Granične jedinice

[oficir neaktivne rezerve]

Samo mali podsetnik a vezano za nosenje oruzja.

Koliko je zadatak granicara bio odgovoran i zahtevan vidi se samo iz jednog a to smo valjda svi zapamtili jer se medju prvim tackama uci na casovima koji tretiraju pitanja pravila sluzbe.

Jedina dva zadatka u miru pri kojima pripadnik vojske duzi pun borbeni komplet sve zajedno sa oruzjem i pripadajucom municijom bili su davanje straze i cuvanje granice.

I tu nema nista cudno a govori o predpostavljenoj ozbiljnosti i odgovornosti.

Sad sam se setio jos necega.Kada je ukinuta praksa da vojnik kao dezurni jedinice kojoj pripada isto kao i dezurni oficir kasarne tokom obavljanja dezurstva duzi sluzbeni pistolj za dezurnog jedinice-kasarne?

[Pero™]

hierarhija na karuli.

Za nas je bio najviši oficir – komandir nekoliko karauli i voda obezbedženja. Njega bi zvali ako bi bilo nekih problema. Na karauli smo imali oficira, u našem slučaju je bio samo oficir sa završenom školom za rezervne oficire. To ne umanjava njegovu odgovornost prema nama.

Oba dva su se izkazali kao loši ljudi, pa o detaljima ne želim da pričam. I time ne želim da pričam o imenu i lokaciji karaule.

To što sam pomenuo ne znači moj stav prema JNA. Bilo je dobrih primera, ali u mom slučaju baš ne. U principu bi morala da bude JNA OK.

Inače hierarhija je bila

Oficir odseka: njega se zvalo u slučaju ozbiljnih problema.
Oficir karaule: On je bio u radnom vremenu na karauli, ako nije bio , zvalo se na komandu.
Desetar,
Kuvar
Pekar
Vođa patrole
….

Desetar je imao posao da piše dnevne zapovesti, i tako dalje. Na teren nikad nisu išli. Niti su radili fizičke poslove.  Na kraju su bili čaščeni sa 15 dana nagradnog.

Kuvari su bili podučeni od JNA. Kao što sam več napisao, neki su imali IQ da dobro kuvaju, neki su bili budale. Na teren naravno da nisu išli.

Pekar je bio jedan od vojnika. Od kvalifikacije za pekara nije više išao na teren. Naučio se kako se pravi hleb i šta mora da pomaže kuvaru. To je bilo sve.

Vođa patrole: on je bio bog i batina na terenu. I da dođe general armije, on je imao pravo da mu zaukazuje. Obično su bili to vojnici sa dužim stažem. Možda neki drugi put nastavim o vođi patrole, ali u principu imate uvid.

Imali smo još vezista, koj nije išao u paatrole i nije spadao u nek kvalifikaciju. On je trebao da se brine o vezama između komande i karaule.

[oficir neaktivne rezerve]

Pero,

ako ste za oficira karaule imali vodnika-stažistu slušaoca ŠRO onda je i on sa vama provodio puno vreme na karauli?

On posle 16h nije mogao po svojoj volji da ode sa karaule niti je imao gde da ide predpostavljam (kuća mu je predaleko a do varoši a i prvog sela bilo je valjda pola dana jahanja kako sam razumeo).

On se verovatno rigidno držao školski svih pravila službe pa je možda to razlog vašeg nezadovoljstva?
Ako je tako trebali bi da razumete da pogotovo vodnik stazista kome je bilo dato da odgovara za karaulu nije imao nikakav drugi izbor nego da prema vojnicima bude strog i drži se neke svoje priče, prevashodno da zaštiti sebe od bilo kakvih posledica.

Ne znam samo nagađam pa se unapred izvinjavam ako sam promašio temu.

[Pero™]

Nisi me pravilno zastupio, možda se nisam ni ja dosta razpisao.

On nije bio stažista. On je bio rezervni oficir što je stekao u služenju JNA, recimo kao ti i ja da smo išli na ŠRO. Vojska mu nije skidala čin, pa je samim time imao čin kao da je išao na akademiju.

Nije bio stažista, bio je običan vojni sa ŠRO. Pa se posle nekoliko godina odlučio da radi u JNA. Vojska mu je dala stan u selu i zadatak da bude oficir karaule. U selu mu je bila žena, a da je imao i dece i oni bi bili tamo. Dolazio je samo u radno doba. To moram da priznam da mu nije bilo lako, jer je morao zimi da prepešači po sat vremena gore, pa sat dole, po svakom vremenu.

[oficir neaktivne rezerve]

Ok, sad je jasno.

[dzumba]

Тај старешина је био највероватније по уговору. Током 80- тих година примљен је већи број старешина - официра и подофицира по уговору, углавном за те "забачене" дужности где су активни официри и подофицири нерадо одлазили или их није ни било довољно. Начелно, командири караула су били подофицири (активни), а понегде је било и официра по уговору, као вероватно у овом случају.

