Vittorio Veneto, bojni brod

[Rade]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Bojni brod Vittorio Veneto po završetku opremanja.

Gradnja bojnog broda Vittorio Veneto naručena je u okviru programa za gradnju ratnih brodova iz 1934. godine, a ime je dobio po bici kod Vitorio Veneta, gde su Italijani odneli pobedu nad Austrougarskom u Prvom svetskom ratu. Kobilica broda je položena 28. oktobra 1934. u tršćanskom brodogradilištu Cantieri Riuniti dell‘Adriatico, istog dana kada i kobilica bojnog broda Littorio. Brod je porinut 25. jula 1937, a opremanje broda je završeno oktobra 1939. Opremanje broda je neplanirano kasnilo zbog čestih izmena u projektu, ali i zbog nestašice materijala za oklopnu zaštitu broda. Pre morskih ispitivanja, brod je morao da ide u Veneciju radi čišćenja brodskog trupa od školjki i algi, koje su se nakupile tokom dugog perioda opremanja. Izbor je pao na suvi dok u Veneciji, jer je samo njihov suvi dok mogao da primi brod veličine bojnog broda klase Littorio. Čišćenje brodskog trupa je završeno 17. oktobra, da bi prve probne vožnje započele 23. oktobra. Ispitivanja su potrajala do marta 1940; italijanskoj mornarici je predat 28. aprila 1940, iako brod nije bio u potpunosti završen. Stoga je Vittorio Veneto 1. maja u pratnji dva razarača poslat u Taranto, gde su dovršeni radovi. Po izvršenim radovima, Vittorio Veneto ulazi u sastav 9. diviziona italijanske flote. Narednog meseca, Italija ulazi u rat protiv Britanije i Francuske.

Od 31. avgusta do 2. septembra 1940, bojni brod Vittorio Veneto plovi u sastavu od pet bojnih brodova, deset krstarica i 34 razarača, sa zadatkom presretanja italijanskih pomorskih snaga koje učestvuju u operaciji Hats i konvoja MB.3. Međutim, ni sa jednom od ove dve grupe britanskih brodova nije uspostavljen kontakt, tako da nije bilo ni akcije. Italijanska flota ponovo kreće na Britance 6. septembra, kada dobija podatak da su Britanci isplovili iz Gibraltara. Međutim, ni ova akcija nije bila uspešna, s obzirom da je britanski sastav otplovio na Atlantik. Sličan ishod je usledio i u akciji protiv konvoja MB.5, 29. septembra, kada su angažovani Vittorio Veneto sa još četiri bojna broda, 11 krstarica i 23 razarača. U ovoj akciji, italijanski avion je uočio konvoj, ali su Britanci uspeli da izbegnu italijanski sastav.

Britanska Mediteranska flota u noći 10/11. novembra napada Taranto, gde se nalazio i bojni brod Vittorio Veneto. Srećom, Vittorio Veneto iz ovog napada izlazi neoštećen, te sutradan ujutru predvodi italijansku flotu za Napulj, gde preuzima ulogu komandnog broda.

U to vreme jedini operativni italijanski brodovi, Vittorio Veneto i Giulio Cesare, učestvuju u presretanju britanskog konvoja za Maltu, ponovo bezuspešno, pošto ni kontakt nije ostvaren. Devet dana kasnije, 26. novembra, italijanska flota ponovo pokušava da presretne britanski konvoj, što će rezultirati bitkom kod rta Spartivento. U ovoj bici je došlo ko kraće razmene vatre koja je izazvala nešto štete na obe strane, ali bez pobednika.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Vittorio Veneto u bici kod rta Spartivento

Ponovljeni britanski napadi na Napulj, gde je u jednom od njih oštećena i krstarica Pola, naterali su Italijane da 14. decembra ostatak ratnih brodova prebaziraju na Sardiniju odakle su nakon samo šest dana vraćeni za Napulj. Britanci u noći 8/9. januara 1941. izvode vazdušni napad na Napulj, ali Vittorio Veneto ponovo ostaje neoštećen. Već narednog dana Vittorio Veneto zajedno sa bojnim brodom Giulio Cesare biva prebaziran u La Speciju; Vittorio Veneto postaje jedini operativni bojni brod italijanske flote. Početkom februara naredne godine u stroj italijanske flote se vraća bojni brod Giulio Cesare, kao i bojni brod Andrea Doria. Akcija protiv britanskih snaga je usledila već 8. februara kada tri italijanska bojna broda zajedno sa osam razarača pokušavaju napad na britansku „Force H“, koja je bila na putu za bombardovanje Đenove. Sada već tradicionalno, italijanski sastav nije otkrio britanske brodove, koji 9. februara gađaju Đenovu, potopivši tom prilikom četiri teretna broda, dok je 18 brodova oštećeno.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Bitka kod rta Matapan

