Kratak pregled ratnih operacija u Srbiji 1914

[Deligrad]

RATNE OPERACIJE U SRBIJI 1914. GODINE



Opredelivši se za ofanzivu protiv Srbije u skladu sa željama austrougarske Vrhovne komande, general Poćorek se našao pred dilemom - da li da krene odmah preko donje Drine samo sa 5. armijom, koja je 12. avgusta završavala koncentraciju, da bi se iskoristilo prisustvo 2. armije u Sremu (za koju mu je rečeno da će 18. avgusta početi da se prebacuje u Galiciju), ili da sačeka još pet - šest dana dok se i 6. armija ne prikupi i spremi za operacije. Poćorek se odlučio za prvu alternativu, računajući da se Srbi, ugroženi bočno 2. armijom, neće angažovati glavnim snagama u severozapadnom uglu zemlje, tako da će 5. armija stići do Valjeva bez velikog otpora za pet dana (100 km). Na Poćorekov zahtev da 7. pešadijska iz 2. armije sadejstvuje ofanzivi 5. armije prelaskom Save kod Šapca i Kupinova, austrougarska VK je 9. avgusta dopustila samo da ona zauzme Mačvansku Mitrovicu i Šabac, a da se nizvodno na Savi demonstrira bez prelaska na drugu obalu. Za Srbe se, u Poćorekovom štabu, pretpostavljalo da im je glavnina (četiri do pet divizija) na prostoriji Aranđelovac, Mladenovac, Palanka. Mnogo je uzbuđenja 11. avgusta izazvala (pogrešna) vest da se srpska glavnina počela pomerati prema donjoj Drini, ali se nije odustalo od donetih odluka.
Vojvoda Putnik je ostao pri strategijskom dočeku kako je bilo predviđeno ratnim i početnim operacijskim planom. Dotle je samo Užička vojska upala na bosansku teritoriju, potisla graničnu zaštitu i utvrdila se polukružno na visovima istočno od Višegrada.

CERSKA BITKA

Poćorek je 12. avgusta krenuo još neprikupljenu 5. armiju dolinom Jadra pravcem ka Valjevu, a 6. armiju je nameravao da 18. avgusta uputi koncentrično na Užice. NJen XV armijski korpus je do 17. avgusta imao da drži srednju Drinu severno i južno od Višegrada, a XVI armijski korpus da odbaci Crnogorce da bi 17. avgusta stigao na Lim, na odsek Priboj—Rudo, odakle bi narednog dana nastavio za Užice. Ne računajući detaširane trupe radi obezbeđenja bokova ili održavanja operativne veze, što je na ovom planinskom zemljištu značilo izgubiti ih za rešavajuću bitku, Poćorek je, dakle, sa tek mobilisanim trupama pošao dvama razdvojenim, gotovo divergentnim pravcima na protivnika velikog ratnog iskustva koji je dao dokaze o svojoj borbenosti i efikasnosti. Ipak je Konrad to odobrio depešom od 14. avgusta i primio na sebe svu odgovornost za operacije.
Zbog zakašnjenja mosnih parkova, 5. armija nije mogla da pređe Drinu sa šest kolona na širokom frontu kako je nameravala. Do večeri 12. avgusta iz XIII AK prešla je 42. pešadijska divizija glavninom kod Zvornika, 36. pešadijska divizija se sva prebacila na desnu obalu severno od Loznice, a iz VIII armijskog korpusa samo je prethodnica 9. pešadijske divizije prebačena na drugu obalu severno od Lješnice; 21. divizija, tek stigla na Drinu zamornim maršem, zanoćila je 12/13. avgusta na levoj obali. Na nepreglednom terenu vrbaka i visokog kukuruza, srpski granični odredi, pre svega četnici, dali su uporan otpor, a mestimično prelazili i u protivnapade. Austrougari se nisu odmakli daleko od reke. Na Savi, 2. armija je imala lakši posao: 62. brigada 31. pešadijske divizije (IV armijskog korpusa) prešla je kod Klenka i zauzela Šabac uz slab otpor, a šest bataljona 29. pešadijske divizije (IX armijskog korpusa) prebacili su se gotovo bez otpora u Mačvansku Mitrovicu. Dalje nizvodno demonstrirala je  se samo artiljerijom i rečnom flotilom.
U Srpskoj Vrhovnoj komandi je još pre podne 12. avgusta zapaženo da neprijatelj preduzima nešto ozbiljno na severozapadnorn frontu, pa je oko podne naredila da se 2. i 1. armija pomere u pravcu severozapada za neka dva dana marša. Oslobađajući se postepeno predratne ideje da će glavni napad doći sa severa, moravskim pravcem, a na osnovu potpunijih izveštaja, po podne istog dana vojvoda Putnik je doneo odluku da krene u protivofanzivu na severozapadnom frontu, pa je naredio 2. armiji da Šumadijsku diviziju I poziva uputi na Šabac, a sa Moravskom divizijom I poziva, Kombinovanom divizijom I poziva i Konjičkom divizijom, koja joj je stavljena pod komandu, da obrazuje oko Uba armijsku rezervu za udar u bok glavnih neprijateljevih snaga ako bi on sa fronta Šabac - Obrenovac krenuo na Valjevo. Užičkoj vojsci je naređeno da preduzme ofanzivu protiv Višegrada kako bi što više trupa privukla na sebe.
Tokom 13. avgusta austrougarska 5. armija je izbila tek do podnožja visova koji prate dolinu Drine. NJena 42. divizija je stigla do ušća Drinjače. Na Savi, austrougarska 2. armija je ostavila u Mitrovici dva bataljona, a 62. brigada, kojoj je naređeno da drži Šabac bezuslovno, utvrdila se na južnoj ivici grada. Na srpskoj strani, 3. armija je uputila na Drinu i Savu pojačanja iz Drinske divizije I poziva. Šumadijska divizija I je zanoćila 13/14. avgusta između Velikog Bošnjaka i Koceljeve, Kombinovana divizija I poziva između Banjana i Uba, Moravska divizija I poziva između Uba i Lajkovca, Konjička divizija kod s. Venčana, Moravska divizija II poziva kod Lazarevca, Timočke divizije I i II poziva kod Aranđelovca.
Tog dana je u Srpskoj Vrhovnoj komandi primljena depeša vrhovnog komandanta ruske vojske sa zahtevom da srpska vojska pređe, kako je formulisano, u rešavajuću ofanzivu protiv Austrijanaca. Istog dana upitala je ruska vlada srpsku vladu zašto srpska vojska ne prelazi u ofanzivu. Odgovoreno je da se srpska vojska već nalazi u ofanzivi. I francuska vlada je zatražila da Srbi pređu u ofanzivu. Pred očima ruske i francuske vrhovne komande lebdela je predratna ideja o rešavajućoj bici koja će odlučiti rat za nekoliko nedelja, u koju treba baciti poslednjeg čoveka.
Narednog dana, 14. avgusta, 5. armija, mestimično uz teške borbe, potisla je Loznički i LJešnički odred za desetak kilometara. NJena 21. pešadijska divizija počela je da se penje na Cer, osetno uznemiravana četnicima, a 42. pešadijska divizija, udaljavajući se sve više od glavnine, stigla je do LJubovije. Šabački odred, kojem su se pridružili prvi bataljoni Šumadijske divizije I poziva, potisnuo je 62. brigadu u Šabac, gde joj se pridružila 13. marševska brigada Letovski iz 5. armije, pa je komandant austrougarske 2. armije naredio da se prebaci u grad cela 29. pešadijska divizija a privučena je i 7. pešadijska divizija. Na kraju dana, oko 19 časova, Srpska Vrhovna komanda je naredila da se 2. armija grupiše na reci Dobravi radi napada na Šabac, 3. armija da se sva okrene Drini, a 1. armija da se rasporedi jednom divizijom kod Uba, a dvema kod Valjeva.
Još uvek je Srpska Vrhovna komanda vervala da velike neprijateljeve snage dolaze i iz Srema. Ipak se već gotovo sva angažovala u severozapadnom uglu zemlje. Ali ubrzo iz naknadnih izveštaja postalo je jasno da glavni napad dolazi sa Drine; a pomoćni preko Šapca, pa 15. avgusta u 3 časa i 15 minuta vojvoda Putnik je poslao nova naređenja: Šabac će napasti Šumadijska divizija I poziva; Kombinovana divizija I poziva i Moravska divizija I poziva skrenuće na Tekeriš da udare u desni bok neprijateljevih glavnih snaga koje nadiru dolinom Jadra, dok će ih 3. armija zadržavati frontalno. Konjičku diviziju upućuje u Mačvu u izviđanje, za vezu i obezbeđenje unutrašnjih krila 2. armije. Vrlo je smela odluka izazvati bitku između Šapca i Cera (25 km), u operativnom obuhvatu dveju neprijateljevih grupa, što se na oskudnom prostoru moglo pretvoriti u taktički obruč. Ali Srpska Vrhovna komanda se još uvek nije oslobodila brige za severni front. Reagujući na demonstracije neprijatelja, Timočke divizije I i II poziva zadržane su kod Lazarevca naređenjem od 8 časova i 15 minuta 15. avgusta.
U Štabu 5. armije se očekivalo da će do rešavajuće bitke doći tek na valjevskim položajima kod Kamenice, pa su trupama postavljeni udaljeni marševski ciljevi na putu Šabac—Krupanj koji nisu dostignuti: 11. Brdska brigada (iz neposrednog sastava 5. armije) i 13. pešadijska brigada (42. pešadijske divizije) stigle su tek do raskrsnice puteva istočno od Loznice, 36. pešadijska divizija podišla je srpskom položaju kod s. Jarebice, 42. pešadijska divizija je inicijativno skrenula glavninom za Krupanj na glas da tamo ima srpskih trupa, 9. pešadijska divizija se kasno u noći zadržala na sat marša od Tekeriša, glavna kolona 21. pešadijske divizije (devet bataljona), nadirući grebenom Cera u koloni po jedan kroz četnički otpor i oluju, stigla je kasno uveče svojim čelom do šabačkog puta, gde je zanoćila u nekoliko grupa bez međusobne veze, dok je njena leva kolona, u stvari sva artiljerija (sedam baterija) pod zaštitom dva bataljona, nadirući Pocerinom, stigla do sela Desića, svog marševskog cilja; dalje unazad jedan bataljon je pratio divizijsku komoru. O protivniku se nije znalo ništa. Za 16. avgust marševski ciljevi 5. armije postavljeni su na putu Šabac—Osečina.
Videći koliko je 5. armija zaostala, a pošto južno od nje Srbi nisu pritiskivali 6. armiju, Poćorek je 12. Brdsku brigadu uputio iz Srebrenice prema LJuboviji radi zaštite desnog boka 5. armije i zatražio da 2. armija odmah i energično angažuje jake snage kod Šapca i Kupinova. Našavši se pred problemom da li rizikovati neuspeh u Srbiji ili odložiti odlazak 2. armije u Galiciju, Konrad je pronašao srednji put i naredio da se 23. pešadisjka divizija i VII ramijski korpus moraju bezuslovno uputiti na sever, što je značilo implicite da se 29. pešadijska divizija i IV armijski korpus mogu upotrebiti za rasterećenje 5. armije. U tome smislu je komandant 2. armije naredio da 29. i 7. pešadijske divizije izvrše ispad iz Šapca.
Kombinovana divizija I poziva je krenula iz Banjana 15. avgusta u 3 časa. Kada je njeno čelo u 12 časova stiglo kod Velikog Bošnjaka, komandant 2. armije general Stepanović, na osnovu naređenja Srpske Vrhovne komande, uputio ju je na Tekeriš forsiranim maršem, s tim da jedan puk s baterijom isturi na Kosanin grad, na grebenu Cera, gde se - mislio je - nalazio četnički odred. General Stepanović je istakao značaj zauzeća Kosaninog grada za sledeće operacije. Moravska divizija I poziva je zorom 15. avgusta krenula sa Uba, a zatim je skrenula da preko Tekeriša izbije na planinu Iverak, odakle je imala da napada neprijateljev bok u dolini Jadra.
Kao što 5. armija nije znala da joj ide u susret srpska 2. armija, tako ni 2. armija nije ništa znala za pokret austrougarskog VIII armijskog korpusa. Obe strane za 16. avgust daju svojim trupama marševske ciljeve koji su bili već u rukama protivnika. Tako će doći do susretne bitke, iznenadno za obe strane.

