УВОД
Потреба за развојем падобранске аутоматске пушке ФГ-42 (Fallschirmjagergewehr 42 – Падобранска пушка, модел 1942) јавила се највероватније након немчког десанта на Крит, маја 1941.године. Наиме у крвавим борбама које су трајале десетак дана, немачки падобранци су претрпели страховито велике губитке од којих се по тврђењу многих историчара, овај вид немачких оружаних снага никада није опоравио. Разлога због којих су настали толико велики губици има више. Неки истичу да је први тај што су Британци наводно успели да провале немачке шифре па су тако сазнали за детаље плана десанта. Можда је овај податак и тачан али генерално главни узрок великих губитака на страни падобранаца лежи у чињеници да су они искакали - ненаоружани. Наиме, лично наоружање падобранаца (пушке, аутомати, митраљези...), избацивано је из авиона у посебним контејнерима. Тако да је први талас падобранаца морао да прихвати борбу са добро утврђеним британским трупама само са ручним гранатама и по неким пиштољем и аутоматом. Према тадашњим нормама, падобранцу је требало 80 секунди, да се након идеалног доскока ослободи падобрана а тек након тога да потражи најближи контејнер са наоружањем. Тако када би се докопао оружја падобранац је могао да равноправно прихвати борбу. Дакле у том интервалу – од доскока па до наоружавања је и изгинуло највише падобранаца.
Након ове горке лекције морало се приступити под хитно неким променама. Падобранци су од тада морали по могућству, да искачу са наоружањем. Уведени су и нови везови за падобране којих су се падобранци могли ослободити за десетак секунди али најважније је била одлука да се развије ново оружје специјално за опремање падобранаца.
РАЗВОЈ
Развој тог новог оружја Немачко ваздухопловство – Луфтвафе (Luftwaffe) које је у свему било “држава у држави“ започело је самостално али тек након неуспелог покушаја да исто развије “регуларни путем“, преко HWaA (Heereswaffenamt - агенција за истраживање и развој копнене војске). Велики ривалитет који је владао између Луфтвафеа и Вермахта (Wehrmacht) довео је до тога да су и једни и други паралелно радили на новом оружју према сличним ТТ захтевима. То ново оружје обе стране су замислили као аутоматско и оно је требало је да замени већ застареле карабине Маузер (Mauser ) 98к и повећа ватрену моћ војника као појединца. Према ознакама аутоматских пушка Луфтвафеа (ФГ-42) и Вермахта види се да су настали у истом периоду, јер је на почетку пројекта пушка Стг 44 (Стурмгеwехр 44) имала ознаку МКб42 (Maschinenkarabiner 42 – Аутоматски карабин 1942). Једино што је војска развијала оружје око новог “кратког“ метка 7,92 x33 мм, због другачијих тактичких идеја, док је ваздухопловство остало при томе да нова пушка мора бити у проверено, снажном карабинском калибру 7,92x57мм.
Како развој нове падобранске аутоматске пушке, будуће ФГ-42 није препуштен уобичајним институцијама овај посао Луфтвафе је поверило “својима” - људима из Министарства ваздухопловства (Reichsluftfahrtminissterium-РЛМ) који су на више адреса (произвођача наоружања) послали своје захтев за развој новог универзалног падобранског оружја које би заменило обртночепне репетирке, аутомате као и лаке пушкомитраљезе. Оно је морало бити таквих габарита да са њим падобранци могу скакати, морало је имати могућност селектовања режима паљбе (појединачно/аутоматско) и да користи пушчану а не пиштољску муницију. Од новог оружја захтеване су следеће карактеристике:
- да не буде дуже од 1 м
- да не буде теже од пушке Кар 98к (ако може и лакше)
- да корисити стандардну пушчану-карабинску муницију 7,92x57мм
- да капацитет пуњења буде најмање 10 метака и то путем заменљивих оквира и пуњење појединачним мецима (“клипсовима“ са по 5 метака)
- могућност селектовања-бирања режима паљбе (аутоматско/појединачно)
- стабилност приликом аутоматске паљбе и при гађању из стојећег става
- могућност монтаже оптичког нишана са увећањем 1,5x
- мотажа за тромблон (тромблоску гранату)
- да општи облик оружја омогућава у блиској борби, употребу истог као батине
- да постоји шина за бајонет или да има уграђени склопиви шиљасти (бодеж) бајонет
- ради гађања из лежећег става оружје треба да има једноставне ножице ради стабилности
- да буде стабилно и не одскаче при аутоматској ватри
- оружје не мора да има класичан кундак али мора да има ослонац за раме
- да буде максимално заштићено од утицаја прљавштине и да буде отпорно на све врсте удараца и потреса, због природе употребе.
