Видим да неки чланови Палубе говоре о томе како је овај аеромитинг било гори од неких раније одржаних. Можда и јесте тако. Али, с обзиром да сам по први пут у свом животу ишао на овакву приредбу, морам рећи да ово јуче био један од најлепших дана у мом животу (и поред тога што никад нисам нешто посебно био "загрејан" за авијацију, ни цивилну, ни војну).
Једноставно, за некога који је први пут видео борбени авион са те раздаљине како лети, па још прави акробације при том правећи звук од кога ме је константно подилазила језа (она позитивна), није постојао величанственији призор. Мислим да од одушевљења нисам стигао уста да затворим осим док сам пио воду са оних цистерни, које је тако брзо и нестало. Била је таква врућина да мислим да колико год воде да су припремили, попило би се. Све време летачког програма сам провео на оној прашњавој ливади, близу оног момка Руса што је носио мали барјак на леђима, при чему мој друг, иначе алергичан на прашину, није престајао да кија и омета ме у посматрању.
10:59 На самом улазу. Класика. Гужва, зној, деца вриште, балони, шећерна вуна, тезге. Вашар. Стојећи у реду безброј пута на факултету по више сати, постао сам апсолутно антитолерантан на било коју врсту гужве. Сада сам све своје снаге употребио да не полудим и кренем кући. Једноставно не могу да помислим да ћемо икада као народ схватити да такве гужве углавном успоре цео процес уласка. Али нити сам од свиле, нити ми је било до туче, па сам отрпео, некако ушао као да ме експлозија избацила. Доласком до "статике", почео сам да увиђам колику територију заузима аеродром иако сам се уплашио да нема шансе да све обиђем, опустио сам се кад сам решио да не идем назад за НС док не видим све "експонате". Морам да кажем да су сва војна лица ВС била према мени и мојој екипи другара баш љубазна и спремна за разговор, што ме је одушевило. Свака част. Нисмо били такви да пошто-пото ућемо у све у што се може ући, али је један друг тамо негде око 17:00 успео да уђе у наш МиГ 29 да га сликамо (остварена једна од животних жеља), последњи пре него што ће навући ону покривку преко њега. Прво смо стали код Јак-а 40 где се са пилотом сликао други друг.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Након што смо практично претрчали остатак изложбе, отишли смо да гледамо наступе. Падобранци. Никад уживо нисам видео једног. Јуче, чак 5, или 6, забројао сам се. Бленем, и полако разазнајем своју омиљену заставу.
Негде су се приземљили, не видех доскок. Након тога чујем нешто налик звуку усисивача, не видим од масе која се наврзла на ону ограду, шта се дешава, али знам да ПОЧИЊЕ... Неки можда знају тачан редослед наступа како је текао, знам да није било како је писало у оном програму од 50 динара. Углавном, паузе јесу биле дуже, али да сам се досађивао, и нисам, јер је толико било лепих девојака (ваљда јуре пилоте да виде, разумем их, све-један види се, господин човек, витез), да у неком тренутку мислиш како си на неком народном весељу, све је одисало позитивом. Упознао сам две из Краљева
да се похвалим. Него, онај лепи Орао чији постер имам у соби ми је био фантастичан уживо, Г4 је (није што је наш) имао убедљиво најбољи соло наступ. Оно (а богами и све остало) ћу да памтим цео живот! Деловало је да је пилот могао да уради шта год је хтео са њим, тако је изгледало лако и перфектно. Претпостављам да је то тако, кад нешто ради експерт који воли свој позив, машина постаје екстензија сопственог тела. Еурофајтер, исто тако, мада је био посебан по томе какав је звук производио, стерео ураган како сам онако, сам за себе, прокоментарисао кад сам га видео. И не, то никада не би било исто поред ТВ-а, може да ми каже ко шта хоће. Онај Мађар, што је дошао са Грипеном, после свега дотад виђеног, слободно ћу рећи да је отаљао и отишао како је и дошао. Иако се нико нешто посебно није одушевио са оне четири Газеле, могу рећи да ја нисам трепнуо док нису завршиле (стварно волим хеликоптере). Касније сам видео Црног Јастреба, и ту је пала једна од многобројних фотографија мене и неког апарата.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Касније, СТРИЖИ! Мало су ми били досадни у почетку, једнолични, али после сам опет истински уживао као мало дете. И мада ми се није пружила прилика да видим Су 27, ови МиГ-ови су ми били стварно достојна замена. Још сам и приметио колико дима остављају иза себе у неким тренуцима, но добро, и за то постоји неко објашњење... Свеукупно, непроцењиво, прелепо и незаборавно искуство гледати те "челичне" птице. Негде сам чуо како жаморе о склоности ка пићу њихових пилота. Знате шта, ако неко може да пије па да онако вози, ја му се дубоко клањам, иако не занемарујем чињеницу колико то може да буде опасно.
