Granične jedinice

[dzumba]

Већина читалаца који читају моје постове на овом форуму знају да изуетно ценим ЈНА, као генерално добру организовану војску чији "лик и дело" у већој или мањој мери, хтели то да признају или не, баштине све војске настале након СФРЈ. Ипак, да је било првокласних, некад не схватљивих глупости било их је. Зато се и чудим неким који су били у тој ЈНА а за то не знају. Добро, можда сма је од већини, по природи ствари био на изворишту информација па сам неке ствари боље знао.

Ево једне ортодоксне глупости:

Да ли се неко сећа да ли је и како стражар у ЈНА био наоружан?. Имао је један пун оквир муниције у торбици а пушка је била празна (празан оквир у пушци). Тај пун оквир муниције у торбици је имао један осигурач који личи на ручицу за отварање на данашњим конзервама. У случају потребе војник је морао да извуче тај осигурач и тако ослободи муницију. То уопште није било ни лако ни једноствано. Дакле, стража се чувала с празном пушком. Пуњење оружја је било отежано и у стресној ситуацији немогуће.

Е, сад, зашто се онда чуди што су граничари у време ЈНА носили по један пун оквир муниције (надам се ипак без осигурача). Намера осигурача и смањене количине муниције је била да смањи могућност ванредних догађаја. Осим тога опасност на граници, без обзира на приче којима су старешине страшиле војнике су биле битно смањене, посебно мерено са данашњом ситуацијом.  Границу прво чувају обавештајне службе и њихова сазнања да ће доћи до опасности (упада терориста, шпијуна), па тек онда граничари. Граничари су се "сукобљавали" углавном са класичним пребезима и локалним шверцерима, не са непријатељским специјалцима или страном војском, врло ретко са тзв. организованим криминалним групама. То је дошло касније, са Тачком 11 и "демократизацијом" .

Друго, немојте упоређивати ондашњу ситуацију (посебно 80-те године) на граници са данашњом. Тада је најчешћи облик повреде државне границе био због бежања људи (углавном са Истока) на Запад, затим шверц стоке и робе широке потрошње. Било је и дроге, у зони најживљих граничних прелаза, али ни 10% данашњег обима шверц дроге преко границе. Ондашњи криминалци су "фино васпитани људи"  за ове данас.

Такође, ја сам апсолутно сигуран да су многе карауле често слале патроле без икакве везе (уређаја везе). Објективно за тим није увек ни било потребе, односно могло се и без тога. Гранични рејон, без обзира колико је био је такав да је пуцања у ваздух био довољан да сигнализира позивање у помоћ. Свакако да је уређај везе могао користити. Најбољи и најквалитетнији уређај који се могао користити је био РУП-12 или РУ -2/2 (к). Ипакм тај уређај тражи мало "квалификованијег" послужиоца. Осим тога био је релативно скуп (данашње далеко модерније верзије уређаја истог типа кошатју око 20-30000 евра) и није га баш било довољно, посебно не да их буде на пар стотина каруала (бар по два комада). Вероватно је служио (ако их је било) за везу караула - команда граничног батаљона.

Није се ни очекивало, нити је то био задатак граничара да "воде рат" на граници, већ да уоче и известе, ако могу задрже евентуалне илегалне прелазнике. У случају опасности било је предвиђено да се увек прво реагује из карауле (пошаље помоћ). У 99% случајева то је било довољно. То што се неко плашио или очекивао да ће за 5 минута стићи тенкови или хеликоптери да бране патролу од напад је ипак наивна представа војника подстакнута причама старешина са караула (углавном нижих официра и подофицира) који ни сами нису разумевали механизама заштите и реаговања. По дубини је гранични батаљон имао вод за интервенције који је , зависно од услова (удаљености и стања путне мреже до караула) могао да интервенише у року од 1- неколико сати. Даље, свака "А" бригада је имала вод или чету у приправности за интервенцију. Најмобилније и сигурно најефикасније интервентни тимове давали су батаљони војне полиције који су дословце имали једна вод у готвости за интервенцију. Они су били спремни за  покрет у року од пола сата од примљеног сигнала. Уствари могли су одмах да крену (за 5-10 минута). На Батајници (за тај аеродром знам) је било увек у приправности један хеликоптер за превожење где треба. Вероватно и у Хе пуковима у Загребу и у Нишу. То је проверавано више пута и функционисало је. Дакле, постојао је солидно разрађен систем снага у готовости и интервенција, укључујући и границу. И то је било довољно.

