Partizanski aerodromi i letelišta
kosta1961:
Kada su Partizani krenuli na ustanak imali su jako malo oružija.Glavni izvor snabdevanja je bilo zarobljavanje od neprijatelja.Medjutim, od početka su tražili i nadali se da će ih neko snabdevati , ne samo oružijem nego i ostalim ratnim materijalom.Zbog sve većeg priliva boraca i zadataka koje su postavljeli pred rukovodiocima NOR-a problem opremanja vojske odećom,oružijem ,municijom,hranom,i sanitetskim materijalom je bio sve izraženiji .Saveznička pomoć bi bila dobra i kao priznanje i kao moralna i politička podrška.Medjutim u to vreme su saveznici pomagali Četnike Draže Mihajlovića,pa je jedini saveznik od kojeg mogla očekivati pomoć bio Sovjetski Savez.
Zbog toga je uredjenje letelišta počelo još decembra 1941g,u istočnoj Bosni kod mesta Sokolac.Tada su, taj gradić i okolina bila pod kontrolom Partizana i oni su odmah krenuli da čiste jednu ravnu poljanu od snega,koja je i ranije upotrebljavana kao letelište, i postavili obezbedjenje.Sovjetska vlada je obećala pomoć,u oružiju ,municiji i odeći.Medjutim od pomoći nije bilo ništa, otkazana je,navodno iz tehnilčkih razloga.
Ovo je bilo prvo letelište koje su Partizani osposobili za sletanje savezničkih aviona.Početkom 1942g su ponovo postojali uslovi za slanje pomoći pa je spremano letelište u Crnoj Gori kod Žabljaka. Opet je Staljin obećao da će poslati pomoć iz SSSR-a.Kako su Partizani kontrolisali to područije,u očekivanju sovjetske pomoći,Vrhovni štab je naredio da se pripremi teren za bacanje pomoći padobranima i da se pripremi letelište na kojem bi mogli da slete avioni.Od Sovjeta se očekivala pomoć u ljudstvu i u oružiju,eksplozivu ,čak i lakih brdskih topova sa municijom.Ovome se pristupilo veoma ozbiljno pa su poslate koordinate pilotima,i dogovoreni signali.Tako je za bacanje materijala signal sa zemlje tri velike vatre u obliku trougla na rastojanju od 50m,koje bi bile upaljene kada posada aviona ispali tri signalne rakete.
Uz angažovanje 60 meštana i i dovoljno sanki sa volovima, pripremljen je teren i ,odredjeni su vojnici koji će materijal pokupiti i odneti na bezbedno mesto,kao i vojnici koji će sve to obezbedjivati.Za letelište je pronadjen ogovarajući teren,jer je odredjeno da mora imati dimenzije 1200m sa 100m,i data su uputstva kako treba označiti letelište vatrom i označavanje pravca sletanja aviona.Posle mesec dana čekanja da se pojave avioni,konačno stiže depeša iz Moskve u kojoj objašnjavaju da nisu u mogućnosti da prebace materijal. U to vreme su Sovjeti bili bliski sa Britancim i njihovom politikom,koja je htela da na prostoru Jugoslavije nastane sveopšti narodni ustanak.Tada nikom nije odgovaralo da ustanak podignu samo komunisti,i krivili s Tita da ne pristaje na saradnju sa Mihajlovićem.U tih mesec dana razmene poruka iznedju Tita i Staljina napokon je pomoć otkazana ,navodno,opet , iz tehničkih razloga.
Posle ovoga Vrhovni štab više nije očekivao bilo kakvu pomoć saveznika.
Od početka rata su partiske organizacije u nekim gradovima NDH uspele da stupe u kontak sa nekoliko avijatičara ,oficira i podoficira vazduholopvstava koji su bili naklonjeni borbi Partizana.Nekoliko njh je tražilo da im se omogući da prelete na teritoriju koju su oni držali.U decembru 1941g je bilo organizovan prebeg ,i spremno letelište Luburić-polje kod Sokolca.Medjutim provaljeni su,i svi vazduhoplovci i su pohapšeni.U medjuvremenu su Nemci zauzeli Luburić-polje.
