Petar Drugi, kralj ili ne?

[ORIĆAREB]

......................овако он и јесте и није престолонаследник, али музе народне паре и издржава се из буџета.
Љуба

Treba "malom" naći neki pristojan posao u Srbiji, da radi i da od toga izdržava sebe i svoje, a ne da "sisa" lovu
od porezni obveznika.
Mislim da se nebi tada zadržao u zemljici Srbuji ni 24 sata. Okrenuo bi se on u smjeru zalaska sunca i zbrisao
poput metka..

[oficir neaktivne rezerve]

Mnogo toga je kontroverzno po pitanju Kraljevine i kraljevske titule kao i po pitanju novca poreskih obveznika.Krunski savet tumači pravo kako im se iz interesa prohte.Kad treba princu vratiti imovinu ili dokazati prinčevstvo to je jedno i onda se pozivaju na postojeće zakonodavstvo ondašnje ili sadašnje države a kada isto treba da se primenjuje na princa onda se pozivaju da za njega važi kodeks kraljevskog doma gde on kao domaćin istog ima najviša prava.

Iz namernog populizma posle 2000 učinjena je proceduralna greška.Pošto još nije bio donet zakon o vraćanju nacionalizovane imovine, svim Karađorđevićima je vraćeno pravo da budu korisnici iste dok se pitanje imovine ne reši zakonom.
Princ uzurpira dedinjske dvorove i oni ostaju zabranjeni grad ali sada samo za ostale članove porodice koji istom nisu po volji.
Podsetiću da je zgrada "Beli Dvor" građena kao kuća-rezidencija za kraljeviće: Petra,Andreja i Tomislava.Krunski savet odnosno gospodin Acović tvrdi da je princ Aleksandar Karađorđević po naslednom pravu starešina kraljevskog doma i da po kodeksu on upravlja svom imovinom kraljevskog doma pa da zato moguća ostavinska rasprava i prava koja po njoj proističu nema značaja.
Obavešteni se sa druge strane sa pravom pitaju sa obzirom da pravno gledano ne postoji Kraljevina ne može postojati ni kraljevski dom pa samim tim ni pomenuti kodeks koji reguliše međusobna prava i odnose članova porodice pa se onda mora primeniti tzv. opšte građansko pravo.
Takođe da pojasnimo.Pošto je kompleks dedinjskih dvorova još uvek kao rezidencijalni objekat vlasništvo države od para poreskih obveznika se plaća osnovno redovno tekuće održavanje koje je toliko skromno da se ni osnovne popravke ne mogu izvršiti.Dvorovi su odavno trebali da prođu generalnu rekonstrukciju i konzervaciju.
I taj novac bi tokom godine bio trošen bez obzira da li u rezidenciji živi pomenuti princ ili premijer vlade.
Takođe i kad dođe trenutak da se po zakonu imovina vrati postaviće se nezgodno pitanje šta i kome od članova porodice treba da bude vraćeno po naslednom pravu.A to znači da bi morao da bude sproveden ostavinski postupak koji bi u obzir morao da uzme i testament bivšeg Kralja Petra II koji je takođe osporavan od mnogih kao falsifikat i po kome je pominjani princ od oca nasledio samo par stotina dolara i ništa više.

I da pojasnimo jo ponešto.Princeza Jelisaveta ćerka Kneza Pavla nema nikakva vlasnička  prava nad "Belim Dvorom".
Knez Pavle je samo u kraljevo ime i za kraljev račun rukovodio izgradnjom i opremanjem istog kao odličan poznavalac istorije umetnosti a kasnije je kao Knez namesnik u istom živeo do izgnanstva.U tom periodu je u Belom Dvoru i rođena princeza Jelisaveta i sem mesta rođenja to nema nikakvo drugo pravno značenje.

[Prvačić]

Je li istina da je od obnove kraljevine 1882. samo PetarI krunisan?

У сваком случају престао је бити краљ 29. новембра 1945.године. Укинута је монархија и све у вези са тим престало је правно да важи. То што су га други (српски и неки страни монархисти) и даље сматрали краљем нема правно ни практично дејство. Петар Карађорђевић се могао представљати као бивши краљ,а његови синови као бивши принчеви.

Ne razumijem zašto je sporno da je neko kraljević ili princ?
Pa i Njemačka je od 1918. republika, pa i danas imaju prinčeve i princeze i kraljevske kuće.
Naravno to nema nikakvog uticaja na njihov pravni status.

[oficir neaktivne rezerve]

Ako se misli na ceremoniju krunisanja to je tačno.