[crki]

  Na granici su svi nosili pun borbeni komlet za ap i pm 150 metaka,a za snajper ako se ne varam 50 metaka,bez osigurača.Stražar na karauli nosio je svoje oružje,municiju i šlem ( kačket-beretka),na susednoj karauli pored koje je prolazio put,sa jedne strane  je reka Cijevna brza i hladna reka stražar je nosio i pancir.
  Što se tiče sredstava veze,govorim za vreme koje sam ja proveo na karauli bilo je neophodno.Jednom prilikom bili smo na rejonu 1,osmatračko mesto 2,kako smo na visini vidimo celu okolinu.Videli smo patrolu susedne karaule,a jedno 200-300 metara od njih ilegalnog prelaznika.Oni ga nisu videli.Pozvali smo ih i rekli im uočeno.Nisam u kontaktu sa nekim ljudima koji su bili na drugim karaulama ili granicama tako da ne mogu da napišem šta su oni imali od uređaja radio veze,ali bilo ih je.
  Neznam koja je cena bila tih prenosnih uređaja ali sam sasvim siguran da nije bila prevelika za opremanje graničnih jedinica,ali tu je opet budžet i ono po proceni šta je potrebnije.
  Ono što sam napisao za pomoć tako je bilo,prvo karaula pa tek onda vp.Tako su nas informisali na obuci starešine,a i pisao sam da je bilo takve intervencije od strane vp,mada je vp više otišla u pretragu terena,a ne za odbranu patrole ili karaule.Postojao je i interventni vod graničara u kasarni,oni su išli u ispomoć tamo gde je bilo potrebe.

[trpe grozni]

Dzumba, preko dana jeste bio prazni okvir u pusci, ali nocu u pusci je stajao puni okvir sa osiguracem ba njemu. Ti okviri sa osiguracem su u sebi imali 25 metaka i nije bilo tolko tesko izvaditi taj osigurac, jednostavno izvuce se iz puske veoma brzo. Osigurac je bila zicana naprava u obliku slova U sa dodatkom za povlacenje sa zatvorene strane, a sa otvorene bio je zapecacen sa tankom metalnom zicom i zigom na olovnoj plombi.

Crki, ti si sluzio malo kasnije od perioda za koji Dzumba prica, tako da je u vreme tvog sluzenja vec pocelo "veselje" u nasim krajevima i mnogo toga se promenilo.

Dok sam sluzio u pesadiji, veliki deo vojnikovanja sam proveo na izdvojenoj vanaerodromskoj strazi, tako da su mi ova vasa iskustva sa granice veoma bliska i poznata, do duse, ne u celosti, ali veliki deo sluzbe na vanaerodromskoj strazi je bio slican. Do duse, mi smo koistili induktorske telefone za komunikaciju sa stazarskim mestima koji su bili dalje od zgrade, ali patrole takodje nisu imale radio vezu sa zgradom ili sa izdvojenim strazarima.

