Prvi svetski rat u Sloveniji - fotografije.

[ORIĆAREB]

Evo i jedne od glavni licnosti koja je obiljezila ove dogadjaje za sva vremena na teritoriji
koja je u sastavu danasnje Slovenije.


Svetozar Borojević


Borojević je rođen 1856. godine u selu Umetići, blizu Kostajnice, u Austro-Ugarskoj u hrvatskoj pravoslavnoj porodici. Porodica mu je imala dugu vojničku tradiciju, pa je tako i Svetozar još u mladosti usvojio osjećaj za stegu i čast, te se i sam odlučio za vojnički poziv. Vojnu akademiju je završio u Grazu. U vojsci je prilično brzo napredovao kroz činove: 1872. godine postao je kaplar, a tri godine kasnije poručnik. Kao zapovjednik istaknuo se u okupaciji Bosne i Hercegovine, 1878. godine za što je odlikovan, a dvije godine kasnije i unaprijeđen u natporučnika (Oberleutnant).

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Nakon što je prošao dodatnu vojnu obuku, između 1887. i 1891. godine, radio je kao instruktor u vojnoj akademiji Teresianum u Bečkom Novom Mjestu. 1892. godine postao je bojnik (Major), 1895. pukovnik (Oberstleutnant), a 1897. godine brigadir (Oberst). 1896. godine prvi put je dobio zapovjedništvo nad vlastitim bataljonom. 1899. godine oženio se austrijankom Leontinom, kćerkom pukovnika Friedricha von Rosnera. S njoj je imao sina Friedricha, koji se utopio u novembru 1918. godine. 1904. godine unaprijeđen je u general-majora (Generalmajor) i postao je zapovjednik u Hrvatskom domobranstvu. Ugarsku plemićku titulu von Bojna dobio je 1905. godine. 1908. godine unaprijeđen je u čin general-pukovnika (Feldmarschallleutnant), a 1913. u generala (General der Infanterie)

U maju 1915. s dijelom svoje Treće armije poslan je na Italijanski front gdje je preuzeo zapovjedništvo nad Petom armijom s kojom je organizirao uspješnu odbranu protiv brojnih italijanskih napada. Iako je general Hötzendorf predlagao povlačenje i napuštanje dijela Slovenije,  koji je smatrao nepovoljnim za odbranu, Borojević je inzistirao na ostanku, pouzdavajući se u borbenu motivaciju slovenskih vojnika suočenih s agresijom na vlastitu zemlju. Ta odluka donijela mu je veliku popularnost među Slovencima, a svidjela se i caru Franji Josipu, te mu je dao zapovjedništvo nad frontom na Soči.

Borojevićeve jedinice su odbile jedanaest od ukupno dvanaest napada višestruko brojnije italijanske vojske, zbog čega su ga u Austro-Ugarskoj pozdravljali kao Viteza od Soče, dok su ga vlastiti vojnici obožavali i prozvali Naš Sveto. Za junaštvo u borbi, 1916. dobio je najviši generalski čin – general zbora (Generaloberst), a slijedeće godine preuzeo je zapovjedništvo nad cijelim Jugozapadnim frontom. 1. februara 1918. godine godine postao je feldmaršal, te je odlikovan brojim medaljama. Na frontu je ostao do novembra, a na kraju je bio prisiljen na povlačenje zbog haotičnog stanja u državi koje se odrazilo na opskrbu i moral vojske. I dalje je ostao vjeran caru, te je nakon povlačenja u Korušku, ponudio svoje usluge u gušenju ustanka u Beču, što je car odbio. S dužnosti je odstupio u decembru, nakon čega je podnio zahtjev za državljanstvom u novostvorenoj Državi SHS. No, kao visoki austrougarski oficir bio je nepoželjan u jugoslavenskoj državi, te mu je zahtjev odbijen, a zbog njegovog podnošenja ostao je i bez austrijske vojne mirovine. Jedini izvor prihoda ostala mu je naknada koju su dobijali nosioci odličja Red Marije Terezije, tako da je posljednje godine života proveo živeći vrlo skromno. Umro je 1920. u klagenfurtskoj bolnici nakon moždanog udara, a pokopan je na Bečkom središnjem groblju, u grobu koji je platio car Karlo I.


