Iako su ratne mašine obično predstavljale vrhunac tehnologije vremena u kojem su nastale, teško je nabrojati mnogo tehnoloških dostignuća za koje se može reći da su revolucionarno uticale na tehniku vazdušnog ratovanja, i ratovanja uopšte. Jedna od ratnih mašina za koju se svakako može reći da je unela svojevrsnu revoluciju u načinu vođenja modernog rata, jeste bespilotna letelica. Činjenica da je moguće uz minimalan rizik u realnom vremenu otkriti neprijateljske položaje, i videti kroz takozvanu maglu rata (fog of war), je značajno uticala na taktiku i strategiju koja se primenjuje na modernom bojnom polju, a uz opremanje bespilotnih letelica modernim i preciznim naoružanjem, ove letelice su postale i moderni jurišnici koji kažnjavaju svaku grešku protivnika i danas čak ni duboka pozadina ne predstavlja bezbedno mesto na modernom ratištu.
Jedan od karakterističnih predstavnika modernih bespilotnih letelica, i jedna od prvih koja je uvela pojam naoružanih bespilotnih letelica, jeste General Atomics RQ-1 Predator. Jedna od interesantnijih činjenica vezanih za ovu letelicu jeste i ta da je premijeru imala upravo na ovim našim prostorima, gde je doživela prve uspehe i neuspehe o kojima će kasnije biti detaljnije pisano.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Kako je sve počeloSami počeci daljinski komandovanih vozila, bilo da se kreću po zemlji, vodi ili vazduhu, vezuju se za našpeg naučnika Nikolu Teslu, koji je ejdan od prvih došao na ideju da iskoristi radio talase kako bi upravljao vozilima na velikim daljinama. On je još 1915. imao ideju o stvaranju flote daljinski komandovanih letelica, a prve pokušaje je već naredne 1916. imao A.M.Low sa svojim projektom "Leteća meta", što je bilo ime koje je trebalo da zavara nemce, a pravi cilj projekta je bilo kreiranje daljinski komandovane leteće bombe. Rat je završio pre završetka projekta tako da je ovaj pokušaj ostao na tome, ali istorija je dala novi povod za stvaranje daljinski komandovanih letelica svega 20-ak godina kasnije, početkom drugog svetskog rata. Ipak, brojni pokušaji da se bespilotne letelice iskoriste kao leteće bombe su bili više ili manje neuspešni, najviše zbog nesavršenosti sistema vođenja, kao i zbog potrebe da se za preciznije napade ostvari vizuelni kontakt operatera sa raketom i sa ciljem istovremeno.
Razvoj bespilotnih letelica posle drugog svetskog rata kretao se u pravcu stvaranja letećih platformi za izviđanje linije fronta i neprijateljske pozadine, a sve kko bi se izbegli gubici pilota iznad neprijateljske teritorije. Problem bio što su snimci bili dostupni tek nakon povratka letelice u bazu, i razvijanja snimaka. Zbog toga su snimci bili stari i po par dana kada konačno stignu do komandanata na terenu, pa su njihove odluke i dalje morale da se oslanjaju i na druge izvore informacija o rasporedu i pokretima neprijateljskih trupa.
Tek razvojem modernijih sistema komunikacije koji su omogućili da se slika direktno prenosi sa bespilotne letelica na ekran operatera, stvorili su uslove da se u realnom vremenu sazna položaj i raspored neprijateljskih jedinica, i da se dejstvuje momentalno u skladu sa dobijenim podacima. Ovo je dramatično povećalo dinamiku ratovanja, a bespilotne letelice su postale jedno od glavnih sredstava svake moderne armije.
