Partizanski aerodromi i letelišta

[Dreadnought]

Trebalo bi da je Vis.

[kosta1961]

Letelište Otok i Krasinec ,operacija DUNN

Do leta 1943g je postalo jasno da su glavni neprijatelji Nemaca na teritoriji Jugoslavije  bili Partizani.U to vreme Britancima je samo to bilo važno pa su razmišljalji o vojnoj pomoći Partizanima.Poslali su svoje oficire u brojne misije  kod Partizana ,ali su ih imali i dalje kod  Četnika.Preko njih su slali vojnu pomoć ,najpre avionima.Tako su te godine imali 271 let nad Jugoslavijom,sa ukupno 453 tone raznog materijala.Od te količine 225 tona su primili Četnici,a ostatak Partizani.Želeli da pomognu borbu Partizana sa Nemcima ,ali nisu se odrekli svojih favorita u Jugoslaviji,Četnika,iako njihova uloga u rati bila malo nejasna.Do kraja te godine su Britanci odustali od Četnika i odlučili da  više vojno pomognu Partizanima.To je omogućilo i otvaranje Partizanskih baza u Južnoj Italiji,lečenje boraca i obuka  izlečenih boraca za razne specijalnosti.
U leto 1944g pomoć koju su dobijali avionima je  povećana,pa je ukupan broj letova u to vreme bio 6330(anglo-amerikanci 5224,Talijani 692,Rusi 422).

Kako se bližio kraj rata ,severni deo Jugoslavije je postao veliko ratno poprište.Samo u Sloveniju je početnom 1945g stizalo 30% ukupne saveznićke pomoći.Tada je svega nedostajalo pa je pomoć stizala avionima preko partizanskih aerodroma.U Beloj Krajni(Slovenija) je bilo 4 letelišta.
Prvo je napravljeno mesto za bacane kontejnera  kod mesta Drage(oko 7km severno od Metlike).Ono je korišćeno od jeseni 1943g do aprila 1944g. Bilo dobro organizovano,vojna misija je pored ostalog posmatrala i vremenke prilike(instalirana je meteorološka stanica) i slala podatke saveznicima.Otkriveni su i aprila 1944g je mesto bombardovano.Tada prestaje rad vojne misije za slane pomoći,a meteorološku stanicu su pomerili severnije i nastavili rad.Naredno mesto za izbacivanje pomoći je bilo kod mesta Stari Trg.



Ovo mesto je izabrano jer je bilo relativno blizu  oslobodjenog dela Gorskog Kotara.Korišćeno je  od proleća 1944g do proleća 1945g.Mesto  na koje su saveznici najviše bacali kontejnere  je bilo u blizini Čnomelja(oko 500m u pravcu Gradca).Radilo je od jeseni 1945g do februara 1945g.Za razliku od drugih ,ovde su avioni dolazili preko dana.Tu je napravljen veliki krst od kamena(40m) koji se dobro video iz vazduha.Misija je imala radio vezu sa avionima .Navodno je uvek dolazilo po 10 do 20 aviona.Postoji zabeležba da je 1 februara u toku dana došlo 100 aviona!Još jedno mesto za bacanje pomoći je bilo kod mesta Golek i Kvasica.I oni su radila od proleća 1944g do proleća 1945g.Prvobitno su avioni dolazili noću,a od leta 1944g i po danu.



Glavni štab Slovenije je juna 1944g doneo odluku o pravljenju letelišta u Beloj krajni .U saradnji sa odredima iz Hrvatske  nadjen je teren u blizini mesta Otok.(navodno su pistu projektovali neki  kap.Igor i inž.Mamilović).Saveznici su joj dali ime 'Piccadilly Hope A'  .Pista je napravljena ,ali zbog čestih upada Ustaša u okolina mesta ,sletanje aviona  je odloženo.Priprema terena za njega je počela još u proleće 1944g.Isečeno je granje i drveće,zatrpani jarkovi i rupe.Do oktobra 1944g je sve bilo spremno.Za komandanta je odredjen Oberstal Stane.(baza je dobila kodni naziv EKG2).