[dzumba]

Трпе, морам да те демантујем што се вађења осигурача тиче. Војник у стресу (хитности да га извуче) морао је да савлада силу притиска опруге у оквру (и сам знаш којом силом стављаш 26 , 27, 29, 29 и 39 - не баш тако лако). Треба бар 2-3 кг, ако не и више. Осим тога та жица која је држало пломбу је захтевала  још већи додатни напор иако изледа танко. Све у свеми ни брзо ни тако лако као што изгледа, посебно када су у "паници" да то урадиш одмах. Друго, нема шасне да то урадиш држећи пушку у једној, а другом руком вучеш осигурач. Могао си то да урадиш само ако је добро стегнеш: скинше па "одозго" наслониш (притегнеш) док вучеш осигурач или коленима (ставиш пушку међу ноге) притегнеш пушку. Ово ти причам из прве руке јер сам ја био иницијатор укудања тог осигурача. Све то смо пробали и демонстрирали да би убедили "стручњаке" да то ничему не служи осим да отежа војнику посао.

[Pero™]

Dzumba, u večini stvari se slažem sa tobom. I ja se slažem da je JNA bila u principu dobra, ali često je zatajio ljudski faktor. Mi graničari imamo svoje specifike, ali recimo obična vojska se po mome najviše žalila na hranu. Šta joj je falilo? Knjiga kuvarica JNA, je jedna boljih kuharskih knjiga, sve je detaljno opisano, ali ako se kuvari ne potrude uništiče i najprostiji obrok. Slično je i sa tehnikom, pa imali smo rupove, ali nisu radili, opet ljudski faktor što nisu bili servisirani ili zamenjene baterije.

Inače onih osigurača na okviru se ne sečam da sam video, a straže i patrole smo uvek imali sa punim okvirom u puški, a metak u cev je išao samo ako je bila neka ozbiljnija situacija. A da su nas plašili je u stvari uredu, neka se stvori neka atmosfera odgovornosti, ipak je granica. Iako tamo kde sam bio je bilo bogu iza nogu, pa nije bilo skoro nikakvih problema, ali na karauli bliže graničnog prelaza bilo je više ilegalnih prelaza. Pa ipak se ne sečam da bi se neko žalio da su prelazili naoružani ljudi.

[kilezr]

 Trpe, a stražarsko mesto br 6??? Bauk za Aerodromsku stražu!?

[vojnik graničar]

RTLu FM 66/17 (RTLu je kratica koja znači "radio-telefonski uređaj", a a FM "frekfentni modulirani") je generalno bio dobar uređaj, ali uz određene uvjete i za određenu (osnovnu) namjenu koja nije bila vojna.
Kao prvo, radi se o radio-telefonskom uređaju a ne radio-stanici.
Uređaj radi u dva režima: prvi "simpleks" (ostvaruje se izravna veza "uređaj - uređaj") i drugi "semi-dupleks" gdje se veza između dva uređaja ostvaruje uz pomoć repetitora: "uređaj-repetitor - uređaj".
Za izravnu vezu uvjet je tzv. optička vidljivost (ovo treba uvjetno shvatiti).
Maksimalni domet je 3-5 km, a kada se radi o valovitom, brdskom, a posebno šumovitom predjelu (šuma upija elektromagnetske valove), često ni par stotina metara.
A to su uvjeti na većini graničnih karaula.
To je najčešći uzrok "kvara" (nema dometa).
Semi-dupleks veza (preko repetitora) osigurava daleku veći domet, što zavisi od toga da li je na raspolaganju jedan ili više repetitora.
Bitno je da je repetitor u dometu te ručne ili kolske radio stanice (RTLu 66/17 i varijante za motocikle RTLu 66/17m)

U JNA repetitorske mreža je pokrivala (a i tu ograničeno) samo najveće gradove (Beograd, Zagreb, Ljubljana), kao i neke putne pravce.
Sve ostalo je bio nepokriveno.

Osim toga radi se o najmanje zaštićenoj (lako se mogla "slušati") i vezi koja se najlakše mogla ometati.
Bilo je dovoljno da netko u istom kanalu ima jači uređaj i pritisni tipku (slučjano ili namjerno) i blokirati rad tih postaja.
Ova mreža (u JNA) je primarno bila namijenjena za rad zapovijedanja u garnizonima gdje kanal nije morao biti zaštićen (kretanje vozila, redovite aktivnosti i sl..) I za rad vojne policije.
E, onda se netko sjetio da bi bilo dobro to dati i graničarima.
Kao, to će riješiti pitanje brze i kvalitetne veze.
I ... to je ono što vi ovdje pišete.
Apsolutno sam siguran (jer znam) da su pravi vezisti bili protiv toga.
Bolji je i sigurniji RUP -3 (33), a još više RUP 2/2 ili / 2K od ovih radio stanica.
Samo ove uređaje je trebalo nositi i imati obučene ljude za njihovo korištenje.

