Granične jedinice

[oficir neaktivne rezerve]

Gušter sa slike se kod nas zove Davždenjak.

Ako je mnogo uplašen može da ispusti i jak pisak, što je nekad kod neukih čobana stvaralo strah i paniku.

Veruje se da je dodir sa njegovom kožom opasan-toksičan.

Ja sam prilikom jednog marša zbog vežbe orijentiringa na jednoj uzbrdici jednog bukvalno u koraku preskočio i nije mi delovao ni malo uplašeno nije se ni makao a nije ni cicao.Zbog žuto narandžastih fleka vrlo je uočljiv a ta ne kamuflaža mu pomaže da odbije grabljivce koji ga izbegavaju jer deluje otrovno i neukusno za jelo.

  sandžame, aždaje itd........

[Pero™]

pero, ova zivotinjka koju si postavio na slici jje dazdevnjak. imaju otrovnu kozu, ali ipak nisu toliko opasni. mogu da se jedu ako znas da ih spremis (mada se to ne radi, zasticeni su).

kod nas (pirotski kraj) ima vukova ko pleve i napadaju stada. dosta dolaze iz bugarske. dolaze i medvedi, ali jako retko. vise im je zanimljiv "tvoj" reon, ali ti ocigledno nisi imao srecu da ih vidis. no kako god, desilo se da je neki vojnik rodom sa zlatibora po navici cim je video vukove pucao na njih. ubio jednog, jos najmanje jednog ranio (nasli ga psi posle). iz niskog korpusa dosli bezbednjaci, vidli sta se dogodilo, popricali i sa seljacima (bio i jedan moj dalji stric iz sela tu, zato i znam ovoliko detalja), i dali naredbu koju sam gore naveo - udri, ali ne rafalom. stocarski kraj je, seljaci su uvek u tom delu voleli vojsku i bili vrlo pazljivi prema njima, a par metaka se uvek da lako pravdati. naravno, nije se senlucilo, ali je bilo pucnjave po njima. cak je i za mog staziranja jedan desetar iz moje cete ubio jednog i dobio nagradno 7 dana.

to da su svi obavestajci na granici je tacno. pitanje je samo za koju stranu rade rekoh ja, ne cuva vojska granicu, nego seljaci cobani

te karaule koje si pominjao, porusene, su iz vremena pre IIsv rata i iz vremena okupacije. ima jedna iznad mog sela, ostali samo temelji. i ja sam tamo nasao nesto caura i punih metaka, 7,9 mm oznaka В И 40 ako kog bas zanima.

"gubljenje" se desavalo, istina najcesce slucajno i po ruznom vremenu, ali je bilo i namernog "gubljenja". obicno se sve brzo zavrsavalo, a price tih "pogubljenih" bile su razlicite. ovo govorim po onom sto sam cuo od onog kapetana kog sam pomenuo.

U principu se slažem sa tobom. Pogledao sam malo kde je Pirot, pa mi smo tada bili skoro komšije.  

Medvedi su ipak dosta česte životinje, recimo svake godine ovde je po vestima da dolaze u sela, da se ljudi susreču sa njima, pa ponekad i nekog napadnu. Njihovi rejoni su obično dosta veliki, pre nedavno je ovde jedan medved napravio oko 90 km mereno vazdušnom linijom. Ipak verovatno se zadržavaju niže, jer je više hrane. Granice su obično po vrhovima brda, i naravno onim što je između. O rejonu ču detaljnije kasnije.

Ne kažem da ne žive tamo, več da jih ja nisam video. Poneki put se desi i da se zimi probude i malo prošetaju, ali nije bilo tragova. Ne sečam se ni da sam zimi video tragove od srna. Što bi značile da su na zimu odlazile niže.

Slična ponašanja imaju i vukovi. Za sve divlje životinje pa i pokoje domače granica ne  postoji.

Ovde ima nešto incidenta da su vukovi poklali ovce. Ali ovde jih ostavljaju preko noči na paši. Kde sam ja bio, svake večeri su jih terali kuči. Ipak je razlika! A i statistički što je više ovaca to je veča verovatnoča da če se nešto desiti. Naravno da seljaci ne vole vukove.

