Nastanak srpske pontonjerije
(1/1)
Deligrad:
   
Nastanak srpske pontonjerije


Prva inžinjerijska rota je osnovana 24.maja 1860.g. I i II inžinjerijski bataljon pre Prvog svetskog rata su slavili toga dana svoju slavu.
Srpska narodna vojska je postepeno uređivana pod Mihailom Obrenovićem od donošenja “Ustrojstva narodne vojske” 17.avgusta 1861. godine pa do donošenja “Zakona o ustrojstvu vojske” 20.marta 1864. godine. Tako organizovana srpska vojska je dočekala i ratove 1876. i 1877-78. godine. “Zakonom o ustrojstvu vojske” formirana je i pontonirska četa koja je, u početku, ulazila u sastav artiljerije. Pontonirci su odmah započeli sa obukom u izradi mostova. Odmah je napravljen polustalni pontonski most na Moravi kod Ćuprije, koji je projektovao oficir Adam Priljeva i koji je osvećen 14.septembra 1864. godine na rođendan knjaza Mihaila Obrenovića. Nešto kasnije napravljen je sličan most kod Đunisa gde je sagrađena i omanja kasarna za pontonirce, koji su su se istakli u velikim poplavama 1864.g.

Tokom jeseni 1864. godine postavljeni su i pontonski (leteći) mostovi na Moravi kod Dragovca, Orašja, Markovca, Bagrdana, Glogovca i Varvarina svi osvećeni negde oko Mitrovdana 1864. godine. Ovi mostovi su u miru sužili za civilni saobraćaj i trgovinu.

Tako je, na primer, Varvarinski pontonski most, sa manjim prekidima vršio svoju ulogu sve do Srpsko-turskog rata 1876. godine. Sve vreme je bio u sastavu Pontonirske čete Stajaće vojske i imao je svoju stalnu posadu kao i komandira mosta. Povremeno je i dizan radi popravki i redovnog održavanja. Nekada su ti prekidi u saobraćaju trajali i po više meseci. Za razliku od većine prethodno pomenutih pontonskih mostova, most u Varvarinu je ostao i posle stvaranje nove formacije inžinjerije u srpskoj vojsci.

Naime, tokom priprema Srbije za rat sa Turskom jačana je i stajaća vojska. Naročito je ojačana inžinjerija. Tako je po poslednjoj formaciji Srpske vojske od 24. februara 1876. godine, pred rat 1876. godine Stajaća vojska imala dva inžinjerijska bataljona i to jedan pionirski i jedan pontonirski svaki jačine po 300 ljudi. Svaka divizija narodne vojaske je imala između ostalog mostove ekipaže sa potrebnim pontonirskim osobljemiz stajaće vojske. I pored više promen aformacije vojske do 1883.g. formacija pontonerije je ostala do te godine uglavnom nepromenjena. Ovi bataljoni su uredbama od 24.februara i 10.novembra 1876. godine bili raspoređeni po korpusnim komandama. Tako su i učestvovali u ratu 1876. godine. Rešenjem od 10.marta 1877. godine inžinjerijski bataljoni su u mirno vreme obrazovali pukovsku komandu koja se sastojala od dva bataljona sa po tri čete. Štab inžinjerijskog bataljona je stacioniran u Ćupriju. Ovakva formacija će ostati do 1883. godine.
   
Pontonirski bataljon je imao, kao što smo već naveli, 3 čete. U Kruševcu je imala sedište 1.pontonirska četa koja je održavala 3 mosta i to kod Jasike, Kraljeva i Đunisa. U Ćupriji je bila stacionirana 2.pontonirska četa koja je takođe održavala 3 mosta, kod Ćuprije, Varvarina i Aleksinca. U Svilajncu je imala sedište 3.pontonirska četa koja je održavala mostove kod Markovca i Ljubičeva. U Ćupriji je postojala Glavna pontonirska radionica sa Upravnikom, knjigovođom i rukovaocem slagališta. Broj majstora-zanatlija je određivan svake godine po potrebi. Sav pontonirski materijal je bio izrađivan u toj radionici i bio je vrlo dobar. Materijal je bio sličan onom sistema Birago, samo su pontoni bili drveni i rasponi kraći za 1 m, da bi nosivost bila veća kod istog preseka mosnica.

Pontonirske čete su u gore označenim mestima primale regrute i svu potrebnu opremu a tamo se i vršila obuka. Komandir čete je bio i komandir najbližeg pontonskog mosta a za komandire ostalih mostova određivani su vodni oficiri iz datih četa. Vodnici su određivani za komandire mostova naredbom Ministra vojnog.

Po novoj mirnodopskoj formaciji vojske Kraljevine Srbije od 31.januara 1883. godine, smanjen je broj pontonirskih četa na dve. Tako je formiran pontonirski polubataljon sa štabom i dve čete. Sedište polubataljona je bilo u Ćupriji i ovaj je bio neposredno pod komandom inžinjerijskog puka u Nišu pontonirska radionica je bila istog sastava kao i ranije ali je u pogledu snabdevanja i tehničkog nadzora bila neposredno pod ministrom vojnim. Prvi put su 15.februara svi regruti bili upućeni u Ćupriju na obuku, dok su čete slale potreban broj starešina za obuku. Prvi komandant polubataljona je bio inž. major Čedomir Miljković. Rasformirana je 3.pontonirska četa pa je njene mostove (Markovački i Ljubičevski) primila 1.pontontonerska četa u Svilajncu, koja je primila i most u Đunisu. Preostale mostove: ćuprijski, kraljevski, jasički i aleksinački održavala je 2.pontonirska četa sa sedištem u Jasici. Posada svakog mosta se sastojala od jednog oficira, 2 podnarednika, 3 kaplara, jednog značara 1.klase i 30 redova pontonira. Za komandire mostova su postavljani, još uvek, vodni oficiri naredbom Ministra vojnog.

