olujnik
mornar
 Offline
Posts: 42
|
 |
« on: March 19, 2011, 07:00:17 pm » |
|
Nemačka ratna mornarica 1848-1871.godine
Nemačke države su sve do sredine XIX veka bile zauzete rešavanjem pitanja kopnenih granica tako da nijedna nije imala pravu ratnu flotu, već samo obalsku stražu. Kada je 1848.godine počelo zasedanje svenemačkog pralamenta u Frankfurtu, postavilo se pitanje ratne flote. Osnivanje Reichsflotte se nametnulo prvenstveno zbog neprijateljstva sa Danskom.
Frankfurtski parlament je u junu 1848.godine u budžetu odredio 6 miliona talira za mornaricu. Novac je trebalo da bude iskorišćen za kupovinu brodova, obuku mornara i oficira ratne flote (Reichsflotte, Deutsche Marine, Deutsche Kriegsmarine, Reichsmarine) . Komanda je poverena princu Adalbertu (Heinrich Wilhelm Adalbert von Hohenzollern), sinovcu pruskog kralja, koji ga je prinudio da da ostavku. Za novog komandanta je postavljen Karl Brome (Karl Rudolf Brommy) koji pomorsko iskustvo stekao u mornaricama Čilea i revolucionarne Grčke.
Reichsflotte je stvarana u teškim okolnostima. Bromi se suočio sa hroničnim nedostatkom sredstava i obučenog ljudstva, tako da je tokom 1848.godine uz velike napore uspeo da prikupi: 9 parobroda, 2 jedrenjaka i 27 topovnjače. U međuvremenu je počeo rat između Danske i nemačkih država. U kopnenim borbama nemačke trupe su imale uspeha, ali je danska flota u jesen 1848.godine uspela da bokirala nemačku obalu. Karl Brome je 4.juna 1849.godine isplovio sa parnom fregatom SMS Barbarossa i sa dve parne korvete (SMS Lübeck i SMS Hamburg). Danski brodovi su se povukli, ali je korveta Valkyrien pred nemačkim brodovima morala da se skloni pod zaštitu engleske flote kod ostrva Helgoland (Heligoland). Brome se povukao kada se na horizontu pojavio danski parobrod Gejser.
Reichsflotte je postojala svega pet godina, jer je 2.aprila 1852.godine na zahtev Prusije raspuštena. U tom trenutku flota se sastojala od 5 fregata (3 parne i 2 na jedra), 7 korveta (6 parnih i 1 na jedra) i 27 topovnjača. Brome, tada već kontra-admiral je ukaz o raspuštanju flote potpisao 31.marta 1853.godine. Brodovi su prodati, a parne fregate je preuzela Pruska.
Nakon raspuštanja Reichsflotte Pruska je organizovala sopstvenu flotu (Preußische Marine). Kralj je komandu mornaricom poverio princu Adalbertu. Trebalo je stvoriti mornaričku infrastrukturu, izgraditi pomorske baze i brodove. Prilikom stvaranja mornarice pored tehničkih i taktičkih potreba moralo se voditi i računa da se ne provociraju velike sile, Francuska, Rusija i Velika Britanija. Komanda ratne mornarice (Oberkommando der Marine) i Uprava ratne mornarice (Marineverwaltung) su formirane 1859.godine, a Ministarstvo mornarice (Marineministerium) je osnovano 1861.godine.
Flota nije bila spremna za rat sa Danskom 1863.godine. U tom trenutku je raspolagala sa 3 fregate na jedra, 5 korveta, 2 avizo-broda i 21 parnom topovnjačom. Danska flota je bila znatno veća, ali se ograničila na blokadu nemačkih luka. No, blokada nije bila uspešna, jer su pruski brodovi mogli bez problema da uplovljavaju i isplovljavaju. Tri broda pruske flote su 17.marta 1863.godine napala jači danski sastav kod Jasmunda, nakon čega se danska flota povukla, a blokada je probijena.
Skupština Severno-nemačkog saveza je 1867.godine izglasala zakon o stvaranju Severno–nemačke savezne mornarice (Norddeutsche Bundesmarine) u čiji je sastav ušla celokupna Pruska mornarica. Zakonom je predviđeno da u narednih deset godina izgradi 16 oklopnjača, 20 korveta, 8 avizo-brodova i 22 obalske topovnjače. Kako nemačka brodogradilišta nisu bila u stanju da izgrade tražene brodove, oni su kupljeni u inostranstvu, u Francuskoj i Engleskoj. Plan nije ispunjen zato što je Severno-nemački savez već 1870.godine ušao u novi rat, a Bundesmarine je u tom trenutku imala 3 oklopne fregate, 1 oklopnu korvetu i oko 40 lakih obalskih plovila.
Flota Napoleona III je bila neuporedivo jača, sa više od 470 brodova. No, većina rezervista francuske mornarice su bili ribari, koji su kada je flota ispolovila (22.jula 1870.godine) bili na ribarenju. Francuska flota je uspostavila blokadu zapadno od Jutlandskog poluostrva. U štabu Napoleona III se verovalo da bi desant na severnu Nemačku oslabio pritisak pruske vojske na frontu, a možda bi u rat ušla i Danska. No, princ Adalbert je dobro utvrdio nemačke luke koje su sada branili Krupovi topovi velikog dometa. Francuska blokada je bila kratkog daha. Čim je stigla vest o porazu kod Sedana, flota se povukla. Ovo je istovremeno bio i kraj Napoleonove flote, zbog velikih gubitaka kod Sedana, posade su poslane da se bore za Pariz kao pešadijske jedinice.