[Deligrad]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[Deligrad]

Boj kod Tekeriša

Cerska bitka je počela kod Tekeriša, noćnim bojem 15/16. avgusta između 21. pešadijske divizije i Kombinovane divizije I poziva. U konfuznoj borbi 21. pešadijska divizija je u zoru razbijena, ali kada je stupila u akciju 9. pešadijska divizija, naročito njena artiljerija, Kombinovana divizija je povučena nešto nazad u odbranu. Pokušaj leve (artiljerijske) kolone 21. pešadijske divizije da uzme učešća u boju kod Tekeriša osujećen je srpskom Konjičkom divizijom (ojačanom delovima Šumadijske divizija I poziva), koja joj je razbila jedan bataljon i otela dve baterije; ostalo (jedan bataljon i pet baterija) povuklo se ka Lipolistu. Usled toga se desna kolona, svega oko dvadeset četa, prikupila na Kosaninom gradu, a u zoru 17. odstupila je po naređenju VIII armijskog korpusa, takođe u Lipolist. Uspeh 9. pešadijske divizije prekratila je Moravska divizija I poziva, koja je pre podne naišla iza Kombinovane divizije i razvila se levo prema Iverku. Tu je borba trajala do noći. Ispad IX armijskog korpusa iz Šapca, posle krvavih borbi kod s. Dobrića sa Konjičkom divizijom i delovima Šumadijske divizije I poziva, završio se povlačenjem u Šabac. Na centru, 36. pešadijska divizija nije imala uspeha u frontalnom napadu na jarebičke položaje 3. armije. Na jugu, 42. pešadijska divizija i 13 Brdska brigada odbacile su iz Krupnja dva i po srpska bataljona koja je 3. armija tamo uputila čim se bila pojavila opasnost s te strane. Zbog ugroženosti oba boka, 3. armija je tokom noći 16/17. avgusta povučena s jarebičkih položaja na Zavlaku, dok je štab 5. armije za 17. avgust dao odmor VIII armijskom korpusu i 36. pešadijskoj diviziji da bi stvorio potrebno vreme za dejstvo 42. pešadijske divizije, 11. brdske brigade i 13. brdske brigade na levi srpski bok. Osetivši opasnost, možda je malo i precenivši, vojvoda Putnik je po podne 16. avgusta uputio iz Kragujevca u Valjevo jedan pešadijski puk i jedan poljski divizion, jedan puk Timočke divizije I poziva u Zavlaku, Moravsku divizija II poziva u Valjevo za zatvaranje pravca Valjevo—Pecka, a Timočke divizije I i II poziva iz Lazarevca na Ub.
Već prvog dana, 16. avgusta, bitka je bila potencijalno rešena. Povlačenjem potpuno rastrojene 21. pešadijske divizije u Lipolist i IX armijskog korpusa u Šabac, levo krilo 5. armije je bilo sasvim otkriveno. U međuprostoru između nje i 2. armije nalazila se Kombinovana divizija I poziva i Konjička divizija, a iza njih je Srpska Vrhovna komanda imala još dve divizije, dok Poćorek nije imao u rezervi baš ništa. Za njega je jedina nada bila 2. armija. Na njegovo zapomaganje, oko ponoći 16/17. general Bem-Ermoli je stavio u pokret prema Šapcu IV armijski korpus, koji je kod Šimanovaca čekao na ukrcavanje, a zatim ga je prikupio severoistočno od Klenka. Upitan, general Frank je predložio da se 2. armija angažuje prema Tekerišu. Konrad je još stajao na stanovištu da se IV armijski korpus mora ukrcati po planu. Ali,  ubrzo će tok događaja to izmeniti.
Šumadijska divizija I poziva je 17. avgusta preduzela napad na Šabac, njena artiljerija je razlupala pontonski most, što je dovelo do panike u austrougarskim komorama. Na to je, oko 14 časova, Bem-Ermoli naredio da se angažuje i IV armijski korpus, što je Konrad naknadno odobrio. Tako su uspesi srpske vojske neposredno uticali na događaje u Galiciji. Artiljerija ovog korpusa sa leve obale je doprinela da se IX armijski korpus održi na utvrđenoj ivici Šapca. U Mačvi je Konjička divizija održavala pritisak na još posve rastrojenu i iscrpenu 21. pešadijsku diviziju. Kombinovana divizija I poziva nije iskoristila nestanak 21. pešadijske divizije sa bojišta da zaposedne Kosanin grad, samo je uputila na Trojan jedan bataljon u nasilno izviđanje koji je svojom vatrom zakočio levo krilo 9. pešadijske divizije, dok je njeno desno krilo, uz pomoć delova 36. pešadijske divizije, potislo Moravsku diviziju I poziva na visove jugoistočno od Tekeriša. Neobično slab rezultat za dve srpske divizije prema jednoj protivničkoj. Srpski uspeh kod Tekeriša 15/16. avgusta još se nije realizovao. U centru, austrougarski XIII korpus se odmarao. Na južnom bitačnom krilu, 42. pešadijska divizija i 11. brdska brigada zadržale su se između Krupnja i Zavlake uređujući trupe i snabdevanje, usamljena 13. pešadijska brigada je u dva maha bezuspešno napala levo krilo Drinske divizije I poziva, čemu je mnogo doprinela neaktivnost 36. pešadijske divizije u centru, a 12. brdska brigada je povučena u Rogačicu zbog pritiska Užičke vojske koji se sad počeo osećati. Kao Srbi u rejonu Cera, tako su ovde na južnom krilu Austrougari propustili da iskoriste svoju nadmoćnost.
Ceneći pravilno situaciju, Putnik je 17. avgusta uveče uputio Timočku diviziju I poziva sa Uba na Veliki Bošnjak na raspolaganje komandantu 2. armije, a Timočku diviziju II poziva je privukao na Ub. Srpska Vrhovna komanda vrlo oprezno slabi severni front, na kojem su još obe dunavske divizije. Moravska divizija II poziva je krenula sa Uba 16. avgusta u 22 časa i počela stizati u rejon Pecke 18. avgusta u 11 časova (68 km).
Verujući u efikasno sadejstvo 2. armije, general Frank je nameravao nastaviti ofanzivu prema Valjevu, a kada mu je komandant VIII armijskog korpusa objasnio da njegove trupe nisu sposobne za to, krenuo je napred samo XIII armijski korpus. Na južnom krilu napad 13. pešadijske brigade slomila je tek pristigla Moravska divizija II poziva. Ova brigada se zatim povukla na visove jugoistočno od Krupnja, usled čega je izostao napad 42. pešadijske divizije zbog ugroženosti južnog boka. Napad 11. brdske brigade i desnog krila 36. pešadijske divizije zaustavila je Drinska divizija I poziva kod Zavlake. Jako desno krilo 36. pešadijske divizije uspelo je da razbije severno krilo Drinske divizije II poziva, ali svoj uspeh austrougarska divizija nije mogla razviti zbog praznine od 10 kilometara koja je zjapila između nje i VIII armijskog korpusa. Dalje prema severu, 9. pešadijska divizija se jedva održala pod udarom obuhvatnih ali neodlučnih i neobjedinjenih napada Kombinovane divizije I poziva i Moravske divizije I poziva. Kod Šapca je 2. armija potisla Šumadijsku diviziju I poziva, ali nigde nije probila njen obruč. Zbog povlačenja Šumadinaca, Konjička divizija nije dejstvovala ka LJešnici, kako joj je bilo naređeno, pa se 21. pešadijska divizija mogla neuznemireno uređivati i odmarati kod Prnjavora.