Da se razumijemo, RTLu 66/13 (kao i RTLu 66/17) su bili za svoje vrijeme (početka 70-tih) vrlo kvalitetni uređaji, posebno RTLu 66/17.
Mana im je bil tzv. mikrotelefonska kombinacija (izdvojeni mikrofon) jer je bio od lako lomljive plastike, vrlo osjetljiv na vlagu i vodu.
Osim toga kablovi nisu bili spiralni već obični, pa su se kod ispuštanja kidali.
Također, prekidači na uređajima su bili dosta fini i nisu bili za grublje vojničke taktičke i tehničke uvjete.

Da se kolege graničari ne uvrede , ali prosječan vojnik JNA je jedva imao više od osnovne škole, s vrlo, vrlo niskom tehničkom kulturom.
Nije bilo te logistike koja bi te i bilo koje uređaje na stalnoj upotrebi održao isprvane u postotku 80-90%.
To je općenito problem regrutnih vojski.
Mogao se Graničarev zastavnik ubiti od pisanja dopisa a majstori od dolaska u cilju popravka, ali ti uređaji ne bi tjedan dana sastavili a da se ne pokvare.
A kvarili su ih korisnici, najčešće neodgovornim i nepravilnim rukovanjem.
Plus, loši uvjeti rada, neprilagođeni njihovoj osnovnoj namjeni.
Pomeniti radio-telefonski uređaj je razvijen prije svega za potrebe civilne policije, a ne vojske.

Da ne zaboravim, i ovi današnji uređaji imaju isti problem što se tiče rada u "simpleks" vezi (traže optičku vidljivost) što se donekle nadomješta većom snagom uređaje koja je omogućena i minijaturizacijom ugrađene opreme).

Ove uređaje su današnjim vojskama, (a JNA je bila započela zamjenu) zamijenili uređaja tipa "motor" ("Midland", "Kenvud" i dr..).

Džumba.
Svaka čast na iscrpnim i stručnim objašnjenjima.!!! 

Ovdje spominješ karakteristike radio stanice i njene mogućnosti.
To je točno.
Granična linija SFRJ sa Austrijom je šumovita i brdovita.
Tako je i taj problem tu bio u radu sa tim radio stanicama.
Međutim na karauli "Ceršak" radio stanice nisu radile ni ispred karaule a kamoli na terenu, znači u pitanju je kvar.
Onda se opet pitam zašto je JNA koristila te uređaje ako se znalo da je takva konfiguracija terena i da će biti sa njima problem u komunikaciji.

Pa kažeš: "prosječan vojnik JNA je jedva imao više od osnovne škole, s vrlo, vrlo niskom tehničkom kulturom".!
Dobro, neka bude kako kažeš.
Ja mislim da radio stanica "UKT FM 66/13i" nije toliko komplicirana za rad da se ne bi znalo na nju raditi.
Napravljena je tako jednostavno da bi u 60 sekundi sve o njoj shvatio što trebaš znati.
Drugi je problem ako se ona namjerno ošteti ili onesposobi. 

Pa kažeš: "Mogao se Graničarev zastavnik ubiti od pisanja dopisa a majstori od dolaska u cilju popravka, ali ti uređaji ne bi tjedan dana sastavili a da se ne pokvare".
Nije to opravdanje za moga zastavnika i za granični odsjek Maribor.
Zasjedno mjesto "Rupa" je naj češće korišteno za ilegalne prelaske.
Tu dolaze nepoznati ljudi, opasni, i po danu i po noći.
Radio stanica nam je tu stvarno trebala a nismo je imali.
Jednom prilikom je stražar čuo pucnjavu na tom zasjednom mjestu, a dežurni karaule nije znao što se događa pa je odmah poslao pojačanje vojnicima na zasjedno mjesto "Rupa".
Da je imao radio stanicu znao bi odmah što se dešava i nikoga od vojnika nebi trebao slati na tu intervenciju.

