Partizanski aerodromi i letelišta

[kosta1961]

Kada su Partizani krenuli na ustanak imali su jako malo oružija.Glavni izvor snabdevanja je bilo zarobljavanje od neprijatelja.Medjutim, od početka su tražili i nadali se da će ih neko snabdevati , ne samo oružijem nego i ostalim ratnim materijalom.Zbog sve većeg priliva boraca i zadataka koje su postavljeli  pred rukovodiocima NOR-a  problem opremanja vojske odećom,oružijem ,municijom,hranom,i sanitetskim materijalom je bio sve izraženiji .Saveznička pomoć bi bila dobra i kao priznanje  i kao  moralna i politička podrška.Medjutim u to vreme su saveznici pomagali Četnike Draže Mihajlovića,pa je jedini saveznik od kojeg mogla očekivati pomoć bio Sovjetski Savez.

Zbog toga  je uredjenje letelišta počelo još decembra 1941g,u istočnoj Bosni kod mesta Sokolac.Tada su, taj gradić i okolina bila pod kontrolom Partizana i oni su odmah krenuli da  čiste jednu ravnu  poljanu od snega,koja je i ranije upotrebljavana kao letelište, i postavili obezbedjenje.Sovjetska vlada je obećala pomoć,u oružiju ,municiji i odeći.Medjutim od pomoći nije bilo ništa, otkazana je,navodno iz tehnilčkih razloga.

Ovo je bilo prvo letelište koje su Partizani osposobili za sletanje savezničkih aviona.Početkom 1942g su ponovo postojali uslovi za slanje pomoći  pa je spremano letelište u Crnoj Gori kod Žabljaka. Opet je  Staljin obećao  da će poslati pomoć iz SSSR-a.Kako su Partizani kontrolisali  to područije,u očekivanju sovjetske pomoći,Vrhovni štab je naredio da se pripremi  teren za bacanje pomoći padobranima i da se pripremi letelište na kojem bi mogli da  slete avioni.Od Sovjeta se očekivala pomoć u ljudstvu i u oružiju,eksplozivu ,čak i lakih brdskih topova sa municijom.Ovome se pristupilo veoma ozbiljno pa su poslate koordinate pilotima,i dogovoreni signali.Tako je za bacanje materijala signal sa zemlje tri velike vatre u obliku trougla na rastojanju od 50m,koje bi bile upaljene kada  posada aviona ispali tri signalne rakete.

Uz angažovanje 60 meštana i i dovoljno sanki sa volovima,  pripremljen je teren i ,odredjeni su vojnici  koji će materijal pokupiti i odneti na bezbedno mesto,kao i vojnici koji će sve to obezbedjivati.Za letelište je pronadjen ogovarajući teren,jer je odredjeno da mora imati dimenzije 1200m sa 100m,i data su uputstva kako treba označiti letelište vatrom i označavanje pravca sletanja aviona.Posle mesec dana čekanja da se pojave avioni,konačno stiže depeša iz Moskve u kojoj objašnjavaju da nisu u mogućnosti da prebace materijal. U to vreme su Sovjeti bili bliski sa Britancim i njihovom  politikom,koja je htela da na prostoru Jugoslavije nastane sveopšti narodni ustanak.Tada nikom nije odgovaralo da ustanak podignu samo komunisti,i krivili s Tita da ne pristaje na saradnju sa Mihajlovićem.U tih  mesec dana razmene poruka iznedju Tita i Staljina napokon je pomoć otkazana ,navodno,opet , iz tehničkih razloga.

Posle ovoga Vrhovni štab više nije očekivao bilo kakvu pomoć saveznika.

Od početka rata su partiske organizacije u nekim gradovima NDH uspele da stupe u kontak sa nekoliko avijatičara ,oficira i podoficira vazduholopvstava  koji su bili naklonjeni borbi Partizana.Nekoliko njh je tražilo da im se omogući da prelete na teritoriju koju su oni držali.U decembru 1941g je bilo organizovan prebeg ,i spremno letelište Luburić-polje kod Sokolca.Medjutim provaljeni su,i svi  vazduhoplovci i  su pohapšeni.U medjuvremenu su Nemci zauzeli Luburić-polje.

Ali i dalje su vazduhoplovci raznih specijalnosti bežali na stranu Partizana,tako je i marta 1942g prebegao vazduhoplovni podoficir Ivica Mitračić.On je ,u prvo vreme ,znatno doprineo da se na osloboljenim teritorijama pripreme letelišta.Tako je dobio zadatak da pripremi provizorno letelište Medjuvodje u Knešpolju,za prihvat pilota koji bi bežali iz zrakolovstva NDH.Radovi su trajali od aprila do maja 1942g i na letelište su mogli da sleću školski avioni i manji  borbeni.Koristili su ,gde god je to moguće,i uredjana letelišta koje je ostavio neprijatelj,na takvo kod Prijedora ,nazvano Urije, 23 maja 1942g sleću prvi partizanski avioni.U junu su morali,zbog neprijateljske ofanzive,da koriste pomoćni aerodrom kod Lušci Palanke.Ova tri aerodroma su bili prvi operativni partizanski aerodromi.