Ali i dalje su vazduhoplovci raznih specijalnosti bežali na stranu Partizana,tako je i marta 1942g prebegao vazduhoplovni podoficir Ivica Mitračić.On je ,u prvo vreme ,znatno doprineo da se na osloboljenim teritorijama pripreme letelišta.Tako je dobio zadatak da pripremi provizorno letelište Medjuvodje u Knešpolju,za prihvat pilota koji bi bežali iz zrakolovstva NDH.Radovi su trajali od aprila do maja 1942g i na letelište su mogli da sleću školski avioni i manji borbeni.Koristili su ,gde god je to moguće,i uredjana letelišta koje je ostavio neprijatelj,na takvo kod Prijedora ,nazvano Urije, 23 maja 1942g sleću prvi partizanski avioni.U junu su morali,zbog neprijateljske ofanzive,da koriste pomoćni aerodrom kod Lušci Palanke.Ova tri aerodroma su bili prvi operativni partizanski aerodromi.
I dalje su pripremana i održavana stara letelišta do kraja 1943g,i to kod Glamoča,Livna,Berana,Bosanskog Petrovca,Pljevalja i Sekovića.Koristili su ih za prebege iz NDH i za savezničku pomoć ili vojne misije. Situacija po Partizane se bitno popravila posle kapitulacije Italije septembra 1943g i posle Teheranske konferencije.Medjutim i pre toga su Britanci saznali preko svojih brojnih misija po Jugoslaviji ,isprva kod Četnika Dragoljuba- Draže Mihajlovića u Bosni i Srbiji,a kasnije i kod Titovih Partizana u Srbiji i Hrvatskoj , pravo stanje na terenu i bili su vojnji da pomažu Partizane.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Saveznička vojna misija u Sedmoj srpskoj brigadi 1944g ,sa majorom Sendi Glend na čelu.
Tada je Vrhovni štab formirao Bazu NOV i POJ u Bariju,sa zadatkom da ,pored ostalog organizuje prihvat i prebacivanje avionima i brodovima savezničku pomoć.Po kapitulaciji Italije avioni su mogli da donose pomoć ,a na Teheranskoj konferenciji je jedan od zaključaka bilo i da se jugoslovenski Partizani pomažu u najvećem mogućem stepenu,ratnim materijalom,ali i komandosima.Tada je nastala potreba za većim brojem letelišta i aerodroma .Zadatak je bio težak jer nije postojala mehanizacija za rad ,ali ni obučenih ljudi.Teritorija na kojima se vodila takva akcija, kao izrada aerodorma ,je morala da bude duže vremena u rukama Partizana.Ipak je osposobljeno dovoljno letelišta na koje je mogla da sleće transportna avijacija,a na nekima i borbena.Aprila 1944g Vrhovni štab je izdao kratko uputstvo,uz saglasnost vojnih misija,o organizaciji aerodromske službe,da bi se na svim aerodromima i terenima za bacane pomoći ,posao odvijao isto.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Američko pakovanje sanitetskog materijala,gornja pokazuje da je sve umotano u vatu,a donja šta sve ima u njemu.
Do kraja rata uredjeno je i izgradjeno preko 60 aerodroma,a koliko je ovo bilo važno za Partizane se vidi i po tome što je od polovine 1944g radovima na uredjenju i održavanju aerodroma rukovodilo vazduhoplovno odelenje Vrhovnog štaba.Kasnije ,kako je širena slobodna teritorija,ovi poslovi su preneseni na referente pri glavnim štabovima Slovenije,Hrvatske,Srbije,Vojvodine i M akedonije,a i kod nekih štabova korpusa.Oni su bili zaduženi da organizuju aerodrosku službu,da zauzeti aerodromi budu što pre osposobljen,da vode računa o zarobljenoj vazduhoplovnoj tehnici i ljudima.Pored ovoga oni su saradjivali sa vojnim misijama radi preuzimanja vojne pomoći.
Kako je oslobodjena Srbija tu je bilo najviše aerodroma,a po dolasku Sovjeta nastajali su u Vojvodini savremeni aerodromi sa svim potrebnim tehničkim sredstvima za izvodjenje složenih zadataka vazduhoplovnih pukova. Najviše ih je bilo u Vojvodini,užoj Srbiji i,Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.