Deo teksta iz ovog izvora

[duje]

S druge strane fronta "stajao" je maršal grof Luigi Cadorna. Rodio se 04.09.1850 u Pallanzi, u staroj aristokratskoj oficirskoj porodici. Sa deset dodina ga otac šalje u vojni internat u Milano, od tamo odlazi u vojnu akademiju u Torino, koju završava kao najbolji u klasi 1869. Poslije službe u vrhovnoj komandi u Rimu, komandovao je u bataljonu 62.pješačkog puka, u godinama 1892-1896 je kao pukovnik komandovao 10. Barsaljerskom puku. Več je u tom vrijemenu imao problema sa nadređenima, jer je maltretirao potčinjene. Neko vrijeme bio je načelnik kmande korpusa u Firenci, u vrijemenu 1898-1905 je u činu gen.majora komandovao brigadi Pistola.  1910 postao je k-dant korpusa  u Genovi.  Godine 1912 imenovan je na mjesto k-danta 2. Armije u slučaju rata.

Suradnici su ga opisivali kao strogog i metodičnog, moglo bi se reći i dogmatičnog, često previše opreznog k-danta. Skromni rezultati u  jedanaest  bitaka na Soči i katastrofalan poraz u dvanaestoj, dokazuju da nije bio dobar strateg. Bio je tipičan salonski komandant, komandovao je direktivama, njihovo izvođenje nije pratio. Na liniju fronte je dolazio samo izuzetno, sa vojnicima i nižim oficirima nije imao kontakata. U svojoj blizini nije trpio sposobne mlade oficire, mogli su mu postati “opasni”. Za svaku sitnicu je mijenjao podređene oficire. Za vrijeme njegove komande bilo je razriješeno 807 visokih oficira, među njima skoro 200 generala. Uveo je željeznu discipline te ćesto pribjegavao kažnjavanju  desetkovanjem  jedinica (streljanje svakog 10-tog vojnika). Čudno se čuje, no bio je veliki katolik. Nije podnosio kritike iako je bila opravdana.
Podaci iz knjige “Po sledeh soške fronte M. Simića)

(Slika iz vrijemena ka je bio  gen. poručnik načelnik italijanske vrhovne komande)

[Bozo13]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[duje]

Gornja slika prikazuje ostatke mitraljeza Fiat Ravelli M 1914, kojeg se pisac knjige (Po sledeh soške fronte) sa suradnicima izvukao iz jame duboke 60m na Banjšicah. Interesantan je okvir za municiju. Punio se sa lijeve strane, a izbačen je sa desne kad je okvir bio przan.

kalbar - 6,5x51 M91
težina - 17kg (+ težina postolja 22,4kg)
dužina - 1180mm
brzina gađanja - 400/min


 

[duje]

Slika u boji prikazuje neeksplodiranu, 287kg tešku, granatu za merzer Škoda M 1911. Granata stoji uz cestu Solkan-Grgar na parkirnom prostoru gostione "Oddih". Na njoj se vide dva nazupčana bakarna prstena, pomoću kojih granata dobije rotaciju (68 žlebova u cijevi merzera), radi stabilnog leta kroz zrak. Granata je namjenski proizvedena za gađanje pješadije u rovovima. Domet tog tipa granate je bio 11.300m.
(slika iz knjige: "Po sledeh soške fronte" M. Simića)

[duje]

Jako puno žrtava među vojnicima na starani A-U bilo je radi itlijanskih “bombardi”.  Gornja slika prikazuje neeksplodiranu bombardu  ispaljenu iz minobacača (58A). Zadnji dio bombarde fali (otpao prilikom udara u zemlju). Taj zadnji dio bila je čelična cijev promjera 58mm koja je ulazila u cijev minobacača, a tijelo mine sa krilcima  virilo je iz cijevi. Domet mine bio je mali:  58A 300m, 58B 500m. Ni preciznost nije bila velika. Prednost ovog oružja bila je u cijeni (u odnosu na topove). Mina, teška 16kg, pala je skoro okomito, pa je jedina zaštita za vojnike bila u kavernama.
(slika - gornja, iz knjige: "Po sledeh soške fronte" M. Simića)

[Љуба]

Evo i jedne od glavni licnosti koja je obiljezila ove dogadjaje za sva vremena na teritoriji
koja je u sastavu danasnje Slovenije.