Након подношења захтева на више адреса (у децембру 1941.године) већ почетком 1942.године две компаније започеле су развој траженог оружја – “Rhenmetall-Borsing” и “Heinrich Krieghoff Waffenfabrik”. Први произведени прототипови оба произвиђача стигла су у огранак Луфтвафе центра за развој и испитивање наоружања (GL/C-E6) у Тарневицу, средином 1942.године. Веома брзо ваздухопловство се одлучило за пушку фирме "Rhenmetall" чије је конструктор био Луис Штанге (Louis Stange), познат још и по веома успешној конструкцији аутомата "Штајер-Золотурн" (Steyr-Solothurn) МП 34.
Уследио је низ промена оргиналног дизајна, чији број узимајући само оне познате, увелико прелази три, колико се често може наћи у литератури. Занимљив је податак да Луфтвафе никада није користило никакве ознаке како би се разликовале верзије. Принцип рада водио је порекло од "Леwис" митраљеза из периода Првог светског рата. Једно од најзанимљивијих конструкторских решења била је могућност да се појединачном ватром може пуцати са затвореним затварачем (ради веће прецизности) а аутоматском са отвореним затварачем. Данашњи модерни митраљези пуцају из отвореног затварача чиме се обезбеђује најбоље хлађење и спречава могућност самоопаљења при интензивном коришћењу.
ПРОИЗВОДЊА И ДАЉИ РАЗВОЈ
Падобранска пушка ФГ-42 је била једна од најбољих оружја коришћених током Другог светског рата (ДСР). Пушка је функционисала на принципу позајмице барутних гасова. Гасни цилиндар је лоциран испод цеви и са клипом покреће ротациони затварач са два забрављујућа брега. Још неке од новина у конструкцији које тада конзервативни Вермахт не би никада прихватио биле су и положај оквира који се утиче са леве стране, прав кундал (тзв. ”линијска” конфигурација пушке) и диоптерски нишан. Још једна од занимљивости дизајна ФГ-42 је изузетно закошен пиштољски рукохват који је наводно тако постављен, како би се омогућио да падобранци лакше дејствују из ваздуха док висе под куполама падобрана. Како се ово показало изузетно неупотребљивим и непрактичним, каснијом модификацијом пиштољски рукохват је добио "нормалан" положај.
Пушке из прве серије која се означава још и као "Модел I" или "рани модел" имала је масивни метални ребрасти ослонац за раме од пресованог лима. Пријемник је рађен од легуре челика сложеном машинском обрадом и са леве стране се утицао оквир док је се са десне стране налазио отвор за избацивање чаура. Овакав начин пријема муниције омогућио је монтажу гасног механизма испод цеви и уназад у кундак, чиме се добило на компактности и малој дужини пушке. Пиштољски рукохват био је јединица/део за себе и садржао је механизам за окидање и селектор ватре, рађен је од пресованог лима. Предњи подкундак рађен је од дрвета са отворима на горњој страни ради хлађења цеви. Његов облик спречавао је да рука стрелца током употребе дође у додир са врелим деловима пушке. Као стандардна опрема ту је био и стабилни преклопни двоножац, који се налазио испод цеви и склапао (преламао) унапред - од предњег подкундака према устима цеви и скривао бајонет у склопљеном положају. На врху цеви налазио се масиван компезатор (разбијач пуцња-скривач пламена) са навојем за монтажу тромблонског додатка. Предњи и задњи нишан су били преклопиви јер су због "линијског" дизајна пушке морали бити монтирани доста високо изнад цеви. Задњи нишан је имао подеоке за даљине од 100 до 1200м. Оба модела ФГ-42 могле су да прихвате оптички нишан ЗФ-41 увећања 1,5x. Пунила се метални правоугаоним оквирима од 10 или 20 метака.
По првобитној замисли из "Рајнетала" материјал за пушку је требао бити хром-никл челик, што је идеалан материјал за ватерено оружје али и стратешки важна легура за Немце. Када је Луфтвафеу допуштено да почне са серијском производњом (3000 примерака) морало се приступити промени материјала у мангански челик. Како "Рхенметалл" није био у могућности да започне серијску производњу, због заузетости капацитета производњом митраљеза и топова, производња је пребачена у “Krieghoff” који у том моменту није кубурио са стратешким сировинама. Али и њима је након мање од 2000 произведених примерака понестало манганског челика па је производња прекинута. У међувремену и извештаји са терена су говорили да је пушка превише лагана и да је контрола пушке при аутоматском дејству готово немогућа тј. да је за аутоматску ватру готово неупотребљива па и за краће рафале. Још су стизале и притужбе да је пушка превише крхка за грубу теренску употребу, као и да није добро избалансирана због положаја оквира.