Prve moderne bespilotne letelice su napravljene u Izraelu, a korišćene su izuzetno uspešno u Libanskom ratu 1982. kada su ove letelice izuzetno uspešno korišćene u prikupljanju podataka, elektronskom izviđanju i ometanju neprijateljskih radara. Kao posledica korišćenja BPL, ni jedan izraelski pilot nije bio oboren u ovom ratu.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Ovo nije prošlo nezapaženo i u drugim armijama sveta, pa su i SAD odmah počeli da eksperimentišu sa njima, pre svih CIA i USAF. Iako su imali različite koncepte tokom narednih desetak godina, ipak su se oslanjali na uvoz iz Izraela, pa su izraleske letelice Pionir korišćene i u Pustinjskoj oluji, uz izuzetan uspeh. Izraelske letelice su uspešno pronalazile i označavale ciljeve za svoje bombardere i artiljeriju, a zabeležen je i jedan slučaj da se iračka jedinica predala bespilotnoj letelici. Prama objašnjenju zarobljenih iračkih vojnika, znali su da nakon letelice dolaze bombe i granate sa američkih brodova i aviona, pa su odlučili da sačuvaju živote predajom.
Kako su bespilotne letelice postale jedno novo i izuzetno profitabilno tržište, i američke firme su počele da traže način da uzmu deo tog kolača. Jedna od prvih takvih firmi je bila Leading Systems, Inc. čiji je vlasnik bio izraelski imigrant Abraham Karen, nekada jedan od glavnih ineženja i dizajnera koji je radio za Izraelsko RV. Njegov projekat bespilotne letelice pod nazivom Amber je privukao pažnju CIA početkom devedesetih, ali je ubrzo upao u finansijske poteškoće, pa je njegovu firmu preuzeo General Atomics i kreirao General Atomics Aeronautical Systems čime su ušli u svet bespilotnih letelica. Prvi zadatak koji su dali Abrahamu Karenu je bio projektovanje novog motora koji bi pogonio postojeću letelicu, koja je preimenovana u GNAT. Naime, ova letelica je, iako dobrih performansi, imala jako bučan motor, pa je glavni cilj bio smanjenje buke, a novi projekat koji je nastao ovim unapređenjem nazvan
Predator.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Već 1994. se ovaj projekat pokazao kao izuzetno perspektivan, pa je General Atomics dobio ugovor za razvoj i proizvodnju inicijalnog naprednog koncepta tehnološkog demonstratora (Advanced Concept Technology Demonstration - ACTD). Ova faza razvoja predatora je prema ugovoru trajala od januara 1994 do juna 1996. Tokom ove faze, kupljena su tri sistema od general Atomics-a, što će reći tri zemaljske kontrolne stanice i 12 letelica.
Tokom maja i aprila 1995. letelice su korišćene na manevrima "Roving Sands 1995" u SAD, a kako su se pokazale uspešno, odlučeno je da se letelice testiraju i u realnim uslovima. Sistem Predator ACTD je po prvi put raspoređen van SAD i to upravo na Balkan,tačnije u Albaniju odakle su letelice slate u misije iznad BiH i tadašnje SRJ.
Iako je do početka rata u Avganistanu 2001. USAF nabavio 60 Predatora, 20 ih je izgubljeno uglavnom u nesrećama izazvanim lošim vremenskim uslovima, a pre svega susreli su se sa problemom zaleđivanja krila i komandnih površina.
Kako bi rešili ovaj problem uvedene su određene izmene u samu letelicu. Dodat je sistem za odleđivanje, jači motor sa turbo-punjačem i poboljšana avionika. Ovako unapređen Predator je dobio i novu oznaku, RQ-1B ili MQ-1B za ceo sistem u zavisnosti od toga da li je nenaoružana ili naoružana verzija, dok su same letelice dobile oznake RQ-1L ili MQ-1L.
Ovde bih se još osvrnuo i na sistem označavanja ovih letelica, koji je standardizovan od strane američkog Ministarstva odbrane. Prema njihovom standardu, oznaka R znači Reconnaissance - izviđanje, dok oznaka Q služi za označavanje bespilotnih letelica, odnosno sistema. Broj jedan u oznaci kaže da je u pitanju prvi u seriji bespilotnih sistema. Predserijski Predatori su označeni sa RQ-1A, dok su serijski dobili oznaku RQ-1B, a ovo se odnosi na ceo sistem, dakle komandni centar plus pripadajuće letelice. Same letelice su označene sa RQ-1K predserijska, i RQ-1L serijska letelica. U naoružanoj varijanti, umesto R u oznaci je stavljeno slovo M od reči Multirole - višenamenska.
