Deligrad
zastavnik
 Offline
Gender: 
Posts: 1 241
Нема дoбрих закoна без дoбрo наoружане војне силе
|
 |
« on: December 13, 2010, 09:34:07 pm » |
|
Југословенско РВ и ПВО у лето 1968. године
Совјетско руководство, на челу са Брежњевим, решило је да прекине демократске процесе у Чехословачкој па су тако трупе Варшавског уговора ушле у Праг ноћу 20/21. августа 1968. године. Генералштаб ЈНА је улазак трупа Варшавског уговора у Чехословачку и гушење тзв прашког пролећа сматрао врло озбиљним и упозоравајућим. Данас знамо да је ту било и мало претеривања бар што се тиче совјетских планова за напад на Југославију али то у то време није изгледало тако.
Свуда је стање приправности подигнуто на највиши ниво али је понегде долазило и до комичних ситуација, поготово у срединама у којима су команданти нижих јединица схватили да је напад на Југославију "готова ствар". Тако су, на пример, на аеродрому Сомбор који је био центар за обуку војника за рад у ваздухохопловно-техничкој служби ископани ровови и одређени број војника је с пушкама и пушкомитраљезима, уз малу количину ручног противоклопног оружја, чекао тај напад. Одједном је стигла вест како је на улазу у Суботицу, на железничкој прузи, већ стигла једна совјетска тенковска бригада спремна да нападне. Настала је узбуна и сви су кренули у ровове, а ухваћено је и неколико дезертера. Узбуна је била и у Суботици где се очекивао први напад. Убрзо је утврђено да је реч о совјетским тенковима који стоје натоварени на железничкој композицији, али с оне страну југословенске границе и које ми нисмо пустили да крену даље. Већ су и југословенске јединице за противоклопну борбу заузеле ватрене положаје. На сву срећу, након кратких преговора установљено је да су то тенкови које је Југославија, купили у Совјетском Савезу који жели да их тачно у року испоручи. Изгледа да су Руси хтели показати како више неће бити прекида уговорених обавеза у наоружању, као што је био случај у време Информбироа. Ипак, то није у многоме променило раположење код Југословена. И даље је владало уверење да треба бити на опрезу.
Руси су и даље, после чешких догађаја, врло прецизно и у заданим роковима испоручивали борбену технику коју је Југославија куповала код њих. Такође, нудили су стално и нове ствари. Па ипак, постојао је разлог зашто је југословенско руководство остало неповерљиво према њима. Југославија је непосредно пре чешких догађаја расформирала оперативне јединице северно од Саве и источно од Мораве. А након тих догађаја појавила се на врху Панонске низије врло моћна совјетска војна формација "под фирмом" снага Варшавског уговора. Она је ту остала и након што се смирило стање у Чехословачкој. Било је очито да та импозантна армада није ту само ради Чеха. Али, ако није због њих, шта би онда могао бити други разлог? У ствари, изгледа да ни сами Руси нису до краја рашчистили то питање али то овог пута излази из тема нашег текста.
Ако би до агресије ипак дошло сматрало се, не без разлога, да би први удар претрпело РВ и ПВО Југославије па је због тога једна од првих мера по интервенцији у Чехословачку било је и преформирање Команде РВ и ПВО по новој формацији 20. августа 1968. године. Због свега тога погледајмо, овог пута шта је у то време предузето у погледу повећања борбене готовости овог вида ЈНА.
Јединице ВОЈИН
У погледу предупређења изненадног напада кључну улогу су требале да имају снаге јединица ваздушног осматрања, јављања и навођења (ВОЈИН).
На основу закључака и одлуке команданта РВ и ПВО рађена је 1966 и 1967. године студија организације система ВОЈИН на територији СФРЈ а њена реализација је започела 1968. године са намером да се потпуно оствари до 1970. године. Нешто касније започело се са радома на студији о развоју органа и јединица за електронска дејства и противмере у РВ и ПВО. До тада није постојала једна овако детаљно разрађена студија. Разрада је почела 1968. а завршена је маја 1969. године. Реализација замисли по истој требало је да се оствари 1975. године.