Како због недостатка првобитног материјала и реалних недостатака који су се показали након употребе у теренским (борбеним) условима, “Krieghoff” је приступио опсежној модификацији, која је ФГ-42 учинила готово “новом пушком“ која је означена као "Модел II". Поред поједностављења и упрошћавања које је са собом носио режим ратне (масовне) производње, модификације и промене које је унела компанија “Krieghoff” су биле у неким областима и веома напредне. Док је пријемник код ранијег модела израђиван сложеном машинском обрадом “из комада“ на новом моделу читав је рађен од пресованог лима али оваква производња је имала и недостатака (лоша чврстоћа појединих делова и склопова и слично). Поред свега показало се да производња пушке ФГ-42 никако не може да буде економична. Нова варијанта ове пушке имала је већу масу како би се би се успешније могла контролисати при аутоматском дејству а из истог разлога је брзина паљбе смањена са 900 на 600 метака у минуту. Од разних модификација истичу се следеће:
- предњи нишан и носач бајонета су промењени
- преклопиви двоножац је био чвршћи од претходног, налазио се на истом месту али се преклапао према подкундаку а ослања се негде испод предњег нишана
- кундак је урађен од ламираног дрвета
- угао пиштољског рукохвата је промењен као и читав рукохват, са новим положајем кочнице и селектора паљбе
- облик предњег подкундака је промењен
- дограђен је одбојник празних чаура, ради заштите стрелца
- уграђен је подесиви регулатор протока гасова.
Пошто ФГ-42 никако није могао заменити лаке митраљезе/пушкомитраљезе, војска није одустајала од унификације и развоја аутоматског оружја око метка калибра 7,92x33мм и званично је затражила обуставу даљег развоја и производње ФГ-42. У корист им је ишла и већ масовна производња аутоматске пушке Стг 44 која се одлично показала у борбеним условима. Без обзира на све, Луфтвафе никада није службено усвојило “кратки“ метак 7,92мм. Како је рат одмицао, Немачка војска је све више и више заузимала одбрамбене положаје тј. водила одбрамбене борбе па су се у складу са целокупном ситуацијом и падобранци борили као обична пешадија. Самим тим нестала је и потреба за њиховим опремањем посебном врстом пушке. Али без обзира на све, из неког недокучивог разлога познатог вероватно малом броју људи, Луфтвафеу је дозвољена производња 5000 комада пушака ФГ-42, крајем 1944.године. Ова производња трајала је до застоја целе индустрије почетком 1945.године.
БОРБЕНА УПОТРЕБА
Можда је најбољу оцену о пушци ФГ-42 дао је генерал Штудент (Kurt Student) у свом извештају Герингу 10. новембра 1942.године: “То је један згодан, омањи карабин са пиштољским рукохватом, који је уједно и пушка и аутомат и митраљез заједно а притом није тежи од карабима 98к”. Прва јавно “виђење” и употреба пушке ФГ-42 било је приликом ослобађања Бенита Мусолинија у акцији немачких падобранаца у Гран Сасу септембра 1943.године. Сигурни докази о употреби ове пушке током чувене битке за Монте Касино постоје у виду фотографија. Још се са сигурношћу може рећи да је коришћена у Француској, где су падобранци пружали жилав и веома срчан отпор надирућим савезничким дивизијама. Монтгомери је једном рекао да би се радије борио са две регуларне дивизије немачке војске него са четом падобранаца. Коришћење ових пушака на нашим просторима није забележено, пре свега није је било у десанту на Дрвар, јер у тој акцији и нису учествовали падобранци Луфтвафеа већ 500. СС падобрански батаљон из састава Вафен- СС. Употреба “Модела II” остаје велика непознаница јер готово на свим сликама са краја рата види се стара пушка (“Модел I”), што је донекле и нормално јер људима баш и није било до сликања и позирања у моментима када се све распадало.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
ФГ-42 из почетне продукције
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Изглед прототипа пушке ФГ-42
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
ФГ-42 позната и као ,,Модел I"
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
ФГ-42 ,,Модел II"
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Модели I и II
Tekst preuzet sa foruma Drugi Svetski rat:
http://www.drugisvetskirat.org/forum/index.php/topic,266.0.htmlAutor: Zaslon