[dzumba]

Имао сам прилике да контактирам (директно радим) са пар хиљада људи - војника на одслужењу војног рока. Осим оних из моје јединице имао сам добар увид и у оно што се дешавало и у суседним јединицама (у истој касарни где је сваком моменту било до 2-3000 војника). У јединице војне полиције долазили су пробрани људи. Врло ретко је било људи без средње школе,а било је доста оних са факултетом. Дакле, то је била "писменија" категорија људи у сваком погледу. Ипак, до кварова управо на овим уређајима о којима причамо је најчешће долазило  због непажње корисника. Ако томе додамо да нема идеалног средства (све се квари и има свој век употребе и мане) и идеалне логистике онда је проблем и израженији. Уопште не оправдам  заставника са било које карауле нити било кога, само хоћу рећи да су уређаји страдавали највише због непажње (свесни и несвесни нехат) као производ незнања али и лоше обуке. Већина корисника тих уређаја који нису били у војној полицији се са тим сретала на самом терену, тј. граници. Учили су да рукују са уређајима тако што би им неко (најчешће нека  "џомба") рекоа "овако". А да ли баш треба "овако" или "онако", мало је кога било брига. Дакле, непажња корисника + лоша обука + мане самог средства ( није намењен за класичну војну употребу, понајмање за границу) = лош резултат

Најчешћи кварови:

- прекид кабла који држи МТК (микротелефонску комбинацију) - или код самог уласка кабла у МТК или код конектора који га спаја са уређајем; Најстаје најчешће због испадања из руке, а не ретко и због тога што га из досаде војник, врти; Могло се делимично решити постављањем спираног кабла, што није урађено иако смо ми из трупе, као корисници, више пута то тражили. Зашто? - инертност система и позивање на "стандарде".
- несиправн прекидач на МТК- многима је служио да "убијају" време па су га онако дрндали - "клик-клак", да прође време; такође, велика влага га је скоро редовно избацивала из употребе;
- дотрајале батерије - што је најчешћи квар и данас на овим модерним уређајима - најчешће пробле настаје стављање уређаја на пуњење након сваког коришћења, што је апсолутно погрешно; пуни се када се испразни; батерија може да издржи око 1000 пуњења и требало би да траје око 2 године. врло често нису трајале ни 6-7 месеци; часто пуњење смањује капацитивност батерија;
- поломљена антена - најчешће због залегања, савијања и сл, али и због тога што је корисник сам савија и "дрнда" из досаде.
- поломљени прекидачи на контролној табли - били су доста нежни, посебно за грубље услове коришћења у војсци

Наравно да је веза важна. Не спорим да је била потребна и нужна и на граници. као што је важна и бтина и данас и било када и било где. Ово што ћу написати не пишем да бих паметовао, него да бих данашњим корисницима (можда мање искусним) указао на неке суштинске ствари. Најкраће. Постоји више врста веза: сигналне везе, жичане и бежичне -  радио везе, радио-релејне, радио-телефонске,сателитске а дана и интернет везе и др. Међутим, у сваком послу најважнија је тзв. идејна веза: да знамо ко шта ради, ко како ради, ко где када и чиме ради; да имамо унапред договорене разервне начине комуникација, утврђене варијанте деловања  "ако нешто крене другачије". Најбоље је када смо тим који "слично дише" и где се чланови међусобно разумеју. Најбоље је ослањати се на ту везу, а оне друге везе ће битно помоћи. Обрнуто, никаква техника (уређаји) неће пуно помоћи.