Proboj austrougarskog centra

Zavaran optimističkim izveštajima 2. armije o uspehu kod Šapca, Poćorek je skovao zamašan plan kako da reši bitku dejstvom krila: dok će 5. armija nastaviti nadiranje na Valjevo, 2. armija će dejstvovati u širokom obuhvatu prema Ubu, a 6. armija prema Užicu. Nasuprot toj fantastičnoj ideji, koja je krila u sebi želju da se impresioniraju i Bugari, Srpska Vrhovna komanda je  zapazila kritičnu tačku bitke, pa naređuje 2. armiji da Timočku diviziju I poziva upotrebi prema Tekerišu, ako ne bi bilo hitno da se angažuje prema Šapcu. \eneral Stepa Stepanović ju je noću 18/19. avgusta privukao u rejon severno od Rumske, odakle je mogla dejstvovati u oba pravca.
Ovog dana, 19. avgusta, austrougarska 9. pešadijska divizija je najzad podlegla napadima Kombinovane divizije I poziva i Moravske divizije I poziva. @rtvujući nekoliko baterija, ona se oko podne pod slabim pritiskom povukla u priličnom redu na LJešničke položaje. Moravska divizija I poziva nije gonila, gonjenje Kombinovane divizije I poziva ukočila je slaba aktivnost 21. pešadijske divizije, a Konjička divizija je bila posve neaktivna. Timočka divizija I poziva je mogla intervenisati da nije (bez jednog puka koji je ostavljen na drumu Šabac—Tekeriš), na sugestiju Srpske Vrhovne komande, upućena usiljenim maršem na desno krilo Drinske divizije II poziva (između levog krila Moravske divizije I poziva i desnog krila 3. armije), a pod utiskom njenog neuspeha od prethodnog dana. Ona je tamo stigla posle vrlo zamornog marša tek noću 19/20. avgusta, kada je 36. pešadijska divizija već odstupila zbog povlačenja VIII armijskog korpusa. Kod Šapca je austrougarska 2. armija potisla Šumadijsku diviziju I poziva iza Dobrave, ali, i sama potresena krizama nastalim u teškoj borbi, odložila je nastavak napada za idući dan. Sa 36. pešadijskom divizijom je 11. brdska brigada odstupila na lozničke položaje. Na jugu su 42. pešadijska divizija i 13. pešadijska brigada odstupile pred zoru 20. avgusta. Do večeri 21. avgusta sva je 5. armija bila na levoj obali Drine.

Borbe za Šabac

Epilog Cerske bitke odigrao se kod šapca u dramatičnoj dinamici. Poćorek je hteo da zadrži Šabac kao mostobran sa 2. armijom, Konrad je priželjkivao držanje tog grada da bi nekako zataškao poraz, ali bez 2. armije, koja mu je bila potrebna u Galiciji, a Frank uviđa da je to nemoguće. Pljuštala su kontradiktorna naređenja upućena generalu Teršćanskom (komandant 2. armije general Bem-Ermoli je već bio otišao na sever). NJegova grupa je nastavila napad izjutra 20. avgusta, ali ga je odmah obustavila i IV armijski korpus povukla na levu obalu Save. Na desnoj obali ostavljena je 29. pešadijska divizija da bi zadržala mostobran. Šumadijska divizija I poziva nije gonila bojeći se klopke. Vojvoda Putnik je poslao pod Šabac Timočku diviziju II poziva, koja je tamo stigla noću 20/21. avgusta sa pola efektiva posle marša od 60 kilometara. Obe su divizije stavljene pod komandu generala Petra Bojovića, komandanta 1. armije. Bojović je napao 21. avgusta oko podne 29. pešadijsku diviziju, razvučenu na 15 kilometara fronta pred Šapcem. Po podne se divizija oslobodila pritiska snažnim protivnapadom, ali se ipak morala povući na ivicu grada. Teršćanski joj naređuje tada da se povuče na levu obalu, komandant divizije misli da može još ostati, a Poćorek to zahteva. Izjutra 22. avgusta je 29. pešadijska divizija ponovo posela položaj mostobrana pred Šapcem. Napad Srba počeo je po podne tog dana pod komandom generala Vukomana Aračića, komandanta Timočke divizije II poziva, koji je zamenio ranjenog Bojovića i pod čijom je komandom formiran Kombinovan korpus (Šumadijska divizija I poziva i Timočka divizija II poziva). Uveče je Teršćanski  procenio da je 29. pešadijska divizija došla ponovo u kritičnu situaciju, pa noću 22/23. avgusta opet prebacuje IV armijski korpus na desnu obalu da bi izvukao 29. diviziju. Dok su Srbi 23. avgusta pripremali napad koji je trebaloo da počne 24. avgusta u 2 časa, IV armijski korpus ih je napao na celom frontu mostobrana, ali je upao u unakrsnu vatru Šumadijske divizije I poziva i Timočke divizije II poziva, pa se u panici vratio u Šabac. Pod zaštitom 29. divizije i monitora, uveče Teršćanski povlači na levu obalu premoreni i proređeni IV armijski korpus, koji će, napokon, krenuti na sever. U zoru 24. avgusta odstupila je i 29. pešadijska divizija pod vatrom srpske artiljerije, koja ovaj put nije pogodila most. Srpske patrole su ušle u razrušeni Šabac oko 9 časova.
Umesto da bude smenjen za neuspeh, po carevom naređenju od 21. avgusta, Poćorek je postavljen za samostalnog komandanta svih trupa angažovanih protiv Srbije i Crne Gore, uz napomenu da ih ne bi trebalo oslabiti. Ta careva odluka je pogodila Konrada kao grom iz vedra neba, što je on opravdano pripisao Berhtoldovom i Tisovom uticaju da bi se i dalje dejstvovalo na Bugarsku i Rumuniju, odnosno zaštitila Mađarska. Ranije je Konrad nameravao povući na sever i delove 5. armije, sada će jedva iščupati IV armijski korpus. Prema Srbiji je ostalo osamdeset bataljona više nego što je bilo predviđeno ratnim planom za “Minimalnu grupu Balkan”.