I dalje su pripremana i održavana stara letelišta do kraja 1943g,i to  kod Glamoča,Livna,Berana,Bosanskog Petrovca,Pljevalja i Sekovića.Koristili su ih za prebege iz NDH i za savezničku pomoć ili vojne misije. Situacija po Partizane se bitno popravila posle kapitulacije Italije septembra 1943g i posle Teheranske konferencije.Medjutim i pre toga su Britanci saznali preko svojih brojnih misija po Jugoslaviji ,isprva kod Četnika Dragoljuba- Draže  Mihajlovića u Bosni i Srbiji,a kasnije i kod Titovih Partizana u Srbiji i Hrvatskoj , pravo stanje na terenu i bili su vojnji da pomažu Partizane.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Saveznička vojna misija u Sedmoj srpskoj brigadi  1944g ,sa majorom Sendi Glend na čelu.

Tada je Vrhovni štab formirao Bazu NOV i POJ u Bariju,sa zadatkom da ,pored ostalog organizuje prihvat i prebacivanje avionima i brodovima savezničku pomoć.Po kapitulaciji Italije avioni su mogli da donose pomoć ,a na Teheranskoj  konferenciji  je jedan  od zaključaka bilo i da se jugoslovenski Partizani pomažu u najvećem mogućem stepenu,ratnim materijalom,ali i komandosima.Tada je nastala potreba za većim  brojem  letelišta i aerodroma .Zadatak je bio težak jer nije postojala mehanizacija za rad ,ali ni obučenih ljudi.Teritorija na kojima se vodila takva akcija, kao izrada aerodorma ,je morala da bude duže vremena u rukama Partizana.Ipak je osposobljeno  dovoljno letelišta na koje je mogla da sleće transportna avijacija,a na nekima i borbena.Aprila 1944g Vrhovni štab je izdao kratko uputstvo,uz saglasnost vojnih misija,o organizaciji aerodromske službe,da bi se na svim aerodromima i terenima za bacane pomoći ,posao odvijao isto.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Američko pakovanje sanitetskog materijala,gornja pokazuje da je sve umotano u vatu,a donja šta sve ima u njemu.

Do kraja rata uredjeno je i izgradjeno preko 60 aerodroma,a koliko je ovo bilo važno za Partizane se vidi i po tome što je od polovine 1944g radovima na uredjenju i održavanju aerodroma rukovodilo vazduhoplovno odelenje Vrhovnog štaba.Kasnije ,kako je širena slobodna teritorija,ovi poslovi su preneseni na referente  pri glavnim štabovima Slovenije,Hrvatske,Srbije,Vojvodine i M akedonije,a i kod nekih štabova korpusa.Oni su bili zaduženi da organizuju aerodrosku službu,da zauzeti aerodromi budu što pre osposobljen,da vode računa o zarobljenoj vazduhoplovnoj tehnici i ljudima.Pored ovoga oni su saradjivali sa vojnim misijama radi preuzimanja vojne pomoći.
Kako je oslobodjena Srbija tu je bilo najviše aerodroma,a po dolasku Sovjeta nastajali su u Vojvodini  savremeni aerodromi sa svim potrebnim tehničkim sredstvima za izvodjenje  složenih zadataka vazduhoplovnih pukova. Najviše ih je bilo u Vojvodini,užoj Srbiji i,Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.

Prva letelišta i tereni za bacanje pomoći su uredjivani na brzinu i za to su nekad koristili lokalno stanovništvo.Bili su ograničenih razmera,sa vrlo primitivnom opremom,ponekad i vrlo blizu neprijatelja.Tereni za bacanje materijala su bili ili stalni ili privremeni.Prvi su bili u blizini većih jedinica i imali su spremljena skladišta (zemunice) i premeštali su se tek kada se menjala situacija na terenu.Privremeni su koristile jedinice u pokretu i takvih je bilo 144 na oslobodjenim teritorijama.

Jedini aerodrom koji je 1944g bio dobro opremljen i branjen je aerodrom na Visu.On je jedini imao meteorološku stanicu i navigacione uredjaje.Ovaj aerodrom je odigrao i značajnu ulogu u spasavanju savezničkih bombaredera koji bi oštećeni morali da završe u moru.Na njega se spustilo 215(od kojih 204 poravljeno) četvoromotorih bombardera,i preko njega je prošlo 1936 savezničkih avijatičara.

Prenos vojne pomoći avionima obavljao se iz baza Bari,Brindizi,i Leće gde su uzletali američki i brianski avioni.Sovjeti su upočetku,kada su uslovi dozvoljavali,uzletali sa aerodroma kod Kijeva,Vinice u Ukrajni,a kasnije iz Rumunije i Bugarske,ali su  1944g i oni uzletali iz Bara sa svojim DC-3. Oni su praktično  bili pod komandom BAF-a.Dotur materijala iz Italije je počelo novembra 1943g  i trajalo do maja 1945g i ukupno je avionima prevezeno 14563 tona u 8813 leta,a od toga sovjetski su iz Barija prevezli 3000 tona u 1460 letova.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


Kod aerodroma koji je funcionisao postojala je komanda aerodroma koja je brinula o ispravnosti staze za sletanje i poletanje,kao i obezbedjenje aerodroma iz vazduha i sa zemlje.Samo obezbedjenje aerodroma i terena za izbacivanje pomoći je bio veliki problem.Na stalnim aerodromima postojale su straže i patrole koje su stalno kontrolisale lica i  objekte.Spoljne obezbedjenje su vršile jedinice  na čijoj se teritiriji nalazi aerodrom.U saradnji sa savezničkm misijama komanda je rukovodila letenjem nad aerodromom.Rukovodila je i uredjajima koji su postojali na aerodromu.Vodila je računa o neprijatelju u rejonu,održavala vezu sa najbližim jedinicama,obezbedjivala da se materijal donet odmah prebaci do jedinica ili sakrije,kao i da se što pre utovare ranjenici bolesni i bolesnici za transport u Italiju.