Ali sama ceremonija je ono što joj ime kaže, svečanost i ništa drugo.
Polaganjem zakletve nad ustavom Srbije Kralj Petar I je postao Kralj.
Njegovi naslednici postali su Kraljevi naslednim pravom i preuzimanjem kraljevskih insignija: krune, skiptara, jabuke i kopče.

Nešto još nismo dotakli u ovoj temi:

Sa obzirom da je vojnim pučem od 27 Marta zbačeno namesništvo a maloletni Kralj administrativno proglašen punoletnim, postavlja se pitanje legaliteta takvog proglašenja i pravne sledstvenosti potonjih dešavanja.

Bilo kako bilo Srbija odavno nije Kraljevina pa nema ni upražnjenog prestola koji bi nasledio potencijalni prestolonaslednik.
Kralj Petar II se sam odrekao sopstvenog prestola.
I to su fakta.

[Milan (longtrip)]

Možete li da navedete kada, gde i kojim povodom se kralj Petar II Karađorđević odrekao prestola.

[oficir neaktivne rezerve]

Drugog Marta 1945 usled nemogućnosti vršenja kraljevske dužnosti u zemlji, Kralj Petar II preneo svoja kraljevska ovlašćenja na upravu trojnom namesništvu na zastupanje, shodno sporazumu izmedju kraljevske vlade i nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije, sporazum Tito-Subašić.
Ovo je aminovano od strane velikih sila.
Time je završeno njegovo Kraljevanje a monarhija je ukinuta nakon novembarskog referenduma.

[Milan (longtrip)]

To kaže istorija koju su pisali komunisti kao pobednici, zar ne? Svi smo mi to učili iz istorije . Ali hajde da vidimo da li su nešto prećutali ili falsifikovali ili tumačili kako njima odgovara .



Jugoslovenska monarhija žrtva beskrupoloznih britanskih interesa i Čerčila


Jedno od pitanja koje se proteklih godina, povremeno, pojavljuje u našoj javnosti jeste da li je monarhija u Jugoslaviji nakon Drugog svetskog rata ukinuta ili je sama sebe ugasila?

Javnosti su pre nekoliko dana u Medija centru predstavljeni dokumenti koji, kako tvrde u Kancelariji prestolonaslednika Aleksandra Drugog Karađorđevića koja je organizovala konferenciju za novinare, potvrđuju da kralj Petar Drugi nije abdicirao. Konferencija za novinare bila je motivisana polemikom koja se već neko vreme, sa manje ili više žestine, vodi u domaćoj javnosti o tome da li se Karađorđevići zapravo predstavljaju kao lažni naslednici prestola jer je Petar Drugi - abidicirao?

Dokumenti koji su predstavljeni potiču iz velike zbirke dokumenata advokata Ranka Brašića, jednog od savetnika kralja Petra II. Posle Brašićeve smrti ta zbirka dokumenata našla se u Sjedinjenim Državama, a na kraju je raznim kanalima došla do Srbije i porodice Karađorđević. Kako su utvrdili govornici na konferenciji, istoričari Momčilo Pavlović, Ljubodrag Dimić i Čedomir Antić, nekoliko važnih dokumenata iz te zbirke pokazuje da je netačna teza koja se čuje u našim medijima, prema kojoj je samim imenovanjem Namesništva početkom marta 1945. kralj Petar II zapravo abdicirao i napustio tron.

Dokumenti koji su predstavljeni potiču od jugoslovenskog poslanstva u Londonu.

U prvom dokumentu, pismu koje datira od 27. aprila 1945, a koje je dr Vladimir Ribar adresirao na kralja Petra Drugog, ističe se da se Namesništvo u Beogradu interesuje za skori porođaj kraljice Aleksandre i da će poslati komisiju koja će sačiniti protokol o rođenju sadašnjeg prestolonaslednika Aleksandra Drugog.

Drugi dokument potiče od Kraljevskog Namesništva od 9. juna 1945. u kojem se obraćaju, kako piše, Njegovom veličanstvu kralju Petru Drugom, i u kojem mu podnose izveštaj o stanju u Jugoslaviji. Zanimljivo je da u tom dokumentu stoji pečat Kancelarije Namesništva sa petokrakom.