Jedina pomorska bitka rata vođena je 9.novembra 1870.godine na deset milja od Havane. Kapetani pruskog Meteora i francuskog Bove (Bouvet) su se dogovorili o mestu i vremenu borbe. Borba je počela čim je Meteor napustio španske teritorijalne vode (Kuba je tada bila pod španskom vlašću). Borba se završila bez pobednika, Prusi su imali 2 mrtva i 1 ranjenog mornara, a Francuzi 3 ranjena mornara.
Stvaranje carske mornarice
Nakon proglešenja carstva, na red je došla izrada ustava. Pored ostalih pitanja ustavom je određen i položaj oružanih snaga. Carska vojska je nije ujedinjena. Kraljevine Prusija, Bavarska, Saksonija i Virtemberg su zadržale sopstvene vojske i komande, ali je dogovoreno da pruski generalštab bude zadužen za strateško planiranje.
Što se tiče mornarice stvari su bile drugačije, okosnicu nove mornarice činila je Severno–nemačka savezna mornarica (Norddeutsche Bundesmarine) koja je preimenova u Carska mornarica (Kaiserliche marine).
Status mornarice je opisan u 53.članu ustava Carske Nemačke:
„Mornarica carstva je ujedinjena pod vrhovnom komandom Cara.
Car je zadužen za njenu organizaciju i opremu i on će postavljati oficire i zvaničnike mornarice i njemu će se mornari zaklinjati na vernost...“
U prvim godinama Carstva, mornarica nije zauzimala bitno mesto u Bizmarkovoj politici, pošto se trudio da ne izaziva Veliku Britaniju. Nemačka nije posedovala kolonije, niti kakve prekomorske posede koje bi trebalo braniti. Razvoju mornarice nije išla u prilog i činjenica da je brodogradnja bila slabo razvijena i da samo dva brodogradilišta imaju tehničke mogućnosti da grade metalne brodove.
Prusko ministarstvo mornarice je 1.februara 1872.godine preimenovano u Carski admiralitet (Kaiserlichen Admiralität), a za komandanta je postavljen pešadijski general Albreht fon Stoš (Albrecht von Stosch). U martu 1872.godine je osnovana Pomorska akademija, a zatim su formirane prateće službe (tehnička – 1872, medicinska – 1873 i torpedna – 1879. U maju 1872.godine je usvojen desetogodišnji plan izgradnje mornarice, koji je predviđao gradnju 8 oklopnih fregata, 6 oklopnih korveta, 20 lakih korveta, 7 monitora, 2 ploveće baterije, 6 kuriskih brodova (aviso), 18 topovnača i 28 torpiljarki. Kako bi se plan ispunio, Rajhstsag je odobrio 220 miliona zlatnih maraka, od čega je 1/4 obezbeđena naplatom ratne odštete od Francuske.
General Stoš je 1875.godine postao admiral, a njega je 1883.godine nasledio general Kaprivi. U tom trenutku flota je imala 7 oklopnih fregata i 4 oklopne korvete, sa 400 oficira i 5.000 mornara. Flota je bila stacionirana u dve pomorske baze: Vilhelmshafen (Wilhelmshaven) na obali Severnog mora i Kil (Kiel) na obali Baltičkog mora.
Do sredine osamdesetih godina XIX veka mornarica je smatrana za pomoćni rod oružanih snaga i da će se sudbina Nemačke odlučivati u ratu na kopnu. Smatralo se da je njen zadatak da pruži podršku kopnenoj vojsci, štiteći obalu baltičkog i severnog mora. Kako bi se omogućilo lako i brzo prebacivanje flote iz Severnog mora u Baltičko i obratno 1887.godine su započeti radovi na proširivanje Ejder (Eider Canal) kanala čime se izbegavala plovidba oko Jilandskog poluostrva. Iste godine su formirane i dve flotile torpiljarki (prva u Vilhelmshafenu, a druga u Kilu).
Ujedinjenje je ubrzalo privrednu ekspanziju, a Nemačka se uključila u kolonijalnu trku, osnivajući kolonije u istočnoj i zapadnoj Africi, zatim u Kini i Okeaniji. Prve carske kolonije su osnovane 1884.godine u Africi i Okeaniji. Do kraja XIX veka Nemačka će u Africi osnovati četiri kolonije: tri na zapadnoj obali i jedan na istočnoj obali Afrike. U Aziji i Okeaniji Nemačka je zauzela deo Nove Gvineje, Bizmarkova , Maršalska i Solomonska ostrva. Stvaranje kolonija je promenilo zadatke ratne mornarice, koja je sada morala da štiti pomorske puteve ka kolonijama. Komandant mornarice fon Kaprivi je zatražio dodatna sredstva za gradnju još 10 oklopnih fregata, kako bi uspešno da zaštiti pomorske komunikacije ka kolonijama.