[ORIĆAREB]

Ova diskusija kao i mnogi primjeri iz prakse, daju za pravo da je srestvo kojim barataju obični
vojnici - borci, što jednostavnije za upotrebu, bez suvišnih prekidača i dugmića. Iz razno raznih
razloga za kratko vrijeme svaki će uređaj biti urnisan.
Sjetimo se samo kako izgleda običan klasičan TV u vojničkom klubu. Drnda ga i kurta i murta i
najnoviji televizor za kratko vrijeme izgledaće k'o da ga je pregazio kamion.
Za jedan kvalitetan i lako upotrebljiv uređaj veze u patroli dovoljan je uređaj koji ima samo dva
dugmeta - prekidača, uključi/isključi i izbor kanala i stim je sve rešeno. Ostalo potrebno uređaju,
ili je unutar uređaja ili posebnim pretincem nedostupno običnim korisnicima.
Stime je sva problematika rešena. Naravno uz pravilno vođenje računa o tom uređaju. U principu
u takvim situacijama mora biti neko striktno zadužen da vodi računa o uređaju (punjenje baterija i sl.),
a ne da je to kao prepušteno svima. Svačije i ničije...
E, ali ko će dati pameti..... :'(

[Pero™]

Jedno pitanje za stručnjake, na koliko daleko se čuje pucanj iz puške ako mora zvuk da ide nasuprot vetru. Ne treba da je oluja, ono nešto malo što uvek duva po brdima. Znam da je još puno faktora, kao šuma, konfiguracija terena, itd, ali odprilike.

Hvala za odgovor.

Možda su nam kad rekli, ali sam sigurno zaboravio.

[Pero™]

Pošto nisam dobio odgovor iz prve ruke (prakse), potražio sam na google, uglavnom američke debate. Odgovori su bili neki dosta argumentirani, da zavisi i od uslova, a bili su u rangu od 2-5mls, znači 3 do 8 km. Iako mislim da bi molo i manje u najgorim uslovima, (jak vetar, sneg, šuma).

[vojnik graničar]

Većina čitatelja koji čitaju moje postove na ovom forumu znaju da izuetno cenim JNA, kao generalno dobru organiziranu vojsku čiji "lik i djelo" u većoj ili manjoj mjeri, htjeli to priznati ili ne, baštine sve vojske nastale nakon SFRJ.
Ipak, da je bilo prvoklasnih, nekad ne shvatljivih gluposti bilo ih je.
Zato se i čudim nekim koji su bili u toj JNA a za to ne znaju.
Dobro, možda sma je od većini, po prirodi stvari bio na izvorištu informacija pa sam neke stvari bolje znao.

Evo jedne ortodoksne gluposti:

Da li se netko sjeća da li je i kako stražar u JNA bio naoružan?.
Imao je jedan pun okvir streljiva u torbici a puška je bila prazna (prazan okvir u pušci).
Taj pun okvir streljiva u torbici je imao jedan osigurač koji liči na ručicu za otvaranje na današnjim konzervama.
U slučaju potrebe vojnik je morao izvući taj osigurač i tako oslobodi streljivo.
To uopće nije bilo ni lako ni jednostvano.
Dakle, straža se čuvala s praznom puškom.
Punjenje oružja je bilo otežano i u stresnoj situaciji nemoguće.

E, sad, zašto se onda čudi što su graničari u vrijeme JNA nosili po jedan pun okvir streljiva (nadam se ipak bez osigurača).
Namjera osigurača i smanjene količine municije je bila smanjiti mogućnost izvanrednih događaja.
Osim toga opasnost na granici, bez obzira na priče kojima su starješine strašile vojnike su bile bitno smanjene, posebice mjereno s današnjom situacijom.
Granicu prvo čuvaju obavještajne službe i njihova saznanja da će doći do opasnosti (upada terorista, špijuna), pa tek onda graničari.
Graničari su se "sukobljavali" uglavnom sa klasičnim prebezi i lokalnim švercerima, ne sa neprijateljskim specijalcima ili stranom vojskom, vrlo rijetko sa tzv. organiziranim kriminalnim skupinama.
To je došlo kasnije, s Točkom 11 i "demokratizacijom".