Sve obaveštajne službe prikuplaju podatke, uglavnom na legalan način i nekad sasvim obične stvari mnogo znače, ne samo kao u Bond filmovima. Ja naprimer odmah posle mog izlaska iz JNA nebi pisao ovakve stvari javno. Praktički izdajem sve tajne karaule, Bugari ''bi ubijali'' za te informacije. Ali pošto nema više JNA, nema SFRJ, nema istočnog bloka, ni Bugarska nije ista, prošlo 25  godina... što da ne pričamo o tome kako je bilo.

Za karaulu se slažem, ja sam napisao čime su nas plašili. A znaš čime se plaše mala deca, sa bajkama i mitovima koji nemaju osnova. I sasvim logično je da su napustili tu karaulu. Nije ni mogla da ima vodovod, snabdevanje bi bilo još 10 puta teže nego kod nas, itd. Jedino što bi mi u tom slučaju mogli manje da hodamo, ali bolje da idem malo više, pa posle mirno da spavam.

Uveče ču napisati nešto o rejonu i napisati komentar na Plavnikova iskustva, gledano sa mog ugla.

Posle toga bi mogao o odnosu sa lokalnim stanovnicima, pa da produžimo debatu o obaveštajcima.

PS: u pravu si, napisao sam da medveda nije bilo, mislio sam da napišem - nisam video.

[dzumba]

Перо, морам да те похвалим у вези овога:

Vođa patrole je po nepisanom pravilu uvek bio vojnik koji je duže na karauli, znači đomba. Vođa patrole odgovara za sve. I kde se krečemo, i šta radimo, i ako nismo baš na mestu kde bi morali da budemo, nego nekde drugde na terenu. Pratilac (gušter) mora da izvršava sve naredbe vođe. Naravno sve u smislu propisa, NE da ga zahebavam/teram da radi sklekove, trči okolo i šta ja znam.  Što znači ako sam ja odgovoran on je moj vojnik, I on ne odgovara za ono što sam ja pogrešno uradio.

То и јесте суштина било ког руковођења, на било ком новоу. Верујем да си у животу био и добар руководилац (менаџер).

[Pero™]

Перо, морам да те похвалим у вези овога:

Vođa patrole je po nepisanom pravilu uvek bio vojnik koji je duže na karauli, znači đomba. Vođa patrole odgovara za sve. I kde se krečemo, i šta radimo, i ako nismo baš na mestu kde bi morali da budemo, nego nekde drugde na terenu. Pratilac (gušter) mora da izvršava sve naredbe vođe. Naravno sve u smislu propisa, NE da ga zahebavam/teram da radi sklekove, trči okolo i šta ja znam.  Što znači ako sam ja odgovoran on je moj vojnik, I on ne odgovara za ono što sam ja pogrešno uradio.

То и јесте суштина било ког руковођења, на било ком новоу. Верујем да си у животу био и добар руководилац (менаџер).

Hvala za pohvalu, puno mi znači. Hvala i svima što ste mi dali podršku u pisanju. Dajete mi motivaciju da pišem još dalje.

Opet moram da izvinim za izraze đomba, gušter, ne mislim time ništa loše, nego dugo mi da pišem mlađi vojnik, starij vojnik po stažu... A vođa patrole je nekako oficir brez čina, možda i više, ipak smo mi mogli da odlučujemo i o pucanju...

Još sam uvek rukovodilac. Imam firmu još od markovičevih vremena, samo da sam sad jedini zaposleni. Ali u firmi je drukčije, moraš da gradiš avtoritetu, na drugarstvu firme ne prolaze dobro, bar tako je moje iskustvo. Bilo je boljih vremena, ali če se vratiti. Jedna poslovica kaže: uspeh je koliko se visoko digneš, kad si pao i odbio se od poda.

Ali ajde ja da pišem dalje što sam obečao.

[jadran2]

Naprijed Pero!

[Kuzma®]

Opet moram da izvinim za izraze đomba, gušter, ne mislim time ništa loše, nego dugo mi da pišem mlađi vojnik, starij vojnik po stažu... A vođa patrole je nekako oficir brez čina, možda i više, ipak smo mi mogli da odlučujemo i o pucanju...