Vilhelm II i ratna mornarica 1888.-1897.
Carska mornarica je 1888.godine imala svega 534 oficira i 15.480 mornara, na 36 kapitalnih brodova. U isto vreme kopnena vojska je imala 19.294 oficira i 468.409 vojnika. Jedna od prvih odluka novog cara bilo je postavljanje vice-admirala Aleksandara fon Monts (Alexander von Monts), za načelnik admiralštaba. Ovo je bilo prvi put da nemačkom carskom mornaricom komanduje mornar, a ne oficir kopnene vojske. Nažalost, von Monts je preminuo 19.januara 1889.godine što je Car iskoristio da već u martu formira carski mornarički kabinet (Marinekabinett). Kabinet je trebala da formuliše u zvanična naređenja ideje Vilhelma II, pošto su njegova znanja o pomorstvu bila više nego skromna. Nekoliko dana kasnije iz Admiralštaba je izdvojena komanda ratne mornarice (Oberkommando der Marine) koja je zadužena za izradu taktičkih i strategijskih planova i raspoređivanje pomorskih snaga; kao i ministarstvo mornarice (Reichsmarineamt) koje je zaduženo za administrativna pitanja, dok je Admiralštab (Admiralstab der Marine) sveden na savetodavno telo.
U isto vreme je započela rasprava kakva je flota neophodna Nemačkoj. Pristalice klasične škole su se zalagali za gradnju flote bojnih brodova, dok su pristalice mlade škole bile za gradnju krstarica. Vilhelm II je često menjao mišljenje, 1888.godine od Rajhstaga je tražio sredstva za gradnju četiri nova bojna broda, da bi 1895.godine tražio sredstva za gradnju trideset šest krstarica.
Njegovi zahtevi za novim brodovima su već od 1890.godine naišli na otpor Rajhstaga, čiji su poslanici sve češće odbijali careve planove za gradnju brodova. Rajhstag je 1895.godine odobrio sredstva za gradnju samo četiri krstarice iako je car tražio 36. Sledeće godine Rajhstag uopšte nije odobrio gradnju krstarica. U javnosti se sve više govorilo o carskoj „luksuznoj floti“, koja predstavlja ozbiljno opterećenje za carsku blagajnu. Daljoj ekspanziji ratne mornarice se suprotstavio i generalštab, jer je deo sredstva namenjen finansiranju vojske preusmeren za finansiranje mornarice.
Broj protivnika flote je rastao i neuspeh je bio očekivan. Iako je Vilhelm II uložio dosta truda i energije, očekivani rezultat je izostao. Razlozi za neuspeh su bili jednostavni: mornarički lobi nije imao jasan cilj, strategiju i plan gradnje.
Nemačka privreda
Nemačka je u vreme ujedinjenja bila poljoprivredna zemlja, koja je živela od izvoza žitarica u Veliku Britaniju. Bizmark je završio političko ujedinjenje 1871.godine, no za ekonomsko ujedinjenje će trebati vremena. Jedan od prvih problema koje je trebalo rešiti bilo je pitanje jednistvene valute, u Prusiji se koristio Talir (Thaler), u Bavarskoj Gulden, a u Hamburgu Marka. U godinama pre ujedinjenja stvorena je još jedna valuta savezni talir (Vereinsthaler), koji je u sebi imao 16⅔ grama čistog srebra. Kako bi se olakšala trgovina 9.jula 1873.godine u opticaj uvedena marka, a 2790 maraka je imalo vrednost 1 kilograma zlata. Stare valute su povučene iz opticaja do kraja 1875.godine, a od 1.januara1876.godine marka je postala jedino sredstvo plaćanja u Nemačkoj.
Pobednička euforija iz 1871.godine je uticala i na privredu, a ne treba zaboraviti i ratnu odštetu koju je Francuska plaćala. Priliv kapitala je pospešio berzanske špekulacije, a posebno je bio brz rast akcija železničkih i industrijskih kompanija. Paralelno sa rastom špekuacija industrijskih preduzeća došlo je i do pada cene srebra, kao posledica uvođenja zlatne marke.
Špekulativni mehur je prvo pukao u Beču, gde je 9.maja došlo do pada cena akcija. Veliki investitori su već početkom godine prodali najrizičnije akcije, ali je većina čekala otvaranje Svetske izložbe u Beču, koja je zakazana za 1.maj.
Verovalo se da će izložba prikazati uspon Austro-ugarske i da će uticati na dalji rast cena na berzi. No, događaji su išli drugim tokom. Na dan otvaranja je padala kiša, pa je posećenost izložbe bila slaba, a zatim je u Beču izbila epidemija kolere. Umesto očekivanog rasta akcije su počele da padaju. Na „crni petak“ 9.maja 1873.godine Bečka berza je dotakla dno. U narednih desetak dana više od tri stotine kompanija je proglasilo bankrot. Vlada je pokušala da smiri tržište uvođenjem moratorijum na finansijske transakcije. A kako bi se sprečio odliv plemenitih metala doneta je odluka da se zaustavi zamena papirnog novca za srebro ili zlato.