Treći dokument je pismo koje je britanski kralj Džordž Šesti poslao povodom rođenja sadašnjeg prestolonaslednika Aleksandra, a koje je poslao „dragom bratu i rođaku, Vašem Veličanstvu kralju Petru Drugom“.
Prema mišljenju istoričara koji su govorili na konferenciji, ovi dokumenti pokazuju da do leta 1945. jugoslovenska država, koja je u to vreme već postala komunistička, ima odnose sa krunom, interesuje se za njena prava i ispunjava ih.

Oni koji osporavaju ovo viđenje tvrde da je kralja Petar Drugi abdicirao time što je svoja ovlašćenja preneo na Namesništvo koje je raspisalo izbore za Ustavotvornu skupštinu koja je proglasila republiku i ukinula monarhiju.

Kako je istaknuto na konferenciji u Media centru, ne postoji nijedan dokaz, nijedan akt ili dokument koji pokazuje da su se Karađorđevići odrekli krune. Sudbina Karađorđevića i monarhije, prema njihovom mišljenju, zapravo je proizvod kompromisa koji su Britanci postigli sa Sovjetima, sebično i brutalno braneći sopstvene interese.
Prema mišljenju Ljubodraga Dimića, profesora na katedri za istoriju Jugoslavije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, okvir za razumevanje događaja na kraju rata u Jugoslaviji leži u britanskoj politici kompromisa koju Čerčil dogovara sa Staljinom, a u čijoj je pozadini pokušaj da se sačuvaju uvek sebični interesi Britanije na Balkanu.

  - Pošto Britanci već u proleće 1943. uočavaju da pokret na koji su se do tada oslanjali ne može da im obezbedi zaštitu interesa u budućnosti, oni pokušavaju da nađu drugog partnera - u Brozu. Prve kontakte sa njima imaju već od aprila 1943. Britanci tada vode politiku ekvidistance prema oba antifašistička pokreta na Balkanu, ali u jesen 1943, posle AVNOJ-a, to prerasta u politiku kompromisa, koju prihvata i Moskva.
Ta politika imala je dva pravca delovanja, objašnjava Dimić. Jedan pravac je da se privoli jugoslovenski monarh na izvesna popuštanja. Ta popuštanja se suštinski ogledaju u dve stvari: oslobađanje od vlade Vojislava Purića u kojoj je ministar vojni bio Dragoljub Mihailović. Sa druge strane, traži se da se „kralj oslobodi“ Dragoljuba Mihailovića, kako piše Čerčil, jer „on postaje teret koji se više ne može nositi“ u odnosima sa Moskvom. Takođe, Moskva je dobila zadatak da omekša jugoslovenske komuniste i ublaže revolucionarnu retoriku AVNOJ-a.

Pritisak na Broza i na kralja Petra dovode da, posle pada Purićeve vlade u maju 1944, novu vladu sastavlja Ivan Šubašić koji je direktni britanski izbor za premijera.
       - Ono što danas znamo o njegovom izboru jeste da je on bio direktni britanski čovek plaćen od britanskih službi i države zadužen da ispunjava britanske interese u pitanjima koja se tiču Jugoslavije, naglašava Dimić.
Od zasedanja AVNOJ-a 29. novembra 1943. Jugoslavija faktički ima dve vlade - jednu, AVNOJ-evsku i drugu, kraljevsku u Londonu. Nada Britanaca je da, ukidanjem tog paralelizma, postoji mogućnost da monarhija i opstane. Da bi sve to postiglo, od Tita se traži da prihvati Šubašića i da izmeni odluku AVNOJ-a koja kaže da je ta vlada izdajnička i da sa njom neće pregovarati.

Od Šubašića se traži mnogo ustupaka koji su definisani ugovorom Tito-Šubašić na Visu u leto 1944.
- Već u tom trenutku pozicija monarhije bila je bitno oslabljena. Ipak, tu nisu prestali pritisci. Oni se nastavljaju tokom 1944. godine i jedna od tačaka u kojoj odnosi kulminiraju je oktobar 1944. U tom trenutku Crvena armija je na prostoru Jugoslavije. Britanci, da bi pojačali svoju poziciju u razgovorima sa Staljinom ponovo pritiskaju monarha tražeći da se bezuslovno odrekne Mihailovića. Smatraju da ukoliko on to ne uradi, od njegove vlasti posle rata neće ostati ništa, kaže Dimić.
On je ukazao na dokumentaciju koja pokazuje da je Staljin u pismima koje je slao Georgi Dimitrov, savetovao Brozu da prihvati sporazum sa Šubašićem i da pristane da suspenzija monarhije ostane do kraja rata i da time potvrdi da će posle završetka rata „na slobodnim izborima“ biti odlučena njena sudbina.