После догађаја у Чехословачкој и притиска источног лагера на челу са СССР на Југославију указала се хитна потреба да се јединице ВОЈИН и цео систем ВОЈИН реорганизују. То је урађено од 01.09.1968. г. до 31.12.1970. године. Да би систем ВОЈИН представљао чврсту целину са максималном могућношћу искориштења технике и потпуно задовољио постављеним захтевима, ступиле су у дејство тешке чете ВОЈИН Качарево и Сисак (радари П-14) а активирани су и следећи нови радарски положаји: Доњи Михољац, Бели Манастир, Суботица, Неготин, Димитровград, Копривница.
Током 1968. г. у циљу обезбеђења непрекидности рада и заштите људства и технике у условима АБХ напада израђени су следећи објекти:
- за центар ВОЈИН 1.пука ВОЈИН
- за центар ВОЈИН 5.пука ВОЈИН
- за тешку чету ВОЈИН (П-14) 1. и 5. пука ВОЈИН
- за чету командовања 1.пука ВОЈИН
- Осматрачке станице чета ВОЈИН Превлака, Љубљана, Куманово, Пула и Вис
Од 01.09. до 01.12.1968. на бази новонастале ситуације створене чехословачким догађајима и одлуке команданта РВ и ПВО разрађена је нова формација јединица ВОЈИН која је требало да омогући бољу оперативност у раду и да се јединице и команде прилагоде ново насталим потребама (новој техници и насталој ситуацији у односима са источним лагером). Расформиране су команде батаљона, чете ВОЈИН организацијски су везане за команду пука ВОЈИН. Формирано је пет Ц(ентара) ВОЈИН уместо два Ц(ентра) ВОЈИН. Формиран је и 3. пук ВОЈИН и 1 самостални батаљон ВОЈИН.
Новом формацијом су формирана четири вода за електронско извиђање и ометање. У односу на претходну формацију, нова је била повећана за 50 официра, 27 подофицира и 58 војника. Планом развоја, формирање јединица ВОЈИН по предложеној формацији било је предвиђено до 31.12.1970. године. На овако дуг рок развоја утицао је недостатак старешина. Ове старешине, школе су требале да обезбеде до краја 1970. године.
Још у току 1967. г. предузете су све мере да се што више старешина преобучи на новој техници. Преобука је почела 1967. године али је највећи број преобучен 1968. године када је преобука вршена у СССР-у и земљи. Курсеви преобуке су трајали 3 до 5 месеци. Преобучено је :
- у СССР-у 99 официра и подофицира
- у земљи - 111 официра и подофицира
Мада је преобука била квалитетна, а нарочито она у СССР-у, старешине у почетку нису могле дати оно што се од њих тражило али касније уз малу праксу добро су се снашле.
По плану РОН преоружавање је почело 1967. године и највећим делом остварено 1968. године. Уведена су нова средства аутоматизације и радарска техника у јединицама ВОЈИН. Да би се постигле боље могућности осматрања, јављања и навођења набављена је у СССР-у нова опрема. Новонабављена техника је систем ВОЈИН у целини учинила савременим, за то време, што је имало видног одраза на подизање борбене спремности РВ и ПВО за одбрану земље. Набављена су и уведена:
- средства аутоматизације : АСПД-1 (2Б, 6Б, 8Д и 15Д) и уређај КАСКАД.
- радари: П-14, преправљен П-30 у П-35, ПРВ-11, П-12
- набављена су и два уређаја за ометање СПБ-7 а од радара произведених у домаћој индустрији уведен је радар ОАР-61
- у току 1968. године јединице ВОЈИН су добиле нова средства везе. Стара средства везе са малим капацитетом знатно су утицала на оперативност рада. Ово се нарочито испољило на ВКТ станице, везе земља-ваздух. Набавком и увођењем нових средстава везе, оперативност рада се побољшава као и квалитет. Нове радио-станице су биле: Р-102, Р-118, Р-103 и Р-824. Обзиром на несигурност РР и радио веза у рату, одлучено је да се приступи повезивању елемената ВОЈИН директном жичаном везом.
На бази претходних разматрања и процене дошло се до чврстих закљужака да за један наредни Електронски рат морамо имати јединице и средства за учешће у једном оваквом рату.
У том циљу формирана су 4 вода за електронско извиђање и ометање, обезбеђене су две комплетне станице, обучено је 12 старешина у земљи и 7 у СССР-у. Предузете су мере да се организација ове службе усаврши и обезбеди нова техника.
После чехословачког догађаја, указала се потреба да се систем ВОЈИН обезбеди са радарском техником западног порекла чије перфомансе нису познате источном блоку. Одлука је донета 1968 а реализована је 1969 и 1970. Ова средства су искоришћена за ојачање система ВОЈИН у централном делу наше земље (тада су набављена 4 радара са свим средствима аутоматизације).