Ти официри и подофицири нису имали блиставу будућност, односно могућност да их приме у активну службу ("за стално") била је мала. У великој већини случајева нису се показали као квалитетно решење. Већина је била са средњом стручном спремом, често са школом за тзв. радничка занимања (Школа ученика у привреди) тако да им је ниво општег образовања био доста низак. Ипак, имали су завршену школу резервних официра и то их је квалификовало да могу конкурисати за те дужности (углавном у граничним јединицама, али их је било понегде и у другим). Приликом потписивања уговора уговарао се и чин, па су неки, са већим радним стажом, у старту добила виши чин од потпоручника  с тим да је највиши чин који су могли добити био капетан 1. класе. Нису могли да напредују као остали официри већ су  приликом обнаваљања уговора могли да по основу радног стажа добију виши (наредни чин) чин. Максимално су могли да имају 3 угвора по 3 године (можда  грешим у дужини трајања једног уговора).

[Pero™]

Dzumba, verovatno si ti u pravu, ja tada nisam pitao zašto je otišao da radi za JNA i kakav je ugovor imao.

On je bio moj nadređeni, pa bio podoficir, pravi oficir, ili samo sa ŠRO. Mi smo morali da ga slušamo/izvršavamo naređenja.

[Pero™]

Samo mali podsetnik a vezano za nosenje oruzja.


Sad sam se setio jos necega.Kada je ukinuta praksa da vojnik kao dezurni jedinice kojoj pripada isto kao i dezurni oficir kasarne tokom obavljanja dezurstva duzi sluzbeni pistolj za dezurnog jedinice-kasarne?

Desetari koji su bili dežurni u vreme kad nije bilo komandira karaule (oficira) imali su lično naoružanje kao i mi (M70). Zapravo imali su ga ceo dan, ali smešten u soški.  Naravno da nisu morali da ga nose okolo. Oficir je imao pištolj, ne sečam se da je ikad nosio M70, ili da da bi imao svoju pušku u oružani. Verovatno je imao nešto po borbenom planu, ali mi nismo videli.

Desetari su koristili njegovu kancelariju za različitu papirologiju, ali mi obična vojska nismo ulazili tamo. Ne da bi nam pretila neka kazna za ulaženje, nego nismo ni imali razloga.  Bio je tamo i krevet, pa bi mogao da prespava, ali to se nije dešavalo.

[kilezr]

 Komandir karaule je dužio AP kao i svi( bar kod nas). Druga je stvar gde je to naoružanje stajalo. Kancelarija, magacin. Što se tiče čina mogao je da bude po ugovoru ili školovan podoficir( nevolim mlađi oficir , pa to ti je). Ugovor su mogli potpisati svi koji su imali najmanje čin- zvanje desetar po odsluženju vojnog roka i završenu srednju školu. Posle reforme školstva, kada je uvedena trogodišnja  mogli su se i s njom aktivirati. Jedino nisu mogli da budu primljeni u AVS bez završenog tog četvrtog razreda. Ugovor je bio na tri godine i mogao se produžiti dva puta. Znači tri ugovorna roka - odnosno 9 godina.Posle tog roka od 9 godina se ili primalo lice u aktivnu vojnu službu ili je odlazilo iz vojske. Moram da napomenem da je bilo potrebno na ispitu SOGD postići minimalno vrlodobar uspeh a da je bila potrebna službena ocena Ističe se. Početni čin je vodnik. Posle polaganja ispita za samostalno obavljanje dužnosti je obično priznavan radni staž iz civilstva i s time je dolazilo do " unapređenja". Sledeći čin je dobijan po potpisivanju sledećeg ugovora. Sva prava i obaveze su proisticali iz ugovora kao i za školovane podoficire ili oficire. Ako trba još nešto, recite. Znam da je OFF, ali???

[vojnik graničar]

Primljeno k-znanju.
Nema svrhe da dalje raspravljamo.
Ako ti kažeš da je to bilo tako onda je valjda tako i bilo.
Ali nemože se uzbjeći utisak da se tu ipak sve u svemu nije pristupalo krajnje profesionalno, nego je to svak pa skoro to provodio po svome......