Većina je verovala da će kriza pogoditi samo Austro-ugarsku, no varali su se. Kada je Vereinsbank Quistrop proglasila bankrotstvo 28.oktobra, kriza je stigla i u Nemačku. U narednih nekoliko dana još 27 banaka je objavilo bankrotstvo. Na vest o bankrotstvu Quistrop banke cene akcija su počele da padaju. Tako da su i mnoge kompanije morale da proglase bankrotstvo. U prvom trenutku najteže su bile pogođene železničke kompanije, a zatim se kriza prenela i na rudarske i industrijske kompanije.
U isto vreme tržište žitarica je preplavljeno jeftinim žitima iz Amerike i Rusije, što je zaustavilo izvoz žita u Veliku Britaniju. Ova okolnost je donekle ublažila situaciju jer su viškovi poljoprivrednih proizvoda preusmereni na lokalno tržište. Jeftina hrana je za posledicu imala povećnje stanovništva za oko dvadeset miliona između 1871. (40 miliona) i 1910.godine (60 miliona). Povećanje nataliteta je obezbedilo rezervoar radne snage za dalje potrebe industrije. Kako se ujedinjenje poklopilo sa početkom druge industrijske revolucije, nemačka industrija se brzo razvijala. Najbrže se razvijala tekstilna industrija, a nešto sporije je išao razvoj metalske i vojne industrije. U isto vreme tehnološki napredak je povećao poljoprivrednu proizvodnju, čime je osigurano stabilno snabdevanje stanovništva hranom.
Na svetskom tržištu, brz razvoj posebno nemačke i američke ekonomije, je doneo promene. Nemačka je proizvodila više robe u odnosu na Francusku, koja je od 1880.godine stagnirala. Učešće Nemačke u svetskoj proizvodnji se do 1900.godine povećalo na 13.2%, a Francuske je opalo na 6.8%. Sjedinjenje Američke Države su povećale učešće u svetskoj proizvodnji na 23.6%, dok je učešće Velike Britanije opalo na 18.5%. U isto vreme Austro-Ugarska je učestovovala u svetskoj proizvodnji sa 4.7%, a Italija samo 2.5%.
Rast proizvodnje je uslovio i rast izvoza, što je dovelo i do sukoba sa Velikom Britanijom. Nemački i britaski proizvođači su se žestoko nadmetali prvo na tržištu SAD, a zatim i u Kini. Nemačka je 1894.godine izvozila robe u vrednosti od 365 milona dolara, a dest godina kasnije čak 610 miliona. Rast izvoza je za posledicu imao i rast trgovačke mornarice koja je između 1894. i 1904.godine povećana za 234%.
S kraja XIX veka odnosi Nemačke i Velike Britanije su počeli da se pogoršavaju. Velika Britanija je 1897.godine odbila da produži trgovinski sporazum sa Nemačkom, što je izazvalo antibritanska osećanja širom Nemačke. Ekonomski gledano Nemačka se našla u nezavidnom položaju. Za razliku od Velike Britanije i Francuske Nemačka je imala ograničeno kolonijalno tržište, pa je morala agresivno da nastupa na novim tržištima. Agresivna politika je imala uspeha u Kini zahvaljujući politici otvorenih vrata, a i u Osmanlijskom carstvo gde su nemačke kompanije uspele da potisnu engleske i francuske.
Što se industrijske proizvodnje tiče, pored hemijske i električne industrije brz razvoj je doživela i brodogradnja. Brz razvoj pomorskog saobraćaja je uticao i na gradnju brodova. Tako da je primera radi 1894.godine za potrebe trgovačke mornarice od domaćih brodogradilišta naručeno 54 trgovačka broda, a samo 20 je kupljeno u inostranstvu. Samo 1900.godine nemačka brodogradilišta su proizvela 215 parobroda (225.000 BRT) i 170 jedrenjaka (30.300 BRT). U isto vreme u gradnji je bilo još 64 parobroda, 42 jedrenjaka i 57 rečnih brodova, kao i 19 ratnih brodova. Kapacitet nemačkih brodogradilišta je brzo rastao sa oko 240.000 BRT u 1899.godine do oko 400.000 BRT 1914.godine.
Paralelno sa razvojem brodogradnje ubrzao se i razvoj trgovačke mornarice. Pod nemačkom zastavom 1871.godine je plovilo 4.350 jedrenjaka (982.355 BRT) i 150 parobroda (81.994 BRT). Tonaža i broj brodova se ubrzano povećavao, zahvaljujući novim tržištima, a i snažnom emigracionom talasu za Ameriku. Samo 1882.godine nemačke kompanije su imale više od 220.000 putnika samo za SAD. Do 1897.godine ukupna tonaža nemačke trgovačke mornarice se povećala na 1.650.000 BRT. Parobrodska flota je u tom trenutku imala preko milion BRT, a njena knjigovodstvena vrednost je bila preko 15.000.000 funti. Nemačka trgovačka mornarica je 1908.godine postala druga po veličini u svetu. Na prvom mestu je i dalje bila Velika Britanija (50%), dok je nemačka trgovačka mornarica sa 2.397.000 BRT (11%) bila na drugom mestu u svetu.