Samo uredjenje aerodroma je zavisilo od terena ,ali je uglavnom biran takav da je dovoljno veliki za sletanje transportih aviona ,po mogućstvu  i borbenih(misli se na lovačke i manje bombardere) .Oni su ili išli sa transportim kao zaštita ili su sletali zbog kvarova i oštećenja.Trudili su se da na njih mogu sleteti i teški bombarderi u slučaju nužde.Iz uputstva, koje su uzdavali glavni štabovi ,stoji da aerodrom mora biti širine veće od 75m  i dužine do 2000m.Uglavnom su takvi i bili, naravno u zavisnosti od terena.Tako na pr. Sokobanjski ,koji je bio   širine 300m a dužine 1200m.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Skica   inžinjera pri britanskoj vojnoj misiji po  kojoj je izgradjen privremeni aerodrom kod Sokobanje.


Za izgradnju privremenog aerodoroma na koji bi sleteli transportni avioni u okolini  mesta Sokobanje komanda 23 divizije je naredila Sedmoj i Četrnaestoj srpskoj brigadi  da delimično mobilišu stanovnike okolnih sela.Ukupno je bilo mobilisano izmedju 450 i 500 seljaka,koji su za ovaj posao  imali 70 zaprega,150 motika,70 pijuka,20 sekira ,25 drljača,110 lopata i 20 šumskih testera.Mesto predvidjeno za aerodrom je bilo pod kulturama i izdeljeno medjama,i sve je to trebalo raskrčiti,poravnati ukloniti višak zemlje ,kamenja i šiblja.Kasnije je angažovano još ljudi i zaprega tako da je oko 100 zaprega tri dana odvozilo zemlju i kamenje.Posle je to trebalo dobro izdrljati i ručnim maljevima zemlju nabiti.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Obeležavanje poletno –sletnih staza se danju radilo belim platnom,ili nečim drugim (kamenjem).Ako je bilo platna onda su se postavljala na ćoškovima na početku i kraju piste i uzduž sa obe strane.Ako nije bilo platna onda su na isti način plitko prekopavali zemlju.Ako je bilo platna pravljeno je i slovo T,a zimi je je upotrebljavana  crna ili crvena tkanina.Ako je postojala mogućnost postavljana je i “kobacica“.Noću su koristili ono što su imali,najčešće je za obelažavanje svetlosne linije za noćno letenje upotrebljavan  fenjer,petrolejska lampa  ili najčešće  vatra.Ovako se skoro do kraja rata obeležavali  tereni za prihvat pomoći.

Jedio je na nekim aerodromima u Crnoj Gori  bilo elekrično osvetlenje.Agregati i osvetlenje je prebačeno iz Italije i ono je bilo u posedu vojne misije.

[kosta1961]

Za uredjenje i održavanje terena za prihvat materijala bačenih iz aviona su formirana kod štabova  divizija ili  korpusa aerodromska odelenja i ekipe.Ovakvi tereni su postojali  jer nije bilo uslova da avioni slete,nepristupačan teren ili su jedinice suviše udaljene od postojećeg aerodroma.U 1944g bilo je 140 ovakvih terena. Saveznici su imali propis da teren za bacanje mora imati najmanje 100m dužine i 50 širine,i da su svi udaljeni 100m ,da ne bi neko nastradao od paketa.Medjutim u praksi se odstupalo od ovoga.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


Kada je materijal bacan iz aviona uglavnom je bio u metalnim kanisterima,ili drvenim sanducima,i spuštan padobranom .Pošiljka za vojnu misiju je imala padobran druge boje(crveni ili žuti).Kada nije bilo dovoljno padobrana nešto je bacano  i bez njih.To je uglavnom bila odeća i obuća,u nekakvim drvenim sanducima obloženih mekim materijalom  ili bez njih.Dešavalo se i da se padobran ne otvori ,pa dolazi do oštećenja robe.Vrlo važno je bilo da se po prijemu materijala on što pre skloni i sakrije ili podeli  vojsci.Za to su bili angažovani okolni žitelji sela.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


Paketi su bacani iz aviona,na dva načina : ili iz bombardera ,kao što je  Halifax , Velington  ili B-24 Liberator ,kojima je prepravljen prostor za bombe,i tu postavljeni kanisteri  sa upakovanim padobranom.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Halifax posebno uradjen za daleke letove i dotur  pomoći ili ljudi

Bacanje se vrši slično  izbacivanju bombi.Drugi način koji je češće  korišćen, je bacanje iz DC-3 kroz vrata,to bi obično radio neko od posade(navigator) i delegat zadužen za isporuku pomoći.Oni bi kroz otvorena vrata tovarnog prostora ručno ,na znak pilota,izbacivali kanistere sa padobranima. Obično bi ukupna težina paketa bila oko 1,5 T.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Izbacivanje paketa iz C-47

Kanisteri su bili metalni cilindričnog oblika i standardno punjenje je bilo odeća,oružije,municija i hrana.Obično se oružije ili municija nalazi u sredini i zamotani su u nekoljko slojeva odeće i tako složeni u kanister.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[kosta1961]