Dejstva Crnogorske i Užičke vojske

Crnogorska Pljevaljska divizija je 2. avgusta krenula preko granice pošto su šuckori prethodnog dana bili upali na crnogorsku teritoriju, zauzela ^elebić, a dva dana kasnije i ^ajniče, gde se organizovala za odbranu. Hercegovački odred je 8. avgusta počeo upade na austrougarsku teritoriju, zauzeo nekoliko graničnih karaula (blokhauza) i pritisnuo Avtovac, Gacko, Trebinje i Bileću. Iz sastava odreda formirane su slabe gerilske grupe radi dejstva na komunikacije. Na frontu Lovćenskog odreda dolazilo je povremeno do obostrane artiljerijske vatre. Delovi odreda su poseli uzan primorski pojas (6 do 8 km) od Prčije glave do zaliva Spiča pošto su ga austrougarske trupe evakuisale odmah nakon objave rata.
Radi zauzimanja polaznih položaja na Limu, odakle bi se kasnije krenulo u ofanzivu protiv Užica, austrougarski XVI armijski korpus je počeo nastupanje tek 15. avgusta jednom kolonom prema Čajniču (1. 2. i 13. brdska brigada), a dan kasnije drugom (4, 5, 6. i 8. brdska brigada) prema Čelebiću. Uz znatan otpor, Pljevaljska se divizija pred tom velikom nadmoćnošću povukla do 17. avgusta na Prijepolje, a delovi srpskog Limskog odreda potisnuti su na Lim. Ostavivši 8. brdsku brigadu prema Crnogorcima, XVI armijski korpus se zatim okrenuo s pljevaljskog pravca na front Rudo-Priboj, kako je ranije bilo predviđeno.
U međuvremenu ofanziva Užičke vojske, započeta 16. avgusta, nije dala rezultata izuzev što je privukla 12. brdsku brigadu, kako smo ranije videli. Kada je 5. armija već žurila nazad ka Drini, 6. armija je 20. avgusta počela ranije predviđenu koncentričnu operaciju ka Užicu. Posle upornih borbi, uz velike gubitke, XV armijski korpus je potisnuo Šumadijsku diviziju II poziva na granicu, a XVI armijski korpus je prešao Lim kod Ruda i Priboja da bi odbacio Limski odred na Zlatibor. Zbog događaja na severu, XV i XVI armijski korpusi su 22. avgusta obustavili ovu sada besmislenu i opasnu ofanzivu i narednog dana krenuli za Vlasenicu, odnosno Sokolac, gde su stigli tri dana kasnije usiljenim maršem. Obezbeđenje gornje Drine kod Višegrada preuzele su 7. i 9. brdske brigade, a kod Goražda i Foče 8. brdska brigada.
Za to vreme akcijom 3. i 14. brdske brigade, uz sadejstvo posada graničnih tvrđava, Crnogorci su potisnuti iz Hercegovine, a zatim je 3. brdska brigada upala na crnogorsku teritoriju - gde se pročula pljačkom i paljenjem sela - da bude ubrzo odbačena na Gacko. Lovćenski odred je 18. avgusta odbio napad 14. brdske brigade na Grahovo.
Već prvih dana austrougarske ofanzive postalo je jasno da strategijski razvoj crnogorske vojske nije vodio dovoljno brige o osnovnom zahtevu - obezbeđenju operativne veze sa savezničkom Srbijom. Da bi se to ispravilo, od 19. avgusta se iz drugih odreda šalju trupe u Rašku oblast za formiranje Sanxačke vojske, koja je poverena serdaru Janku Vukotiću, pošto je komandu nad Hercegovačkim odredom predao divizijaru Mitru Martinoviću, koji je pod svojom komandom zadržao i Lovćenski odred.
Srpska vojna misija stigla je na Cetinje 21. avgusta. NJenom šefu đeneralu Božidaru Jankoviću, kralj Nikola je poverio dužnost načelnika štaba vrhovne komande, a za pomoćnika postavio člana misije pukovnika Petra Pešića. Tom iprilikom kralj je prihvatio Putnikov zajednički plan dejstva po kojem će se dve trećine crnogorske vojske grupisati u Raškoj oblasti radi operacija pravcem ^ajniče-Goražde-Sarajevo, u sadejstvu s Užičkom vojskom, koja će operisati od Mokre gore i Višegrada ka Sarajevu.
Krajem avgusta na Cetinje su stigle dve čete francuske mornaričke pešadije i tu će ostati na raspolaganju crnogorske vrhovne komande.
Pobeda na Ceru, nad vojskom velike sile, uz znatno manje gubitke od neprijateljevih, bio je vrlo veliki događaj ne samo za Srbiju već i za Antantu, čiji je to bio prvi uspeh u ratu koji za nju, inače, nije dobro počeo. Srbi (sa Užičkom vojskom) su izgubili 260 oficira i 16.500 podoficira i vojnika u mrtvim, ranjenim i nestalima, a Austrougari 600 oficira i 22 do 23 hiljade ljudi. Srbi su zaplenili preko 50 topova i haubica sa mnogo drugog ratnog materijala. Zarobili su oko 5.000 ljudi. Koburgova Bugarska je postala uzdržljivija. Ruska sugestija, nabačena sredinom avgusta — da Srbija učini teritorijalne koncesije Bugarskoj u Makedoniji ne bi li je zadržala van rata ili, čak, privukla na stranu Antante, a u naknadu za austrougarske krajeve naseljene Srbima i Hrvatima, postala je za trenutak bespredmetnom. Pobeda na Ceru je dala novog maha jugoslovenskoj misli. Kao odgovor na sugestiju o ustupanju Srbiji srpskohrvatskih teritorija Austro-Ugarske, srpska vlada je iznela ideju o ujedinjenju svih Srba, Hrvata i Slovenaca u jednu državu kao njihovo prirodno pravo, pa je 4. septembra u tome smislu obavestila svoja diplomatska predstavništva u inostranstvu. Za zasluge stečene u Cerskoj bici đeneral Stepa Stepanović je unapređen za vojvodu.

[Deligrad]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[Deligrad]

PRELAZAK U SREM I BITKA NA DRINI

Srpska Vrhovna Komanda (SVK) nije nameravala da se odmara na cerskim lovorikama. Direktivom od 27. avgusta poslala je u ofanzivu Užičku vojsku na Višegrad, u sadejstvu s crnogorskom Sanxačkom vojskom, 1. armiju je prikupila na Savi za prelazak u Srem, 2. i 3. armiju je postavila na Drinu da za početak brane odseke od ušća Drine do LJešnice, odnosno od LJešnice do Zvornika. Ni saveznici nisu dali vremena srpskoj vojsci da se odmara. Ruski Veliki knez Nikolajevič energično je tražio da Srbi pređu u ofanzivu, u čemu su ga podržavali Francuzi. Ofanzivu je preporučivao i predsednik srpske vlade Nikola Pašić ističući da bi, kako je on izjavio:  “uspeh i preko granice... dobro dejstvovao kako na balkansku situaciju, tako i na opštu evropsku.” ^vrstu volju vlade i vrhovne komande da što aktivnije učestvuju u ratu protiv zajedničkog neprijatelja sputavao je jedino nedostatak materijala  (pušaka, pontona, artiljerijske municije, odeće...). I da nije bilo pritiska saveznika, srpska vojska bi pošla u ofanzivu, samo nešto kasmje, dok se popuni i oporavi od prethodne bitke.
Poćorek je goreo od želje da se što pre osveti za pretrpljeni poraz. Upitan, načelnik austro-ugarskog generalštaba Konrad mu je savetovao  (jer nad njim nije imao više komandne vlasti) da napadne Srbe prilikom prelaska reke kada budu pošli u ofanzivu, što je on ubrzo očekivao, i upozorio ga da, pre svega, izbegne svaki neuspeh. Nešto kasnije se Konrad saglasio sa ofanzivom prikupljenih snaga na jednom mestu. Praktično, Poćorek je imao slobodne ruke. On se odlučio da sa 5. armijom (ojačanom XV korpusom) napadne frontalno preko donje Drine uz jednovremeni obuhvat 48. pećadijske divizije s juga, u bok srpskih položaja kod Loznice, i 29. pešAdijskom divizijom sa severa, preko Save kod Jarka. Za dublji obuhvat je trebalo da 7. divizija pređe kod Šapca, dok bi XVI AK krenuo na visove jugozapadno od Krupnja. Prema LJuboviji i Rogačici ostavljena je 109. Landšturm brigada. Dotadašnji gubici austrougarske Balkanske vojske u ljudstvu i materijalu su u međuvremenu sasvim popunjeni, a njene trupe bolje opremljene za operacije na planinskom zemljištu.
Obe strane, su se tako, u isto vreme pripremale za ofanzivu: Srbi na krajnjim krilima, Balkanska vojska na centru. Za Srbe upad u Srem je bio priprema za kasnije operacije protiv glavne neprijateljeve snage na Drini  (kako se Putnik izrazio u svojoj direktivi od 3. septembra), a za Poćoreka bila je to opšta, rešavajuća ofanziva. Nema nikakve sumnje da bi za Srbe bilo bolje da su ponovo sačekali austro-ugarsku ofanzivu, samo se SVK nije mogla oglušiti o želje moćnih saveznika, od kojih je toliko materijalno zavisila.

Prelaz Save kod Novog Sela i ^evrntije

Srpska 1. armija (Dunavska divizija I poziva, Šumadijska divizija I poziva i Konjička divizija) forsirala je Savu kod Novog Sela 6. septembra  1914. godine, istog dana kada je na Zapadu počela bitka na Marni, a na Severu bitka kod Gorotka, poslednji čin velike galicijske bitke. Armija je prešla veliku reku glatko i metodički uz neznatan otpor iznenađenog landšturma, ali na pomoćnom prelazu kod karaule ^evrntije, blizu Sremske Mitrovice, Timočka divizija I poziva (iz 2. armije), nedovoljno snabdevena pontonskim materijalom, pretrpela je na levoj obali pravu katastrofu. Zbog nedostatka pontona most nije stigao do druge obale, pa se prebačeni delovi nisu mogli ni pojačati, ni povući, a niti tamo održati. Odsečeni od nedovršenog mosta bočnim udarcima austrougarske 29. pešadijske divizije (pod komandom verovatno najboljeg austrougarskog generala tog vremena Krausa), koja se baš tu pripremala za prelazak kod Jarka, a za koju se na srpskoj strani nije ni znalo, pali su većinom u zarobljeništvo: 62 oficira i 4.880 srpska vojnika. Mnogi su našli smrt u Savi. Posle kraćeg zastoja, ofanziva srpske 1. armije se, ipak, nastavila i uspešno razvijala. Do 11. septembra zauzeti su Zemun i Nova Pazova, a Ruma i Inđija su neposredno ugrožene. Zbog razvoja neprijateljeve ofanzive na Drini, bezizgledna i besciljna operacija u Sremu se morala obustaviti da bi se i trupe 1. armije mogle uputiti u novu bitku. Do 14. septembra delikatna operacija povlačenja preko reke je obavljena u potpunom redu uprkos pritisku austro-ugarskog Kombinovanog korpusa (improvizovan od 7. i 29. pešadijske divizije i jakih landšturmskih formacija). U toku svog povlačenja, Šumadijska divizija je kod Popinaca nanela austro-ugarskom 92. puku (iz 29. PD) najteže gubitke koje je on pretrpeo tokom čitavog rata  32 oficira i 1.200 ljudi. Iz Banata su dotle povučene slabe srpske snage koje su 9. septembra prešle Dunav kod Pančeva.