Alfred Tirpic (Alfred Tirpitz) i stvaranje flote otvorenog mora (Hochseeflotte)
U junu 1897.godine ministar mornarice, admiral Holman (Friedrich von Hollmann) je podneo ostavku jer nije uspeo da ubedi poslanike Rajhstaga da povećaju mornarički budžet. Vilhelm II je, 18.juna 1897.godine, za novog ministra postavio kontra-admirala Tirpica (Alfred von Tirpitz).
Tirpic je rođen u Kustrinu (1849.godine) na obali Odre, ali je odrastao je u Frankfurtu na Odri. Sa šesnaest godina je postao kadet kadet Pomorske škole u Kilu. Četiri godine kasnije, primljen je u Prusku mornaricu. Čin poručnika (Leutnant zur See) je dobio 1872.godine. U aprilu 1874.godine Tirpic je primljen u pomorsku akademiju (Marineacademie). Nakon završene akademije 18.novembra 1875.godine unapređen je u čin poručnika bojnog broda (Kapitänleutnant).
Tirpic je 1877.godine bio član delegacije koja je posetila fabriku torpeda u Rjeci, a zatim je raspoređen u tek osnovanu torpednu sekciju (Torpedo Arm). Paralelno sa razvojem torpeda se radilo i na torpiljarkama. Uspešna rad u torpednoj sekciji Tirpicu je doneo unapređenje u kapetana korvete (Korvettenkapitän). Tirpic je 1885.godine raspoređen u Admiralštab, gde je postavljen za prvog torpednog inspektora, a istovremeno je bio i komandant flote torpiljarki.
Sledeće unapređenje je usledilo 1888.godine kada je postao kapetan bojnog broda (Kapitän zur See), zatim će komadovati krstaricama Prusija (SMS Preussen) i Vurtemberg (SMS Württenberg). Tirpic je 1891.godine postavljen za načelnika štaba Baltičke eskadre, a sledeće godine je postavljen za šefa štaba Vrhovne komande za mornaričku taktiku. Tirpic je na ovom položaju postao zagovornik bojnih brodova, smatrajući da oni moraju biti srž flote i da bi trebalo graditi više identičnih bojnih brodova (najbolje osam u seriji). Za svoje ideje Tirpic je imao podršku komandanta Vrhovne komande admirala Maksa fon der Golca (Otto Ferdinand Maximilian Leopold Freiherr von der Goltz). Svoje ideje je uobličio u flotnu taktiku koja će postati poznata kao Dienstvorschrift IX (pravilo službe broj 9), a zatim ih je izložio Vilhelmu II 1.decembra 1892.godine. Ovo je dovelo do sukob sa admiralom Holmanom, ministrom mornarice koji se zalagao za razvoj krstarica. Sledeće unapređenje je stiglo 1895.godine kada je dobio čin kontra-admirala (Konteradmiral), iste godine je postavljen za komandanta Azijske eskadre. U Kini je osnovao pomorsku bazu u Tsingtau, koja je trebala da posluži kao glavna baza na Dalekom Istoku.
Krajem 1896.godine Tirpic je preuzeo ministarstvo mornarice u vrlo teškom trenutku, flota je raspolagala sa 264 ratna broda, ukupne težine 297.000 tona, i bila je na petom mestu po veličini u svetu. No, nemačka javnost je bila protiv Vilhelmove„luksuzne flote“, kao i većina poslanika u Rajhstagu.
Kako bi sproveo svoje ideje Tirpic je u ministarstvu mornarice okupio telentovane i ambiciozne oficire kako bi se odredili: veličina i sastav flote, njena strategija i zadaci. Veličina flote bi trebalo da zavisi od strategije i zadataka koji su joj dodeljeni, ali je 1897.godine gradnja ratne flote bilo istovremeno i pitanje prestiža i spoljne politike. Ukoliko flota bude mala, Nemačka bi morala da ima snažnog pomorskog saveznika, Veliku Britaniju. Savez sa Velikom Britanijom bi značio da Nemačka mora da sarađuje sa najvećim ekonomskim rivalom, koji uz to nema nikakvih pretenzija na evropskom kontinentu. Vrednost Nemačke kao saveznika Velikoj Britaniji bi bila mala, samim tim cena saveza bi bila za Nemačku velika. Treba dodati, da ovakav savez nije imao podršku Vilhelma II, koji nije podnosio svog ujaka, princa Edvarda (budući kralj Edvard VII).
Tirpic se našao pred dilemom da li da se gradi flota srednje veličine koja neće ugroziti dobre odnose sa Velikom Britanijom ili da se gradi okeanska flota.
Gradnja okeanske flote bi svakako izazvala podozrenje u Velikoj Britaniji i pogoršanje međusobnih odnosa, ali se poklapala sa svetskom spoljnom politikom koju je u decembru predstavio novi ministar spoljnih poslova, fon Bulov. Ako Nemačka želi da vodi svetsku politiku mora imati i svetsku mornaricu.
Pored pitanja veličine mornarice morala se doneti odluka koji tip brodova će biti kičma flote. Krstarice su imale veliki radijus dejstava, ali su bile slabo naoružane. S druge strane, bojni brodovi su imali superiorno naoružanje i oklop, ali znatno manji radijus dejstva.