Glavni štab slovenije je izdao uputstvo za rad i sigurnosne mere na aerodromu.Medju njima je bilo:

-Strogo je zabranjeno kretanje po letelištu nezaposlenim licima.
-Letačke posade su mogle da budu na aerodromu samo ako imaju posla,ali nisu smeli da se pomeraju od aviona.
-Za svaki avion je bila odredjena grupa sa vodjom,koji je bio zadužen da što pre iskrca robu i da pomogne pri ukrcavanju ljudi.
-Na letelištu ili njegovoj neposrednoj blizini su morala da budu odvojena mesta za ranjenike,za grupe koje su pomagale na aerodromu,za stanovništvo koje se prebacuje avionima,za dospelu robu i za prevozna sredstva.
-Za celokupan rad na letelištu i prispeli materijal je bio odgovoran komandant letelišta.

Ova pravila su se koristila za sve ostale aerodrome u Sloveniji.


Grupe za istovar

Igrom slučaja prvi avion koji je sleto na letelište Otok  je bio Partizanski.Tog oktobra je iz Zagreba pobegao pilot Josip Klokočovnik sa avionom Bücker Jungmann i sleteo na partizansko letelište kod Svete Jane ,severno od Karlovca.Odatle je Načelnik staba 13 Proleterske Brigade  Miljenko Lipovščak preleto na novopripremljeno letelište kod Otoka.Tu je bio sakriven,ali uskoro su Nemci upali u Belu Krajnu,pa su ga Partizani zapalili da ne bi pao neprijatelju u ruke.

Kako se povećavao dolazak aviona na letelište Otok,pojavila se potreba za još jednim letelištem .Promet robe i evakuacija ranjenika i civilnog stanovništva je toliko narasla da jedno letelište nije moglo sve da postigne.U jesen 1944g pripremano je drugo izmedju sela Krasinec i Griblje.Izgleda da je ono napravljeno i zbog toga da bi avioni SSSR-a mogli nesmetano da slete.Postojalo je nepoverenje izmedju misija Anglo-amerikanaca i SSSR-a .Ipak Rusi na ovo novo letelište nisu sletali pre decembra 1944,dok se na Otoku znatno smanjio broj sletanja angloamerikanaca.Na Otoku su sletali uglavnom noću(Rusi) ,dok je na Krasincu pretežno sletali po danu (Britanci).Novo letelište je bilo veće i šire(dužine 2000m i čirine 400m) od Otoka(oko 800m i širine 200m).


Ipak ,novo letelište je verovatno napravljeno iz drugog razloga.Otok je krajem godine ,verovatno zbog kiše,postao opasan za uzletanje(ne zaboravite da su to bile poravnate livade).Poslednja veća evakuacija ranjenika je obavljena krajem septembra 1944g,njih 119.A onda je bog loših vremnskih prilika prestao dolazak aviona,sve do januara 1945g.To je uslovilo veoma tešku situaciju sa ranjenicima,bolnice su bile prenatrpane.Zbog toga je sa velikim naporom u toku zime napravljena staza kod sela Krasinec.Najavljeni su avioni za 27 decembar ,ali nisu došli pa je 450 najtežih ranjenika vraćeno u okolna sela.Tek 5 januara 1945g je sleteo prvi avion na novo letelište.Smatra se da je tada prebačeno 141 lice.Dolazak aviona je učestao u toku februara.Ukupan broj evakuisanih se ne zna tačno ,ali barata se sa brojkom  od 2855 lica do kraja aprila 1945g.



Ova dva letelišta su imale odvojene komande,ali su imali zajedničku odbranu i organe bezbednosti.Na novom letelištu su avioni sletali po danu pa nije bilo potrebe za vatrama,priprema drva..- tu su korišćena druga sredstva.Te druge  oznake su premeštane na obična polja ,kada nisu očekivali avione.Na taj način su ometali neprijateljske izvidjače.

[kosta1961]

Doček aviona

Način na koji su primani avioni je uvek bio isti,i stogo su ga se prdržavali.Kada je misija saznala da avioni dolaze obavezno je to prenela oficiru za vezu pri misiji.On je to ,preko telefonske veze,neposredno preneo komandi aerodroma.Ovo je bilo veoma važno ,jer je tako komanda imala vremena da pripremi letelište.Tada bi grupa zadužena za to označila stazu za sletanje(ako je noć sa vatrama,a po danu sa platnom),spremila grupe za transport i iskrcavanje tereta,alarmirala obezbedjenje aerodroma i dr.Važno je bilo i obavestiti lokalne bolnice,koje su dovozile ranjenike za evakuaciju.