Austrougarska ofanziva

Austrougarska ofanziva na Drini počela je 8. septembra. Srpska 2. armija (Moravska divizija I poziva, Timočke divizije I i II poziva, Kombinovana divizija I poziva) ubrzo je vratila austro-ugarsku 5. armiju na  levu obalu sa krvavim gubicima  (4.400 prema austrougarskim izvorima), ali je južnije 6. armija naišla na slabe srpske snage III poziva i uspela da stane na desnu obalu. Dok se 5. armija oporavljala od ovog novog poraza, 6. armija je nastavila nadiranje prema severoistoku, ka Krupnju. NJene trupe, pretežno planinskog i brdskog sastava sa mnoštvom brdske artiljerije, koja je Srbima osetno nedostajala, bile su dobro opremljene za ovaj teški teren. Do 15. septembra austro-ugarska 6. armija je ovladala najznačajnijim tačkama na razvođu između Jadra i Drine, u ogorčenim borbama s trupama 3. armije (Drinske divizije I i II poziva, Moravska divizija II poziva). Na Gučevu izvanredan otpor Drinske divizije I poziva slomljen je tek intervencijom 5. armije, koja je, najzad, 14. septembra prešla Drinu.

Srpska protivofanziva

U međuvremenu je vojvoda Putnik organizovao protivofanzivu. Srapska 1. armija, povučena iz Srema, grupisana je kod Pecke (Dunavske divizije I i II poziva) i 16. septembra udarila na desno krilo 6. armije. Putnik je, u stvari, nameravao da baci u napad tri divizije, ali komandant 3. armije, nije bio izvukao iz fronta Kombinovanu diviziju da bi je stavio na raspolaganje 1. armiji. Interesantno je da zvanično austrijsko delo o Prvom svetskom ratu prebacuje komandantu srpske 3. armije đeneralu Pavlu Jurišiću Šturmu da se nije dovinuo do smele Putnikove koncepcije ali ipak ne smemo da zaboravimo da je njegova armija bila pod izvanrednim pritiskom, a trupe bile u borbi punih sedam dana bez odmora.
Tako je već drugog dana XVI AK u neredu odbačen, ali se ipak zadržao na grebenu. Narednog dana, 18. septembra, Putnik je krenuo u napad i 3. armiju ne bi li austro-ugarsku 6. armiju bacio s vododelnice u Drinu. Na Mačkovom kamenu, gde su na uzanom frontu u akciji obe dunavske divizije, dolazi do najkrvavijih borbi koje su Srbi u ovom ratu vodili protiv Austro-Ugara. Taj topografski čvor planine Jagodnje, na preko 900 metara nadmorske visine, Srbi su zauzeli 20. septembra. Oni su stvarno probili polukrug odbrane  što saznajemo iz neprijateljevih relacija , ali u magli nisu uočili taj svoj pravi podvig, pa nisu na vreme sasredili snage da bi proširili uspeh u eksploataciju. Radilo se o satima. Tada je opstanak 6. armije na desnoj obali Drine visio o koncu.
U zoru narednog dana komandant XVI AK je poslao na juriš tri brdske brigade, koje su potisnule srpske trupe što su držale vrh, ali su odbačene protivudarom. Pred veče nov juriš koji ponovo potiskuje Srbe, no samo sa nekih rovova. Sam vrh “sav crven od krvi”, kako ga opisuje očevidac  našao se na ničijoj zemlji. Na kompleks Mačkovog kamena 22. septembra krenulo je na juriš pet austrougarskih brigada. Zauzele su ga, a kada je naišao srpski protivnapad, vrh je četiri puta promenio gospodara. Pošto su Austro-Ugari najzad, ovladali Mačkovim kamenom, našli su na njemu 2.000 leševa obeju strana. Severnije, srpska 3. armija je uporno napadala do 24. septembra. Drinska divizija I i Moravska II poziva jurišale su na Boranju planinu, a Kombinovana divizija je napadala Kulište na Gučevu.
Boreći se ogorčeno da ne bude bačena u dolinu Drine, austro-ugarska 6. armija je održala greben uz vrlo teške gubitke. Od početka ove druge ofanzive je izgubila preko 30.000 ljudi. Dalje na severu je srpska 2. armija u vrlo aktivnoj odbrani do 4. oktobra slomila ofanzivu 5. armije i Kombinovanog korpusa, koji je 16. septembra bio prešao na desnu obalu Save. Borbe su zamrle u obostranoj iscrpljenosti.
Trupe Odbrane Beograda su 29. septembra ponovo zauzele Zemun. Nisu ga mogle zadržati, ali su održale mostobran na železničkom mostu sve do 21. oktobra, kada ih je visok vodostaj Save naterao da se vrate na desnu obalu.
Dotle su Austro-Ugari prodrli donekle u Srbiju. Vododelnica između Jadra i Drine bila je od operativnog značaja , ali nisu uspeli da potuku srpsku vojsku. Bitku nisu dobili. Zemljište koje su osvojili platili su nesrazmemo skupo, verovatno i porazom koji su u to vreme pretrpeli od Rusa u Galiciji, gde bi nekoliko divizija, koje su se mogle izvući sa srpskog fronta da se ostalo u defanzivi, moglo izmeniti situaciju. A da su potukli Srbe, mogli bi prebaciti na ruski front čitave armije. Nasuprot tome, bili su primorani da dovuku nove snage i sredstva ne bi li, konačno, savladali ovog upornog protivnika koji se isprečio na jednom od glavnih evropskih strategijskih pravaca. Uporna borba Srbije doprinela je Antantinoj strategiji nesrazmerno njenim ljudskim i materijalnim mogućnostima.
U međuvremenu je Poćorek uspeo da se sasvim oslobodi kontrole austrougarske vrhovne komande. On je 24. septembra 1914. godine neposredno potčinjen caru preko careve Vojne kancelarije, drugim rečima, praktično nikome. Dato mu je i pravo da izdaje biltene za javnost. Sve je to bilo po želji austro-ugarskog ministra spoljnih poslova grofa Berhtolda, koji je insistirao da se nastavi pritiskom na Balkanu ne bi li Turska konačno zaratila, a Bugarska se opredelila za Centralne sile. Politika se ovom prilikom, ma koliko da ima prvenstvo i u ratu, vrlo nesrećno umešala u operacije austro-ugarske vojske.

Ofanziva Sanxačke i Užičke vojske

Dok se srpska Užička vojska pripremala za prelazak Drine, naišla je austro-ugarska ofanziva, pa je po naređenju Putnika od 9. septembra znatan deo svojih snaga uputila 3. armiji, a sama je prešla u odbranu. Crnogorska Sanxačka vojska je ipak, sama, prešla Drinu 11. septembra nizvodno od Foče, tri dana docnije i kod Goražda, na šta je i Užička vojska prešla 14. i 15. septembra kod Starog Broda, Višegrada i Međeđe. Do 17. septembra obe su vojske izbile u visinu Rogatice, gde su se zadržale prema naređenju SVK, koja nije imala dobar pregled situacije. Pred njima se austro-ugarska 8. brdska brigada povukla ka Han-Pijesku, a pravac prema Sarajevu zatvarali su šuckori (neka vrsta teritorijalnih jedinica) i granične jedinice. Užička vojska je nastavila ofanzivu 22. septembra pravcem Han Pijesak-Vlasenica, a Sanxačka je krenula preko Romanije i dolinom Prače prema Sarajevu radi obezbeđenja levog boka Užičke vojske. Krajem septembra Srbi su izbili pred Vlasenicu, a Crnogorci na liniju: zapadne padine Romanije-s. Pale-Kalinovik. Zabrinut za utvrđeni logor Kalinovik, koji su Crnogorci 25. septembra počeli da tuku artiljerijskom vatrom, a i za Vlasenicu, važnu etapnu stanicu, Poćorek je doveo 3. brdsku brigadu iz Hercegovine u Kalinovik, a trupe pred Užičkom vojskom pojačao na više brigada, i konačno u borbama od 5. do 10. oktobra uspeva da odbaci Užičku vojsku na liniju Vratar-Vigova gora-Senkovići, gde se na Romaniji vezala za Sanxačku vojsku, čime je on obezbdeio značajnu prugu Olovo-Han Pijesak. Upravo u to vreme na čelo Užičke vojske je postavljen general Vukoman Aračić. Dalje operacije u Bosni poverio je Poćorek komandantu XVI AK sa 18. i 50. pešadijskom divizijom (osam brigada). Napad je počeo 18. oktobra s težištem na Romaniji i Glasincu. Do 21. oktobra bitka na Romaniji  kako su je nazvali Austro-Ugari  bila je u ravnoteži, kada se Sanxačka vojska  koja je primila glavni udar  naglo povukla s položaja severno od Goražda. Na to je, svakako, uticalo i nadiranje dela austro-ugarske 3. brdske brigade pravcem Kalinovik-Foča, što je zapretilo odstupnici Crnogoraca. Užička vojska je do 25. oktobra odstupila na desnu obalu Drine, a to su do 30. oktobra učinili i Crnogorci.
Upad Srba i Crnogoraca u istočnu Bosnu nije bio bez širih operativnih posledica. Doveo je do prekida bitke na Drini, privukao pojačanja Balkanskoj vojsci iz pozadine i odložio nastavak ofanzive protiv Srbije. Efekat bi bio mnogo veći da je pravovremeno otpočeta i energičnije vođena.
Crnogorski Hercegovački odred je od 15. septembra do 25. oktobra svojim lokalnim napadnim akcijama vezivao protivnika, koji je još uvek bio nadmoćan, i posle odlaska 3. brdske brigade, čak ga je primorao da odvoji snage iz rejona Kalinovika. Na frontu Lovćenskog odreda bilo je samo obostrane artiljerijske vatre. Artiljerija ovog sektora je znatno pojačana kada su u drugoj polovini septembra Francuzi postavili na Lovćen 8 mornaričkih topova od 12 i 15 cm sa svojom poslugom.