Specijalno punjenje je bilo,radioaparatura,baterije za radio,eksploziv i medicinska roba.Bacali su i specijalne kanistere u kojima je bilo gorivo za kamione,u tom kanisteru se nalaze četiri kante od po 20 L ,bacali su i mazivo,ulje.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Punjenje  kanistera sa gorivom

Roba koja se bacala bez padobrana(kada ih nije bilo dovoljno,a i bili su skupi)je bila u sanducima obmotana nekim mekom materijalom( čoja) i bacana je sa manje visine.Tako je bacano samo odeća(košulje,bluze ,veš ,pantalone,cipele),ali je nekad došlo do oštećenja.Za bacanje takvih paketa traženi su mekani raskavšeni tereni,ili su preoravane ledine da bi zemljište bilo meko.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Bacanje paketa bez padobrana

Do oštećenja je dolazilo i kod metalnih kanistera,ako se ne otvori padobran.Jedan takav slučaj  se desilo  u istočnoj Srbiji ,paket kojem se nije otvorio padobran ,pao medju šiblje i nisu ga na vreme našli .U njemu je bio eksploziv umotan u staniol,i pri padu se rasuo.Medjutim pronašla su ga dva izgladnela Partizana, i verovatno misleći da je nešto za jelo ,pojeli su nešto od toga,i kasnije je jedan umro,a drugi nekako preživeo.

Padobrani su pravljeni prema težini kanistera,i prvo su se pravili od pamučnog platna,a kasnije od Rajona.Padobrani u boji su označavali kakav je teret.Na pr. Plavo- voda,crveno-municija,zeleno – hrana.Medjutim oni bačeni  u Jugoslaviji su bili beli ,a oni u boji pripadali su vojnoj misiji, i nije smeo biti otvaran,i odmah im je morao biti predat.Minimalna visina sa koje se paket spušta bezbedno je 200m,medjutim tereni za bacanje su često bili izmedju  brda,pa su ih piloti bacali i sa veće visine. Ovi padobrani su Partizanima bili od pomoći ,jer su ih  razmenjivali za drugu robu sa meštanima.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Izbacivanje kanistera iz B-26 Liberatora

[kosta1961]

Nastavlja se!!

[kosta1961]

Po pričanju boraca istočne Srbije za njih je doček pomoći  iz avionima bio dogadjaj.Prva pošiljka je ovde stigla jula 1944g,kod sela ČItluk , u blizini Soko Banje.U toj prvoj pošiljci je bilo samo odeća i cokule.Borci su bili razočarani,pogotovu britanskim cokulama,koje većina boraca nije mogla da obuje.Stizali  su  obično noću i po dogovoru su spremane  vatre,koje su paljene kada su trebali da se pojave avioni.Uskoro su se čuli ,prvo slabo  pa jače a onda bi na većoj visini leteli u krug ,dok ne prepoznaju signale.Kada je to uradjeno, oni koji izbacuju teret padobranima ,leteli su na većoj visini  i kroz noć bi se videle bele kupole ,i obično  jedna u boji.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Polako bi padali metalni valjci puni oružija. Avioni koji bi bacali pomoć bez padobrana leteli bi niže,i izbacivali džakove i sanduke odeće i cokula.Cokule bi se rasule o polju i bio je problem posle  spariti ih .
Od oružija su dobijali pored pušaka ,mašinki i protivtenkovske puške,reaktivne bacače “Džon Bul“,kojima su uništavali bunkere i zidove,i puškomitraljeze  “Brengal“.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Lokalni žitelji pomažu u prenosu paketa

Do jutra bi sve to seljaci sa svojim zaprežnim  kolima prevukli na bezbednije mesto.Ponekad se desilo da dok su čekali avion pored upaljenih vatri ,pojavi neprijateljski ,koji u nekoliko naleta dobro izmitraljira oko vatri.Tada se cela akcija prekida.

Posle  uspešne akcije su deljeni narodu dragoceni padobrani.Od njih su pravili odeću,uglavnom košulje i ženske marame.Neke jedinice su imale svoje šnajdere ,pa su i oni pravili odeću,i ponešto davali siromašnim porodicama,što je imalo veliki propagandni efekat.Ti padobrani su Partizanima služili za razmenu sa stanovništvom ,uglavnom za hranu.Kasnije su negde tražili da se ti padobrani sakupe i po dolasku aviona vrate.

Da bi neke jedinice dobile savezničku pomoć,bilo je potrebno da imaju vezu sa vojnom misijom.Štab jedinice bi se dogovarao sa vojnom misijom o vrsti pomoći i gde je izbaciti.Oni bi pozivali radio stanicom štab u Italiji,i ugovarali u koje vreme da nadlete odredjeni aerodrom ili teritiruiju.Ugovarali su i signalizaciju na zemlji i izmedju aviona i zemlje.