Grupe za prevoz robe

Šifru za taj dan,znak raspoznavanja,je predstavnik misije predao oficiru za vezu tek kada su se avioni pojavili nad aerodromom.I avion je imao svoj znak raspoznavanja za taj dan.Ako nešto nije u redu ,avioni nisu sletali.Postojala je i šifra za opasnost,kada se sve prekida i avioni odlaze.Za sigurnost i odbranu aerodroma je brinula Vojska Državne bezbednosti.Pored njih veliku ulogu u kontroli osoba na aerodromu je bila OZNA(odelenje za zaštitu naroda).Osim zadataka kontraobaveštajne službe ona je obavljala neku vrstu pogranične vlasti.Obavljala je kontrolu mera bezbednosti,vodila spiskove svih koji su odlazili i dolazili avionom,kao i kontrolu putnih isprava.Ljudi iz OZNE su bili prevodioci ili su bili sa njima i oni su razgovarali sa posadama aviona.To je važilo i za  savezničke misije.


Razgovr sa pilotima je bio strogo kontrolisan.

Odbrana aerodroma  se sastojala od pet protivavionskih odseka ,koji su imali, osam protivavionskih mitraljeza,četiri teške Brede,deset lakih mitraljeza i oko 100 pušaka.Po potrebi mogli su da se uključe u odbranu od neprijatelja na zemlji.Teški protivavionski mitraljezi su postavljeni na visovima iznad letelišta i na njegovim ivicama.Interesantno je da su to bili mitraljezi izvadjeni iz letećih tvrdjava koje su ostale na raznim partizanskim letelištima.Prvo su se dovijali na razne načine za municiju,a kasnije su dobili od saveznika.Postolja i uredjale za njih su napravljeni u partizanskim radionicama.



Avioni su donosili najviše municiju,oružije,uniforme i obuću.Pored toga ponekad je dolazilo gorivo za vozila,poneka vreća šećera ili soli.Petrolej i so su bili veoma traženi i uvek su nedostajali.

I pored svih bezbednosnih mera,predpostavlja se da je neko odavao podatke neprijatelju,jer su se napadi uvek odvijali kada su tekle pripreme za dolazak aviona.Letelište Otok je napadnuto prvi put 20 januara 1945g.Utoku dana su tekle pripreme za dolazak aviona koji su trebali da prebace veći broj ranjenika. Oko 4 sata popodne pojavilo se sedam neprijateljskih aviona iz pravca Zagreba.Mitraljirali su letelište i selo Otok i bacili nekoliko bombi.Uspeli su da oštete letnu stazu i da zapale neke pomoćne zgrade u selu.Ovaj napad su izveli Nemci ,uzletevši sa nekog aerodroma oko Zagreba.Ovo područije su Nemci  često nadletali izvidjačkim avionima,iako je u toku zime vreme bilo loše.

Prvog februara je napadut ponovo.Tada je bio veliki sneg pa je staza čišćena  sa volovima i sankama .Bacili su četiri bombe i opet mitraljirali okolinu letelišta i selo.Uspeli su da ubiju jednog Partizana a trojcu da rane.Ranjen je i jedan civil,a jedan vo koji je učestvovao u čišćenju snega je ubijen.Petog februara su napadnute zgrade štaba aerodroma i komande zaštitne čete.Ovaj put je bio samo jedan avion,koji se pojavio oko pet popodne.Pored vojnih,  bombama je oštetio i neke zgrade u selu.Napade su izvodili i avioni Hrvatskog zrakoplovstva i to sa Me 109 koje su tek dobili od Nemaca.U dokumentima se može naći da su 13 marta tri Hrvatska Fi 167 bacila 13 bombi od po 50 kg na letelište Otok ali bez da se navodi učinak.


Letelište zimi

[kosta1961]

I letelište kod Krasinca je napadano u to vreme ,ali sa znatno manjom štetom.Ipak jedan se napad izdvaja.U seli Gradec su se prikuplajli ranjenici ,koje su kasnije vodili na letelište.Neprijatelj je to primetio pa je 30 januara 1945g grad napadnut .Bilo je šest ili sedam aviona koji su se pojavili popodne.Kako niko nije očekivao napad poginulo je pet ljudi  a sedam je ranjeno,porušene su neke kuće ,most u mestu i pilana.