Prva letelišta i tereni za bacanje pomoći su uredjivani na brzinu i za to su nekad koristili lokalno stanovništvo.Bili su ograničenih razmera,sa vrlo primitivnom opremom,ponekad i vrlo blizu neprijatelja.Tereni za bacanje materijala su bili ili stalni ili privremeni.Prvi su bili u blizini većih jedinica i imali su spremljena skladišta (zemunice) i premeštali su se tek kada se menjala situacija na terenu.Privremeni su koristile jedinice u pokretu i takvih je bilo 144 na oslobodjenim teritorijama.
Jedini aerodrom koji je 1944g bio dobro opremljen i branjen je aerodrom na Visu.On je jedini imao meteorološku stanicu i navigacione uredjaje.Ovaj aerodrom je odigrao i značajnu ulogu u spasavanju savezničkih bombaredera koji bi oštećeni morali da završe u moru.Na njega se spustilo 215(od kojih 204 poravljeno) četvoromotorih bombardera,i preko njega je prošlo 1936 savezničkih avijatičara.
Prenos vojne pomoći avionima obavljao se iz baza Bari,Brindizi,i Leće gde su uzletali američki i brianski avioni.Sovjeti su upočetku,kada su uslovi dozvoljavali,uzletali sa aerodroma kod Kijeva,Vinice u Ukrajni,a kasnije iz Rumunije i Bugarske,ali su 1944g i oni uzletali iz Bara sa svojim DC-3. Oni su praktično bili pod komandom BAF-a.Dotur materijala iz Italije je počelo novembra 1943g i trajalo do maja 1945g i ukupno je avionima prevezeno 14563 tona u 8813 leta,a od toga sovjetski su iz Barija prevezli 3000 tona u 1460 letova.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Kod aerodroma koji je funcionisao postojala je komanda aerodroma koja je brinula o ispravnosti staze za sletanje i poletanje,kao i obezbedjenje aerodroma iz vazduha i sa zemlje.Samo obezbedjenje aerodroma i terena za izbacivanje pomoći je bio veliki problem.Na stalnim aerodromima postojale su straže i patrole koje su stalno kontrolisale lica i objekte.Spoljne obezbedjenje su vršile jedinice na čijoj se teritiriji nalazi aerodrom.U saradnji sa savezničkm misijama komanda je rukovodila letenjem nad aerodromom.Rukovodila je i uredjajima koji su postojali na aerodromu.Vodila je računa o neprijatelju u rejonu,održavala vezu sa najbližim jedinicama,obezbedjivala da se materijal donet odmah prebaci do jedinica ili sakrije,kao i da se što pre utovare ranjenici bolesni i bolesnici za transport u Italiju.
Samo uredjenje aerodroma je zavisilo od terena ,ali je uglavnom biran takav da je dovoljno veliki za sletanje transportih aviona ,po mogućstvu i borbenih(misli se na lovačke i manje bombardere) .Oni su ili išli sa transportim kao zaštita ili su sletali zbog kvarova i oštećenja.Trudili su se da na njih mogu sleteti i teški bombarderi u slučaju nužde.Iz uputstva, koje su uzdavali glavni štabovi ,stoji da aerodrom mora biti širine veće od 75m i dužine do 2000m.Uglavnom su takvi i bili, naravno u zavisnosti od terena.Tako na pr. Sokobanjski ,koji je bio širine 300m a dužine 1200m.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Skica inžinjera pri britanskoj vojnoj misiji po kojoj je izgradjen privremeni aerodrom kod Sokobanje.