Svetozar Borojević


Deo teksta iz ovog izvora

Da se nadovežem, jer ne verujem da svi pregledaju ostale članke:

Контроверзе

Аустроугарски фелдмаршал Светозар Боројевић од Бојне је без сумње био један од најуспешнијих војсковођа у Првом светском рату, што су му признавали како савезници тако и друга страна у рату.

Међутим, у његовом случају, на самом крају Аустроугарске, и аустријском војнику српског порекла са највишим чином у историји службе српских граничара у Војној крајини и после ње, догодило се да се налази на челу непријатеља Србије, Црне Горе, Русије и њихових савезника. Док су многи његови војници и сународници, православни Срби пребегли из аустријске у српску или руску војску Боројевић је до краја остао веран аустријској круни, само што је та верност српских крајишника, која је имала неког смисла док Срби нису обновили своју државу 1804, изгубила сваки смисао у XIX веку.

Сачувана су писма на основу којих би се могао стећи утисак да Боројевић говори о себи као о Хрвату 1918, на којима се посебно инсистирало на загребачкој изложби поводом 150. годишњице рођења Боројевића 2006. Што се личних писама тиче, изгледа да је реч о преводима са немачког, на ком је већина аустроугарских генерала јужнословенског језика комуницирала. Постоје нека писма у којима говори како је читао писмо на хрватском језику и сл. Највише у прилог тој тези иде један телеграм у време општег хаоса, након распада Аустроугарске, којим се обраћа тек формираном Народном вијећу Словенаца, Хрвата и Срба 1. децембра 1918, упозоравајући на неке одредбе о железничком саобраћају које у препису гласе овако „последице ће бити катастрофалне за јужнославенска подручја јер ће хорде недисциплиниране војске и Талијана, који се не могу у овом тренутку зауставити, нахрупити преко Крањске и Хрватске и зато вас молим не као генерал, не као посљедси син земље већ као домољуб који своју домовину воли исто тако као и сваки други Хрват...". Остаје питање и за овај случај, колико је добро уопште говорио или писао на српском/хрватском, и да ли је ово писмо он писао, или, како је то обично било његов ађутант, можда Славко Кватерник и сл.

С обзиром да је био веран поданик Хабзбурга, аустријски генерал који је у приватном животу говорио на немачком, умро као држављанин Аустрије чија смртовница је на немачком као и сви натписи на гробу, могао се осећати Аустријанцем, Мађарем, јер је у Аустроугарској скоро цела територија бивше Војне крајине у којој је рођен припала Мађарској, а и припадао је мађарском племству, Хрват јер се могао осећати становником Бановине Хрватске, која је као део Мађарске (Угарске) била део Аустроугарске. Ни за једну од ових теза нема довољно потврда из до сада доступних докумената. Извено је да је био у пријатељским односима са више аустријских високих официра од којих су неки били рођењем етнички Хрвати као што је случај његовим ађутантом Славком Кватерником или Саркотићем од Ловћена или Срби као Павле Пухало од Брлога или Милан Узелац. Неки од њих који су доживели Други светски рат, без обзира на то да ли су били рођењем Срби или Хрвати постали су генерали НДХ, а неки од Срба су се експлицитно изразили тада као Хрвати, па и прешли у католичку веру, иако је свима било познато да су српског порекла. Питање је како би се опредељивао Боројевић да је доживео Други светски рат.

У сваком случају извесно је да су Боројевићи били српска православна породица и да је он рођен у тој породици од српског оца и српске мајке православне вероисповести у парохији митрополије карловачке Српске православне цркве.[11]
Иако је служио монархији, као Србин, није био прихватљив антисрпски расположеним Хрватима - Франковцима, који су уочи Првог светског рата разорили надгробни споменик његових родитеља на православном гробљу у Петрињи .