Zadnji put su letelišta napadnuta 13 aprila 1945g.Avion se pojavio predveče,skoro je pao mrak.Gadjali su ga iz svih oružija koje su imali,i kako je bio mrak videlo se da ga svetleća zrna pogadjaju .Nakon toga iz aviona je par puta nešto bljesnulo,pa se  okrenuo put Zagreba i pokušao beg.Iz njega je počeo da izlazi dim,koji je postajao sve gušći.Srušio se u blizini sela Ozilju.



Letelište je verovatno bilo poznato savezničkim pilotima,pa je 27 februara 1945g na Krasinec sleteo B 24,koja je iznad Nemačke oštećen toliko da nije mogao da stigne u svoju bazu u Italiji.Iako je staza bila premekana i kratka uspeo je da sleti.Bio je oštećen,a letelište premekano za njega pa je  komisija ,koja je sastavljena od članova Savezničkih misija, ustanovila da avion ne može da poleti sa nje.Avion su prepustili Glavnom štabu NOV Slovenije,a ovaj ga je predao partizanskim radionicama.Kažu da su prvo izvadili dragocene istrumente i oružije,a onda od njega napravili vrlo korisne stvari.Marta 1945 g  je jednog britanskog Spitfire zadesila slična sudbina.

U toku marta i aprila 1945g u Sloveniji su se vodile teške borbe Partizana i Nemaca.Neprijatelj sa svojim satelitima je na sve načine pokušao da zaustavi Partizane ,da bi sebi omogućio izvlačenje prema Austriji.Vršili su napade na već osvojene teritorije,pa je postojala velika opasnost da upadnu u Belu Krajnu.Pored toga nije bilo dovoljno hrane za stanovništvo.Zbog toga je Glavni štab Slovenije i političko rukovodstvo odlučilo da evakuiše stanovništvo u  Dalmaciju.Na taj način bi na teritoriji ostala  samo vojska koja  se spremala za odbranu.Usledio je dogovor sa savezničkom komandom,koja je stavila na raspolaganje dvanaest transportnih aviona.Neprijatelj se opasno približio letelištu i cela akcija je dovedena u pitanje.Ipak 23 marta Partizani su uspeli da odbiju napad i da potisnu neprijatelja 4-5km ,što se smatralo bezbednim za akciju.25 marta  oko 10 ujutru sa juga se pojavilo dvanaest aviona oko kojih su leteli lovci.



Na letelištu je bilo mnoštvo ljudi,okolni stanovnici ,prebezi iz dugih krajeva ,članovi raznih kulturnoumetničkih grupa ,žena iz Like koje su pobegle od Ustaša i stanovništva iz predela blizu Bele Krajne koje su pobegli od Ustaša .
 
25 marta  je sa američkim  sa C-47 prebačeno 788 lica i dovezeno 43 tone razne robe.  26 marta do 13h i 37min evakuisano je oko 1200 ljudi,žena ,dece i staraca u okolinu Zadra.Prema američkim podacima sletali su po pet puta i prevezli 2041 lice od toga 723 dece.Avioni su sletali po danu .Ovolike aktivnosti su privukle Nemce pa su poslali avione noću 26/27 marta.Zbog jake protivavionske odbrane,tri Dornier-a su ostali  visoko i bacali bombe na mamce koji su postavlljeni na Hrvatskoj strani reke Kolpe.Letelište nije oštećeno,a kada je svanulo ponovo sleću  transporteri.Uveče su ponovo napali ali opet pogrešno.



Treba pomenuti da su ovu operaciju štitili naši avioni iz 1lovačke eskadrile jugoslovenske armije.Prvo je bilo 25 marta 1945g ,operacija br 332,zadatak -praćenje 12 Dakota koje su nosile sanitetski materijal u Sloveniju.Učestvovalo je osam Spitfire V -vodja por.Pajić Nedeljko,br 2 zas.Lošić  Mehmedalija.br 3 pot.Srdanović Milan,br 4 zas.Okanović Husein,br 5 zas.Radulović Radovan,br 6 pot.Rugi Ruigi ,br7 zas.Vrabič Ciril.Uzleteli su u 12.55 sa Prkosa ,sleteli u 15.40 na Vis.Za vreme leta i tokom boravka na transportera zemlji nije bilo neprijateljskih aviona.