Za izgradnju privremenog aerodoroma na koji bi sleteli transportni avioni u okolini mesta Sokobanje komanda 23 divizije je naredila Sedmoj i Četrnaestoj srpskoj brigadi da delimično mobilišu stanovnike okolnih sela.Ukupno je bilo mobilisano izmedju 450 i 500 seljaka,koji su za ovaj posao imali 70 zaprega,150 motika,70 pijuka,20 sekira ,25 drljača,110 lopata i 20 šumskih testera.Mesto predvidjeno za aerodrom je bilo pod kulturama i izdeljeno medjama,i sve je to trebalo raskrčiti,poravnati ukloniti višak zemlje ,kamenja i šiblja.Kasnije je angažovano još ljudi i zaprega tako da je oko 100 zaprega tri dana odvozilo zemlju i kamenje.Posle je to trebalo dobro izdrljati i ručnim maljevima zemlju nabiti.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Obeležavanje poletno –sletnih staza se danju radilo belim platnom,ili nečim drugim (kamenjem).Ako je bilo platna onda su se postavljala na ćoškovima na početku i kraju piste i uzduž sa obe strane.Ako nije bilo platna onda su na isti način plitko prekopavali zemlju.Ako je bilo platna pravljeno je i slovo T,a zimi je je upotrebljavana crna ili crvena tkanina.Ako je postojala mogućnost postavljana je i “kobacica“.Noću su koristili ono što su imali,najčešće je za obelažavanje svetlosne linije za noćno letenje upotrebljavan fenjer,petrolejska lampa ili najčešće vatra.Ovako se skoro do kraja rata obeležavali tereni za prihvat pomoći.
Jedio je na nekim aerodromima u Crnoj Gori bilo elekrično osvetlenje.Agregati i osvetlenje je prebačeno iz Italije i ono je bilo u posedu vojne misije.
kosta1961:
Za uredjenje i održavanje terena za prihvat materijala bačenih iz aviona su formirana kod štabova divizija ili korpusa aerodromska odelenja i ekipe.Ovakvi tereni su postojali jer nije bilo uslova da avioni slete,nepristupačan teren ili su jedinice suviše udaljene od postojećeg aerodroma.U 1944g bilo je 140 ovakvih terena. Saveznici su imali propis da teren za bacanje mora imati najmanje 100m dužine i 50 širine,i da su svi udaljeni 100m ,da ne bi neko nastradao od paketa.Medjutim u praksi se odstupalo od ovoga.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Kada je materijal bacan iz aviona uglavnom je bio u metalnim kanisterima,ili drvenim sanducima,i spuštan padobranom .Pošiljka za vojnu misiju je imala padobran druge boje(crveni ili žuti).Kada nije bilo dovoljno padobrana nešto je bacano i bez njih.To je uglavnom bila odeća i obuća,u nekakvim drvenim sanducima obloženih mekim materijalom ili bez njih.Dešavalo se i da se padobran ne otvori ,pa dolazi do oštećenja robe.Vrlo važno je bilo da se po prijemu materijala on što pre skloni i sakrije ili podeli vojsci.Za to su bili angažovani okolni žitelji sela.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Paketi su bacani iz aviona,na dva načina : ili iz bombardera ,kao što je Halifax , Velington ili B-24 Liberator ,kojima je prepravljen prostor za bombe,i tu postavljeni kanisteri sa upakovanim padobranom.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Halifax posebno uradjen za daleke letove i dotur pomoći ili ljudi
Bacanje se vrši slično izbacivanju bombi.Drugi način koji je češće korišćen, je bacanje iz DC-3 kroz vrata,to bi obično radio neko od posade(navigator) i delegat zadužen za isporuku pomoći.Oni bi kroz otvorena vrata tovarnog prostora ručno ,na znak pilota,izbacivali kanistere sa padobranima. Obično bi ukupna težina paketa bila oko 1,5 T.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Izbacivanje paketa iz C-47
Kanisteri su bili metalni cilindričnog oblika i standardno punjenje je bilo odeća,oružije,municija i hrana.Obično se oružije ili municija nalazi u sredini i zamotani su u nekoljko slojeva odeće i tako složeni u kanister.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
kosta1961:
Specijalno punjenje je bilo,radioaparatura,baterije za radio,eksploziv i medicinska roba.Bacali su i specijalne kanistere u kojima je bilo gorivo za kamione,u tom kanisteru se nalaze četiri kante od po 20 L ,bacali su i mazivo,ulje.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Punjenje kanistera sa gorivom
Roba koja se bacala bez padobrana(kada ih nije bilo dovoljno,a i bili su skupi)je bila u sanducima obmotana nekim mekom materijalom( čoja) i bacana je sa manje visine.Tako je bacano samo odeća(košulje,bluze ,veš ,pantalone,cipele),ali je nekad došlo do oštećenja.Za bacanje takvih paketa traženi su mekani raskavšeni tereni,ili su preoravane ledine da bi zemljište bilo meko.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Bacanje paketa bez padobrana
Do oštećenja je dolazilo i kod metalnih kanistera,ako se ne otvori padobran.Jedan takav slučaj se desilo u istočnoj Srbiji ,paket kojem se nije otvorio padobran ,pao medju šiblje i nisu ga na vreme našli .U njemu je bio eksploziv umotan u staniol,i pri padu se rasuo.Medjutim pronašla su ga dva izgladnela Partizana, i verovatno misleći da je nešto za jelo ,pojeli su nešto od toga,i kasnije je jedan umro,a drugi nekako preživeo.