Те 1968. године уведен је технички ВЕС у јединице ВОЈИН. Нова формација је предвиђала да свако радно место опслужује инжињер електронике, радарски техничар или радарски механичар. Да би се школовао овај кадар одлучено је да се сав технички кадар за јединице ВОЈИН школује у Рајловцу.
Наше станице за навођење Стари Бановци и Бихаћ постизале су одличне резултате у навођењу ловаца. У 1968. години остварено је прво навођење надзвучних ловаца у нашој земљи. 16 официра за навођење школовано је у СССР-у а 20 у земљи, углавном у 1968. године.
Класична идентификација је била застарела, узимала је много времена и није била увек сигурна. Код нас је први пут 1968. године уводена аутоматска идентификација помоћу електронског питача (НР2) и одговарача (СРО-2). Ови идентификатори уведени су само на борбеним авионима. Људство је обучено у СССР-у и земљи.
Обзиром на несигурност РР и радио веза у рату одлучено је да у току 1968. године се приступи повезивању елемената ВОЈИН директном жичаном везом.
Нешто пре интервенције у Чехословачкој јула 1968. године усвојена је инструкција којом су били регулисани степени борбене спремности и мере за њену реализацију. За време вежбе “Авала” и након ње извршена је преорјентација система ВОЈИН према нашим источним и северним границама где је тај систем раније био ослабљен и није одговарао новонасталој систуацији. Разрађена је варијанта ратног плана за случај агресије од стране земаља чланица Варшавског уговора. У септембру 1968. године поседнуто је командно место 15. дивизије ПВО а била су у завршној фази изградње командна места Команде РВ и ПВО “Мироч” и 11. дивизије ПВО са тиме да оба буду поседнута у 1969. години. Донета је одлука да се током 1969. године изгради 120 покривених капонира за заштиту авиона а да се касније израда истих настави.
Наравно, и у јединицама ВОЈИН је долазило до грешака које су због напете ситуације повремено попримале озбиљне размере. Ево једног примера.
У Батајници као великој ваздухопловној бази владала је тих дана стална приправност. Авиони су били распршени по ивици аеродрома, а чак и пилоти опитног центра били су укључени у приправност с неколико авиона типа Јастреб и са једним ловцем Миг-21 који је био на испитивању. Једнога дана, већ пред сумрак, осматрачки радари најавили су нешто сумњиво што су протумачили као ваздушни десант који је још на великој даљини, али се приближава. Није било баш уобичајено вршити десант пред мрак, али се посумњало да је то неко совјетско изненађење. Одмах су полетели авиони Миг-21 по одељењима и радарски оператор их је упућивао у њихове секторе и на задану висину. Чак су и опитни пилоти такође полетели са својом малом јединицом Јастребова.
Радарски оператор је мирним гласом поређао авионе по висини и по зонама које су дате шифрираним ознакама. Велики ваздушни десант имао би и јаку ловачку пратњу с којом су се требали позабавити Мигови, а Јастреби су били идеални за дејство по транспортним авионима на малим висинама где би искакали падобранци. Као осињак жељан некога да нападне, југословенска ловачка одељења су тутњале небом поређане по висини од 500 м до 7000 м.
"Шта је?", прекинуоје ћутање вођа одељења Мигова.
"Чекај", био је једини одговор што га је добио с торња.
На крају се, срећом, испоставило да је то била лажна узбуна због погрешне слике на екрану осматрачког радара. Срећа, што тада неки путнички авион није изашао изван своје утврђене трасе у коридору, јер се у сусрету с тим летећим осињаком не би добро провео. Но, све је добро завршило, а Јастребови су се спустили задњи, када је већ био потпуни мрак.
Свакога дана у контроли је био по један генерал из Команде Ваздухопловства. Тога дана, када се очекивао "десант", био је то Мирко Бурић. Када је дошло до гужве и када су сви појурили на своје положаје, чуо се и његов глас с јаким црногорским нагласком: "Дајте ми оружје, нећу да се гушам с њима". У контролном торњу било је само неколико старих америчких аутомата Томсон, па је Бурић стао испред контролног торња с "Томи Ганом" у руци и чекао. Када му је дозлогрдило, отишао је да попије црну кафу код Ђуке кантињерке.
|