Од Боројевића из Кнезовљана, где је рођен отац Светозара Боројевића, као и из других околних села бројне су жртве концентрационог логора Јасеновац Независне Државе Хрватске. Само из Кнезовљана на списку убијених у логору Јасеновац је 35 Боројевића, укључујући и децу. Очигледно је да управа логора концентрационог логора Јасеновац није имала дилеме којем народу и којој вери припадају Боројевићи,


Од 2008. године улица Нова 1. у Бусијама, приградском насељу Београда, носи име по Светозару Боројевићу од Бојне ("Службени лист“ 02/2008).

Ovo je odlomak iz članka na "Srpskom" jeziku.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


Љуба

ПС. Не навијам нити за једну опцију, али ето да се истакне та "контроверза"

[duje]

Svatko ima pravo na svoje mišljenje. Ja ovdje promatram strane koje su ratovale kao pripadnike svojih vojski. Promatram ratne operacije na zemljištu gdje su etnički pripadali (naglašavam samo etnički) slovenskom narodu. (za vrijeme ratnih operacija Italiji, A-U) Nacionalnost pojedinaca meni nije bitna. Mislim da bi to bila neka druga tema. No, dobro je crpiti podatke iz više izvora. Patili su svi, neovisno odakle su bili i kao što kažu: ne ponovilo se!

[jadran2]

Crtez S. Borojevica je od vojnog slikara Oskar Brücha iz tematike "Unsere Heerführer" - Nasi Vojskovodje. Koliko mi je poznato, portretirao je u 6 mapa ukupno 200 licnosti; od Cara Karla do nizih oficira, valjda po nekom kljucu zasluga.

[brodarski]

Ajmo se mi malo vratiti na slavnoga Svetu. Kad dođem na onaj svit pitaću ga kao Hrvata/ Srbina/Vlaha/ pravoslavne vjere što je bio po nacionalnosti. Na zemlji se oko toga neću bakćati.
Malo je poznato da je Borojević bio umirovljen zbog dvoboja negdje na početku stoljeća. U jednom poznatom zagrebačkom lokalu/kavani zakačio se s nekim civilom zbog jedne dame. Nabusit kakav je bio od majke prirode izazvao je nesritnjaka na dvoboj. Nesritnjak se pokazao malo vještijim nego što se moglo očekivati i dvoboj je ostavio vidljive znakove od sječiva na vidljivom dijelu tijela. Carsko zapovjedništvo a posebice generalitet nije imalo sluha ni osjećaja za viteške ispade svojih pripadnika ma u kojem činu bili. Odmah je suspendiran i u najkraćem vremenu umirovljen. Netko ga se sjetio pred Balkanski rat i iz pričuve vratio u djelatnu službu. Početkom 20. stoljeća dvoboji su preplavili Zagreb. Tukli su se studenti, novinari, glumci i purgeri. Netko je zaradio posjekotinu, netko dobio metak u prsa i ruku a Sveto umirovljenje. Siromašan kakav je bio od rođenja čak ni kao visoki časnik nije bio masno potkožen. S novcem je raspolagao kao i većina njegovih kolega. Danas bi rekli, bio je u minusu. Kakav je minus nagomilao tijekom prisilnog odmora nije mi poznato ali se znade da je netragom iz Zagreba nestao. Tko ne vjeruje meni, a ne mora, neka potraži malu smeđu knjižicu Kreše Kovačića. Poznatog zagrebačkog novinara Jutarnjeg lista i sina još poznatijeg oca Ante, književnika, pisca legendarnog romana U registraturi. Krešo je Zagreb imel vu malem prstu a ovakvih pričica znao je mali miljun. On i Fra Ma Fuis stvorili su neke likove koje smo gucali u crtanim romanima kao djeca. Svete u crtanim nije bilo. Dio radnog vremena kao zapovjednik Zapadne bojišnice odradio je u Opatiji. Niti jedan sporedan životni detalj ni događaj  ne zasjenjuje njegovu slavu i veličinu kao  vojskovođe. Dapače, bio je svestran na svim poljima.