Po dolasku aviona nad aerodromom ili terenom za bacanja pomoći ,avion i zemlja su  morali da se prepoznaju.Veza sa avionom se obavljala putem radio stanice ili najčešće svetlosnom signalizacijim.Radio stanice su bile svojina vojnih misija i od njih je zavisilo da li će aerodrom imati radio stanicu.Veza se odvijala prema kodiranim tablicama ,koje su bile velika tajna,i samo je nekoliko ljudi za njih znalo.Obični borci u tim trenucima nisu smeli da prilaze misiji.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Glavna sredstva signalizacije su bile vatre ,petrolejske lampe ,fenjeri i ako je bilo, signalni pištolji.Ipak najčešće su paljene vatre,kako i na koji način je dogovarano sa vojnim misijama.Vatre su paljene u dogovorenom znaku,kao slovo,geometrisko telo ili nekog drugog znaka.Kada se čuo zvuk motora ili u dogovoreno vreme   paljene su vatre,ali  ako  ne odgovaraju dogovorenim znacima  avijatičari bi odustajali  od bacanja.U prvo vreme su znaci bili isti pa je i neprijatelj to koristio i ponekad dolazio do paketa.

Kasnije  je ovo stalno  menjano  da ne bi došlo do provale.Kada su posade razumele ove znake ,onda su se i one legitimisale odašiljenjem svetlodnih signala morzeovom azbukom.Na njih je odgovarano sa zemlje isto  morzeovim znakovima.Medujtim Partizani nisu imali reflektore,pa su najčešće koristili petrolejske lampe obmotane krpom,pa je pomerana krpa u skladu sa morzeovom azbukom.Da bi  se osigurali od provale , i ovi znaci su svaki put menjani.

Interesantno je da su za britanske avione postojali  jedni znaci a za sovjetske drugi , iako su bacali materijal na isto mesto. Tek kada je prepoznao sve znakove , avion je sletao ili zbacivao padobrane.Prihvat aviona je bio organizovan i uhodan.Po danu je lice zaduženo za to, zastavicama ili jednostavno rukama pokazivao pravac rulanja,skretanja i parkiranaj aviona.Noću je avion vodjen pomoću svetla  fenjera ili bateriskih lampi.Kada je avion zaustavljen prilazili su mu samo lica za kontrolu iskrcavanaja i preuzimanja materijala,i lica koja su trebala da se ukrcaju.

Sve su to obezbedjivali stražari oko aviona.Kako su se u prvo vreme avioni vraćali prazni dogovor je bio da ponesu bolesne i ranjene,ali su  pored vojnika prevoženi su i civili. Postojali su propisi koji ranjenici i bolesnici imaju prvenstvo za lečenje u Bariju.Kada je organizacija bila dobra,zadržavanje aviona na letelištu je bilo oko 30 min.Za istovar robe trebalo je 20-30min,za ukrcaj ranjenika 5-8 min.Ako bi samo ukrcavao ranjenike zadržavao bi se  oko 10 min ,bez gašenja motora.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Od marta 1944g prebačeno je avionima na savezničke teritiorije  i oslobodjeni  Beograd 12587 ranjenika,bolesnih,žena dece i staraca, i izvršili su 11653 leta.Iako je prebacivanje ranjenih i bolesnih počelo u oktobru 1943g,ipak je najveći deo prebacivan brodovima sa Jugoslovenske obale Jadrana.Po savezničkim podacima , u Italiji je lečeno 40000 ranjenika i bolesnika.Do početka 1944g  avionima je prebačeno malo ranjenika,a tek na intervenciju  Vrhovnog  štaba NOV i POJ  od proleća 1944g ,je počela redovnija evakuacija ranjenika avionima,kao pogodniji način,nego da se ranjenici prebacuju do obale Jadrana i odatle brodovima do Italije.

Prebacivanje ranjenika je obavljan sa avionima  Dakota ,C-47(vojne varijante DC-3),i to najčašće britanske 60 transportne grupe,267 transportog skvadrona,334 vinga,mada su i drugi skvadroni u tome učestvovali(američki,australiski).Avion je mogao da ponese do 25 sedećih ranjenika ili 16 ležećih.Zbog sigurnosti transport se odvijao obično noću.Naviše transporta je bilo u drugoj polovini 1944g(9910 lica) i do kraja rata 1945g(2677 lica).U to vreme je bilo 30 letelišta sa kojih su odvoženi ranjenici ili u Italiju,ili u bolnice Beograda i Zemuna.

Kada su avioni otišli veoma važnoje bilo da se vatre ugase i uklone svi tragovi ,da ne bi danju neprijateljska avijacija uočila takva mesta.Maskiranje piste,odstranjivanje tragova točkova,uklanjanje ostataka vatre je bilo od presudnog značaja.Partizani su bili veoma vešti u ovome.Veoma važno je bilo i osiguranje od upada nerijatelja,što je obezbedjivala obaveštajna tereska služba i osmatranje neprijatelja.

Dešavalo se da se avioni vrate u bazu ne bacivši teret jer zbog loših meteo uslova nije bilo moguće,ili pak piloti nisu uspeli da pronadju teren za bacanje.

Uopšte svo vreme slanja pomoći je bilo neizvesno zbog nepoznavanja meteoroloških uslova  na terenu i teško uočavanje slabo vidljivih ciljeva na koje je trebalo baciti padobrane. Pored  preleti preko Jugoslavije su zavisili i od meteoroloških uslova,pa  su zbog toga  saveznici slali pored komandosa i meteorologe,kao sto su bili u okolini Drvara ,na Medenm Polju krajem februara 1944g .

