним коритом адаптирају у торпедни чамац и упуте је у Србију.Застарела оклопна фрегата „Егмонт“ (HMS Egmont) је од 1901. године била у функцији пловеће базе стациониране у Великој луци Ла Валете. Током 1912, „Егмонт“ је одвучен у британско бродоградилиште Чатем, а улогу војно-поморске базе Медитеранске флоте преузела је тврђава Св. Анђело. Због очувања традиције, тврђава је класификована као „Брод Његовог Величанства Егмонт на копну“. Са фрегате „Егмонт на води“ је 1912. године скинута парна стражарска баркаса која је служила за везу са копном и предата на употребу новој бази „Егмонт на копну“. Почетком марта 1915., база је овај застарели парни чамац наменила као помоћ мисији у Србији; у бродоградилишту Велике луке на његовом прамцу је монтиран трофунтовни брзометни топ система Хочкис калибра 47/40 mm Mark I а на боковима – два надводна торпедна апарата система Дена Кардигана (у виду сохе са клештима) за торпеда 18» (450 mm) Mark V.

„Нови“ торпедни чамац (дужине 45 стопа или 13.6 m, са максималном брзином од 12 до 16 чворова) отпремљен је у Солун. Како би баркаса на теретном вагону могла да пролази кроз тунеле у солунској луци је демонтирано наоружање и надградња са димњаком. У зору 8/21. марта 1915., чамац је у тајности укрцан на железничку платформу и упућен за Србију. Да би обманули грчке царинске органе и немачке обавештајце, Бритннци су још у јануару 1915. године из Солуна у Београд железницом послали 32 тоне експлозива и мина под царинском декларацијом „паприка – љута (врела) роба“. „Тајни товар“ је кроз неколико дана стигао у Београд; баркаса је у чукаричком бродоградилишту поново монтирана и додатно наоружана једним митраљезом калибра 7 mm система Максим М1909. Торпедни чамац је званично носио назив „H.M. Picket Boat, Tender to H.M.S. Egmont“. Но, у историји је остао забележен као „Терор Дунава“, како га је назвала сензационалистичка штампа епохе.


* 003.png (192.75 KB. 1125x444 - viewed 24 times.)


„Терор Дунава“ је на аустроугарске трупе имао више психолошки него стварни учинак. Поручник Кер је извео неколико безуспешних акција против монитора и највише ефекта је имао дејствујући против пешадије и пионирских одреда који су уклањали мине или радили на понтонскимостовима. Као највећи успех забележена је акција изведена априла 1915., која је, у суштини, представљала неупех изазван забуном. Наиме, да би заварало српску „флотилу“ и артиљерију, али и изазвало дејство српских топова и тиме открило њихове позиције, аустријско Министарство војно је крајем фебруара 1915. године у бродоградилишту „Првог дунавског паробродоског друштва“ у Будимпешти наручило изградњу лажног монитора, тзв. „брода-мамца“ – макете налик на монитор „Марош“. Макета је израђена од дрвета и платна, била је дуга 50 m, са газом од 1.1 m, а опремљена са два лажна топа калибра 150 mm и металним димњаком који је испуштао вештачки произведен дим. Макета је довршена 25 марта/7. априла 1915. и за два дана је помоћним војним паробродом „Алмош“ допремљена Дунавом на позицију 8 km удаљену од Београда.

„Алмош“ је до 1914. био путнички брод будимпештанске „Краљевске угарске поморско-речне бродарске компаније“ из Будимпеште. Аустријанци су покушали да изазову српску артиљерију да дејствује по лажном монитору. Да би ситуација изгледала што уверљивије, заклоњен иза макете, монитор „Енс“ је из топова калибра 12 cm испалио два хица. Но, српска обавештајна служба је од резидентуре у Румунији добила информације да се ради о лажном броду тако да артиљерија није одговарала на провокације. Разочарани неуспехом, Аустријанци су у зору 29. марта/11. априла, помоћном оклопном топовњачом „Линц“, „бродмамац“ отпремили до Земуна и укотвили га уз болнички пароброд „Трајзен“. „Линц“ и „Трајзен“ су до 1914. године служили као путнички пароброди DDSG. У ноћи 9/22. и 10/23. априла торпедни чамац поручника Кера је дрвену макету погрешно идентификовао као монитор „Кереш“ и на њега испалио два торпеда. Како је дрвена конструкција имала далеко мањи газ од нормалних монитора, оба торпеда су прошла испод макете; један је експлодирао на обали док се други заглавио у муљу.

Стража на правом монитору „Кереш“ приметила је торпедни чамац и на њега отворила ватру из Шкодиног топа 66 mm/Л26. У паници, артиљерци нису скинули чеп са навлаком тако да је граната експлодирала у цеви разневши оруђе. Заварани двема експлозијама, Британци су се у 14.20 часова вратили у Београд, уверени да су погодили аустријски монитор. Након ове акције макета је лежала у Земуну све до почетка октобарске офанзиве 1915. године. Још једна акција британске баркасе против аустријских монитора, изведена 4 /17. маја, такође је прошла без већег успеха. Ипак, да ли у недостатку правих информација или у пропагандне сврхе, савезници су подржали верзију о потапању „Кереша“. Тако је 17/30. јуна 1915. поручник бојног брода Чарлс Кер за „потапање монитора Кереш“ декорисан британским орденом „За предану службу“, 6/19. новембра 1915 – орденом Карађођеве звезде IV степена, 5/18. марта 1916. – орденом Белог орла IV степена, 28. јула/10. августа 1917 – француским Ратним крстом. Коначно, 25. априла/8. маја 1917., британски Наградни суд донео је решење о додели новчане награде у висини од 514 фунти стерлинга посади „H.M. Picket Boat“ ‒ Tender to H.M.S. Egmont for the destruction of the armed enemy monitor Keresh“.