Pozicijski rat

Na dostignutoj liniji krajem septembra i početkom oktobra, od LJubovije do Mačve, protivnici su se ukopali u tesnom dodiru. Ponegde su rovovi bili na 50, pa čak i na 10 metara međusobne udaljenosti. Tako je od kraja septembra nastala rovovska ili pozicijska vojna bez spektakularnih događaja, ali s mnoštvom sitnih akcija koje drže trupe u stalnoj napregnutosti  vrlo iscrpljujuća faza rata, naročito za srpsku vojsku sa  oskudnom materijalnom opremom i bez ikakvih rezervi. LJudi u ritama bili su nemilice izloženi hladnoj jesenjoj kiši, u višim predelima i snegu. Artiljerijska municija je bila na izmaku pa se vatra otvarala simbolično. Vojvoda Putnik je 12. oktobra u Vrhovnoj komandi vrlo drastičnim bojama ocrtao situaciju Pašiću, predsedniku vlade. Vlada je zatim razvila živu diplomatsku akciju u Petrogradu, Parizu, Londonu, Atini, ne bi li došla do odela i municije. Rezultati su bili sasvim slabi jer su i saveznici u tome oskudevali. Teškoća je bilo i u transportu. Rumunija i Bugarska nisu dopuštale prevoz ratnog materijala Srbiji preko svoje teritorije iz Rusije, iako su za Tursku iz Nemačke i Austro-Ugarske propuštale ne samo ratni materijal već i vojno osoblje. Materijal iz Rusije za Srbiju išao je dugim putem preko Odese i Dunavom do Radujevca. U Srbiji se užurbano završavala timočka pruga Prahovo-Niš. Iz Francuske dotur je išao morem do Soluna, a odavde prugom preko Skoplja, izloženom upadima bugarskih komita.

Povlačenje na Valjevo

U nastavku ofanzive Poćorek je ponovo nameravao da srpske glavne snage obuhvati sa severa i juga. U frontalni napad uputio je XIII i XV AK, 5. armiju sa severa, iz Mačve, a XVI AK pravcem LJubovija-Pecka. Od LJubovije uzvodno austro-ugarske trupe su vršile samo demonstracije i zaštitu.
Kao uvod u ofanzivu, 5. armija je 24. oktobra u Mačvi počela napad. Pod pritiskom teške artiljerijske vatre  (učestvovali su i austro-ugarski) monitori  na koju nije mogla odgovoriti ni približnom merom, srpske trupe su se mestimično povukle. Da bi istakao kritičnost situacije, vojvoda Stepanović je 27. oktobra i svoj položaj stavio na raspolaganje, na što mu je Putnik odgovorio: “Ako nemamo topovske municije, mi ćemo se odupirati puškom, samo da ne pustimo poganog Švabu.” Kako 28. oktobra nije uspeo napad 3. armije na Kulište, vojvoda Stepanović je noću 30/31. oktobra povukao armiju na tetivu polukruga, na znatno skraćen front Šabac-LJešnica, neopaženo, neometano i u redu. Pred zverstvima neprijatelja s armijom je evakuisan veliki deo stanovništva.
Posle snažne artiljerijske pripreme nova austrougarska ofanziva počela je 6. novembra pred zoru, napadom XIII i XV korpusa na Gučevu i Boranji. Oni su teško napredovali, ali pri takvoj nadmoćnosti Srbi nisu mogli da brane svaku stopu zemlje kao što se činilo dosad u postepenom povlačenju. Putnik je u dva maha povukao 1. i 3. armiju nazad. Kada se na jugu osetila pretnja obuhvata XVI AK, 9. novembra je odlučio da celim frontom odstupi na položaje za odbranu Valjeva čime je izigrao Poćorekovu nameru o okruženju srpske vojske.
Tog istog dana 6. landšturmska brigada je prešla Dunav kod Smedereva na frontu Braničevskog odreda da i ona doprinese ofanzivi, ali je protivnapadom bačena u reku ostavivši više od 1.800 zarobljenika, što je pomutilo radost nastalu u štabu austrougarske Balkanske vojske u Tuzli kada se čulo za srpsko povlačenje na Valjevo.
Situacija srpske vojske sada je ulazila u kritičnu fazu. Višemesečni napori bez odmora nisu ostali bez posledica za njen moral. Izloženi kiši i snegu, heroji u dronjcima su počeli da popuštaju. Nepodnošljiva je bila i misao da se neprijateljevoj topovskoj vatri nije imalo čime odgovoriti. U toku odistupanja neke se jedinice osipaju. Povlačenje naroda sa stokom i kućnim stvarima ometa pokrete i deprimira trupe.
U SVK su bili svesni težine situacije. Na novim položajima kod Valjeva nije bilo ničeg što bi je moglo izmeniti. Nije bilo nikakvih rezervi! Nemoguće je bilo ma šta izvući s fronta. Na zajedničkoj sednici vlade i vrhovne komande u Kragujevcu 10. novembra, Putnik ne krije mogućnost pada Valjeva, što bi dovelo i do napuštanja Beograda. Dobacuje vladi neka pristupi pregovorima kada ne može osigurati municiju. Krajnje sredstvo da se ministrima predoči njihova odgovornost. Suočena s ozbiljnošću situacije, vlada nastoji da svoje saveznike trgne iz ravnodušnosti dramatičnim akcentima. Ne krije mogućnost katastrofe, kao one iz 1813, ako za najkraće vreme ne dobije najnužniji broj metaka, bar 25.000, tek da održi dušu, kako se izrazila u depeši svom poslaniku u Parizu.
U trenutku kada je Srbiji bilo najteže pojačava se pritisak carske ruske vlade, koja energično traži ustupke Bugarskoj ne bi li zaratila protiv Turske,  ali srpska vlada ostaje čvrsta, svesna da bi ustupanje državne teritorije demoralisalo zemlju i vojsku.
   I zaista uskoro će doći do preokreta.

[Deligrad]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[Deligrad]

KOLUBARSKA BITKA

Na valjevskim položajima, na koje je odstupila posle bitke na Drini, srpska se vojska nije mogla održati. Izbočinom kod Valjeva front se proširio, dok su se istovremeno efektivi smanjivali, a moral trupa zabrinjavajući padao. Pobednici sa Kumanova, Bregalnice i Cera su posustali. Mesecima u akciji, u borbi ili na maršu, neuredno hranjeni, noćivajući na ledini, bez šatora, po najgorem vremenu, a najviše obeshrabreni ćutanjem sopstvene artiljerije koja nema municije, dospeli su sada na granicu izdržljivosti. Pod stalnim neprijateljevim pritiskom na celom frontu, vojvoda Putnik je već izjutra 11. novembra, pre polaska vrhovne komande iz Valjeva u Kragujevac, izdao pripremnu direktivu za povlačenje na desnu obalu Kolubare i LJiga u slučaju neuspeha u odbrani Valjeva. Sada, kao ni pre, SVK se nije odrekla protivofanzive, samo još ne nalazi prilike.
Suočen sa sve većim teškoćama snabdevanja na prolokanim putevima severozapadne Srbije - duž operativnog pravca (zapad-istok) nije praktično vodio nijedan put s dobrom podlogom - Poćorek je nastojao da se što pre domogne železničke linije uzanog koloseka Obrenovac—Valjevo.

Povlačenje iza Kolubare i LJiga

Pošto je otkazan širi protivnapad 2. i 3. armije, odstupanje srpske vojske preko nabujale Kolubare počelo je noću 14/15. novembra. Usled naglog povlačenja 2. armije, čiji se štab nije sporazumeo sa štabom 3. armije, kako je Putnik preporučivao, ova i 1. armija su odstupile pod vrlo teškim uslovima, u velikom neredu. Na raskrsnicama i mostovima stvarali su se gotovo nerazmrsivi čvorovi vozova i stoke, komore, artiljerije, izbeglica. Srećom, sve je prošlo bez ozbiljnih intervencija premorenog neprijatelja, koji nije umeo da iskoristi izvanrednu priliku da udari na odstupajuće srpske kolone u najkritičnijem času.
Nov front na Kolubari, LJigu i dalje južno preko Baćinca i Maljena do položaja pred Užicem bio je sada kraći, ali još predugačak za snagu srpske vojske. Po zvaničnim podacima brojno stanje srpske vojske na Kolubari, bez Braničevskog (12.242 čoveka i 36 topova) i Krajinskog odreda (8.893 čoveka i 36 topova), koji nisu uzeli učešća u bici, iznosilo je oko 250.000 ljudi, 420 topova i 180 mitraljeza, verovatno, po spisku, a ne ono što je stvarno bilo na licu. Srpsko komandovanje je težilo da se svi pravci zatvore i osiguraju, što je slabilo snagu i onemogućavalo stvaranje rezervi. Povlačenje jedne armije povlačilo je povlačenje druge, susedne armije, i ceo period rata od početka druge austrijske ofanzive pa do pada Valjeva nosi na sebi tip počesnih neuspeha i opšteg povlačenja. Posle pada Valjeva Poćorek je ostao pri svojoj odluci da ovlada prugom Obrenovac—Valjevo, tačnije, visovima istočno i južno od nje, pa je 5. armiju uputio na front ušće LJiga—Sava, XIII armijski korpus na prelaze kod Divaca i Slovca, a XV i XVI armijskom korpusu dao je petodnevni odmor u rejonu Valjeva da bi uredili svoj potpuno dezorganizovani dotur. Na osnovu izveštaja potčinjenih komandanata o opadanju morala srpske vojske, a pogledom i na očiglednu oskudicu municije, Poćorek je smatrao da će na Kolubari i LJigu naići samo na zaštitne delove. On je verovao da se srpska vojska povlači ka Kragujevcu. Pošto bude ovladao prugom, nameravao je da nakon neophodno potrebnog odmora krene na Beograd da bi otvorio novu, efikasniju komunikacijsku liniju.
Suprotno Poćorekovom predviđanju, njegove su trupe pri prelasku Kolubare naišle na žestok otpor. Komandanti korpusa osećaju da pred sobom nemaju samo zaštitnice, a Poćorek je i dalje ostajao pri svojoj ideji da srpsku vojsku treba još samo malo gurnuti pa da se raspadne. Direktivom od 18. novembra, prelazeći olako preko zauzeća položaja na desnoj obali Kolubare kao svršenom epizodom, naređuje 5. armiji da se do 22. novembra prikupi severno od Turije za napad na Beograd, da XIII armijski korpus ostavi južno od reke, a 6. armija da se do njega razvije na liniju oko 20 kilometara zapadno od puta Gornji Milanovac-Rudnik-Aranđelovac. Ipak, zbog jakog otpora pred XIII i VIII armijskim korpusom, još iste večeri Poćorek prekida odmor XV armijskog korpusa i kreće ga napred.
Na srpskoj strani, iako je stanje vojske bilo izvanredno teško, Putnik je na Kolubari vrebao trenutak za protivnapad. On je znao da Rusi u Poljskoj biju baš u to vreme veliku bitku s izrazitim izgledima na uspeh, čiji bi ishod povoljno uticao i na događaje u Srbiji. Dalje povlačenje značilo bi napustiti i Beograd, od čega je, prirodno, Srpska Vrhovna komanda zazirala.