Prva sovjetska vojna misija je iz Moskve krenula za Jugoslaviju ,početkom januara 1944g.Preko Irana je stigla u Kairo gde se zadržala mesec dana ,da bi 23 februara  1944g  je iz Barija krenula prva u Vrhovni štab.Iako je privremeni aerodrom  kod Bosanskog Petrovca, bio pokriven snegom,stigli su sa tri britanska C-47 i svaki  je vukao   jedrilicu  Waco-CG-4 u kojima  je  bila i sovjetka vojna  misija,(23 ruska i 6 britanskih oficira) .Jedrilice su se uspešno spustile ,a padobranima je spuštena oprema i uredjaji  .Celu operaciju su obezbedjivali saveznički lovci,koji su nadletali teren.

Kako se Vrhovni štab dugo zadržao u Drvaru,na Medenom polju je napravljen priremeni aerodrom,po uputstvu  poručnika Eli Popovich ,inženjera.Da  bi se aerodrom zaštitio od neprijateljske avijacije,ugovoreno je bilo sa BAF -om da se na aerodromu baziraju dva lovačka aviona.Medjutim, desant je to prekinuo.U proleće 1944g Drvar i aerodrom na Medenom polju su bili centar zbivanja ,jer su tu bile vojne misije,avionima je održavana veza sa Barijem,radiovezom je održavan kontakt sa jedinicama u Jugoslaviji i inistranstvom.

Da bi povećali sigurnost posada i da bi lakše pronašli Partizane ,po dolasku Sovjetskih aviona u Bari koji su doneli su i dva radio fara velike snage, postavljeni su kod aerodroma Medeno polje a drugi kod Glamoča,ali  oba su uništena za vreme sedme neprijatelke ofanzive.

Odbrana aerodroma  od napada iz vazduha  je bila veoma slaba ili nikakva.Drugom polovinom 1944g  neprijateljsko vazduhoplovsto je bilo slabo ,a i saveznici su danonoćno nadletali ,tako da nije postojala velika opasnost.Vrlo malo  aerodroma  je imalo PA mitraljeze ali ,i kada bi ih imali nije ih bilo dovoljno.

Iako je pomoć doturena avionim bila od velike pomoći Partizanima ona je bila daleko od potreba.Medjutim saveznici su preterivali u svojoj propagandi ,tvredeći kako su oni doturali ne samo materijal  već i ljudstvo .Navodno je ta pomoć bila tolika da bez nje bi Partizani bili velika grupa gerilskih neorganizovanih boraca i da bi nemačka vojska i dalje bila jaka na ovim prostorima.Kada je ovo objavljeno i na našem jeziku,reagovalo je NKOJ pismom  u kojem demantuju ove navode septebra 1944g.

Avijatičari bi  tri sata pre poletanja pozvani  na brifing,gde im je pokazana ruta,karakteristike zemljišta,indentifikacioni signali i ostalo.Poleteli bi predveče i nad Jugoslavijom su leteli po mraku,i morali su da budu dobro navodjeni da bi pronašli poljanu na kojoj  ih čekaju.Na mestima gde su izbacivali pošiljku spuštali se na oko 200m  i leteli brzinom oko 200km/h, i  nije smelo biti grešaka.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Bacanje kanistera iz B-24

[kosta1961]

Moraju su imati i malo sreće ,dešavalo se   da noć bude toliko mračna da nevide okolna brda,pa  je postojala mogućnost   da udare u njih.Noćni lovci su uvek bili pretnja mada ne velika,ali  su se  ipak pojavljivali.Jedan takav napad se dogodio u  Sloveniji   noću 21/22 jula , i to kada se jedan C-47 približio zoni sletanja spreman da se spusti .Tada je pilot primetio žuto svetlo sa zemlje ,znak da je u okolini neprijateljski avion. Odmah dao gas  i podigao nos aviona ,ali  su ga pogodili  20mm meci u levi motor i krilo.Pilot je odmah ocenio na su u opasnosti i naredio da se avion napusti,ali je u tome uspeo samo kopilot.Ostali članovi posade su nastradali u  avionu koji je udario u brdo i zapalio se.

U normalnoj akciji ,kada su dobili signal od pilota ,radiooperater i čovek za vezu sa Partizanima koji su bili u avionu,izbacuju  po dva kontejnera dok  im pilot nekaže da stanu.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Da bi pomogli pilotima da nadju teren na koji bacaju materijal,posebno po lošem vremenu,pribegavalo se sa radio farom Rebecca/Eureka .Rebecca je bio u avionu ,a Eureka na zemlji.Eureka je bio dovoljno mali da mogu da ga nose konji i čvrst da može da se baci iz aviona,radio je na baterije.Imao je domet od 50 km ,ako se postavi na neko brdo.Drugo pomagalo je bio Sugarphone,jedan u avionu a drugi na zemlji,imao je domet  od 16 km ( ali su morali da se vide) i bio je lagan.

Pomoću njega je 22/23 avgusta  1944g ,preko četrdeset  C -47 evakuisalo  1059 ranjenika iz mesta Brezna u Crnoj Gori,uz pratnu oko 50 lovaca . Kada su Partizani morali da napuste Kolašin i Andrejevicu pošli su usiljenim maršem ka letelištu Brezna ,koje je 15 km severno od Nikšića.Kako su bili u okruženju ,saveznička vojna misija je organizovala  evakuaciji ranjenika  avionima. Sa ovog letelišta  su evakuisani ranjenici iako je neprijatelj bio veoma blizu, i to prvo 22 avgusta po danu,36 Dakota je ,uz lovačku pratnu prebacilo, veliku grupu ranjenika(905),a u toku noći sovjetski DC-3 su prebacili ostale(154).Tada su primali i do 18 ležećih ili 30 sedećih ranjenika,i pored njih prebacili u Italiju 19 savezničkih avijatičara. Oslobodjeni brige za ranjenike Partizani su se posvetili borbi sa Nemcima.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Sovjetska vlada je u dogovoru sa sa saveznicima u Bariju imala svoje avione 12 DC-3 i  12 Jak-9DD(lovac sa velikim radijusom)  da bi mogla da donosi pomoć Partizanima,ne samo u Jugoslaviji već i u Albaniji i Grčkoj .