Padobrani su pravljeni prema težini kanistera,i prvo su se pravili od pamučnog platna,a kasnije od Rajona.Padobrani u boji su označavali kakav je teret.Na pr. Plavo- voda,crveno-municija,zeleno – hrana.Medjutim oni bačeni u Jugoslaviji su bili beli ,a oni u boji pripadali su vojnoj misiji, i nije smeo biti otvaran,i odmah im je morao biti predat.Minimalna visina sa koje se paket spušta bezbedno je 200m,medjutim tereni za bacanje su često bili izmedju brda,pa su ih piloti bacali i sa veće visine. Ovi padobrani su Partizanima bili od pomoći ,jer su ih razmenjivali za drugu robu sa meštanima.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Izbacivanje kanistera iz B-26 Liberatora
kosta1961:
Nastavlja se!!
kosta1961:
Po pričanju boraca istočne Srbije za njih je doček pomoći iz avionima bio dogadjaj.Prva pošiljka je ovde stigla jula 1944g,kod sela ČItluk , u blizini Soko Banje.U toj prvoj pošiljci je bilo samo odeća i cokule.Borci su bili razočarani,pogotovu britanskim cokulama,koje većina boraca nije mogla da obuje.Stizali su obično noću i po dogovoru su spremane vatre,koje su paljene kada su trebali da se pojave avioni.Uskoro su se čuli ,prvo slabo pa jače a onda bi na većoj visini leteli u krug ,dok ne prepoznaju signale.Kada je to uradjeno, oni koji izbacuju teret padobranima ,leteli su na većoj visini i kroz noć bi se videle bele kupole ,i obično jedna u boji.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Polako bi padali metalni valjci puni oružija. Avioni koji bi bacali pomoć bez padobrana leteli bi niže,i izbacivali džakove i sanduke odeće i cokula.Cokule bi se rasule o polju i bio je problem posle spariti ih .
Od oružija su dobijali pored pušaka ,mašinki i protivtenkovske puške,reaktivne bacače “Džon Bul“,kojima su uništavali bunkere i zidove,i puškomitraljeze “Brengal“.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Lokalni žitelji pomažu u prenosu paketa
Do jutra bi sve to seljaci sa svojim zaprežnim kolima prevukli na bezbednije mesto.Ponekad se desilo da dok su čekali avion pored upaljenih vatri ,pojavi neprijateljski ,koji u nekoliko naleta dobro izmitraljira oko vatri.Tada se cela akcija prekida.
Posle uspešne akcije su deljeni narodu dragoceni padobrani.Od njih su pravili odeću,uglavnom košulje i ženske marame.Neke jedinice su imale svoje šnajdere ,pa su i oni pravili odeću,i ponešto davali siromašnim porodicama,što je imalo veliki propagandni efekat.Ti padobrani su Partizanima služili za razmenu sa stanovništvom ,uglavnom za hranu.Kasnije su negde tražili da se ti padobrani sakupe i po dolasku aviona vrate.
Da bi neke jedinice dobile savezničku pomoć,bilo je potrebno da imaju vezu sa vojnom misijom.Štab jedinice bi se dogovarao sa vojnom misijom o vrsti pomoći i gde je izbaciti.Oni bi pozivali radio stanicom štab u Italiji,i ugovarali u koje vreme da nadlete odredjeni aerodrom ili teritiruiju.Ugovarali su i signalizaciju na zemlji i izmedju aviona i zemlje.