Napuštanje Suvobora i Beograda

Tako se na liniji Kolubare zameće 16. novembra nova, velika bitka. Zasad Poćorek o njoj ne sluti ništa. Zarobljen u svojoj ideji da tobože pobeđena srpska vojska odstupa u središnju oblast zemlje, takvim diplomatskim vestima iz Sofije pridaje on veću pažnju nego događajima na terenu, svojim neosnovanim optimizmom on zbunjuje svoje potčinjene komandante koji su na terenu suočeni sa suprotnim argumentima. Putnik, naprotiv, zna da se upušta u nov, veliki megdan s vrlo problematičnim izgledima, nadajući se, ipak, da će naići trenutak za protivudar, ali zasad ne zna ni kada ni gde. Obostrano je vrlo mnogo prepušteno slučaju.
Bitka se ne razvija povoljno za Srbe. Preko Kolubare i LJiga, VIII i XIII armijski korpusi potiskuju srpski centar. Posle višednevnih borbi 25. novembra pada ^ovka, vis koji dominira dolinom Kolubare i LJiga, ali je, zauzvrat, bila izložena unakrsnoj artiljerijskoj vatri. Moravska divizija I poziva, ju je najzad, morala napustiti uprkos aktivnom sadejstvu Timočke divizije II poziva i naređenju Srspke Vrhovne komande da se po svaku cenu odbrani. Srbi su na ^ovki izgubili 4.000 ljudi žrtvujući ih neprikosnovenoj mirnodopskoj ideji da je ona ključ odbrane Kolubare, što se u ovoj taktičkoj situaciji, kada je napadač imao toliku nadmoćnost u artiljeriji s polukružnog položaja, nije smelo prihvatiti. Slaba je bila uteha što je austrougarska 9. pešadijska divizija imala na ^ovki 300 mrtvih i 3.000 ranjenih. Razvučen položaj na Kolubari, bez rezervi, nije se mogao dugo držati. Rešenje je bilo u protivofanzivi. A da bi se mogla otpočeti,
trebalo je prethodno izvući trupe iz tesnog dodira s neprijateljem, prikupiti ih na užem frontu, odmoriti, nahraniti, popuniti. To je smisao Putnikove pripremne zapovesti od 26. novembra kojom predviđa nov potez unazad, što bi dovelo i do napuštanja Beograda, o čemu izveštava i ministra vojnog. Trebalo se samo na to odlučiti.
Inicijativa za povlačenje potekla je od generala Mišića. NJegova 1. armija operisala je na najtežem zemljištu, a imala je za sobom najteže borbe. Rane s Mačkovog kamena nisu još zacelele. U njenim redovima zabeleženi su najopasniji znaci rastrojstva. Pod pritiskom neprijatelja, Mišić je noću 21/22. novembra povukao svoju armiju na greben Suvobora, a 28. novembra, kada mu je tu načet centar, da ne bi dočekao proboj fronta, naredio je povlačenje na položaje zapadno od Gornjeg Milanovca, pa je tek potom o tome izvestio Srpsku Vrhovnu komandu. Tamo je ta njegova iznenadna odluka izazvala veliko uznemirenje, to više što su novi položaji na koje se Mišić povlačio bili dalji i kraći nego što je Putnik predviđao svojom pripremnom zapovešću. Stavljen pred gotovu činjenicu, u dramatičnom telefonskom razgovoru noću 28/29. novembra Putnik zahteva od Mišića da povuče svoje zapovesti po kojima je trebalo postupiti rano izjutra, da bar za neko vreme ostane na suvoborskim položajima, što je Mišić odbio, radije stavljajući na raspolaganje svoj položaj komandanta armije. Konačno je Putnik prihvatio Mišićeve razloge, uz ispravku da se levo krilo 1. armije proširi do Galiča radi bolje veze s Užičkom vojskom (pravac za Cačak!) pa je 29. novembra naredio povlačenje sve vojske uglavnom na liniju Varovnica-Kosmaj-Takovo-Ovčar-Kablar. Putnikova korekcija se pokazala vrlo korisnom, ali ne u smislu zatvaranja pravca za ^ačak, već tek u narednoj ofanzivnoj fazi.
Povlačenje srpske vojske se sasvim lepo uklapalo u Poćorekove ideje o njenoj tobožnjoj rastrojenosti i nemoći. Otuda on 6. armiji daje trodnevni odmor, do 3. decembra, s tim da se prednjim delovima postavi istočno od suvoborske grede, a pošto je uskotračna pruga Obrenovac-Valjevo proradila tek 4. decembra, produžio je operativnu pauzu još za dva dana da se trupe što bolje spreme i pregrupišu za nastavak ofanzive. Petu armiju je uputio severoistočno da zauzme Beograd, što dovodi do rokiranja na sever i XIII armijskog korpusa, koji zauzima njene položaje. Poćorek je obraćao veću pažnju Beogradu nego srpskoj vojsci. Osnovno je u toj odluci potcenjivanje ofanzivne sposobnosti protivnika, pored obzira prestiža — zauzimanje neprijateljeve prestonice - i pravilnijeg baziranja, a u igri je i nov momenat - interesovanje Nemačke Vrhovne komande za otvaranje Dunava kao komunikacijske linije za snabdevanje Turske. Pošto je Konrad odbio da uz pomoć jedne nemačke divizije preduzme operaciju za ovlađivanje severoistočnim uglom Srbije, Falkenhajn šalje potpukovnika Henča u Koviljaču - gde se 22. novembra premestio štab Balkanske vojske iz Tuzle - ne bi li nagovorio njenog (samostalnog) komandanta da grupiše deo svojih snaga kod Oršave. Poćorek odbija, tražeći dve nemačke divizije koje bi dejstvovale dolinom Morave u naslonu na levo krilo Balkanske vojske. Henč nije bio ovlašćen da to obeća, ali su izgledi s nemačkom saradnjom na Balkanu nagonili Poćoreka da što pre ovlada Beogradom. Pomalo je čudno što se u toku ofanzive koja treba da obori celu Srbiju Nemci interesuju za njen krajnji severoistočni ugao!
Oslobođena neprijateljevog pritiska, srpska se vojska na novim položajima odmorila, nahranila, donekle odenula i obula, popunila (septembarskim) regrutima, žandarmima, delom i ljudstvom iz Makedonije. Što je značajnije, snabdela se topovskom municijom, pretežno iz Francuske i Grčke. Skraćenjem fronta dobilo se bolje grupisanje. Moral se naglo dizao. ^ula se pesma, zaigralo je kolo. Od početka rata srpski se vojnik osećao nadmoćnim od neprijatelja, a sada, u snošljivijim uslovima i boljoj kondiciji, to je osećanje ponovo uzimalo maha. Uz to su zarobljenici i begunci protivnika jednodušno crtali stanje svoje vojske u najcrnjim bojama. Trenutak za protivudar bio je sada najpovoljniji, mada se na srpskoj strani nije znalo za neprijateljevo rokiranje prema Beogradu. Bilo je dovoljno da se zna da se sa svakim danom njegova situacija popravljala. Trebalo je samo doneti odluku.