Vittorio Veneto 26. marta isplovljava iz Napulja na čelu sastava od osam krstarica i devet razarača, sa zadatkom da napadne britanske snage u grčkim vodama. Italijanski plovni sastav je imao podršku italijanskog ratnog vazduhoplovstva i nemačkog 10. vazduhoplovnog korpusa. Ova operacija će rezultirati bitkom kod rta Matapan, gde Britanci uspevaju da nanesu velike gubitke Italijanima. U ovoj bici iz topova glavne artiljerije bojnog broda Vittorio Veneto je ispaljeno 92 projektila a da ni jedan od njih nije pogodio cilj, što nije moglo proći nekažnjeno: Vittorio Veneto dobija pogodak torpedom u krmu, kada stradaju leva elisa, osovinski vod, list kormila i deo pumpi za izbacivanje prodrle vode. Pored toga što je izazvao kvarove i oštećenja, torpedo je izazvalo i prodor vode od nekih 4 100 tona vode, zbog čega se brod nagnuo na levi bok za nekih 4 do 4,5°, što je za posledicu imalo i zaustavljanje broda od oko desetak minuta. Za to vreme, britanski bombarder je ispustio bombu koja je pala u neposrednoj blizini krme broda i time izazvao dalja, manja oštećenja broda.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Izvlačenje nakon bitke kod rta Matapan

Posada je imala velikih poteškoća u otklanjanju posledica napada, pošto je za ispumpavanje vode mogla koristiti samo ručne pumpe. Neki od pramčanih prostora su morali biti poplavljeni radi dovođenja broda na ravnu kobilicu. U međuvremenu, mašinci su uspeli da poprave pogon i pređu na sistem rezervnog kormilarenja. Uz sve preduzete mere, brod je mogao da postigne brzinu plovljenja od 20 čvorova. Dok se italijanska flota povlačila, Britanci su uputili još jedan talas torpednih bombardera u napad, sa namerom da uspore Vittorio Veneto. Međutim, umesto da pogode bojni brod Vittorio Veneto, Britanci pogađaju krstaricu Pola, ostavivši je bez pogona. Vittorio Veneto uspeva da se domogne luke, nakon čega su tri krstarice i nekoliko razarača poslata u pomoć oštećenoj krstarici Pola. U žestokoj noćnoj bici sa britanskim bojnim brodovima HMS Valiant, Warspite i Barham, Italijani gube sve tri krstarice i dva razarača. Popravke bojnog broda Vittorio Veneto trajale su do jula, ali u operativu se vraća tek sledećeg meseca.

Nakon povratka u operativu, Vittorio Veneto i Littorio učestvuju, ponovo u neuspešnom, pokušaju presretanja britanskih snaga. Britanci su nameravali da miniraju Livorno i izvrše vazdušni napad na Sardiniju, ali su italijanski agenti uspeli da upozore Italijane i jave im o isplovljenju Britanaca sa Gibraltara. Italijanska flota se postavila daleko na jug, ali izviđački avioni ponovo nisu uspeli da uspostave kontakt sa britanskom flotom. Mesec dana kasnije, Vittorio Veneto predvodi napad na saveznički konvoj u operaciji Halberd; Italijani su u ovoj akciji angažovali dva bojna broda, pet krstarica i 14 razarača. Britanci su se nadali da će uspeti da namame italijansku flotu i napadnu je snažnom pratnjom konvoja (bojni brodovi HMS Rodney, Nelson, Prince of Wales). U ovoj akciji jedini gubitak, odnosno oštećenje, bilo je na britanskoj strani i nastalo je dejstvom italijanskog torpednog bombardera na bojni brod HMS Nelson.

Sredinom decembra, Italijani upućuju konvoj za severnu Afriku, sa pratnjom u kojoj se nalazi Vittorio Veneto. Međutim, Britanci uspevaju da intenzivnim radio saobraćajem obmanu Italijane da se u zoni nalazi jaki britanski plovni sastav, te shodno tome Italijani odustaju od slanja konvoja i okreću nazad ka matičnoj luci. Prilikom povratka italijanskih brodova, britanska podmornica HMS Urge u Mesinskom tesnacu torpeduje bojni brod Vittorio Veneto. Od ispaljenih tri, italijanski bojni brod je pogodilo jedno torpedo, koje je napravilo otvoru oplati prečnika 13 m, kroz koju se u trup ulilo preko 2000 tona vode. Može se reći da je brod od uništenja spasio Puljezev protivtorpedni sistem. Brod je usled prodora vode bio nagnut na levi bok za 3,5°, a krma je potonula nekih 2,2 m. Kontraplavljenjem je brod doveden u stanje da se može vratiti u luku na svoj pogon. Popravke broda su vršene u Tarantu i trajale su do prve polovine 1942. godine.