Po dolasku aviona nad aerodromom ili terenom za bacanja pomoći ,avion i zemlja su morali da se prepoznaju.Veza sa avionom se obavljala putem radio stanice ili najčešće svetlosnom signalizacijim.Radio stanice su bile svojina vojnih misija i od njih je zavisilo da li će aerodrom imati radio stanicu.Veza se odvijala prema kodiranim tablicama ,koje su bile velika tajna,i samo je nekoliko ljudi za njih znalo.Obični borci u tim trenucima nisu smeli da prilaze misiji.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Glavna sredstva signalizacije su bile vatre ,petrolejske lampe ,fenjeri i ako je bilo, signalni pištolji.Ipak najčešće su paljene vatre,kako i na koji način je dogovarano sa vojnim misijama.Vatre su paljene u dogovorenom znaku,kao slovo,geometrisko telo ili nekog drugog znaka.Kada se čuo zvuk motora ili u dogovoreno vreme paljene su vatre,ali ako ne odgovaraju dogovorenim znacima avijatičari bi odustajali od bacanja.U prvo vreme su znaci bili isti pa je i neprijatelj to koristio i ponekad dolazio do paketa.
Kasnije je ovo stalno menjano da ne bi došlo do provale.Kada su posade razumele ove znake ,onda su se i one legitimisale odašiljenjem svetlodnih signala morzeovom azbukom.Na njih je odgovarano sa zemlje isto morzeovim znakovima.Medujtim Partizani nisu imali reflektore,pa su najčešće koristili petrolejske lampe obmotane krpom,pa je pomerana krpa u skladu sa morzeovom azbukom.Da bi se osigurali od provale , i ovi znaci su svaki put menjani.
Interesantno je da su za britanske avione postojali jedni znaci a za sovjetske drugi , iako su bacali materijal na isto mesto. Tek kada je prepoznao sve znakove , avion je sletao ili zbacivao padobrane.Prihvat aviona je bio organizovan i uhodan.Po danu je lice zaduženo za to, zastavicama ili jednostavno rukama pokazivao pravac rulanja,skretanja i parkiranaj aviona.Noću je avion vodjen pomoću svetla fenjera ili bateriskih lampi.Kada je avion zaustavljen prilazili su mu samo lica za kontrolu iskrcavanaja i preuzimanja materijala,i lica koja su trebala da se ukrcaju.
Sve su to obezbedjivali stražari oko aviona.Kako su se u prvo vreme avioni vraćali prazni dogovor je bio da ponesu bolesne i ranjene,ali su pored vojnika prevoženi su i civili. Postojali su propisi koji ranjenici i bolesnici imaju prvenstvo za lečenje u Bariju.Kada je organizacija bila dobra,zadržavanje aviona na letelištu je bilo oko 30 min.Za istovar robe trebalo je 20-30min,za ukrcaj ranjenika 5-8 min.Ako bi samo ukrcavao ranjenike zadržavao bi se oko 10 min ,bez gašenja motora.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Od marta 1944g prebačeno je avionima na savezničke teritiorije i oslobodjeni Beograd 12587 ranjenika,bolesnih,žena dece i staraca, i izvršili su 11653 leta.Iako je prebacivanje ranjenih i bolesnih počelo u oktobru 1943g,ipak je najveći deo prebacivan brodovima sa Jugoslovenske obale Jadrana.Po savezničkim podacima , u Italiji je lečeno 40000 ranjenika i bolesnika.Do početka 1944g avionima je prebačeno malo ranjenika,a tek na intervenciju Vrhovnog štaba NOV i POJ od proleća 1944g ,je počela redovnija evakuacija ranjenika avionima,kao pogodniji način,nego da se ranjenici prebacuju do obale Jadrana i odatle brodovima do Italije.
Prebacivanje ranjenika je obavljan sa avionima Dakota ,C-47(vojne varijante DC-3),i to najčašće britanske 60 transportne grupe,267 transportog skvadrona,334 vinga,mada su i drugi skvadroni u tome učestvovali(američki,australiski).Avion je mogao da ponese do 25 sedećih ranjenika ili 16 ležećih.Zbog sigurnosti transport se odvijao obično noću.Naviše transporta je bilo u drugoj polovini 1944g(9910 lica) i do kraja rata 1945g(2677 lica).U to vreme je bilo 30 letelišta sa kojih su odvoženi ranjenici ili u Italiju,ili u bolnice Beograda i Zemuna.