 - Drugim rečima, jugoslovenska monarhija postoji sve do izbora u jesen 1945. godine. O abdikaciji monarha se ne može govoriti. Monarh je bio primoran u martu 1945. da prihvati da svoju vlast prenese na Namesništvo, ali to nije značilo abdikaciju. Monarhija suštinski traje dok na izborima, pod uslovima koji nisu bili demokratski, revolucionarna vlast nije dobila podršku većine stanovništva i tada se ukida monarhija. Ona je do tada suspendovana. Zato istoričari, kada pišu o Kraljevini Jugoslaviji, pišu da ona traje ne do 1941, već do 1945. godine, naglašava Dimić.

Ma kakvo bilo mišljenje istoričara o tome da abdikacije nije bilo, stanovište komunističke istoriografije je znatno drugačije. Komunističko viđenje promene državnog uređenja i sudbine kralja Petra Drugog čini se, dobro je oslikano i u Enciklopediji Jugoslavija iz 1962, koja je izuzetno ideološki obojena. U delu posvećenom Petru Drugom Karađorđeviću, navodi se da je „konačno rešenje pitanja monarhije u Jugoslaviji donela Ustavotvorna skupština Jugoslavije svojom odlukom od 29. novembra 1945. kojom se u ime svih naroda Jugoslavije ukida monarhija u Jugoslaviji, a Petar Drugi sa celom dinastijom Karađorđevića lišava svih prava koja su njemu i dinastiji pripadala“.

Istoričar Momčilo Pavlović, direktor Instituta za savremenu istoriju, naglašava da uspostavljanje Namesništva nije isto što i abdikacija.

- Pod pritiskom, kralj je pristao na određena popuštanja. On je, po Ustavu, trebalo da imenuje Namesništvo. Međutim, desilo se da je onaj koji je određen za pregovarača sa Titom (Šubašić - primedba redakcije), zastupao Titove interese. Postoji anegdota da je Namesništvo ustajalo kada je Tito ulazio u salu. Šubašić je jednom prilikom rekao američkom obaveštajcu da su šanse za povratak kralja u zemlju minimalne, ali zašto bi mu on rušio tu iluziju. Svestan te činjenice, kralj je tada otpustio Šubašića, na šta mu je Čerčil brutalno saopštio da će oni raditi i mimo njega, pa šta je kralju onda drugo preostalo.

Pavlović, kao i Dimić, naglašava brutalnost britanskih interesa koji su uslovili ovakvu sudbinu srpske i jugoslovenske krune. On ukazuje i na pismo u kojem sam kralj Petar upozorava na prećutnu abdikaciju.
U jednom pismu Čerčilu on je obrazložio svoj položaj na sledeći način:
 „Od mene se traži da prećutno abdiciram. Ja to nikada ne mogu učiniti niti otvoreno, niti prećutno. Ja nemam pravo da tako nešto uradim sve dotle dok sam ustavni kralj. Prema Ustavu ja sam vrhovni čuvar stalnih interesa moga naroda. Narod polaže pravo da me pita u bilo koje vreme kako sam branio njegove interse. Radi toga, moja je dužnost da nastojim da u interesu svih mojih naroda i društvenih klasa, njihovi interesi budu podjednako zaštićeni“.

Dakle, od njega se traži da, ako potpiše određena akta koji mu se sugerišu, onda će postojati mogućnost da se to tumači kao abdikacija, kaže Pavlović.
On naglašava da ipak ne postoji nijedan jedini akt u kojem stoji da se kralj Petar Drugi odrekao prestola, odnosno da je abdicirao.
Na pitanje da li je postojalo nastojanje komunista da se, pošto poto, izdejstvuje i formalna abdikacija kralja, Pavlović kaže da toga nije bilo.
 - Postoji svedočenje Vladimira Velebita, jednog od najbližih Titovih saradnika, da je razgovarao sa kraljicom Aleksandrom i njenim roditeljima i da su oni insistirali na pitanju da li postoje uslovi da Tito bude premijer, a da se kralj vrati, ali konkretnog dogovora nema.

Iako nije bilo direktnih kontakata, Pavlović ukazuje da su komunisti sve vreme preko UDBA-e motrili na kraljevsku porodicu i uticali na njih preko ljudi u emigraciji koje su vrbovali.
 - Komunisti jesu pratili kraljevsku pordicu u stopu i imali su ljude u emigraciji koji su se susretali sa kraljevskom porodicom a radili su za komuniste. Namesnici koji su početkom marta 1945. doputovali u Beograd, odabrani su od Tita, a ne od kralja. Tito nije prihvatio namesnike koje je kralj predložio, već je prihvatio ljude koji u Srbiji, koja je slovila za monarhistički bastion, nisu imali nikakvih pristalica niti ugleda, već su dovedeni ljudi izvan Srbije. Ispalo je da nije bilo Srbina iz Srbije koji bi branio interese monarhije.