Apsolutno nema potrebe da se izvinjavas. Nema tu nista lose a svima je jasno sta si tacno mislio. Samo teraj dalje.

[ssekir75]

pero, svi smo koristili te termine i koristimo ih i dalje. zna se sta je guster (ili fazan), a sta dzomba (ili gospodin nula)

daj dalje o terenu

[Pero™]

Rejon:

Žao mi je što je bilo slikanje najstrože zabranjeno, pa nemam nekih slika da potkrepi i da bolje prikažem kako je izgledalo.

Po google maps je karaula na 1400m nadmorske, iako ja imam u sečanju malo više, ali to i nije bitno. Rejon je bio nešto ispod 1800 ali ču u daljem tekstu govoriti 1800. I to nije bitno, nešto gore dole ne igra neku veliku razliku.

Zbog velike visine i vreme je bilo gadno. Još je u početku maja toliko padao sneg da je morala patrola da ostane u karauli. Naravno da nije bio sneg svaki dan, ali bilo ga je puno. Koliko sam na obuci imao sreču da je samo 2 puta padala kiša, na karauli sam dobio sve natrag.

Od karaule su vodila dva pravca prema granici. Jedan nagore prema višim predelima granice, drugi puno ravnije na desnu stranu kde je slučajno granica bila najniža, ali ipak malo iznad visine karaule. Preko bilo kog pravca je trebalo odprilike sat vremena do granice. Kroz šumu obično nismo išli, ne zbog gubljenja, i onako bi završili u pograničnom pojasu. Nego što se troši više vremena. A i oba pravca su izlazila nekako da se ODPRILIKE    izađe na trečinama.

Po desnoj strani je bio mali kolovoz, pa se moglo proči sa pinzom. Ta put je iz šume izašao malo pred najnižim delom pa se moglo dalje uz granicu pinzom. naravno na onim najvišjim delovima put je prolazio dosta niže od granice.

Na onom pravcu što je išao nagore prema granici ni pinz nije mogao da prođe, ne zbog šume, nego zbog uspona. Možda da bi prošao u idealnim uslovima, ali ako je blata smanjuje se sposobnost kretanja uzbrdo. Kad se sneg otopio nekde su se videli tragovi i isčupana trava, na odgovor šta je to, đombe su nam rekle: pa to se oficiri zahebavali i probavali pinzom da se popnu. Nije išlo.

Inače na tom pravcu se na google maps još uvek vidi kde smo išli, iako je karaula samo mala kockica, vidi se put. Jedva, ali vidi se. Kde JNA čizma prođe ni trava ne raste.

Uglavnom je bila bukova šuma. Ispod rejona je bilo na nekoliko mesta zasađeno nešto smreka, niže od karaule još na puno mesta. Smreke su bile nekde 190cm, pa računajte ako neko zna. Rekli su nam da je bila nekoliko godina unatrag neka omladinska radna akcija pošumljavanja. Ipak je ostalo puno travnika/pašnjaka. Zemlja je bila jadna, i trava je jedva rasla.

Od granične linije prema šumi je bilo sve posečeno, nije uvek svugde 100m, ali odprilike + nekde više. Osim na najnižoj tački kde je bila redka šuma skoro do granice. U 100m pojasu su na dosta mesta rasle borovinke. Okupljali smo jih samo u augustu a i to samo po nekoliko komada. Treba isuviše vremena da jih nabereš za jednu šaku. Ali je ipak zanimljivo da mezneš 2-3 svake toliko dok šetaš uz granicu.

Granični kameni su bili slični kao na slici koju sam dao u debati o obeležjima graničara. Razlika je što su naši imali neku malu piramidicu na vrhu, bili bez grba i imali broj kamena na prednjoj strani ispod SFRJ (koja je bila napisana u cirilici). Granični kameni se obično postavljaju na najviše vrhove, pa između njih po terenu još po logičnim markantnim mestima. Bar za kopnenu granicu. Između kamena je bio iskopan manji kanal, od oka 30 cm. To je bila stvarna granica između država. Taj kanal se je čistio od trave jednom godišnje, naravno uz sve ceremonije komisija.