Не причам по редоследу догађаја, још сам под утиском (вероватно ћу бити још који дан), али један авион од јуче има посебно место у мом срцу, и то не неки супербрзи ловац не знам ни ја које генерације, скидан ја капу и данском Ф16 кад га већ не споменух, већ један једини, непоновљиви СПАРТАН!
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Звезда аеромитинга. Ја нисам студирао ни физику ни ништа што би могло имати везе са овом темом, али, ако оно није пркошење законима физике, е онда стварно не знам шта јесте. Кад будем у стању да онако укротим онаквог демона од авиона или нешто тог ранга сматраћу да сам се остварио у животу! Од полетања до краја сам тако стезао онај двоглед да су ме очи заболеле. Лети он тако, па окрене за 360, па га успори ко градски аутобус (а он не пропада ни за милиметар), ма ради са њим шта хоће! Кад сам помислио да иде у ниски налет, видим, нешто га Италијан много усмери према земљи. Тад сам се уплашио да ће ту забави да дође крај. Још кад се накривио на десну страну према публици, рекох себи: "Готово, овај изгуби контролу..." А онда, лагано, као моја мајка кад вози Калоса, само га исправи и лагано слете на земљу скоро бешумно. И још се шмекерски шепури док се возао пистом и видим како протура две лепе заставе да се вијоре на ветру... Наравно, аплауз докле има људи, искрен. Мени, скоро сузе на очи док тапшем. Вичем куму из шале: "Овим на свадбу да ми дођеш и оставиш ми кључеве!" Одмах размишљам, знам да се прича како ћемо ми (ВС) да набављамо ловце, али шта је са оним Ан-овима, колико ми се чини један, онај најмлађи и ваља? И онај Ан 2, што ме подсећа на Јункерса? Пусте жеље...али овог Спартанца бих одмах пазарио, да наше делије из 63-ћег (а и остали) добију одговарајућег по квалитету "транспортера". Не би нама требало нешто много све се мислим. Али добро....
"Даме у плавом", како смо их звали, су врло опуштено ступале са нама у разговор, па смо се са њима и сликали. Један из доказног материјала:
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Пре него што смо потражили хлад испод Иљушина 76, јер је стварно био позамашна грдосија та машина, мало смо "пуцали по агресору", потајно изнервирани што све цуре иду да се сликају са оним Афро-Американцем, што је као фол чувао Ф16, као да је стелт технологија у питању. Шалим се наравно, уз дубок наклон политичкој коректности. Кум је просто био незадржив...
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Пешке смо отишли касније јурећи да некако стигнемо задњи аутобус тог дана, да би тек на станици схватили да смо скроз изгорели од сунца. Ко па још стигао да и о томе мисли...
Извињавам се због обимности и лошијих фотографија. За толико се имало. Још ћу окачити ових дана неке у високој резолуцији, које ће ми дати другарица из Краљева, иначе профи фотограф по занимању...