Drugi dan 26 marta , operacija br 333,zadatak -pračenje 13 Dakota koje su nosile sanitetski materijal u Sloveniju i prevoz ljudi na Prkos.Ušestvovalo je devet Spitfire V  -vodja komandant .Šojić Hinko,br 2 zas.Lošić  Mehmedalija. br 3 ppot.Delić Milan, br 4 pot.Rugi Ruigi, br 5 maj.Ivanišević Djuro, br 6 zas.Semolić Marjan , br7 por.Gavrilović Živorad,  br 8 zas.Kovačić Mirko.Uzleteli su u 10.25 sa Prkosa ,sleteli u 13.50 na Prkos.Tokom leta do Slovenije nije bilo problema,ali pri povratku,kada su avioni već puni krenuli nazad, iz pravca severa su se pojavila tri lovca Focke Wulf 190.Prema izveštaju ,avione je prvi primetio por. Gavrilović Zivorad.Potom je vodja  zaštitnih aviona ,komandant Šoić H. izdao  naređenje, da četiri aviona iz formacije pođu u susret neprijateljskim avionima.Navodno ,im je tada rekao  da se s njima puste u borbu i da zaštite pod cijenu ličnih žrtava formaciju transportnih aviona. U napad protiv neprijateljskih lovaca otišao je vodja Šoić, zastavnik Lošić, potporučnik Gavrilović i zastavnik Kovačič.

Pretpostavljamo da neprijateljski avioni nisu očekivali jaku lovačku zaštitu,pa su se odmah okrenuli ka Zagrebu i krenuli u strmo poniranje.Nisu mogli da ih stignu,ali su u njihovom pravcu ispalili nekoliko rafala.Nije poznato da li su pogodjeni.Piloti su zbog budnosti pohvaljeni,jer su spasili ljude,američke avione,a pre svega očuvali su ugled partizanske avijacije
Sama akcija je bila najveća evakuacija ljudi u NOB-u,koja je zahtevala veliku organizaciju vojske i političara i uskladjen rad svih službi na letelištu.Veoma važno je bilo i to da je  obezbedjene od neprijateljskih aviona vršila naša avijacija.

Letelišta su dobro poslužila Partizanima ,ne samo da su preko njih dobijali vojnu pomoć,već su preko njh imali stalnu vezu sa saveznicima.Ipak najveću pomoć koju su saveznici pružili je prevoz ranjenika i bolesnika u Italiju.Prebačeni su oni koji nisu mogli da dobiju adekvatnu medicinsku pomoć u partizanskim bolnicama. Tačan broj se verovatno nikad neće saznati.Ipak sa ova dva letelišta(uključeno je i letelište Nadlesk-severozapadno od Otoka) prebačeno je 1473 pacijenata.Najviše ih je bilo iz područija 9 korpusa i 4 operativne zone kao one iz bolnice u Žumberku.Preko ovog letelišta su neki od boraca,političkih oficira otišli na školovanje u Beograd ili u SSSR.

Prema podacima pripadnika  OZNE , februara 1945g je sletelo 25 aviona,marta 94,i do 28 aprila 131 avion.April je bio posebno težak za ova letelišta jer su se u to vreme vodile teške bitke sa Nemcima i pomagačima,pa su ranjenici stalno pristizali.

Treba pomenuti da je bilo spremljeno oko dvestotine mladih Partizana ,koji su čekali da sa sovjetskim avionima odlete u SSSR na školovanje.Tokom dugog čekanja su zamenili svoju dobru odeću i obuću za lošiju,navodno u SSSR-u će dobiti drugu,ali vrlo malo njih je na taj način otišlo.Većina je otišla pešice na oslobodjenu teritoriju i odatle u škole po Jugoslaviji.

Sam transport ranjenika je tekao ovako.oni iz  9 korpusa su sakupljeni kod mesta Notranjsko,a odatle u etapama sa nekim prevoznim sredstvom do mesta Črnomelj.Prevozili su samo one koji su bili odredjeni za evakuaciju.Odatle su prevoženi do letelišta,samo kada su trebali da slete avioni.Oni koji su bili u raznim skrivenim bolnicama su skupljani kod mesta Srednji vasi pri Črmošnjicah,a odatle kamionima do mesta bliže letelištu.Odatle su ih prevozili u Italiju,ili u Beograd u vojne bolnice Jugoslovenke Armije ili Crvene armije.Dogadjalo se da posle napornog puta i drmusanja po kamionima,ranjenici stignu na letelište,ali da ne dodju avioni.Ili iz raznoraznih razloga ne prime ranjenike.Tada su prevoženi do Otoka ili Krasinca i čekali drugu priliku.Na početku rada letelišta ,ranjenici su bili sakupljanji dalje od njega,ali se to kasnije pokazalo loše ,jer nikad se ne zna tačno kada će avioni doći ,pa je bio problem prebaciti ih na vreme .Zato je kasnije mesto sakupljanja bilo bliže letelištu,iako je to predstavljalo bezbednosni problem.