Nas su jednom obavestili da za nekoliko dana dolazi ekipa za čiščenje, dovezli jih na karaulu, pokupili nešto, pa dalje pravac granica. Tamo su morali da šljakaju do pojasa goli, nadgledale jih komisije, pa slučajno opet ja u patrolu, pa sam morao poslepodne i ja da jih gledam, ali samo iz velikog odstojanja kao zaštita granice. Izgleda da su neke odseke čistili naši a neke Bugari.

Skoro sam zaboravio da napišem, naša karaula je pokrivala 10 km rejona. Bila je u blizini još jedna napuštena karula, deo našeg i susednjeg terena bi oni pokrivali. Ali kad sam ja bio ta karaula je služila za prespavanje zaštitnog voda kad je imao vežbe.

Sa jednog kraja na drugi kraj rejona se nije videlo. Uglavnom smo imali samo po jednu patrolu, redko po dve, ali tad smo išli različitim putevima i imali zadatke tako da nebi smeli da se sretnemo. Jedino kad je bila univerzijada imali smo skoro stalno po dve patrole. Doči če teroristi kao. Čekali smo mi teroriste kao kod Samuela Becketa: čekajuči godota…. Sad če oni, samo što nisu…

Nekde sam nešto pročitao kako se godinama smanjivao broj graničara (sad više ne nađem, obesiču ako opet vidim). Što je zemlja bila manje ugrožena smanjivao se i broj. Koliko bi graničara trebalo da se stvarno pokrije na 100% celu granicu SFRJ razmislite sami, pa još smene pa loše vreme, pa… opet bi se moglo da prođe ako napadnu sa snažnijim snagama. Mi bi morali da imamo ceo front. Bolje ovako, ima graničara, tamo kde je više mogučnosti prolaska tamo je veči broj graničara, a ostala vojska bolje da se pobrine za pozadinu.

Dzumba ovo je za tebe:
Pre jutra dođemo ja i gušter do najvišega kamena, pa ga pitam, dali je umoran i dali oče da oddrema, rekao je da, i stvarno brzo zaspao, tad je bilo več toplo, pa nije bio problem.
Taj deo oko kamena je bio dosta ravan pa se od donje strane brda nije ništa videlo gore, kao da dole nema ništa.gledam prema istoku i gledam izlazak sunca, a u glavi si mumljam: Sittin' on top of the world.



Neprecenljiv osečaj. Da, iako bi ja više želeo da sam drugde, JA sam ipak na vrhu. Da sam toliko čovek da ne teram guštera i da mu dam da odmori, da brinem za njega, da je znao da je siguran u mene, da si tamo u čistoj prirodi u tišini, da daleko okolo nema nikog…

To gradska vojska nikad nije mogla da doživi

[Pero™]

Zdravo druže (ustavi čin) Plavnik.

Ne želim da ti solim pamet niti da te uveravam suprotno od toga što misliš. Naravno da ti verujem ta loša iskustva koja si pomenuo. Želim samo da iznesem moje viđenje toga što si pomenuo.

Več sam napisao 100 karauli, 100 priča, 100 generacija 100x100 priča, 20 vojnika 100x100x20 priča. Nekde su radili loše, nekde smo radili dobro. Mislim da je u ovoj debati neko napisao da ne treba praviti predrasude na osnovi nekoliko priča, koje neki nisu ni doživeli. A ako smo več kod toga dali su krivi obični vojnici ili njihovi oficiri? Istina je nekde u sredini ali i oficiri su krivi da nisu motivirali vojsku. Izvinite svi ne granični oficiri, govorim teoretski o granicama.

Iako za nas obične smrtnike je izgledalo da vojska nema pojma šta radi, ti kao oficir verovatno znaš da je za sve postojao neki propis i PS, da se ništa nije uvelo u vojsku bez ispitivanja, ali ipak da je ljudska glupost bezgranična i da može sve da pokvari. Tako je i za sistem da je oficir samo u radnom vremenu na karauli, ostalo desetari, bio sigurno isproban i morao bi da radi. Barem kod nas je radio, možda ne perfektno, ali barem toliko da smo uvek kad je imalo smisla čuvali granicu. Naravno ako nisi video 10m napred, stvarno nema smisla, na kraju bi moglo još nekome da se desi zbog lošeg vremena. Ali i to se mi je desilo samo 2-3 puta a bilo je snega i lošeg vremena još i još.

