Mercatum Liuada (Ливађе)

[Deligrad]

MERCATUM LIUADA (ЛИВАЂЕ)

Село Ливађа се налази на падинама Копаоника 3 км североисточно од Брзеће ка Брусу. Оивичено је са севера Сребрначком реком (Паљевштицом) и Брзећком реком са југоистока. Насеље се налази у питомој ували на благој јужној и југоисточној падини ка Брзећкој реци на надморској висини 900 до 1060 метара. Ливађе је имало веома повољне геоморфолошке услове за настањивање чиме су посебно доприносиле хидрогеолошке карактеристике (велики број сталних и повремених извора солидне издашности).
Три Дубровчанина су 24. августа 1405. године (Lett. 1401-1567) позвана пред суд. Курир је једног од њих нашао у Руднику, другог “in quadam uilla uocata Liuada, in qua fit mercatum contrate Sclauonie”, трећег у Плани.  Mercatum Livada се сасвим извесно налазио на простору данашњег поткопаоничког села Ливађа.
Ливађу као некадашње рударско насеље К. Јиречек више пута спомиње и у својој Историји Срба када говори о надалеко познатој “Сребрној планини” и њеном рудном богаству.  На другом месту наводи како се у долини Грашевачке реке, у дужини од 6 сати хода, протеже велико шљакиште у чијој се непосредној близини налази споменуто село Ливађе. По њему, шљакиште сведочи о постојању средњовековне топионице сребра.  Међутим, док су савремена археолошка и рударско геолошка истраживања потврдила постојање средњовековног рударског насеља у Ливађи исправила су Јиречекову претпоставку о топионици сребра јер је главни производ средњовековне топионице у Ливађи било гвожђе, секундарни олово а тек узгред се добијало и сребро.
Ни Феликс Каниц није пропустио да запази и забележи стара вртла, хрпишта и запустела рударска окна на источним падинама Копаоника, око Брзећа и Грашеваца, па с тим у вези и да истакне значај Ливађа у коме су у XV веку боравили Дубровчани.  Почетком XX века је и А. Поповић споменуо Ливађе при најбрајању места са траговима рударских радова на Копаонику (Ковачи, Ливађе, Запланина, Ђерекаре, Остраће, Копориће, Врхлаб – Беласица и Трепча).
Треба напоменути да је главни извор и Каницу и Јиречеку за Ливађе, по свему судећи, био Јосиф Панчић који је, још 1869. године, описујући рудна места на Копаонику навео: “Најважније место лежи на североисточном подножју Копаоника од сутоке Беле реке и Добродолске реке (Брзећке реке) до испод Грашеваца. Ту се налазе на простору од близу 6 сати на небројеним местима грдне гомиле згуре и свакојаке зграде, ту се чују највише и оне скаске, којих сам пре споменуо, о варошима и њином богаству, о беснилу њиних становника и о којекаквим чудноватим пропастима, које су се ту догађале, а то све показује, да је некада у Грашевачкој (Брзећкој) реци рударска индустрија јако цветала. Када је то било, колико је трајало, ко је покретао ту живу рударску радњу, да ли је ту заиста топљено сребро, као што се из згура закључити може и откуд су се те велике масе руда доносиле, то нам је за сада непознато...”.
Прво озбиљније теренско истраживање копаоничких рудокопа обавио је В. Симић који је закључио да се у Ливађу налазила дубровачка колонија са седиштем управника самоковских и грашевачких топионица.  Ове мишљење не треба олако одбацити јер је још С. Тројановић уочио да је пут, преко села Шипичина и Сувог Рудишта, Ливађе директно повезивао са долином Ибра а други пут преко Ђерекара и Судимља са долином Топлице.  Трећи је, наравно, преко данашњег Бруса водио долином Расине било према Крушевцу било према Кознику. И као што је данас Брзећа важна комуникацијска раскрсница на Копаонику то је у средњем веку било Ливађе. Mеђутим, треба нагласити да путописци који су пролазили тим крајевима у XVI веку премда наводе нека села у непосредној близини (као на пример Ђерекаре) не спомињу и Ливађе што значи да је оно већ у XVI веку изгубило сваки иоле већи значај.
В. Симић, у споменутом раду, наводи да су остаци грађевина видљиви на терену али на жалост не даје њихову тачну локацију. При рекогносцирањима и сондажним ископавањима вршеним задње две и по деценије ове рушевине нису откривене.  Ни мештани незнају да кажу ништа конкретно о њима.  Приликом истраживања 1998. године откривено је и сондирано, на потезу Црквиште, гробље са масивним хоризонталним надгробним плочама „све на редове“. Пошто у гробовима није било прилога није било могуће прецизније датовање некрополе.  У долини Сребрничке реке, испод Мунцела на потесу Вигњиште, уочавају се остаци троскишта као и зарушена стара рударска окна и комади опеке. Згура је сконцентрисана у неколико купа што уз сам назив потеса и постојања комада опека говори да се на том месту топило гвожђе. У горњем току Сребрничке реке код Паљевштице налазе се још два троскишта у чијим је узорцима доказано постојање олова па се могу сматрати мешовитим. Поред ових троскишта у долини Брзећке реке од Гаврановца па до Грашеваца налазе се бројна троскишта топионица олова и гвожђа па се ова долина може сматрати центром средњовековног рударења и прераде гвожђа источног Копаоника. Поред гвожђа топљено је и олово а вероватно и сребро али су они имали мањи значај. По мишљењу В. Симића производња гвожђа у долини Брзећке реке имала је превасходну улогу снабдевања гвожђем рударских центара Запланине, Белог Брда и околних рудника.