Privremena mornarica – Vorläufige Reichsmarine 1919-1921

[olujnik]

Izbori za narodnu skupštinu su održani 19.januara 1919.godine. Socijaldemokrate (SDP) su osvojile oko 38% glasova (165 poslaničkih mesta), partija centra (Zentrum) oko 20% glasova (91 poslaničko mesto), a demokratska partija (DDP) je osvojila 19% glasova (75 poslaničkih mesta), ostale partije su podelile preostale mandate. Skupština je 6.februara za kancelara izabrala Filipa Šnajdemana (Philipp Scheidemann), a 11.februara je za predsednika izabran Fridrih Ebart (Friedrich Ebert).

Kancelar Šnajdeman je 26.marta 1919.godine imenovao Vice-admirala Adolfa fon Trota (Adolf von Trotha) za komandanta mornarice. Carska mornarica je prestala da postoji 16.aprila, a umesto nje je formirana Privremena državna mornarica – Vorläufige Reichsmarine. Fon Trota je postao načelnik Admiraliteta (Admiralität der Reichsmarine). U tom trenutku najviše se razmišljano o sudbini flote koja je bila internirana u luci Skapa Flo. Kada je objavljen tekst Versajskog mirovnog sporazuma, bilo je jasno da će mornarica biti svedena na obalsku stražu.
Versajskim sporazumom, Nemačka je mogla da ima ukupno 15.000 mornara i oficira (1.500 oficira i podoficira). Pobednici su dozvolili da mornarica zadrži 6 bojnih brodova klase Deutschland ili Lothringen, 6 krstarica, 12 razarača i 12 torpiljarki.  Zabranjena je upotreba podmornica i aviona.

Postojeći bojni brodovi i krstarice se mogu zameniti novim tek kada budu stari dvadeset godina, a razarači i torpiljarke nakon petnaest godina. Najveći brodovi ne smeju biti teži od 10.000 tona. Lake krstarice mogu da imaju do 6.000 tona. Tonaža razarača je određena na 800 tona, a torpiljarki na 200.

Nakon potpisivanja Versajskog mirovnog sporazuma nemačka mornarica se našla pod strogom kontrolom savezničke komisije (Naval Inter-Allied Commissions of Control – NIACC). Oficiri NIACC-a su nadgledali uništavanje ratnog materijala, i demontiranje obalskih utvrđenja. Po slovu ugovora Nemačka je morala da rasčisti minska polja u Severnom i Baltičkom moru.

Nemačka je dužna da savezničkim snagam preda osam bojnih brodova (SMS Oldenburg, SMS Thuringen, SMS Ostfriesland, SMS Helgoland, SMS Posen, Westfalen, SMS Rheinland i SMS Nassau), osam lakih krstarica (SMS Stettin, SMS Danzig, SMS Munchen, SMS Lubeck, SMS Stralsund, SMS Augsburg, SMS Kolberg i SMS Stuttgart), 42 razarača i 50 torpiljarki.  Situcija se popravila u martu 1920.godine kada su saveznici dozvolili da Nemačka u rezervi može da zadrži još dva bojna broda, dve lake krstarice, četiri razarača i četiri torpiljarke.

Početkom 1920.godine je počela demobilizacija postojećih jedinica, kako bi se vojska smanjila na 100.000 vojnika. Ova odluka je izazvala nezadovoljstvo među pripadnicima Frajkora. Kada je u martu stiglo naređenje za demobilizaciju 2.mornaričke brigade (II Marine Brigade ili Ehrhardt Brigade). Komandant brigade je odbio da izvrši naređenje, a dobio je podršku od komandanta berlinskog garnizona (Walther von Lüttwitz). Pritisak na vladu nije dao rezultate, pa je brigada 13.marta uz pomoć regularnih trupa zauzela grad. Vlada je uspela da se na vreme evakuiše, ali je komandant nemačke vojske general Hans fon Zekt (Hans von Seeckt) odbio da upotrebi silu.

Pučisti su za kancelara izabrali Volfganga Kapa (Wolfgang Kapp), člana Nemačke nacionalne narodne partije (Deutschnationale Volkspartei). Pučistima se u međuvremenu pridružila i 3.mornarička brigada, koja je zauzela Šleziju. No, generalni štrajk je potpuno paralisao zemlju, sprečivši povezivanje pobunjenika. U Berlinu su se radnici sukobili sa pučistima, koji su bez podrške javnosti ostali izolovani.  Vođe puča su već 17.marta pobegle u Švedsku, a vlada se vratila u Berlin, čime je puč završen.

Što se mornarice tiče stvari su bile loše, mornaričke brigade su bile glavne u pobuni, a Vice-admiral Adolf fon Trota se stavio na raspolaganje pučistima. No, mornarički oficiri su uspeli da se dogovore sa kancelarom, fon Trota je podneo ostavku, ali su vojnici i oficiri 2. i 3.mornaričke brigade uključeni u sastav nove mornarice.