Most kod LJubičeva podignut je 1894. godine, a most kod Markovca predat je na održavanju Ministarstvu finansija. Zbog svega toga je 1.pontonirska četa prešla na stalno stanovanje u Ćupriju. Od pontonirskog materijala sa Morave podignut je jedan most preko Nišave u Nišu. Postepeno, kako je na kome mestu podizan stalni most, pontonski mostovi su rasklapani i pontoniri su odlazili u sastav polubataljona u Ćupriju ili, ređe na novo odredište.

Jedan od veoma opterećenih mostova je bio i pontonski most u Jasici. Kao i kod svih ostalih pontonskih mostova i kod njega je bilo problema pri zimskoj eksploataciji. Zbog toga je 1896. godine izgrađen u Jasici drveni, stalni most dužine 180 metara, koji je imao 12 raspona. Pontonski most, koji je demontiran kod Jasike, prenet je u Varvarin i tu ponovo namontiran. Varvarin je ponovo dobio svoj pontonski most.

Pukovnik Stevan Binički je pored izgradnje nekoliko mostova na Moravi, zaslužan i za izgradnju magacina za mostove elemente dugog 120m i širokog 19 m. Magacina je u ratu, kada se isprazni, trebao da služi kao bolnica. Binički je izgradio i alatnice za izradu pionirskog alata. Godine 1897. bilo je na zalihama u Ćupriji već 98 pontona sa kolima, 21.000 pijuka i 14.000 kolica sa jednim točkom.
   
Sve ovo vreme, a tako će ostati do Balkanskih ratova, obuka regruta pontoniraca se vršila u Ćupriji pri štabu pontonirskog polubataljona. ^ete su slale potreban broj starešina za nastavnike i njihove pomoćnike za izvođenje obuke sa regrutima. Pontoniri su tada uživali veoma veliki ugled i u vojsci u narodu. Oficiri su smatrali za počast da služe u pontoneriji i za tu službu su birani najbolji inžinjerijski oficiri. Za komandante pontonirske komande su određivani najistaknutiji viši inžinjerijski oficiri, obično potpukovnici. Za pontonjire su regrutovani snažni mladići, vešti u radu na vodi. Bili su to obično splavari, vodeničari, ribari i skeledžije, visine najmanje 170 cm. Rok službe u kadru je bio 2 godine ili 18 meseci a u pontonire su upućivani regruti sa punim rokom. Radeći na pontonima i po najgorem vremenu, pri velikim vodama i po zimi kada je Moravom plovio led, pontoniri su postajali pravi majstori svog zanata. Pontoniri su morali da znaju da odlično plivaju, tako da za sve vreme nije zabeležen ni jedan slučaj davljenja nekog pontonirca.

Pontonirski bataljon je 1900. godine dobio nov naziv Pontonirska komanda a dotadašnja Inžinjerijska radionica je postala Inžinjerijski arsenal u kome je izrađivan ne samo sav pontonski materijal već i sav ostali inžinjerijski alat i materijal. Među prvim komandantima Pontonirske komande su bili inžinjerski potpukovnici Miloš Ranković, Svetislav Knez-Mihajlović i Radisav Stanojlović, kasnije veoma poznati oficiri u ratovima 1912-1918. godine.
   
Kada je izbio I balkanski rat 1.pontonirska četa je formirala 5 divizijskih mostovih trenova i to za svaku diviziju I poziva po jedan Svaki tren je imao po formaciji 3 oficira, 6 podoficira, 10 kaplara, 120 redova pontonira, 40 komorxija i seiza, 14 mostovih kola, 6 komorskih kola. Mostova kola su zaprezana sa 4 vola a komorxijska sa 2 konja.
   
Od pontonirskog materijala u divizijskom trenu je bilo za 14 raspona od po 5,70 m tj svega 79,80 m, normalnog mosta. Most je imao po 8 pontonskih delova za 4 plovne potpore, a ostalih 10 potpora su bile stojne-nogari.
   
2.pontonirska četa je formirala tri odeljenja Velikog mostovog trena. Ova odeljenja su bila istog sastava kao divizijski trenovi, osim što su imali po 6 plovnih i 8 stojnih potpora.
   
Mobilizacijska mesta za divizijske mostove trenove su bila mesta štabova dotičnih divizijskih oblasti, a za Veliki mostovi tren Ćuprija.

dzumba:
Занимљив текст. Да ли је ово негде већ објављивано?
Deligrad:
Objavio sam u nekom od brojeva Vojnog informatora ali nemam pojma u kom. A i onako pitanje je da to uopšte može da se nađe. Meni su Vojni informatori negde u kuću u Kruševcu ali gde ...
A da, izašao mi je i kao poglavlje u knjizi Varvarinski mostovi - vidiš to umalo da zaboravim. Ta knjige ima da se nađe premda ne u prodaji. Varvarinska opština je koristi za poklon ali nije teško da se nabavi.
Barajevac:
Deligrade mislim da imam bas taj vojni informator o pontonircima i to ako mi se cini je iaslo u dva dela,poneso sam ih kao uspomenu sa Topa,kad malo spadne ovaj sneg cu da zabijem nos u arhivu i da bacim sken
Dreadnought:
Evo jedne stare razglednice iz moje kolekcije, kao da je namenjena ovoj temi  :)



 srpski pontonjeri.jpg (249.18 KB. 1275x814 - viewed 173 times.)
Navigation
Message Index