Radijus dejstva flote je zavisio od pravilno raspoređenih stanica za snabdevanje ugljem i vodom. Velika Britanija i Francuska su do kraja XIX veka imale dobro organizovane mreže stanica za snabdevanje širom sveta. Ali Nemačka, sa malim brojem udaljenih kolonija nije mogla da obezbedi adekvatno snabdevanje krstaričke flote na dalekim morima. Pored toga, trebalo je imati u vidu da se verovalo da će do odsutnog sukoba na moru doći u prvim danima rata i da će jedna strana biti potpuno uništena. Kako je nemačka flota bila i dalje slabija od potencijalnih neprijatelja bilo bi logično da glavnina flote bude u domaćim lukama. Na početku rata, neprijateljska flota bi doplovila u nemačke teritorijalne vode kako bi uspostavila blokadu. Ovo bi pružilo priliku nemačkoj floti da napadne blokirajuće snage i da polako smanji neprijateljsku prednost, čime bi se snage izjednačile pred odlučujuću bitku.
Stoga se kao rešenje nametnula flota bojnih brodova koji će biti stacionirani u nemačkim lukama. Ova flota neće imati radijus da zaštiti kolonije ili pomorski saobraćaj, ali će indirektno biti snaga s kojom se mora računati.
Tirpic je veličinu i sastav flote podredio novoj pomorskoj doktrini, „teoriji rizika“ (Risikogedanke), po kojoj ukoliko flota bude dovoljno velika, ali ne nužno i najveća, napad na Nemačku će predstavljati veliki rizik. Flota bi imala i diplomatski značaj, jer što je nemačka flota jača Nemačka će biti poželjniji saveznik kako za bitanske rivale ili za samu Veliku Britaniju. U isto vreme flota bi mogla da posluži kao moćno sredstvo odvraćanja i pritiska u rešavanju kolonijalnih pitanja. No, Tirpic je bio svestan da plan ima „opasnu zonu“, period dok nemačka flota ne ojača dovoljno da može uspešno da se bori sa britanskom flotom.
Pošto je definisao veličinu i vrstu brodova, strategiju i zadatke Tirpic je mogao da zatraži sredstva od Rajhstaga. Za razliku od svojih predhodnika koji su za svaki brod tražili sredstva posebno Tirpic je odlučio da predloži zakon kojim se utvrđuje veličina i jačina flote i broj neophodnih brodova za gradnju. Imajući u vidu da snaga udruženih flota Francuske i Rusije predstavljaju pretnju za Nemačku, Tirpic je izradio flotni program po kome je mornarica 1904.godine trebala da raspolaže sa 19 bojnih brodova, 8 oklopnih krstaša, 12 teških i 30 lakih krstarica. Poslanici su bili iznenađeni načinom rada novog ministra, koji se potrudio da ubedi ne samo Rajhstag već i javnost da Nemačka mora imati snažnu mornaricu. Formirana je mornarička liga koja je svojim panfletima probudila nacionalni ponos, a obezbeđena je i podrška nemačkog kolonijalnog društva. Tirpic je uporno isticao da carska flota pripada svim Nemcima, i da nije vezana za vojničko plemstvo.
Najviše pažnje je posvećeno činjenici da je nemačka mornarica znatno slabija od britanske, francuske ili ruske. Težak rad i agresivna kampanja su urodili plodom. Rajhstag je 26. marta 1898.godine sa 212 glasova za i 139 protiv usvojio Prvi mornarički zakon po kome je nemačka flota trebala da ima 20 bojnih brodova, 8 oklopnih krstaša, 9 teških i 27 lakih krstarica do 1905.godine. Za potrebe gradnje flote odobreno je 566 miliona maraka.
Vilhelm II je 1899.godine pod Tirpicovim uticajem ponovo reorganizovao komandnu strukturu mornarice, Oberkommando der Marine je ukinuta a umesto nje je formiran Admiralštab (Admiralstab) sa šest odeljenja: Admiralštab, obalske komande (Marine Stationen), 2 eskadre (Geschwader) i školstvo (Bildungswesen). Novom podelom car je postao lično glavnokomandujući mornarice. Ovo je značilo da caru izveštaje o stanju u mornarici podnose načelnik mornaričkog kabineta, načelnik admiralštaba i naravno ministar mornarice. Carska audijencija se održavala utorkom ili subotom. Treba pomenuti da je car lično odlučivao o unapređenjima i odlikovanjima, i o dozvolama za brak mornaričkih oficira. Car je u novoj strukturi postao i vrhovni sudija u sporovima između različitih mornaričkih komandi. Ovakva organizacija će se pokazati kobnom po Carsku mornaricu.
U oktobru, iste godine je počeo rat između Bura (države Oranje i Transval) i Velike Britanije. Car Vilhelm II je bio otvoreno na strani Bura, što je dovelo do daljeg pogoršanja odnosa između Velike Britanije i Nemačke. Situacija se dodatno zakomplikovala nakon što je Britanska mornarica u jednom trenutku zaplenila nekoliko nemačkih trgovačkih brodova pod optužbom da su nosili opremu i naoružanje Burima.