Upitan da prokomentariše zbog čega je britanska politika na Balkanu uvek, kako se čini, usmerena protiv Srbije, Momčilo Pavlović kaže:
 - Britanci imaju nešto protiv svih. Imaju imperijalni duh i sve što je preko Lamanša nije na visini njihovih interesa. Do najnovijeg perioda možete nabrajati slučajeve kako Britanci u jednom trenutku određenu ličnost dižu do neba, a u drugom trenutku je potpuno odbace i zaborave. To su bili Draža Mihailović, Milan Stojadinović, knez Pavle, kralj Petar, ali na kraju to je bio i Milošević, a poslednji primer je Vojislav Koštunica. Njega su slavili i hvalili kao pobednika nad Miloševićem, a sada je potpuno odbačen i prokazan kao veliki srpski nacionalista.

Takođe, Srbija nema more i ona je uvek moneta za potkusurivanje i zaštitu drugih britanskih interesa prema Grčkoj, Albaniji, Turskoj…


Kralj Petar Drugi Čerčilu:

Slušao sam vaše savete i pogledajte gde sam danas

Od američkih obaveštajaca zabeležena su dva razgovora između kralja Petra i Čerčila.
Prvi je razgovor u kojem je kralje Petar privatno saopštio Čerčilu:
       „Ja sam gospodine premijeru, pratio vaše savete od kako sam izbegao iz Jugoslavije, i pogledajte gde sam danas“.
       Na to mu je Čerčil cinično odgovorio:
       „A da li bi bilo bolje da ste pratili Mihailovića?“
Drugi razgovor održao se na blagodarenju u londonskoj Katedrali Svetog Pavla, povodom pobede u Drugom sv. ratu, i navodno je Čerčil kralju Petru rekao:
       „Duboko žalim Vaše veličanstvo, za sve što se odigralo. Ja vas nisam izdao, ja sam bio prevaren od Tita“.

Dva pokušaja kralja Petra da dođe u Srbiju u toku rata

Kralj Petar je imao nekoliko ideja da dođe u Jugoslaviju. On je to hteo 1943. godine, ali sam Mihailović ga je savetovao da ne može biti bezbedan u tom trenutku.
 Drugi put, pred ženidbu 1944. hteo je da se spusti na prostor Srbije, međutim i tada je savetovano da neće biti bezbedan.

Britanci žrtvovali Jugoslaviju zbog Grčke

Primarni britanski interes na Balkanu nije bila Jugoslavija, već Grčka, ističe istoričar Momčilo Pavlović.

- Sve monarhije na Balkanu su posle rata, na ovaj ili onaj način ukinute. Ali, Čerčil nije dao Grčku. Čak je lično avgusta meseca 1944. sa Entonijem Idnom sleteo na atinski aerodrom i sve do 1974. Grčka je bila monarhija.

 Kako objašnjava Pavlović, partizanski pokret koji je bio razvijen u Grčkoj i koji su pomagali i jugoslovenski komunisti, bio je na razne načine kompromitovan, a na kraju ga se odrekao i Staljin, upravo zbog dogovora sa Britancima po formuli iz oktobra 1944. Prema tom dogovoru, britanski interes u Grčkoj je 90 odsto, a sovjetski 10 odsto.

Interesi na Balkanu izdeljeni na papirnoj maramici

Kada je poraz nacističke Nemačke bio izvestan, Čerčil i Staljin su se 9. oktobra 1944. sastali u Moskvi kako bi podelili interesne sfere nakon rata. Uglavnom se raspravljalo o centralnoj Evropi, dok je Balkanu bilo posvećeno manje pažnje. Zapravo, o značaju koji je pridavan Balkanu svedoči i činjenica da je dogovor koji je postignut zabeležen na papirnoj maramici.
 Prema sporazumu Čerčila i Staljina, zona uticaja podeljena je tako što je Sovjetski savez dobio 90 odsto u Rumuniji i 75 odsto u Bugarskoj, dok su Velika Britanija i SAD dobile 90 odsto u Grčkoj.
Mađarska i Jugoslavija podeljene su u odnosu 50:50. Srbija i južni deo Jugoslavije trebalo je da budu okrenute zapadu, a Hrvatska i Slovenija istoku. To je ideja sa maramice
.
Međutim, kao što je kasnija istorija pokazala, došlo je do promena. Do 1948. u Jugoslaviji je 90 odsto uticaja držao SSSR, a posle sukoba sa Staljinom 99 odsto je bilo zapadno, a jedan odsto prema SSSR.
Sa druge strane, Mađarska i Bugarska su potpuno pale pod SSSR.