Kada su avioni otišli veoma važnoje bilo da se vatre ugase i uklone svi tragovi ,da ne bi danju neprijateljska avijacija uočila takva mesta.Maskiranje piste,odstranjivanje tragova točkova,uklanjanje ostataka vatre je bilo od presudnog značaja.Partizani su bili veoma vešti u ovome.Veoma važno je bilo i osiguranje od upada nerijatelja,što je obezbedjivala obaveštajna tereska služba i osmatranje neprijatelja.
Dešavalo se da se avioni vrate u bazu ne bacivši teret jer zbog loših meteo uslova nije bilo moguće,ili pak piloti nisu uspeli da pronadju teren za bacanje.
Uopšte svo vreme slanja pomoći je bilo neizvesno zbog nepoznavanja meteoroloških uslova na terenu i teško uočavanje slabo vidljivih ciljeva na koje je trebalo baciti padobrane. Pored preleti preko Jugoslavije su zavisili i od meteoroloških uslova,pa su zbog toga saveznici slali pored komandosa i meteorologe,kao sto su bili u okolini Drvara ,na Medenm Polju krajem februara 1944g .
Prva sovjetska vojna misija je iz Moskve krenula za Jugoslaviju ,početkom januara 1944g.Preko Irana je stigla u Kairo gde se zadržala mesec dana ,da bi 23 februara 1944g je iz Barija krenula prva u Vrhovni štab.Iako je privremeni aerodrom kod Bosanskog Petrovca, bio pokriven snegom,stigli su sa tri britanska C-47 i svaki je vukao jedrilicu Waco-CG-4 u kojima je bila i sovjetka vojna misija,(23 ruska i 6 britanskih oficira) .Jedrilice su se uspešno spustile ,a padobranima je spuštena oprema i uredjaji .Celu operaciju su obezbedjivali saveznički lovci,koji su nadletali teren.
Kako se Vrhovni štab dugo zadržao u Drvaru,na Medenom polju je napravljen priremeni aerodrom,po uputstvu poručnika Eli Popovich ,inženjera.Da bi se aerodrom zaštitio od neprijateljske avijacije,ugovoreno je bilo sa BAF -om da se na aerodromu baziraju dva lovačka aviona.Medjutim, desant je to prekinuo.U proleće 1944g Drvar i aerodrom na Medenom polju su bili centar zbivanja ,jer su tu bile vojne misije,avionima je održavana veza sa Barijem,radiovezom je održavan kontakt sa jedinicama u Jugoslaviji i inistranstvom.
Da bi povećali sigurnost posada i da bi lakše pronašli Partizane ,po dolasku Sovjetskih aviona u Bari koji su doneli su i dva radio fara velike snage, postavljeni su kod aerodroma Medeno polje a drugi kod Glamoča,ali oba su uništena za vreme sedme neprijatelke ofanzive.
Odbrana aerodroma od napada iz vazduha je bila veoma slaba ili nikakva.Drugom polovinom 1944g neprijateljsko vazduhoplovsto je bilo slabo ,a i saveznici su danonoćno nadletali ,tako da nije postojala velika opasnost.Vrlo malo aerodroma je imalo PA mitraljeze ali ,i kada bi ih imali nije ih bilo dovoljno.
Iako je pomoć doturena avionim bila od velike pomoći Partizanima ona je bila daleko od potreba.Medjutim saveznici su preterivali u svojoj propagandi ,tvredeći kako su oni doturali ne samo materijal već i ljudstvo .Navodno je ta pomoć bila tolika da bez nje bi Partizani bili velika grupa gerilskih neorganizovanih boraca i da bi nemačka vojska i dalje bila jaka na ovim prostorima.Kada je ovo objavljeno i na našem jeziku,reagovalo je NKOJ pismom u kojem demantuju ove navode septebra 1944g.
Avijatičari bi tri sata pre poletanja pozvani na brifing,gde im je pokazana ruta,karakteristike zemljišta,indentifikacioni signali i ostalo.Poleteli bi predveče i nad Jugoslavijom su leteli po mraku,i morali su da budu dobro navodjeni da bi pronašli poljanu na kojoj ih čekaju.Na mestima gde su izbacivali pošiljku spuštali se na oko 200m i leteli brzinom oko 200km/h, i nije smelo biti grešaka.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Bacanje kanistera iz B-24
Navigation
[0] Message Index
[#] Next page