Vilhelm II je ovaj događaj video kao ličnu uvredu, pa je Tirpic dobio zadatak da flotu uveća. Raijhstag je 14.juna 1900.godine usvojio novi flotni program kojim se predviđalo da do 1920.godine flota raspolaže sa 38 bojnih brodova, 20 oklopnih krstaša i 38 krstarica.
Po novom zakonu formirane su bojna (Schlachtflotte) i rezervna (Reserve-Schlachtflotte) flota. Troškovi gradnje flote su se popeli 1,2 milijarde maraka, čemu treba dodati da je još 320 miliona bilo neophodno za gradnju lučke infrastrukture. Ovo nije bio kraj, Rajhstag je 1906.godine usvojio Treći zakon o mornarici kojim je predviđena gradnja još 6 bojnih brodova.
Na unutrašnjem planu Tirpic se trudio da smanji parlamentarnu kontrolu mornarice. Njegov plan je bio jednostavan, zakonom odredio broj brodova i trajanje operativne službe (25 godina), što je značilo da čim prođe taj rok Rajhstag će automatski odobriti sredstva za gradnju novih brodova.
No, Tirpic nije računao sa britanskom preduzimljivošću. Velika Britanija je 1902.godine sklopila savez sa Japanom čime su smanjene tenzije na Dalekom istoku, zatim je 1904.godine sa Francuskom sklopljen „srdačan sporazum“ (Entente cordiale) kojim su rešena skoro sva sporna pitanja između dve države. Rat Rusije i Japana 1904.godine je doveo do zaoštravanja odnosa u Evropi. U oktobru 1904.godine ruski ratni brodovi su napali britanske ribarske brodove u Severnom moru. Ovo je dovelo svet na ivicu rata, ali je Rusija nakon serije poraza u Mandžuriji i pod pritiskom evropskih sila pristala da britanskim ribarima isplati odštetu. Rat je završen porazom Rusije, nakon što je baltička flota uništena u bitci kod Cušime. Mir je sklopljen 5.septembra 1905.godine. Ruski poraz u ratu sa Japanom je smanjio tenzije na Dalekom istoku, a u isto vreme su se popravili i odnosi između Rusije i Velike Britanije. Oslabljena Rusija je pristala da sa Velikom Britanijom podeli interesne sfere u Avganistanu, Persiji i Tibetu. Rusija i Velika Britanija su 31.avgusta 1907.godine sklopile sporazum kojim su rešena brojna sporna pitanja, a u isto vreme je postavljen temelj saveza Francuske, Rusije i Velike Britanije.
Paralelno sa diplomatskim naporima da se izoluje Nemačka, počele su i vojne pripreme. Admiral Džon Fišer (John Arbuthnot "Jacky" Fisher, 1st Baron Fisher of Kilverstone) je 1904.godine postavljen za prvog lorda Admiraliteta, koji je smatrao da predstoji rat sa Nemačkom i u skladu s tim je reorganizovao britansku mornaricu. Počela je gradnja baze u Firt of fort (Firth of Forth) na Severnom moru, na 375 milja od Helgolanda i Danskog prolaza. Što se gradnje brodova tiče, Fišer je bio zagovornik bojnih brodova koji bi bio naoružan samo teškim topovima (all-big-gun). Prvi bojni brod ovakovog dizajna „Drednot“ je postao operativan 2.decembra 1906.godine. Britanci su verovali da će gradnja Drednota povećati razliku između britanske i nemačke flote.
No, pojava „Drednota“ naterala je Tirpica da se Rajhstagu dostavi dopunu zakona iz 1906.godine kojim će se graditi 6 oklopnih krstaša umesto bojnih brodova. Istovremeno je odlučeno da se svi novi bojni brodovi grade poput britanskog „Drednota“. Brodogradilištima je trebalo vremena da izrade planove i da se pripreme za gradnju novih bojnih brodova. No, pokazalo se da su Britanci podcenili snagu nemačke industrije, koja je za svega dve godine uspela da završi prvi Drednot bojni brod (klasa Nassau). Tirpic je 1907.godine formirao Flotu otvorenog mora (Hochseeflotte).
Rajhstag je 27.marta 1908.godine izglasao drugu dopunu zakona o mornarici od 1900.godine. Po novom planu planirana je gradnja dva drednota svake godine. Operativna služba bojnih brodova je skraćena na 20 godina, a Rajhstag je za dalju gradnju brodova odobrio milijardu maraka.
Britanska mornarica je 1909.godine imala u službi 2 bojna broda tipa „Drednot” i 3 bojna krstaša, ali je Nemačka te godine u gradnji imala već 14 bojnih brodova i krstaša. Rajhstag je 1912.godine usvojio treću dopunu zakona o mornarici po kome je trebalo da se svake godine izgrade tri bojna broda, a ukupna broj brodova je povećan na 25 bojnih brodova, 8 bojnih krstaša i 18 krstarica. Planirano je da do 1920.godine flota raspolaže sa 61 bojnim brodom, 40 krstarica, 144 torpiljarki i 72 podmornice. Kada je Vilhelm II 1913.godine proslavio srebrni jubilej (25 godina vladavine) mornarica je imala 2.196 oficira i 59.991 mornara.