Šta su dogovorili Tito i Šubašić na Visu

Prema sporazumu Tita i Šubašića, na Visu 6. juna 1944, vlada u Londonu se obavezala da će izdati javnu deklaraciju u kojoj će priznati „tekovine“ NOVJ i osuditi sve „izdajnike naroda“. Vlada je tim sporazumom takođe priznala NOP i AVNOJ i obećala podršku u pridobijanju saveznika. Tim sporazumom vlada se odrekla bilo kakve pomoći i saradnje sa Dražom Mihailovićem.

Sa druge strane NKOJ se obavezao da će u javnoj deklaraciji istaći da će konačno rešenje državnog uređenja zemlje doneti narod posle oslobođenja.
Prema aneksima ugovora, proizilazi da je narod na referendumu trebalo da se izjasni o monarhiji, ali toga nije bilo.
Izbori za Ustavotvornu skupštinu su sprovedeni pod neregularnim uslovima i nisu ispunjene sve one tačke iz sporazuma Tito-Šubašić, a koje su se ticale kraljevske vlade.

[relja]

Ja sam pronašao podatak da je od Karađorđevića jedino Petar I postao kralj ceremonijom krunisanja.
Njegov sin Aleksandar Karađorđević nije krunisan za kralja SHS...a bio je kralj.
Takođe, i svi savremenici su Petra II nazivali "maloletni kralj"...u dokumentima, na ceremonijama, zatim u štampi, žurnalima, knjigama itd. uvek je nazivan kraljem, iako je namesništvo vladalo umesto njega.
Tako da - Petar II jeste bio kralj.
Verovatno ima neki dokument Skupštine ili iz nekog službenog lista koji to samo konstatuje.

Što se tiče samog puča od 27. marta 1941, smene Namesništva i postavljanja maloletnog kralja svakako da se tu mogu osporavati sve potom donete odluke kao nelegalne, ali samo "kraljevanje" po ispunjenju definisanog broja godina života - baš i ne. Postao bi punoletan i ovako...
A koliko ja znam - on je "proglašen punoletnim".. nisam pravnik, ne znam kako je to moguće. Da li je postojao neki drugi zakon po kojem je određeni autoritet mogao neku osobu da proglasi punoletnom, kao izuzetak u odnosu na zakonom definisane uslove za ponoletstvo?
Mnogo veći problem je legalitet i legitimitet pučističke vlade i potom svih vlada u izbeglištvu - sve je počelo od nasilne smene vlade koja je postavljena legalnim putem.


Što se Aleksandra II tiče, meni je ovo baš zanimljivo.
Država je po uređenju republika. Presto ne postoji, titula za bilo kojeg člana porodice Karađorđević ne postoji ni u ustavu niti u jednom zakonu.
Tako ni titula "prestolonaslednik" u našem zakonu ne postoji.

Petar II je svoja kraljevska ovlašćenja (tada već sao formalna) preneo na namesnike u februaru 1945.
Da li je to bila i abdikacija? To - nije precizno rečeno. Uglavnom, sin Aleksandar II mu se rodio tek nakon toga, jula 1945, a AVNOJ je održao izbore za Ustavotvornu skupštinu, koja je zatm zasedala i proglasila republiku. To su činjenice.

A ako ćemo da dovodimo u pitanje legalnost i legitimnost izbora za Ustavotvornu skupštinu (a može i to), čiji saziv je proglasio republiku, zbog titule Aleksandra II Karađorđevića, onda dovodimo u pitanje legalnost i legitimnost svakog zakona, odluke, akta uredbe itd itd, od Skupštine, pa do svakog oblika i nivoa vlasti - vlade, sudova, lokalnih samouprava....da li su naši matični brojevi, zdravstene knjižice... pa dalje redom - zakoniti.

Aleksandar II može da bude prestolonaslednik samo "kobajagi". Žao mi je ako to nekoga vređa, nije mi namera.
Svaka čast precima, ali on je čovek od krvi imesa i građanin kao i ja, i ja mu se neću klanjati.