Drugo, nemojte uspoređivati ondašnju situaciju (posebno 80-te godine) na granici sa današnjom.
Tada je najčešći oblik ozljede državne granice bio zbog bježanja ljudi (uglavnom s Istoka) na Zapad, zatim šverc stoke i robe široke potrošnje.
Bilo je i droge, u zoni najživljih graničnih prijelaza, ali ni 10% današnjeg opsega šverc droge preko granice.
Ondašnji kriminalci su "fino odgojeni ljudi" za ove danas.

Također, ja sam apsolutno siguran da su mnoge karaule često slale patrole bez ikakve veze (uređaja veze).
Objektivno za tim nije uvijek ni bilo potrebe, odnosno moglo se i bez toga.
Granični rejon, bez obzira koliko je bio je takav da je pucanja u zrak bio dovoljan da signalizira pozivanje u pomoć.
Svakako da je uređaj veze mogao koristiti.
Najbolji i najkvalitetniji uređaj koji se mogao koristiti je bio RUP -12 ili RU -2/2 (k).
Ipak taj uređaj traži malo "kvalifikovanijeg" poslužioca.
Osim toga bio je relativno skup (današnje daleko modernije verzije uređaja istog tipa koštaju oko 20-30.000 eura) i nije ga baš bilo dovoljno, posebno ne da ih bude na par stotina karuala (bar po dva komada).
Vjerojatno je služio (ako ih je bilo) za vezu karaula - komanda graničnog bataljuna.

Nije se ni očekivalo, niti je to bio zadatak graničara da "vode rat" na granici, već da uoče i izvijeste, ako mogu zadrže eventualne ilegalne prelaznike.
U slučaju opasnosti bilo je predviđeno da se uvijek prvo reagira iz karaule (pošalje pomoć).
U 99% slučajeva to je bilo dovoljno.
 To što se netko plašio ili očekivao da će za 5 minuta stići tenkovi ili helikopteri braniti patrolu od napad je ipak naivna predstava vojnika potaknuta pričama starješina sa karaula (uglavnom nižih časnika i dočasnika) koji ni sami nisu razumijevali mehanizama zaštite i reagiranja.
Po dubini je granični bataljun imao vod za intervencije koji je, zavisno od uvjeta (udaljenosti i stanja cestovne mreže do karaula) mogao intervenirati u roku od 1 - nekoliko sati.
Dalje, svaka "A" brigada je imala vod ili četu u pripravnosti za intervenciju.
Najmobilniji i sigurno najefikasnije interventni timove davali su bojne vojne policije koji su doslovce imali jedna vod na gotovs za intervenciju.
Oni su bili spremni za pokret u roku od pola sata od primljenog signala.
Ustvari mogli su odmah krenuti (za 5-10 minuta).
Na Batajnici (za taj aerodrom znam) je bilo uvijek u pripravnosti jedan helikopter za prevoženje gdje treba.
Vjerojatno i u He pukovnijama u Zagrebu i u Nišu.
To je provjeravano više puta i funkcioniralo je.
Dakle, postojao je solidno razrađen sustav snaga u gotovosti i intervencija, uključujući i granicu.
I to je bilo dovoljno.

Džomba.
Ovako, ja sam 1988 godine bio u JNA na straži u kasarni „Tone Tomšič“ - V.P. 8164/20-3 - Maribor.
Također sam 1988/1989 godine bio na straži  i na karauli „Ceršak“  V.P. 5457 - granični odsjek Maribor.