Britanci su pojačali tempo gradnje odlučivši da za svaki nemački bojni brod ili bojni krstaš izgrade dva sopstvena. Sredinom 1914.godine odnos kapitalnih ratnih brodova (bojnih brodova tipa drednought i bojnih krstaša) između britanske i nemačke ratne mornarice bio 29:19 u korist Velike Britanije, u krstaricama 82:44, razaračima 225:144, i u podmornicama 76:28. Nadmoć Antante u odnosu na Centralne sile bila je još i veća, budući da je francuska flota bila jača od austro-ugarske, a ne treba zaboraviti da je i Rusija do 1914.godine već obnovila baltičku flotu.
U leto 1914.godine nemačka flota je raspolagala sa 13 bojnih brodova, 4 bojna krstaša, 15 preddrednota, 9 oklopnih krstaša, 20 lakih krstarica, 130 razarača i 27 podmornica. No, trka se bližila kraju. Nemačka nije imala dovoljno sredstava da nastavi dalju gradnju bojnih brodova, a spoljnopolitička situacija je postala vrlo složena. Tirpic je postao svestan da na kratak rok ne može ugroziti prednost britanske flote.
Strateški gledano, tehnički napredak je uslovio promenu strategije. Tirpicovi planovi su bili zasnovani na teoriji da će britanska flota postaviti blokadu u Severnom moru kako bi efikasno zatvorile nemačke luke i prisilila flotu na bitku. Ali, britanski Admiralitet je zaključio da bi u odsudnoj borbi, britanska mornarica mogla više da izgubi nego da dobije, pa je postalo izvesno da će Britanci sprovesti široku blokadu nemačke obale. Zbog geografskog položaja Nemačke, Britanija je mogla da blokira Nemačku zatvarajući ulaze u Severno more iz La Manša, i oblasti između Bergena i Šetlandskih ostrva. Suočen sa ovom mogućnošću Tirpic je prokomentarisao: „Ako Britanci to učine, naša mornarica će imati tužnu ulogu“.
Bojni brodovi 1914.godina
U leto 1914.godine trka u gradnji bojnih brodova je dostigla zenit. Pojava Drednota je dovela do trke u gradnji bojnih brodova. Težište razvoja je bačeno na povećanje kalibra i broja topova, jaču oklopnu zaštitu, i brzine brodova.
Kalibar glavnih topova rastao je vrlo brzo sa 305 mm preko 343-356 mm sve do 381 mm pred sam rat. Većim kalibrom poboljšana je točnost gađanja i moć razaranja protivničkog oklopa na većim udaljenostima. Broj cevi se povećao sa prosečnih 8-10 na 9-12, a broj cevi po kuli sveo se na 2-3, s izuzetkom Francuza koji su i dalje imali po 4 cevi po kuli. Drednot se dobro pokazao ali je do 1914.godine dizajn evoluirao. Središnje topovske kule su uklonjene dok se zadnje pramčane i prednje krmene kule podižu na veću visinu kako bi mogle da dejstvuju preko prednjih kula. Dobro izvežbane posade su mogle da ispale i do 3 granate za dva minuta po cevi. Topovi srednjeg kalibra (76-152 mm) postavljali su se uglavnom u sredinu broda, na palubama i nadgrađima. Pred sam rat uvode se i protivavionski topovi (60-76 mm), za gađanje vazdušnih brodova (dirižabla) i aviona (47-57 mm). Razvoj torpiljarki i razarača je najviše uticao na dalji razvoj srednje i lake artiljerije na bojnim brodovima. Od ostalog naoružanja bojni su brodovi zadržali od 4 do 9 podvodnih torpednih cevi za napad na površinske ciljeve.
Britanski admiral Persi Skot (Percy Scott) je konstruisao centralni uređaj za upravljanje vatrom, aritiljerijski direktor (fire director). Kako bi se obezbedio dobar pregled bojišta, bojni brodovi dobijaju tronožni jarbol na čijem vrhu se postavlja artiljerijski direktor, daljinometri i komandno mesto za upravljanje vatrom. U isto vreme u trupu broda se organizuju artiljerijske centrale gde su izračunavaju elementi gađanja i šalju topovskim posadama.
Sa pojačanjem naoružanja pojačava se i oklopna zaštita bojnih brodova. Najjači oklop se postavlja pod uglom u visini vodne linije, kako bi se smanjio upadni ugao zrna. Palubni oklop koji je u početku trebao da štiti brod od granata srednjeg kalibra, je ojačan zbog pojave avionskih bombi. Povećanje broja i kalibra topovskih cevi, te značajno povećanje težine oklopa dovelo je do povećanja istisnine, koja je 1914.godine narasla na 30.000 tona.
Veća istisnina je zahtevala i snažnije motore koji su sa 25.000 KS pojačani na čak 75.000 KS. Jači motori su omogućili i povećanje brzine na 25 čvorova. Posada bojnih brodova se takođe povećala sa oko 700 mornara i oficira na više od 1.200.
Bojni krstaši, koji su se gradili istovremeno s bojnim brodovima, su imali manji broj teških topova, i slabiju oklopnu zaštitu, ali su zbog manje istisnine mogli da plove brzinom od čak 30 čvorova.
|