Posle napada na Drvar Tito i Vrhovni štab odlaze na Kupreško Polje ,gde ih odatle prebacuju Sovjeti sa svojim C-47 u Bari .Taj avion je oko 22 sata, 3 juna poleteo bez odobrenja komande u Bariju,i vratio se iste noći sa Štabom.Kasnije, iste noći ,su  tri  britanska C-47 prenela  u Bari još 73 Partizana .U toku noći 5/6 odatle je evakuisano sa  6 aviona  C-47 još ranjenika i ljudi (118) samo nekoliko sati pre nailaska Nemaca.

Ponekad su sletali blizu neprijateljskih linija gde su se vodile borbe.Saveznički piloti su se u takvim prilikama pokazali kao hrabri momci.Da ne bi pali neprijatelju u ruke oni su ponekad tovarili avion i više nego je dozvoljeno. Tako  pretovareni  jedva uspevali da uzlete na lošem  zemljištu (partizanskom aerodromu),raskvašenom , obično okruženo planinama.Ipak su uspevali kao kada su  u severnoj Hrvatskoj spasili od neprijatelja 66 toro dece i 3 bolničarke.Možemo da pomenemo i spasavanje stanovništva na kraju rata 25/26 matra 1945g kada je spaseno 2000 ranjenika,dece i starih ljudi sa aerodroma Otok i Krasinec.Prebacivanje ljudi je obezbedjivala jugoslovenska prva eskadrila,čiji su avioni drugog dana akcije ,oterali nemačke lovce iznad Metlike,koji su nameravali da napadnu  Dakote.

Partizani su od saveznika tražili sve bolje naoružanje pa su avgusta  1944g ,tražili  dvanaest  75mm topova i 36 mula koje bi ih vukle.Zahtev je bio malo neobičan, jer su do tada avioni prevozili topove ,ali ne i mazge.Za ovu akciju su  morali su da izvrše prepravke u avionu,pravili su boksove u kojima su bile životinje.Piloti nisu bili srećni sa ovakvim teretom ali su morali da ga isporuče,i to je uradjeno uspešno , iako se vreme baš tada promenilo nad aerodromom u CrnojGori.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Za uspešne akcije aviona puno su doprineli Balkan Air Terminal Service(BATS),oni su u pozadini neprijatelja ,na džipovima ili na ledjina nosili radio,navigacionu i signalnu opremu.Oni su odabirali i pripremali teren za primanje pomoći,dogovarali signale,primali avione,i u dogovoru sa partizanskim ljudstvom dogovarali  istovar robe i utovar ranjenika.Prva akcija im je bila na Medenom Polju od maja do juna.Poslato je pet ekipa koje su ukupno u toj oblasti napravile 16 polja za sletanje ,dužina 250-280 m ,obično u dubokim dolinama.Iako su zbog terena više insistirali na bacanju opreme padobranima.

Nemci su hteli da spreče doturanje vazdušne pomoći Partizanima i formirali su posebne jedinice za ometanje .One su bile stalno na terenu i bile su veoma mobilne.To su bile manje diverzantske grupe koje su imale PA mitraljezime na kolima  i trebalo je da otkrivaju i uništavaju  aerodrome i avione.Pored toga palili su lažne vatre i slali lažne  sinale,u nadi da će pioti  pogrešiti i baciti materijal njima.Koristili su i avione sa kojima su  izvidjani partizanski aerodromi i tereni za prijem pošiljki.Naročito je to intezivirano sredinom 1944g, pa su ovi objekti povremeno snimani,a počelo je i noćno izvidjanje ne bi li otkrili svetlosne signale.

Po  podacima BAF –a  tokom  rata, isporučeno je 16.500 tona robe i evakuacija 19.000 ljudi,i 2500 osoba dovezeno u Jugoslaviju. To je postignuto na 8,640 uspešnih letova  od ukupno 11,632 pokušaja, s lošim vremenom  kao  glavnim uzrokom  neuspeha.
U toku ovih operacija izgubljeno je  18 aviona. Osim letova na kojima je bacana pomoć,ili prevoz ranjenika,BAF je u  saradnji sa Partizanima bombardovao neprijateljske kolone,jedinice,mostove ili drugo što je koristio neprijatelj.Mada je bilo volje od strane saveznika,a potreba Partizana za napade iz vazduha,ova saradnja je ostala daleko od mogućnosti.


Pomoć vazdušnim putem je upotrebljavana do kraja rata,onako kako se pomerao front.Najviše u Srbiji, Bosni  i pred kraj rata severnij Hrvatskoj i Sloveniji.Po oslobodjenju Jadranske obale doturanje vojne pomoći je bilo preko mora iz Italije pa suvozemnim putem,ili od Sovjeta sa istoka.

Medjutim za svo vreme ratovanja glavni izvor snabdevanja Partizana je ostao neprijatelj.Čak postoji i depeša Vrhovnog štaba jedinicama NOB-a,u kojoj se naredjuje da osnovno naoružanje mora bit nemačkog porekla.