[Bozo13]

<iframe width="720" height="420" src="//www.youtube.com/embed/eapsfrFM9Xc?fs=1&start=" frameborder="0" allowfullscreen="true"></iframe>

Moje mišlenje je , da na kraju nije važno šta je bio. Rodio se u državi, odlučio se za vojnički posao, i kao profesionalac odradio do kraja. Jedna strana vidi ga kao Srba koji se borio protiv Srbije, a druga kao Hrvata pravoslavne vere. Jedna kao izdajicu (i odreče se ga) a druga kao heroja. Sve je stvar percepcije. Ali da se dobro borio, to mu treba priznati.

LPB

[ORIĆAREB]

Moje mišlenje je , da na kraju nije važno šta je bio. Rodio se u državi, odlučio se za vojnički posao, i kao profesionalac odradio do kraja. Jedna strana vidi ga kao Srba koji se borio protiv Srbije, a druga kao Hrvata pravoslavne vere. Jedna kao izdajicu (i odreče se ga) a druga kao heroja. Sve je stvar percepcije. Ali da se dobro borio, to mu treba priznati.

LPB

Tačno, to i nije važno. Čovjek je uradio posao koji mu je povjeren.

S druge strane u pravu su i oni koji istražuju i tumace i poreklo i sve ostalo oko takve ličnosti kakva je bio Borojević.
Nemoguće je zamisliti da se jednostavno kao nezna poreklo takve ličnosti sa prostora Balkana. A to kako ga naknadni
tumači prikazuju i tumače radi "peglanja" istorije, to je drugi par opanaka. Ako su mu majka i otac bili Srbi (a vjerovatno
jesu, jer iz tih krajeva u kojem je i MOJ ZAVIČAJ, ima Borojevića i dan danas ko pljeve i svi su Srbi) on je poreklom Srbin,
a to kako se osjećao to samo je on znao. Po mome on se prilogođavao shodno situaciji, kad je trebalo, Hrvat, Srbin ili
Austrijanac. A sve to jer je gledao svoju guzicu. Jbl... se njemu za bilo koga od svih ovih, on je zbog vlastite kože
i interesa odrađivao "prljavi" posao za Austrijskog Cara, dok je ovaj krckao orašćiće u svom ljetnikovcu.

Poslije svega, kad je propala i carevina i posao koji je svesrdno odrađiva, setio se ipak da je Sebin pa se ponudio novoj
državi na Balkanu kao da ništa i nije bilo. Naravno, ovi nisu sisali veslo, pokazali su mu cošak za takve kakav je bio i on.

Na kraju je spao i na to da je živio od neke crkavice, a kad je skončao jedva mu se našlo i nešto keša za sahraniti.
Davno je narod rekao: Ko visoko leti, lakše se i strmoglavi...

Ali nije Borojević, usamljeni primjer. Toga je bilo ba Balkanu i za neizbrojati u svim nacijama. I za vrijeme najnovijeg
Balkanskog cunamija medju našim kolegama. I biće i u buduće.

Svi smo mi samo obićni ljudi, sa svojim procjenama i opredeljenjima. Životna vrednovanja su nam osobna i svakom
prema njegovom obrazu.

[jadran2]

Jos nekoliko fotografija kasnijeg feldmarsala S. Boroevica;
Na prvoj, snimljenoj u Postojni, pozira za izradu portreta (njemacki naziv za Postojnu bio je Adelsberg)
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Na sljedecim forografijama su Car Karlo, njegova supruga Zita, u drugom planu (tada generalpukovnik) S. Boroevic. Carev adjutant feldmarsal Zdenko v. Lobkowitz.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[jadran2]

Vrlo lijepa fotografija.
Glavnokomandujuci austrijskom jugozapadnom frontom, generalpukovnik nadvojvoda Eugen, vraca se s inspekcije.
Mjesto se navodi kao prijevoj Mojstrovka, a kolege iz Slovenije bolje ce odrediti lokaciju. Snimljeno je navedenog datuma izmedju 10. i 11. bitke na Soci.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
 

[kukador]

danas se to zove prelaz Vršič
Mojstrovka je planina u blizini
cestu na prelaz su gradili ruski zarobljenici
ogroman broj ih je pokopala snežna lavina i za to je uz cestu iz smera kranjske gore postavljena ruska kapelica
svake godine se pored ruske kapelice održava lovesnost u uspomenu