Italijanski plovni sastav jačine dva bojna broda, od kojih je jedan bio Vittorio Veneto, a drugi Littorio, četiri krstarice i 12 razarača, upućen je 14. juna u napad na saveznički konvoj koji je plovio u okviru operacije Vigorous. Britanci su brzo otkrili italijanski sastav i u rano jutro 15. juna uputili nekoliko talasa bombardera u napad na italijanske brodove, kako bi ih sprečili da stignu do konvoja. Avioni nisu uspeli da pogode bojne brodove, ali su uspeli da onesposobe krstaricu Trento, koju će kasnije dokrajčiti  britanska podmornica. Kasnije tog istog jutra napad  su izveli i američki bombarderi B-24 Liberator. Ovi bombarderi će pogoditi bojni brod Littorio, dok će Vittorio Veneto biti blisko promašen; oba broda će pretrpeti manja oštećenja. Ubrzo nakon toga naišao je još jedan talas britanskih bombardera, ali će oni naići na tek pristigle nemačke i italijanske lovce, koji će uspeti da obore dva i oštete još pet britanska bombardera. Kasnije tokom dana, italijanski komandant zaključuje da pre mraka neće moći da sustigne konvoj, te odlučuje da prekine sa akcijom.

Vittorio Veneto 12. novembra biva prebaziran iz Taranta u Napulj, a kao odgovor na savezničko iskrcavanje u Severnoj Africi. Na putu za Napulj ga je neuspešno napala britanska podmornica HMS Umbra. Američki vazdušni napad na luku, koji je izveden 4. decembra, naterao je Italijane da povuku flotu u La Speciju, gde će ostati do kraja italijanskog učešća u Drugom svetskom ratu. Brod je teško oštećen u američkom vazdušnom napadu na luku 5. juna 1943; pogođen je sa dve bombe u pramac, mada je samo jedna detonirala. Bomba je prošla kroz trup i eksplodirala ispod kobilice, što je izazvalo velika oštećenja u strukturi broda. Ovakva oštećenja su zahtevala da brod prebazira u Đenovu, pošto je dok u La Speciji takođe bio oštećen u bombardovanju. Međutim, kako je Italija 3. septembra potpisala kapitulaciju, brod ubrzo odlazi na Maltu gde ostaje do 14. septembra, kada odlazi za Aleksandriju, a potom i za Suec. Tu ostaje sve do 6. oktobra 1946, kada dobija dozvolu za povratak u Italiju. U skladu sa potpisanim primirjem, brod pripada Britancima. Iz pomorskog registra je izbrisan 1. februara 1948, kada odlazi na sečenje u staro gvožđe.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Vittorio Veneto snimljen 1945. godine

Dvanaest topova kalibra 90 mm koji su demontirani sa bojnog broda Vittorio Veneto, završili su na položaju obalske artiljerije JNA, na ostrvu Žirje.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Top 90 mm iz baterije obalske artiljerije sa Žirja.

[kosmonaut]

Odlican clanak o brodu.
Mislim da je ova prica oko topova sa broda Vittorio Veneto i topova sa Žirja kao i uopće obalskih topova 90mm u JNA obična urbana legenda koja se povlači preko wikipedie i siri dalje.
Italija je proizvela 539 komada ovih odlicnih topova u vucnoj verziji od kojih je dio sigurno zaplijenjen na tlu Jugoslavije ili je dopremljen od saveznika krajem ww2 ili cak 50-ih kao pomoc ili mozda cak ratna reparacija.
Kao i ostali PA trofejni topovi 85mm i 88mm zavrsili su u obalnim baterijama s tim da je talijanski 90mm rekalibriran na USA standard kada je nestalo originalne municije.
Inace na Žirju su bile na 2 kraja otoka 2 stacionarne baterije otvorenog aplasmana sa 8 topova 90mm.

[kosmonaut]

Ja sam prebrojao 26 obalnih topova 90mm na Jadranu ali ne mora to biti konacan podatak, mozda ih je bilo vise a mozda manje.
Isto ostavljam mogucnost da je na Zirju bilo 6 topova, 2 sjeverna baterija i 4 juzna.

[Solaris]

Previše smo u OT ali ukupno 4 položaja na Žirju.
Na nekim servisima obrisan jedan položaj, simpatično. 

poz.