Ajdemo da ne filozofiram na prvi primer: JNA je polako smanjlivala broj graničara. Druga stvar je dali je rejon neprehodan, ako ocenjuješ po tome, tad nije toliko važna količina km, nego kde uopšte može da se pređe preko, to nije ravnica. Vođe desetari? Zamisli da je rat. Zar ne postoji hierarhija i da moraju desetari da izdaju naređenja, a vojnici da jih slušaju? Nisu nam baš direktno tako rekli, ali u tom stilu su nas učili. Desetari su mogli da prijave neposlušnost vojnika, i taj vojnik bi bio skidan sa karaule. Ipak mislim da taj sistem u principu radi. Naravno uvek je izuzetaka.

Druga priča: opet dođemo do toga da je na nekim mestima teren praktično neprehodan i da treba stotine vojnika za čuvanje da zatvoriš prehodne i neprehodne terene

Obadve priče me podsečaju na jednu debatu koju sam ima o sa jednim internetnim drugom koji je bio oficir JNA. Imali smo različite debate o JNA, pa se nismo mogli složiti koliko je bila snažna JNA. A na kraju je pobedio argumentom da je JNA bila dovoljno snažna da odvrne napad i Rusa i NATO pakta. Tu sam morao da se složim sa njim. Isto je sa granicom, svi su se je bojali. Dobar primer si naveo u četvrtom ''pokušaju'' Tamo kde je zatrebalo, tamo su graničari obavljali svoj posao.

Treča priča, mi se čini kao da ne pričate o istoj karauli, mi smo uvek imali barem stražu, da ne kažem da ako si prišao blizu videli se neki znakovi života unutra, kapija je bila uvek zatvorena, itd… Ali ako ti tako kažeš, što da ti ne verujem. Verovatno je bilo tako, ali mi smo granicu ozbiljno shvatali.

[galeb]

Pero, jel se sećaš imena krajeva o kojima pišeš gore ?  Slikovito opisuješ onu brdovitu pokrajinu, pa me živo interesira kako to izgleda. Rekao si da nemaš slika ali možda da pronadjemo po googlu nešto. Kad sam ovo čitao prisjetio sam se filma Karaula (koji ide opet na TV SLO sutra, pa možda ču ga ponovo gledat), na samom početku i ako se ne varam i kasnije, divan razgled iz visokih planina. I ono kako si fino napisao na vrhu, izlaz sunca, mir.....i ja bi ovako osjetio.

[ssekir75]

galebe, u pitanju su planine dukat, milevska i besna kobila. sama bugarska granica. najblizi gradovi u bugarskoj su pernik i kjustendil. sa srpeske strane najblizi "grad" je surdulica, a malo veca sela su bozica i bosilegrad. inace ovaj kraj je pripojen srbiji posle I sv rata i naseljen je bugarskim stanovnistvom. zato je pero i pricao da su lokalci smatrani za bugarske spijune od strane vojske. znajuci neke ljude otuda, to i nije bilo bas bez osnova.

[Pero™]

Galebe, znam još tačno imena, ali pošto je bilo nekoliko šupaka koje nebi voleo da sretnem ni preko interneta neču o tačnoj lokaciji. Inače na internetu nema slika sa te lokacije. Pogledaj malo slike o planini ''besna kobila'' to je odprilike slično, toga ima puno. Iako besna kobila nije na granici, ali su brda slična.

Inače ssekir je tačno napisao, lokalci su bili večinoma Bugari. O tome ču sad početi da pišem, pa možda za sat, dva objavim.

[Pero™]

Odnos sa lokalcima:

Večina jih je bila Bugara. U okolini karaule jih je ostalo samo još nekoliko staraca. Imali su nešto ovaca, pokoju kravu i nešto malo bašte. Pričali su da je nekad tu bilo puno ljudi, ovaca da je bilo sve belo po planinama, ali odselili se svi u lakši život u gradove. U blizini našeg rejona, šta znači u vidnom polju ostalo je 6 staraca.