Аустријанци су 23. септембра /6. октобра 1915. започели артиљеријску припрему за предстојеће форсирање Саве и Дунава. До тада су у Земуну саградили још једну дрвену макету патролног чамца, која је само током једне ноћи, у операцијама од 23. дo 26. септембра/6. до 9. октобра примила око 100 артиљеријских погодака. Аустроугарско-немачка артиљерија је током првог дана онеспособила британску батерију бр. 1 на падини Великог Врачара; наредник Чарлс Пирс је скинуо затвараче са топова и послуга је одступила у позадину, напуштајући неупотребљива оружја. Батерија бр. 4 је 24. септембра/7. октобра са Чолиног Гроба привучена у сам град, на Баново Брдо; но било је исувише касно да учини било шта за одбрану Београда. Око 11:00 часова две гранате немачких тешких оружја погодиле су складиште муниције и потпуно га уништиле.

Два топа батерије бр. 4 нису претрпела оштећења, али су услед експлозије погинули српски преводилац и један артиљерац док су артиљерци Краљевских маринаца Хари Картер и Семјуел Дејвис те други српски преводилац рањени. Истог дана (24. септембра/7. октобра), око 21.00 час, поручник Кер је покушао да уништи парни торпедни чамац али, услед јаке артиљерисјке ватре није успео да приђе речној обали. Српски војници су 25. септембра/ 8. октобра у 04.00 часа са баркасе скинули митраљез и, убацивши ручне бомбе у крмени део, потопили „Терор Дунава“. У то време мајор Елиот је лансирао сва торпеда из троцевне батерије код београдског Железничког моста на Сави док је поручник Булок успео да лансира само један торпедо из четвороцевне батерије постављене код Смедерева. Након тога, мино-торпедни одред је под командом Елиота, преко Торлака одступио ка Ћуприји – бази руског инжењеријског одреда.


* 004.png (715.55 KB. 943x817 - viewed 22 times.)


У Ћуприји су се 27. септембра/10. октобра окупили чланови руске минерске команде, француске „Мисије Д“, британске војно-поморске мисије и посада батерије бр. 1. Ово људство је 3/16. новембра из Ћуприје стигло у Битољ, одакле је железницом пребачено до Солуна. Тако су, заједно са српском војском, у повлачењу преко Албаније учествовале само посаде британских
батерија бр. 2, 3 и 4. Помињујући остатке енглеског артиљеријског одељења у Србији, Бранислав Нушић је забележио превасходну симболичку важност њиховог присуства: „Ови туђинци, који су до пре неки дан бранили српску престоницу, зашли су сад у српске планине да са нама заједно поделе судбину једнога несрећнога народа. Кренули отуд, са далеких северних острва, пребродили пространа мора да нам донесу не толико помоћ колико веру да у овој гигантској борби нисмо сами, да је до нас кадра допрети рука моћних, да над нама бди брига моћних“.

Када је 26. септембра/9. октобра 1915. године Београд пао у непријатељске руке, једна батерија је била на левом крилу, друга на десном, а трећа у центру борбеног распореда српске војске. Поручник Кер је прекомандован у штаб генерала Михаила Живковића и добио је команду над све три британске батерије. Батерије су 12/25. октобра, преко Младеновца, Тополе и Крагујевца стигле у Крушевац, одакле су 22. октобра/4. новембра железницом транспортоване у Ниш. Батерија бр. 2 је заузела борбену позицију према Алексинцу, док су батерије бр. 3 и бр. 4 постављене према Јужној Морави, на положајима 5 км удаљеним од сваке путне комуникације. Батерија бр. 3 је практично била недоступна пошто се налазила на узвишењу које је од најближег пута делио мочварни терен. Када је 30. октобра/12. новембра издато наређење за повлачење према Приштини, топови Треће батерије, тешки преко две тоне, безнадежно су се заглавили у блату и морали су бити напуштени. Тако је пручник Кер наставио повлачење са четири од првобитних осам оруђа. Британци су 3/16. новембра стигли до Мердара, где су посаде биле принуђене да униште и топове батерије бр. 2. Батерија бр. 4 је 13/26. новембра доживела удес; приликом преласка једне речице, конструкција моста није издржала тежину топова и једно оружје је пропало у корито. Тако је преостао само један топ; 20. новембра/3. децембра 1915., услед немогућности даљег транспорта, и он је уништен како не би пао у руке непријатељу.


Бранко Богдановић

www.andricevinstitut.org

Logged
Pages:  1 2 [3]   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.02 seconds with 24 queries.