[dzumba]

Ne razumijem zašto je sporno da je neko kraljević ili princ?

Можда би било добро да мало проучиш српску историју. На пример, догађај када су доглавници Књаза Милоша дошли да траже племићке титуле (прве су тражили да буду спахије, па онда барони и витезови). Књаз их је најурио главачке напоље (реко им је отприлике "до јуче сте били свињари сад хоћете да будете барони и грофови"; има та сцена у серији "Вук Караџић") и то се питање није више никада потезало. Дакле, за разлику од Немачке, Србија нема наследно племство.

Друго, не читаш шта је написано. Краљевина не постоји. Укинута је de iure i de facto (и правно и чињенично). Нема ни краља ни принчева ни престолонаследника. Ко год то каже лажно се представља. Наравно, приватно и за своје друштво може бити и цар, па и краљевић и принц и космонаут и шта год жели.  За грађане Србије они су само грађани (узгред привилеговани јер им држава плаћа становање и одржавање објекта - Белог двора). Такође, у српском друштву сигурно апсолутна већина није за монархију, шта год монархисти причали.

Не постаје се краљ церемонијом. То је само свечани чин, спољна манифестација како би се новом владару дало на значају и формално "увео у трон" . Краљ се постајао или изгласавањем на неком сабору (у стара времена), у скупштини или на основу неког закона (касније, односно сада). Нови Британски краљ неће то постати због церемоније већ на основу закона о наслеђивању краљевства (или како се већ то зове).

То што намесништво влада не значи да неко није краљ. Намесништво се успоставља када је краљ малолетан или правно (и/или физички) неспособан да обавља дужност или то он сам учини из неког разлога. Они доносе одлуке уместо њега.

[micha]

   A postoje i ljudi koji se bave kraljevskim protokolom pa bi bilo interesantno šta bi oni rekli na ovu našu raspravu. Pošto Kralj Petar II Karađorđević nije ceremonijalno krunisan tvrdite da je on kraljevskim protokolom samim rođenjem Prestolonaslednik, a potom i Kralj kao najstariji sin svoga oca, takođe nekrunisanog Kralja Jugoslavije. Kako je onda Aleksandar I Karađorđević imenovan za kralja kada on nije bio najstariji sin Kralja Petra I Karađorđevića, već njegov stariji brat Princ Đorđe? Ispada da su se kraljevi postavljali ne na osnovu protokola već kako se koji Prestolonaslednik svideo Kralju (ili nekome ko je uticao na njega) !

   Žalosno je što kao jedini narod sa kraljevskom dinastijom poreklom iz našeg naroda na ovim prostorima ne znamo bitne istorijske podatke i ne vladamo činjenicama. Drugi narodi kao npr. Grci po oslobođenju od Osmanlijske okupacije dovode Ota Habsburškog da im bude kralj pošto nemaju sopstvenu dinastiju a želeli su da se proglase kraljevinom zbog zaštite političkih interesa i oslobođene teritorije. U isto vreme mi omalovažavamo i zapostavljamo svoju kraljevsku dinastiju nesvesni koristi koju bi nam porodične i rodbinske veze sa kraljevskim porodicama Evrope donele u zaštiti nacionalnih interesa.

   Tako naprimer ne bismo došli u situaciju da neuki predsednik republike piše zvanično pismo Britanskoj Kraljici i moli je za pomoć u očuvanju nacionalnog ponosa i državne celovitosti. To bi već uradio njen sestrić čime bi je podsetio na krvnu vezu sa britanskim dvorom, a da to ne bude njeno otvoreno mešanje u rad parlamenta  šta ona po britanskom ustavu nema pravo nikako da čini.

   Dopustili smo da profitiraju oni koji su nam odvajkada zavideli na državnosti, istoriji, slobodarskoj prošlosti pa ako ćemo pravo i na kraljevskoj lozi. U nekim susednim republikama kvazi istoričari se upinju da pronađu neko habsburško kopile u svojim redovima da bi ga proglasili za rodonačelnika svoje dinastije dok u isto vreme Srbi odbacuju žive naslednike kraljevske dinastije i polemišu da li je neko trebao biti kralj ili nije...

[Prvačić]

Ne razumijem zašto je sporno da je neko kraljević ili princ?