[kosta1961]

Dogadjalo se da avioni dodju ali ne prime ranjenike.To se dogodilo 18 marta 1945g,kada su sleteli i odmah uzleteli i otišli.Razlog nepoznat.Moguće da su vremenske prilike tome doprinele.Kada su pošli bile su povoljne u medjuvremenu se pokvare,a kako je letelište ustvari samo ravna livada,postoji opasnost da se avioni zaglave u blatu.Najzanimljiviji dogadjaj je bio 20 oktobra 1944g.Čekali su dolazak šest sovjetskih aviona.Taman kada je prvi sleteo, čulo se pucanje iz pravca Metlike.Član sovjetske misije je odmah prekinuo sletanje ostalih aviona,koji su napravili nekoliko krugova i otišli.Ovaj jedan je brzo istovaren,primio nekoliko putnika i ubrzo odleteo.Ubrzo se doznalo da su to pucali Partizani u vazduh jer je oslobodjen Beograd,ali je Rus bio neumoljiv.
I pored toliko letova dogodila se samo jedna nesreća.Posle snegova je staza bila jako mekana ,blatnjava i puna vode.U to vreme ,10 februara 1945g popodne, su uspela da sleti šest britanskih aviona.Staza je bila  u jako lošem stanju,pa prvi avion nije uzeo ni jednog ranjenika i nekako poleteo.Drugi je primio tri-četiri teža i on je uspeo da poleti.Ostala četiri su ostali i čekali do jutra,da bi se staza preko noći smrzla i tako postala bolja za uzletanje.Preko britanske misije je javljeno da ostaju ,pa  su poslali nekoliko lovaca za odbranu.Ti avioni su kružili iznad letelišta sve dok nije pala noć.Sledeće jutro  je bilo spremljeno puno ranjenika.Medjutim staza se nije dovoljno stvrdnula pa je svaki avion  uzeo samo po osam ranjenika (mogao je da ponese 24-26 sedećih ili  16 ležećih). Na poslednjem su ukrcali 16 ležećih težih ranjenika.



Ovaj poslednji je jedva uspeo da uzleti,bez dovoljno zaleta.Krenuo je u zaokret i napravio manji krug.Kako je bio nisko udario je u drveće koje raste pored reke Kolpe i tresnuo trbuhom na obližnju livadu.Pri padu ,samo su dva člana posade lakše povredjena,a ostali i ranjenici su uspešno izneti iz olupine.Nešto kasnije je avion zapaljen.Smatra se da su ga je zapalila posada,po uputsvu svoje komande.Po drugoj verziji avion su raskomadali radnici iz partizanske radionice.

Sovjetski avioni nisu sletali na Otok od januara 1945g,a od marta ni Britanski.Verovatno je staza bila ozbiljno oštećena od vode.Sletali su na letelište Krasinec.Letelišta su 28 aprila 1945g prestala da budu u funciji,pa je i svo ljudstvo premešteno na nove zadatke.

Interesantno je za šta su koriščeni kontejneri i padobrani kojima su Partizani dobijali ratni i drugi materijal.Kontejnera je bilo puno,pa su od njih pravljene razne stvari u partizanskim radionicama.Ako ih je preostalo ,davani su narodu,ili su ih najčešće menjali za hranu.Ovi su sa njima pokrivali krovove kuća ili pomoćnih zgrada.



Sa padobrannima je bilo drugačije jer je tekstil stalno nedostajao.Najčešće su radionice pravile sanitetski materijal i predavali jedinicama.Tamo gde je bilo partizanskog pozorišta,pravljeni su kostimi od raznobojnih padobrana.Koristili su ih i kao sredstvo plaćanja za hranu ili neke usluge koje su obavljali lokalni žitelji(na pr. za prevoz robe,oružija i dr.).Cene su odredjivali Narodnooslobodilački odbori,i zavisila je od ponude i potražnje.

[Topola]

Olupina britanskog Halifaxa na nekom partizanskom letelištu na nepoznatoj lokaciji. Sudeći po stanju elise, nije bilo prinudno sletanje, a šta je uzrok "krakse", nemam pojma...