Najbliži seljak je bio odprilike 100m od karaule. Sa njim smo imali najviše kontakta ali uglavnom na dobar dan. Ta dva sta imala sreču da jim je vojska poklonila vodovod i da su imali struju povučeni od naše karaule. Vodu su imali besplatnu, struju su plačali.

Njima smo najviše pomagali, (ako bi jim trebalo), jednom je stara rekla da joj je muž u bolnici, pa dali može neko da joj nacepa malo drva za preko noči i za kuvanje. Pošto sam imao vremena ja sam se javio, bio sam u odmoru među patrolama kao đomba. Siguran sam, da ako se ja nebi javio, da bi se neko drugi. Nisam imao šta da radim, a i dobro sam se osečao da pomognem tim jadnicima. Nisu imali baš lagan život. Cepam ja tako jedno dva sata, neznam koliko to drva dođe, ali devinitivno za puno dana. Pa kad joj kažem da sam završio, zove me unutra, da me posluži i tako dalje… Ništa nisam uzeo, rekao sam, ne treba. Radio sam da mi koristno prođe vreme.

Još jednom kasnije, molila nas je, da ide neko sa njom da potražimo kravu, koja se izgubila. Opet sam se ja javio, da mi koristno prođe vreme. Dobijem dozvolu od desetara, uzmem pušku, i idemo mi. Ne sečam se tačno koliko smo pričali i šta ali se sečam da smo išli dosta ispod rejona i da je bilo tamo puno ostataka kuča ljudi koji su nekad živeli tamo. Kad kravu konačno primetim, krenemo natrag. Još uvek se sečam kako je rekla: tepaču je kad se vratim.

Inače ova dva uz karaulu su uvek pitali dali je pas vezan, kad su prolazili pored karaule. Mora da su imali neka loša iskustva sa psom.

Još jedam Kiro je bio oko 200m ispod naših puteva, pa se jednom ja i još jedan od mojih najboljih drugova dogovorimo da bi bilo vreme da se urakijava i da probamo famoznu seljačku rakiju i sir. Đombe su nam govorile kako dobru rakiju imaju seiljaci i kako jim je dobar domači sir. Pitamo desetara za dozvolu, kažemo mu, kde bi želela da idemo i on nam napiše kao dozvolu za izvanrednu patrolu.

Odemo mi do seljaka, kad nas vidi več od daleko viče: OOOOO vojsko kde ste, dođite. Pa nam odma ponudi da uđemo, bez oklevanja. Ponudi nam domaču rakiju i naredi ženi da donese domači sir. Popijeva prvu rakijicu…. Ma nije bila baš dobra. Žena donese sir…. Ma ni sir nije bio dobar. Pričamo mi, zapravo više on, kako je nekad bilo, da su nekad bila i nezvanična streljanja između Bugara i JNA, (svako sa svoje strane granice, pa pucaju u istu bukvu) pa da su naše puške bolje. Pa onda druga runda, pa još malo pričanja, pa se odlučiva da krenemo natrag na karaulu. Ni rakija ni sir nisu bili najbolji, ali najvažnije je bilo da nam je dao od srca i bez pomišljanja. Ipak to više vredi nego najbolja rakija. A nadam se da je bio sretan da se ga neko setio i posetio.  

Još jedan susret sa lokalcima sam imao kad sam bio đomba. U patroli vidimo seljaka kako kosi travu uz granicu, dogovorim se sa gušterom, da idemo da ga pregledamo. Izdaleka se videlo da nije ilegalac, ali ipak to je bio naš zadatak. Sa gušterom skoro istrčiva nizbrdo, pa ja kao vođa dođem do njega pa ga pozdravim, pa prvo par reči u smislu kako ste, pa ga posle pitam za dozvolu, kad skapiram da mi nikad niko nije pokazao kako izgleda dozvola. E toliko o oficirima na našem graničnom delu. Znali su da seru, a nisu znali da nam pokažu kako izgleda prava dozvola. Ja malo pogledam tu dozvolu, ima pečat, pravim se da znam kako bi moralo biti, pa mu ju vratim, pa još malo popričamo i pitam ga dali mu treba neka pomoč, pa se zahvali da je skoro završio  da če kroz koji dan da se vrati po seno.