Orićareb.!
Nemoj misliti da je na karauli "Ceršak" bilo totalno rasulo od pripadnika JNA (graničara).
Dok nas je nadzirao komandir karaule, radili smo i bilo je onako kako on kaže pa nama se svidilo ili ne.
Druga je stvar kad nas on nije kontrolirao onda smo mogli raditi po svome i ne po pravilu službe.
Opet je bio rizik, jer su znale dolaziti nenajavljene kontrole iz Graničnog odsjeka Maribor.
Znao nam je dolaziti u kontrolu u komandir susjedne karaule "Šentilj" koja je bila prva karaula sa zapadne strane karaule "Ceršak" , Zastavnik I klase Rade Vojnović, taj me je čovjek podsjećao po izgledu na onog Rumunjskog predsjednika Nicolae Ceauşescu.
Jedino nisam imao priliku doživiti da mi u kontrolu dođe komandir karaule "Slatki Vrh" koja je bila prva susjedna karaula sa istočne strane karaule "Ceršak".
Bilo je graničara koji su se "bojali vlastite sjene" pa su odrađivali svoje zadatke bez obzira nadzirao ih netko ili ne.
Strah je vladao na karauli i na terenu svakom prilikom.
Boj se zastavnika, boj se kontrole, boj se šume i mraka, boj se ilegalnih prelaznika i nepoznatih osoba.
Uglavnom netko se uspio prilagoditi tim uvjetima rada a netko nije nikada.

[Pero™]

 Komandir karaule je dužio AP kao i svi( bar kod nas). Druga je stvar gde je to naoružanje stajalo. Kancelarija, magacin. Što se tiče čina mogao je da bude po ugovoru ili školovan podoficir( nevolim mlađi oficir , pa to ti je). Ugovor su mogli potpisati svi koji su imali najmanje čin- zvanje desetar po odsluženju vojnog roka i završenu srednju školu. Posle reforme školstva, kada je uvedena trogodišnja  mogli su se i s njom aktivirati. Jedino nisu mogli da budu primljeni u AVS bez završenog tog četvrtog razreda. Ugovor je bio na tri godine i mogao se produžiti dva puta. Znači tri ugovorna roka - odnosno 9 godina.Posle tog roka od 9 godina se ili primalo lice u aktivnu vojnu službu ili je odlazilo iz vojske. Moram da napomenem da je bilo potrebno na ispitu SOGD postići minimalno vrlodobar uspeh a da je bila potrebna službena ocena Ističe se. Početni čin je vodnik. Posle polaganja ispita za samostalno obavljanje dužnosti je obično priznavan radni staž iz civilstva i s time je dolazilo do " unapređenja". Sledeći čin je dobijan po potpisivanju sledećeg ugovora. Sva prava i obaveze su proisticali iz ugovora kao i za školovane podoficire ili oficire. Ako trba još nešto, recite. Znam da je OFF, ali???

Nije Off, kao što smo bili graničari nešto specijalno, očigledno ni oficiri/komandiri karaule nisu bili isti kao u običnim kasarnama. Neka nešto ostane i za generacije iza nas. A i meni su neke stvari nove, recimo to o tri godišnjem ugovoru...

[Pero™]

Primljeno k-znanju.
Nema svrhe da dalje raspravljamo.
Ako ti kažeš da je to bilo tako onda je valjda tako i bilo.
Ali nemože se uzbjeći utisak da se tu ipak sve u svemu nije pristupalo krajnje profesionalno, nego je to svak pa skoro to provodio po svome......

Orićareb.!
Nemoj misliti da je na karauli "Ceršak" bilo totalno rasulo od pripadnika JNA (graničara).
Dok nas je nadzirao komandir karaule, radili smo i bilo je onako kako on kaže pa nama se svidilo ili ne.
Druga je stvar kad nas on nije kontrolirao onda smo mogli raditi po svome i ne po pravilu službe.
Opet je bio rizik, jer su znale dolaziti nenajavljene kontrole iz Graničnog odsjeka Maribor.
Znao nam je dolaziti u kontrolu u komandir susjedne karaule "Šentilj" koja je bila prva karaula sa zapadne strane karaule "Ceršak" , Zastavnik I klase Rade Vojnović, taj me je čovjek podsjećao po izgledu na onog Rumunjskog predsjednika Nicolae Ceauşescu.
Jedino nisam imao priliku doživiti da mi u kontrolu dođe komandir karaule "Slatki Vrh" koja je bila prva susjedna karaula sa istočne strane karaule "Ceršak".
Bilo je graničara koji su se "bojali vlastite sjene" pa su odrađivali svoje zadatke bez obzira nadzirao ih netko ili ne.
Strah je vladao na karauli i na terenu svakom prilikom.
Boj se zastavnika, boj se kontrole, boj se šume i mraka, boj se ilegalnih prelaznika i nepoznatih osoba.
Uglavnom netko se uspio prilagoditi tim uvjetima rada a netko nije nikada.

U 99% se slažem sa vojnikom graničarom. Slično sam i ja preživeo iako sa neke sasvim druge granice.

Iako smo se navikli na strah uvek je bio prisutan. Sečam se kad sam kao gušter u patroli zapalio cigaretu, pa mi đomba/vođa kaže, zar se ne plašiš, videče te na 200metara. Nije me bilo strah, odgovorim mu da je vidljivost od magle, nekde 10-15 metara, da smo u šumi, da ima do granice još 2 km.... Isto je i sa mojim gušterima, neke je bilo strah, neke nije.