[Bozo13]

@kosta1961

Odlična tema, ako če sve biti ok, dopunjujem sa podatcima oko Slovenačkog "Otoka".

LPB

[dzumba]

Браво Коста!

[vathra]

Јако занимљива тема!
Ја сам скоро истраживао сродну тему о евакуацијама авијатичара.

Препоручио бих две књиге о овој теми:
Fueling_the_Fires_of_Resistance
Special_operations_AAF_aid_to_European_resistance_movements_1943-1945

Пар страница из доње књиге...
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[vathra]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Урадио сам анализу броја евакуисаних авијатичара у периоду септембар-децембар 1944, и чини ми се да је овде наведен број мали. Такође је мали у поређењу броја евакуисаних рањеника и осталих у поређењу са бројем који је Коста навео.

[vathra]

Prva letelišta i tereni za bacanje pomoći su uredjivani na brzinu i za to su nekad koristili lokalno stanovništvo.Bili su ograničenih razmera,sa vrlo primitivnom opremom,ponekad i vrlo blizu neprijatelja.Tereni za bacanje materijala su bili ili stalni ili privremeni.Prvi su bili u blizini većih jedinica i imali su spremljena skladišta (zemunice) i premeštali su se tek kada se menjala situacija na terenu.Privremeni su koristile jedinice u pokretu i takvih je bilo 144 na oslobodjenim teritorijama.

Jedini aerodrom koji je 1944g bio dobro opremljen i branjen je aerodrom na Visu.On je jedini imao meteorološku stanicu i navigacione uredjaje.Ovaj aerodrom je odigrao i značajnu ulogu u spasavanju savezničkih bombaredera koji bi oštećeni morali da završe u moru.Na njega se spustilo 215(od kojih 204 poravljeno) četvoromotorih bombardera,i preko njega je prošlo 1936 savezničkih avijatičara.

Prenos vojne pomoći avionima obavljao se iz baza Bari,Brindizi,i Leće gde su uzletali američki i brianski avioni.Sovjeti su upočetku,kada su uslovi dozvoljavali,uzletali sa aerodroma kod Kijeva,Vinice u Ukrajni,a kasnije iz Rumunije i Bugarske,ali su  1944g i oni uzletali iz Bara sa svojim DC-3. Oni su praktično  bili pod komandom BAF-a.Dotur materijala iz Italije je počelo novembra 1943g  i trajalo do maja 1945g i ukupno je avionima prevezeno 14563 tona u 8813 leta,a od toga sovjetski su iz Barija prevezli 3000 tona u 1460 letova.

Ово су врло занимљиви подаци - и врло ретки.
Одакле је извор за ове податке?

[ORIĆAREB]

Prekrasna tema. Posebno me oduševljavaju priložene fotografije.
Čestitam.....

[kilezr]

 Evo nekoliko fotografija-skenova iz knjige Drugo Zasedanje AVNOJ-a 1943 Živojina B. Spasića. Vezano za Partizanski aerodrom u Livnu i par slika sa Glamočkog Polja pre pogibije Lole Ribara.

  [ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
  [ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
  [ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
 Kaže: PArtizanski avion Dornie 17 doleće iz Livna na Glamočko polje 27.IX 1943.oko 9 časova

  [ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
  [ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
 
 Ako nije za ovde izvinite!

[kanader41]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[kosta1961]

Drago mi je da Vam se svidja tema.
Nisam mogao da vam odgovorim jer preko leta nisam kući.
Meni je tema jako zanimljiva,pomoć koju su Partizani dobijali od saveznika nije bila mala,a u našim knjigama se o tome može naći malo ili ništa.Verovatno sve to nije bilo presudno za pobedu,ali nije bilo zanemarljivo.Pogledajte slike Partizana pri kraju rata,skoro svi su u britanskim uniformama.A koliko je ranjenika i bolesnika lečeno u Italiji,Africi,i to ne samo boraca.
Mi ovde govorimo o pomoći iz vazduha,koja sigurno nije velika,ali je možda njena vrednost u moralnom pogledu.Tamo neki Partizani na čuki u sred Balkana dobijaju pakete od saveznika.
Medjutim mnogo veća pomoć u naoružanju,hrani,odeći ,zbrinjavanju ranjenika je bila preko mora, brodovima.Našao sam depešu VŠ kojoj traži da im ne šalju pakete ,dok one koji su sada na Visu ne proslede jedinicama,jer ih ima previše.Koliko su iškolovali boraca raznih specijalnosti,tenkiste,šofere,pilote,mehaničare,oružare,meteorologe....
I svi ti su se vratili u zemlju sa tenkovima,kamionima,avionima....
A i pomoć od Rusa nije mala.
Tako da me je iznenadilo koliko malo u našim knjigama piše o savezničkoj pomoći.

Podatke koje sam naveo su iz knjige Čuvari našeg neba i Vazduhoplovstvo u NOR u od Bože Lazarevića.
Podatak o broju letova i ljudi koji su prevezeni su iz britanskih knjiga.Kod nas ih nema ali se mogu skinuti sa interneta.Na pr sajt  www znaci net.
Konkretno su ovi podaci iz knjige: The cinderella front-allied special air
operation in Yugoslavia during world war II  od maj. Paul J Freeman
http://www.au.af.mil/au/awc/awcgate/acsc/97-0150a.pdf