[kumbor]

Италијански ББ ове класе били су изузетно складни и елегантни, иако је то за ратни брод неважна особина. Ови бродови су били одлично пројектовани, а стандардни депласман је превисио Уговорни за око 4.000 тона, око 12 %.
Имали су изузетно избалансиран однос заштите, артиљерије и брзине, а теоретска мана био је мали доплов. Уговором са шкверовима било је регулисано да морају бити способни да брзином од најмање 20чв. доплове до било које тачке Средоземља, изврше задатак и врате се у матичну луку, што је било у потпуности испуњено, а ионако није било ни намере ни потребе за дејство на Атлантику. Котлотурбинска група и стројарнице били су веома компактно пројектовани, што није мана јер је ионако било планирано да се сви већи радови на одржавању и поправкама обављају у луци.
Њихова оклопна заштита била је веома добро замишљена, штитећи од свих врста претњи до калибра 406мм. Нарочито је добра била надводна заштита главног појаса.  70ммкц + 250мм размака + 280ммкц (оба на 25* наклона) + 36мм ер  наклона упоље + 24мм ер (жилавог челика) наклона унутра. Хоризонтална заштита је била адекватна али неекономична, са три оклопне палубе, што је у збиру давало мању отпорност од једне хомогене плоче (уп. Јамато).
Подводна заштита система Pugliese - по презимену инжењера који ју је смислио, замишљена је као ремекдело своје врсте, али се у пракси показала катастрофално. Сам по себи је систем са унутрашњим цилидром од тањег лима и конкавне ПТ преграде био веома сложен и тежак за поправке. Спој цилиндра и његове конструктивне везе био је сувише чврст, а и сам цилиндар није "хтео" да се деформише и прими тиме енергију експлозије. Да не помињемо да је Pugliese што се тиче главне конкавне преграде изгледа имао на уму љуску од јајета, али је обрнуо принцип направивши је конкавном, а не конвексном, па ни та преграда није била јака колико је требало. Сабрат Литорио је у Таранту добио два енглеска авионска  торпеда у прамчани део од којих је "чувени" Пуљезе систем потпуно декласиран, брод је примио 3.500 тона воде и легао прамцем на дно луке. Да је био на мору вероватно би потонуо.
Топови 381мм били су врло високе балистике и снажни скоро колико и топови 406мм других морнарица, осим америчке. Изузетна балистика плаћена је врло интензивним изгарањем цеви, са ресурсом око 120-130 хитаца борбеним пуњењем. Италијанске гранате су биле релативно поуздане али је толеранција у производњи била врло велика, па су се карактеристике граната и барута  разликовале од партије до партије, па и од гранате до гранате, што је давало врло велико расипање плотуна по даљини и правцу.

Секундарна батерија од 152мм била је адекватна, а заштита троцевних кула дебљине скоро као код кула главног калибра. ПА батерија 12х90мм имала је одличне топове на лафетима са стабилизацијом у три равни. Та конструкција је била врло компликована и недовољне практичне брзине гађања до 10 граната/мин. Свих шест топова једног бока било је тако нагурано да су имали катастрофално мали сектор гађања, што је ПА одбрану чинило тешком. За упоређење, немачки бродски флакови 105мм палили су и 18 пута у минуту, а амерички 127мм већег калибара и свих 20 граната/мин, уз одличан СУВ и гранате са близинским упаљачем.

Дакле, ови бродови су били одлично грађени, снажне артиљерије и врло брзи, али су их лоше командовање и тактика учинили врло неефикасним. 1943. је Италија већ јадно кубурила са мазутом, па нису могли испловити на задатак. Прикрил помиње да су италијанске резерве нафте у лето 1943. спале на 60.000 тона! Виторио Венето и Литорио (1943. преименован у Италиа) завршили су око Александрије и Суеца (мислим да су оба били интернирани на Горком језеру), а 1947-8. враћени су у Италију и изрезани.

Југославија је после рата добила повећи број ПА топова 90мм/50, који су се задржали у обалној одбрани све до 1991. Који су од тих топова скинути са ББ, и да ли су уопште одатле били, тешко је рећи.

[kosmonaut]

Previše smo u OT ali ukupno 4 položaja na Žirju.
Na nekim servisima obrisan jedan položaj, simpatično. 

poz.

Ta 4 polozaja na 2 lokacije su veliki i preidmenzionirani K.u.K. polozaji iz ww1 prilagođeni za top 90mm. Izgleda da su se dodavali manji koji nisu bili povezani podzemnim hodnicima kao sto je slucaj na juznoj bateriji.
Ne vidi se sve iz satelita, nekada moras otici na teren i cesto se iznenadis sta tamo zateknes..

[kosmonaut]

Izgleda da stari polozaji na Žirju nisu iz K.u.K. vec od VKJ.