Jedna lipa priča iz srpnja 2008...
VIŽITE JEDINOME JADRANSKOME SVJETIONIČARU KOJI NEMA SMJENU
Svitlo od kolinaJure Kvinta jedini je ‘Plovputov’ lanternista ča žive na rodnome škoju Strugi. Dida i ćaća bili su mu na lanterne, i to one bez automatike, a on je naviga 12 godina na Šibensku, Lošinjsku i Jugotanker. Pa se vratija samoći... [ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Na Strugu smo došli pridnoć. Gladni ka pasi. Par fureštih bilaća tumara po kamenoj pjaceti isprid velike lanterne i kuće pod njon, smantani lipoton. Livo manja kamena kuća, prid njon jedan duge proside kose, crn ka Grk, gumon zalije cviće. On je, nema ko bit.
- Jel ima di lanternista? - A što ga trebate? - Zva san. - Gledate ga! Ajde, gleda i on nas. Nasmija se. Moremo dalje. - A zalijete, spalilo je sve? - Murtilu. Iman tri vrste, ovu našu, ovu širokoga lista i ljubičastu. Aromatsko bilje. I tira komarce. Pumpa mi nije radila pa se osušilo.
Ko zna oće se spasit... Govorija bi s njin, jebe me se za murtilu. Ali bi i obašli lanternu, malo okolo, ovo nije bilo di. U desnome kantunu se vidi komad rta Veljo more, livo Zakraj, a između raaavnoooo koliko se moš okon bacit. Pa još toliko. To je Struga, s južne strane Lastova prema pučini, zasila je na jedan ratac, pa na klisu od 85 metri. Ukupno od mora do žaruje 106 metri.
Jure Kvinta (50) jedini je ‘Plovputov’ lanternista ča žive na rodnome škoju. Gvardija mu dojde samo kad uzme dopust, a i onda ostane na Strugu, di će... Već krepajemo, izili bi čakod doli u misto, sad smo se tili samo dogovorit s njin, ali od Struge se ne moreš odlipit. - Ovo minja vitar – mamimo ga. Baca gumu, skače sa šentade, zatrči se malo daje. Vonja vitar. - Ma ne. I dalje jugo. Jugo, jugo...
Nema normalnihBižmo odavde. Ostanemo li još pet minuti, ostat ćemo do ujutro. Ni gladni više nismo. Vratili smo se sutradan u podne. Sad nas je dočeka sa ženon Nadon, Lošinjankon. Još puše jugo, omara davi. Ona ravna crta prema nigdi se razmazala. - Iz kojega si mista?
- Na Lastovu nema mista, samo je jedno misto. Ostalo su naselja, nova. Sad znaš odakle san. Teško je puno balit s takvin, koji bi to bija lanternista, a da voli puno pizdit. - Što radin? Ujutro se dignen, navečer gren leć... - Još ča? - Popenjen se gori bar jedanput dnevno, riban... Srićon se Nada umišala: - Ma reci ljudima! Imamo vinograd, masline, kumpire, držimo vrtle, brinemo za turiste...
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Ne može bit normalan čovik na svjetioniku; ili će puknit, ili je avanturista! - A ovi tvoj? - Na rubu je, još se nije odlučija. Jure je lanternista od kolina, zove to ‘genetska krijesnica’. Dida i ćaća bili su mu na lanterne, i to one bez automatike, a on je naviga dvanajst godin na Šibensku, Lošinjsku i Jugotanker. Pa se vratija samoći. Tri godine odslužija je na Sušcu, po godinu na Palagruži i Pločici. Tamo in je došlo drugo dite, a kad je starija Nina bila za skulu, vratili su se na Lastovo, na lanternu sedan kilometri od mista, povrj Skrivene luke. - I kad te tamo, recimo na Palagružu uvati želja za sviton, ćakulon, novinan, štekaton, kinon, butigon...
Ča onda? - Ne uvati. U glavi sklopiš tako da te ne uvati. I ne fali mi. Ovde mogu kad oću i di oću, pa opet ritko iden. Penjemo se u lanternu. - Koliko su debeli ovi zidi? - Glavni je metar i dvadeset, svi su tu negdi. Mora bit, mora držat, nije bilo cimenta i čelika kad se gradilo. Struga je drugi najstariji jadranski svjetionik iz 1839. godine.
- A na tabelu u luci piše najstariji? - Lažu! Savudrija je najstarija. Ali nema veze, neka pišu što hoćedu. Kuća pod kampanelon svitla jema 900 kvadrati. Nekad su ovde živile četiri familije, a ona Kvintina od 70 kvadrati služila je za odmor gospode iz lanternističke kompanije. U veliku su sad četiri apartmana za turiste. Vrtimo se u spirali, 73 kamene skale plus dvadesetak željeznih, jušto dok se dobro priznojiš, i u kupoli od cakla smo.
- Mehanizam je isti kojega je Austrougarska stavila, engleski Chance. Samo nema piza na navijanje, nego lampu vrti elektromotor. - Koliko zanati moraš znat? - Sve koje možeš naučit; malo si elektrotehničar, optičar, malo zidar, malo vodoinstalater, težak, ribar, kuvar, recepcioner... Provaš sto puti, faliješ, onda ponovo. Bar vrimena ima.
Optika, velike leće, na lanterni su sve, stare i nezamjenjive. Oni snop je od jedne malešne žaruje, a nije velika ka po maloga prsta. - Ima četrdeset vati. - To je ka lampica na kantunalu. - A baca 25 milja. Baca i više, ali nemoš ga vidit, more je zakrivljeno, prati Zemlju. Može se hitnit bar 50 milja. Odavde ja vidin Palagružu, a ona je 33 milje daleko.
Godišnji odmorSa balkona pod kupolon oko opet vuče na pučinu. Malo ćakulamo, a onda svak umukne na minut, i zalipi se u svoje misli. Par riči, pa opet. - Cili si život na lanterne, i opet te odnese, a? - Odnese, e. A kad je jugo... - E? - E. - Daj amo doli, ovo je ka najluđa droga. Furešti su spremni za kupanje, slažedu šugamane po pjaceti.
Nada tira nike zalutale ča bi tili virit u četiri apartmana koje je ‘Plovput’ uredija ka i na većinu jadranskih svjetionika. - Ma kako se ne znaju ti ljudi ponašat! Mogu obić lanternu, ali ne smiju smetat gostima. Zna se što žele ljudi koji dođu ovdje na odmor. Svakako ne da im neko viri u kamare – najidila se. - Dovode li dicu? - Kako ne. Najviše je umjetnika, slikara, pisaca, iz ciloga svita. Sad su Talijani i Rumunji.
Cilu godinu ih ima. - Štufaju li vas? - A ne. Nisu to tipični turisti, ovi znaju što je mir, i traže ga za sebe i za druge. A mir Kvintinih sad je ozbiljno ugrožen. Otkad su Ivan i Nina krenuli u šibensku gimnaziju, Jure je dobija priliku ić na godišnji. Prvi put u petnajst godin. - Je. Baš san se mislija. Mogli bi ona i ja sest u auto i fijuuuu...
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Piše: Damir Šarac
Snima: Joško Ponoš / cropix
Izvor:
Slobodna Dalmacija