Друго, не читаш шта је написано. Краљевина не постоји. Укинута је de iure i de facto (и правно и чињенично). Нема ни краља ни принчева ни престолонаследника. Ко год то каже лажно се представља. Наравно, приватно и за своје друштво може бити и цар, па и краљевић и принц и космонаут и шта год жели.  За грађане Србије они су само грађани (узгред привилеговани јер им држава плаћа становање и одржавање објекта - Белог двора). Такође, у српском друштву сигурно апсолутна већина није за монархију, шта год монархисти причали.

Čitam i znam da kraljevine više nema i samim tim nema ni kralja ni prestolonaslednika. Nije to sporno.
I nemože se niko predstavljati kao prestolonaslednik, kad nema monarhije.
Znam da Srbija nema ni nasledno plemstvo, ali ima potomke bivših kraljeva. I ne znam šta je sporno ako se ti potomci predstavljaju kao prinčevi odnosno kraljevi sinovi kao kraljevići i ne znam šta je sporno da ih tako zovu oni koji to žele. Za one koji to ne žele to ne smije biti obavezno. Svaki građanin Srbije ima pravo da ih smatra građanima ili prinčevima.
I Bavarska nije kraljevina ali ima princa Franca vojvodu od Bavarske.

I upravo sam zato i pitao šta je tu sporno.
Po meni ništa osim ako se neko predstavlja kao prestolonaslednik. Naravno pričam samo o predstavljanju.


I koliko znam monarhizam i monarhističke političke partije nisu zabranjene u Srbiji. Znači na svakim izborima mogu da se bore za obnovu monarhije, valjda i to nije sporno?
Pa ako osvoje skupštinsku većinu, mogu da vrate monarhiju. Naravno ostaje ono "AKO"!

Istina u današnje vrijeme u svijetu češći su padovi nego obnove monarhija, mislim da je u Nepalu prije nekoliko godina oborena monarhija.
Mada su danas Sjeverna Koreja i Sirija faktički apsolutističke monarhije, ali da ne širimo temu.


Ja sam jednostavno protiv pravljenja sporova tamo gdje objektivno nema razloga za to.

I inače na ovoj temi me najviše interesovalo da li je iko osim PetraI krunisan ne zato što smatram da se tek krunisanjem postaje kralj, već zbog uniformi na krunisanju.
Jednostavno me zanimaju uniforme, a na krunisanjima ih ima i to svakakvih.

[JASON]

Краљ Александар I Карађорђевић никада није крунисан круном Краља Петра I, па се са разлогом подозревало да је одлагао ту церемонију све док не би могао бити крунисан за цара једног царства које би било веће и од Душановог. Био је уверен да  једнога дана, када за то дође време, свргавање бољшевизма у Русији неће захтевати веће напоре од победе над  две империје, Oтоманском и Аустроугарском. Тек онда би се крунисао у Жичи као Краљ Србије и Цар свих Руса.

https://www.paluba.info/smf/index.php/topic,11408.135.html

[ViribusUnitis]

Krunisanje nema konstituitivni nego deklaratorni značaj. Dakle, kraljem se postaje snagom ustava, a krunisanje je svečanost. Princ Đorđe je abdicirao i zato nije postao prijestolonasljednik, odnosno kasnije kralj Srbije / KSHS. To je bilo provedeno po ustavu. Šta je stajalo iza toga, druga je priča.
Odluka o proglašenju Republike iz 29. novembra 1945. nikada nije ukinuta i nakon nje je svaki razgovor o legitimitetu i samom postojanju kraljevine postao izlišan. Jasno, rojalisti imaju demokratsko pravo da se zalažu za monarhiju, ali i to je druga priča.

[dzumba]

Немам ја ништа против да се неко приватно назива како жели. Да ли ће неко некога звати "принцем" или "Аца трба" потпуно је свеједно док је у границама приватног. Према "бонтону" људи се службено (јавно) ословљавају именом и презименом или само именом или само презименом, при чему се у обично у усменом (може и у писаном) ословљавању додаје и "господине", "госпођо". Може се додати и титула, звање (доктор, професор, директор...) или чин (ако га дотични има). Када српског држављанина називају "принцем" или "престолонаследником" у штампи или на телевизији ја сматрам да је то нарушавање норми понашања. Једнако као да некога назову "Аца трба", "Ђоле", "Сецко" и сл.  Надимци , па и непостојеће титуле се могу користити у контексту неког описа догађаја. На пример да је Марко Марковић, познатији у подземљу као "Марко табаџија" починио кривично дело изнуде. Или да се каже - Александар Карађорђевћ, који себе сматра престолонаследником је ... И то је то.

[cobra 73]

Даће Бог да Србија поново буде краљевина!