To je bio celi ljudski život uz naš deo granice. Ne sečam se da je iko drugi nekog video uz granicu. To je moja loša Karma da sam uvek ja bio u nekim pričama.

Jedini ilegalni prelazak što smo ga imali je bio maladi bugarski bik kojeg je naša patrola ulovila. Doterali ga do karaule uveče i javili u komandu. Ujutru kad ga je bližnji seljak video, odma je doveo svoju kravu, ali mislim da biku nije baš najbolje uspelo, bio je i suviše mlad i manji od krave. Poslepodne su došli iz komande sa kamijonom i vratili bika natrag u Bugarsku. Verovatno bi bilo isto i sa živinom koja bi prebegla iz SFRJ u Bugarsku.

Natrag u karaulu prema selu:

Svaki radni dan neko od đomba je odlazio u selo po poštu. Tad je mogao da pozove kuči, ako je neko bio kuči prepodne ili ako su uopšte imali telefon. Mi nismo imali telefona u karauli sa direktnim vezama u civilstvo (recimo što je bilo u večini kasarni).  Pošta je bila jedna mala zgradica, na naši strani jedva mesta za 2-3 osobe. Tamo smo pokupljali poštu, pakete i pare nakazane vojnicima. Vojnik koji je otišao po poštu je još pokupio naruđbe za trgovinu, pa smo kupovali sladkiše, napolitanke, cigarete, sredstva za čiščenje odeče, i tako dalje, sve što treba za normalan život. Alkohol nismo smeli da kupujemo. Kao.... malo selo, oficir če sve saznati, govore mu iz trgovine.

ALI, onaj koji je otišao u selo imao je pravo da popije pivo ili dva u lokalnoj kafani. Bila je nikakva i mala, ali ipak je bio dobar osečaj da odsediš i popiješ pivce. Kao što sam ranije pomenuo, išli smo u selo sa puškom (M70) iako bez okvira, niko nezna dali je metak u cevi. I kad je staviš na stol ima neki čudni osečaj. U selu nas seljaci nisu ni ogovarali ni prisedali u kafani, nisu nas ni častili, skoro nikakvih kontakta nismo imali osim da smo se videli. Ali nisu nas ni gledali popreko, u smislu da smo mi neka okupacijska vojska. Oni su radili svoj posao mi svoj.

To je bio ceo naš izlazak u grad, da odeš u selo kde svi govore neki za nas čudan jezik Bugarski. Neke ženske populacije naših godina praktično nije bilo, izbora kde bi i kamo bi, nije bilo, nekih napijanja nije bilo (OK osim u 2 slučaja) i tako dalje. Bilo je sve bogu izza nogu.

OK, sad da probam da nastavim o obaveštajcima.

[dzumba]

Буграски којим се говори у тим селима се  не разликује много од српског у  селима која се наслањају на њихова. Ни једни ни други не говоре књижевним језицима који се већ значајније разликују. Људима из "западних" крајева оба говора звуче непознато и "страно".

[Pero™]

Буграски којим се говори у тим селима се  не разликује много од српског у  селима која се наслањају на њихова. Ни једни ни други не говоре књижевним језицима који се већ значајније разликују. Људима из "западних" крајева оба говора звуче непознато и "страно".

ehh za mene su strani jezici (ipak sam iz Slovenije). Gledam šta sam napisao pa premnogo puta moram da popravljam dvojinu koju sam koristim, pa da o ostalim rečima i ne pričam. Iako sam odrastao uz TV Zagreb, Jugo stripove i šta ja znam što, ipak vidim da pišem velike greške. A kad sam pišeš tekst, neki put možeš XY puta da pročitaš neku grešku a da je ne vidiš.

Inače si u pravu, ako smo hteli sporazumevali smo se. Bez obzira na nacionalnost i razlike u jeziku.