Kontrola smo se bojali, iako jih nije bilo, zapravo bila jedna a o njoj ču u anekdotama.

Bilo kako da se nismo držali PS-a ipak smo odradili ono što se od nas tražilo, znači da budemo na granici.

[Pero™]

Sve po PS-u:

Nije bilo uvek sve po PSu. Ali to ne umanjuje naše čuvanje granice ili straže.

Ako smo na granici bili bez kape, to ne znači da nismo nadgledali i čuvali granicu. Ako smo išli zimi u radnim pantalonama, što su toplije, ni to ne znači da nismo odradili svoj posao. Isto je i sa tome da smo morali leti nositi vetrovke, jer je bilo isuviše hladno za propisane uniforme.

Bilo je nešto malo i spavanja u patrolama, ali uvek je bio neko budan. Neka mi neko razloži koliko može da dva gledaju više od jednoga. Ipak smo bili na terenu kde se videlo skoro 1 km daleko. Naravno iz jednog do drugog kraja rejona se nije videlo.

A da se vratimo na karaulu:

Zastavu je obično dizao stražar. Pošto radno vreme oficira je bilo iza (vremenski) toga. Opet mislim da naše čuvanje granice nije bilo smanjeno što nismo bili svi u stroju.

I fiskultura je bila pre dolaska oficira na karaulu. Razumem da je fiskultura bila važna za popravljanje fizičkih sposobnosti vojnika na početku služenja. Ali mi smo bili vojska koji nije bio problem da prešeta 15-25 km pa i više na dan. Šta čemo mi da trčimo 5 minuta? O terenu čemo u nekoj od sledečih debata.

Slično je bilo i sa piđamama, zvanično i po PSu nije bilo dozvoljeno da izlazimo iz spavaone bez uniforme, ali svako poslepodne, mi smo se raskomotili…

Uglavnom, nije uvek sve bilo po PSu, ali na granici smo mi odradili svoje.

 

[Pero™]

Gledam za natrag, pa vidim da sam skoro več sve napisao što sam mislio.

Radni dan: od obične vojske, ili bar dok smo bili u kasarni imali smo sat više spavanja. Onda ustajanje, jutranja higijena, možda malo sporije nego u kasarni jer nije bilo mesta, ali moglo se, polako, ne žuri se.

Posle toga, počistili smo pistu koja je bila odprilike 5x15m, zimi sneg, leti prašina i lišče. Zastavu je dizao stražar, i nismo imali postrojavanja, osim u par slučaja kad je došao oficir pre vremena.

Onda doručak, obavezno gledanje televizije, sečam se da je u jutranjem programu obično bio i jedan crtani film.

Sledi obuka ili posao. Ponekiput smo imali nešto malo obuke, kao da obnovimo znanje stečeno na kasarni. Inače zimi smo čistili sneg prema selu, ali sasvim bez smisla, svaki put kad je padao sneg zaveo bi natrag ono što smo očistili. Leti smo imali druge zadatke. Više u stilu da vojski prođe vreme, iako uradili smo i neku koristnu stvar.

Sledi ručak, u slično vreme kao i obična kasarnska vojska, tad se oficiru več završavalo radno vreme pa je odlazio. Tada ako nismo imali rasporedi za rad na terenu odlazili smo na spavnje/odmor. Ubrzo zatim večera (barem tad je igledalo brzo) pa možda malo gledanja TV pa na spavanje.

U praksi nije bilo baš tako lako, možda leti kad smo bili đombe. Zimi ne, dosta puta smo opet morali da čistimo sneg i posle ručka.

Inače, kao što sam rekao, vođe patrole su bili đombe. Gušteri smo bili pratioci. Kad smo došli od početka su slali po 4-5 guštera u patrolu, kao da naučimo teren  Patrole su bile po 4 sati, 4 sati odmora i tako celih 24 sata. Straže su isto davali gušteri pa su bile na 2 sata i 4 sata odmora. Dejanski se nisam naspavao više od 4 sata na 24 sata. Kad bi morali da imamo odmor preko dana morali smo da radimo. Leti su bile patrole na 6 sati, 6 sati odmora. Bilo je puno lakše, a i teren nije toliko težak ako ideš po barem malo toplom vremenu.

U nedelju smo morali da pravimo generalku, morali smo da brinemo za donošenje hrane, da su peči očiščene od pepela i da je uvek toplo, opskrba životinja, itd.

To bi bili naši radni dani, ako ču se još šta setiti, razpisaču se. 

[Pero™]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Evo mene na granici. Slika je malo u rambo stilu, maskirna uniforma, sa mastikom, bez kape, itd...