Srpska protivofanziva

General Mišić je uzmakao da bi mogao bolje udariti. Odlučio je da pređe u napad već 3. decembra. Vrhovnu komandu je stavio ponovo pred gotovu odluku. Saopštio joj je svoju nameru telefonom 2. decembra po podne, kada su trupe bile već prikupljene na polaznim položajima, a zapovesti bile spremne za ekspediciju. Zamolio je da u napadu učestvuju i druge armije. Ovaj put je njegova odluka naišla u SVK na oduševljen prijem. Vrebajući trenutak za protivofanzivu, Putnik je došao do istog zaključka i već bio spremio zapovesti za napad sve tri armije i Užičke vojske. Odluka o ofanzivi dočekana je sa oduševljenjem među trupama. Nikad vojska nije tako radosno krenula napred posle tolikog iznuravajućeg povlačenja! Polet trupa je bio glavni elemenat u toj sudbonosnoj odluci srpskog komandovanja.
U napušteni Beograd su u zoru 2. decembra prebačene prve austrougarske trupe iz Zemuna, a nešto kasnije ušle su u grad i prethodnice 5. armije. Na intervenciju potčinjenih, Poćorek je produžio odmor još za dva dana, posle čega je, 6. decembra, trebalo da 5. armija krene napred sa linije Venčani-Ralja, XIII armijski korpus pravcem Aranđelovac-Gornja Šatornja, XV armijski korpus da vezuje protivnika pred sobom, a XVI armijski korpus će krenuti energično preko Rudnika i Gornjeg Milanovca na Kragujevac. Regulisan je i dotur: 5. armija će se snabdevati prugom Beograd-Ralja, a 6. armija prugom Obrenovac-Valjevo. Sa Poćorekovom dozvolom, komandant 5. armije general Frank je 3. decembra izveo paradu svečanog ulaska u Beograd.
Tog istog dana dok su Franikove trupe paradirale u Beogradu, posle moćne artiljerijske pripreme - kaže neprijatelj - sručila se 1. armija na iznenađeni XVI armijski korpus i odbacila ga sa dostignutih položaja na istočne ogranke Suvobora. Ostale srpske armije beleže pretežno neuspehe. Otuda se u Koviljači veruje da je posredi samo lokalni protivudar na XVI armijski korpus uz demonstracije na centar i severno krilo 6. armije. Ipak, Poćorek naređuje 5. armiji da počne napad dan ranije. Drugog dana ofanzive, 4. decembra, 1, armija odbacuje neprijatelja na greben Suvobora, dok napadi susednih armija još nisu dali vidljive rezultate. Suočen s tim novim srpskim uspesima i napadima, Poćorek podstiče napad 5. armije. Nemajući rezervi, to mu je jedina šansa.
Po podne 5. decembra je 1. armija ovladala suvoborskim grebenom. Ne uvidevši da se neprijatelj našao u katastrofalnim prilikama, a s obzirom na zaostajanje ostalih armija, Mišić je tu za trenutak zadržao glavnine svojih divizija, što je bilo i u intencijama Srpske Vrhovne komande, koja se bojala i za levi bok 1. armije, čime je, možda, propuštena prilika da se XV armijski korpus uništi. Samo je Dunavska divizija I poziva samoinicijativno nastavila nadiranje uz Mišićev blagoslov i do mraka se uklinila u neprijateljev raspored desetak kilometara ispred armije. U svakom slučaju, padom Suvobora palo je i rešenje bitke. Nastupa rasplet koji se vrtoglavo razvija. Pritisak 5. armije se oseća - Putnik 5. decembra upućuje na taj front Timočku diviziju I poziva, 9. decembra i Moravsku diviziju I poziva, ali to ne može zaustaviti srpsku ofanzivu. Prva armija je 6. decembra nastavila gonjenje svim snagama, Valjevo je oslobođeno 8. decembra, a sutradan je slomila front severno od grada. Uzalud je Poćorek nastojao da se zadrži na Kolubari, kasnije u nekom širem šabačkom mostobranu. Mišićev uspeh povlači napred i ostale armije. Rasulo Balkanske vojske je sve veće, a srpske trupe su sve smelije, ne daju protivniku da dođe do daha. Do 12. decembra ostaci 6. armije su prebačeni preko Save. Peta armija je obustavila napade već 8. decembra, a do 15. decembra se pod stalnim pritiskom prebacila takođe preko Save uprkos vrućoj Poćorekovoj želji da zadrži bar Beograd. Poraz je bio potpun.

Operacije Užičke i Crnogorske vojske

U tom razdoblju, od 25. oktobra do kraja 1914, Sanxačka vojska i Drinski odred, koji čine operativnu celinu, operisali su u sadejstvu s Užičkom vojskom. U prvoj polovini novembra na njihovom frontu je bilo samo izviđačke delatnosti. Kada se Užička vojska povukla od Višegrada na položaje za odbranu Užica i tu povukla i svoj Limski odred, komandant Sanxačke vojske je uputio na desnu obalu Lima deo svojih snaga koje su formirale Limsku diviziju, čiji je glavni zadatak bio da zatvori pravac Višegrad—Priboj zajedno s jednim srpskim pukom. U poslednjoj dekadi novembra tu su vođene žestoke borbe. Kada je Užička vojska odstupila na Ovčarskokablarsku klisuru, Limska divizija je na zahtev Srpske Vrhovne Komande potčinjena komandantu trupa Nove oblasti, koje su imale zadatak da brane pravce što vode u Sanxak. Limska divizija se pridružila srpskoj protivofanzivi i ponovo se vratila na desnu obalu Drine.
Hercegovački odred je za to vreme bio aktivan naročito svojim desnim krilom prema Avtovcu i Gacku, čime je vezivao protivnika prema sebi. Na frontu Lovćenskog odreda bilo je samo izviđačkih aktivnosti. Ostavivši topove, francuski artiljerci su napustili Crnu Goru. Ostala je samo francuska relejna radiostanica u Podgorici za vezu Francuske s Rusijom koju su branila dva protivaeroplanska topa s francuskom poslugom. Starosrbijanski odred je branio svoj dugački front od upada pograničnih albanskih plemena koja je podsticala AustroUgarska.
Blistava pobeda na Kolubari izvojevana je u dvanaestom času, u najtežoj situaciji u kojoj se vojska mogla naći, gotovo na ivici poraza. Takve su pobede najubedljivije i najdraže. Prešlo se u protivofanzivu u pravom trenutku, ni prerano ni prekasno. Dvostruka je Mišićeva zasluga što je uočio momenat kada je trebalo napustiti Suvobor i kada ga je trebalo preoteti. Uspeh njegove armije pokrenuo je sav front napred. Zasluženo je dobio čin vojvode čim je poslednji neprijateljev vojnik odbačen s one strane graničnih reka.
Kolubarska bitka je dostojna kruna velikih napora Srbije u toj prvoj godini rata, epilog višemesečnog krvavog rvanja s brojnijim, bolje naoružanim i opremljenim protivnikom. Racionalnost komandovanja i borbenost trupa slile su se u optimalnu efikasnost. Još jednom je dokazana vitalnost Srbije, nesalomljiva volja srpskog naroda da brani svoju državu u najnepovoljnijim uslovima i po cenu najtežih žrtava, čime se izražavao i izvanredan doprinos male zemlje velikoj Antanti.
U protivofanzivi (3—15. decembra) srpske su trupe zarobile 323 oficira i 42.215 vojnika, a zaplenile 43 zastave, 142 topa, 71 mitraljez, 60.000 pušaka i drugog materijala. Ukupno od početka rata zarobljeno je 566 oficira i 55.906 vojnika, 192 topa, 86 mitraljeza i 70.000 pušaka.
Nema potpunih podataka o srpskim gubicima. Zvanično austrijsko delo navodi, prema jednom srpskom tajnom dokumentu zaplenjenom 22. decembra, da se u SVK računalo s ukupnim gubitkom od 22.000 mrtvih, 91.000 ranjenih i 19.000 zarobljenih - verovatno od početka rata.
AustroUgarska je 1914. uputila na balkansko ratište 12.000 oficira i 450.000 podoficira i vojnika, od čega je izbačeno iz stroja 7.592 oficira i 266.212 podoficira i vojnika, ne računajući one koji su kasnije oboleli od posledica napora. Poćorek je dobio mig da zatraži penziju, što mu je odmah odobreno. NJega je nasledio nadvojvoda Eugen kao komandant 5. armije (načelnik štaba general Alfred Kraus), koja je sada obuhvatila svu Balkansku vojsku i operativno potčinjenu austrougarsku VK, a general Sarkotić je imenovan zemaljskim poglavarom Bosne i Hercegovine i komandantom XV korpusne oblasti.
Pobeda na Kolubari za trenutak je prekinula ponovna nastojanja Antante da od Srbije iščupa teritorijalne koncesije u korist Bugarske. Antanta je nudila Bugarskoj za neutralnost značajne teritorijalne dobiti prilikom konačnog obračuna, koje će biti veće ako Bugarska napadne Tursku ili Austriju. Iz Sofije su odgovorili 9. decembra da neće menjati svoj stav neutralnosti. Momenat, zaista, nije bio pogodan da se od pobedničke Srbije čupaju koncesije.

[Topola]

Немачки војници позирају на импровизованом немачком војном гробљу, Крагујевац 1915.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[Topola]

немачко војно гробље у Крагујевцу, 1915.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[Topola]

Ковин 1915 - Немачка војна болница 2-VII пред полазак за Смедерево и Крагујевац

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[Topola]

немачки понтонски мост на Дунаву код Смедерева, офанзива 1915. године

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Заробљени Руси код Смедерева, са транспортом, немачка офанзива на Србију, 1915. година

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[Topola]

оборени авион непознатог типа, немачка офанзива на Србију, 1915. година

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[Topola]

напуштени српски топ на положају код Рашке, 1915. година

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[dzumba]

Судећи по вегетацији не бих рекао да је слика немачког војничког гробља у Крагујевцу из 1915. године (друга слика). Крагујевац је заузет 2. новембра 1915. године, дакле вегетација није бујна као на једној од слика. Онда друга можда јесте из 1915. године.

[Deligrad]

Topola jesi li siguran da je reč o zarobljenim Rusima. Po meni onde su prikazani Rusi, francuski mornari i medicinske sestre. Ovi što se slikaju ne liče mi na ratne zarobljenike.