Situacija kod mene je bila ovakva. 
Kad sam došao u JNA u četi sam zadužio puškomitraljez M72B1 7,62 mm.
Onda jednog dana došao red na mene da budem jedan od nekolicine pripadnika iz čete koji će davati stražu u kasarni.
Međutim kad sam išao na smjenu straže išao sam bez svoga puškomitraljeza M72B1.
Straža je bila smještena u prizemlju zgrade komande kasarne.
Tu su nam podijelili automatske puške M70B1  7,62 mm, kako svima tako i meni.
 Stražar je morao imati u pušci prazan okvir.
Okvir sa mecima je morao držati u rapu.
U tom okviru u kojem su bili meci je bilo 10 metaka, ni metka više ni metka manje.
Taj okvir sa tih 10 metaka nije imao taj osigurač  o kome pišeš.
Ja taj osigurač  nikada u JNA nisam vidio ni dan danas ne znam kako to izgleda.

Situacija na karauli „Ceršak“ je bila ovakva.
Tko bi bio na straži ispred karaule svatko je nosio pušku koju je dužio.
Tako sam ja na stražu nosio puškomitraljez M72B1 7,62 mm.
Sada dolaze na red meci.
Ja sam na raspolaganju na karauli imao 120 metaka (4 puna okvira) + 1 okvir prazan.
Tih 120 metaka sam imao i na straži ispred karaule i u obilasku državne granice.
Nitko od nas graničara na karauli „Ceršak“ nije imao taj „osigurač“ za metke u okviru.
Nikada nisam čuo da je to imao i netko na susjednim karaulama.
Stražar ispred karaule je u pušci morao imati okvir sa 30 metaka.
Znači tada je stražar u rapu imao 3 puna okvira i 1 prazni okvir.
Tako je i granična patrola koja je obilazila državnu granicu i postavljala zasjede morala u pušci imati okvir sa 30 metaka.
Jedina iznimka je bio snajperista.
Snajperista je na karauli dužio 40 metaka (4 puna okvira) + 1 okvir prazan.
Kod njega je bila ista situacija u rapu (3 puna okvira + 1 prazni) i u obilasku granice ili kad je bio na straži ispred karaule.

[Solaris]

Jedno pitanje za stručnjake, na koliko daleko se čuje pucanj iz puške ako mora zvuk da ide nasuprot vetru. Ne treba da je oluja, ono nešto malo što uvek duva po brdima. Znam da je još puno faktora, kao šuma, konfiguracija terena, itd, ali odprilike.

Hvala za odgovor.

Možda su nam kad rekli, ali sam sigurno zaboravio.

Mislio sam nešto napisati ranije ali neznam koliko se uopće može dati odgovor na tvoje pitanje.

Moj primjer je čisto iz svakodnevne prakse.
Nedjeljom kad je lov preko puta mene često svrate lovci i njihovi psi.Udaljenost jedno 1000 m.

Kad je ljepi dan i nema popratnih zvukova izgleda kao da pucaju u dvorištu.
Dovoljno je da puše samo malo jače jugo, ne olujno, niti ih ne čujem.

poz.

[kilezr]

 Bio je osigurač, ali smo ga kao nepraktičan samoinicijativno povukli iz upotreba u 32.om GDO.

[dzumba]

Као што рекох осигурачи у оквирима су укинути негде 1989. године (можда средином, можда крајем те године, не сећам се).

Пуцањ пушке се чује приближно тако како си прочитао у америчкој литератури. Ипак, то се односи на оптималне услове (температура 15-21 степен, ветар до 3м/с, влажност ниска и сл.). То, генерално зависи од много којечега. Тепрературе ваздуха, влажности (уствари од густине ваздуха), конфигурације тла (брдовито или не), пошумљености, дан или ноћ, других звукова у околини оног који слуша, позиције слушаоца у односу на пуцањ (иза препреке, испре дпрепреке) и др. Може се дестити, а то је врло често у брдско планинском, пошумљеном земљишту, где је граница, да се пуцањ објективно не чује ни на 4-500м. Некада се чује, али се не идентификује као пуцања, јер су људи у затвореном простору (у караули) где се спољашни звуци другачије чују. Дакле, сигнализација пуцњем може бити спорна, ако претходно то није проверено.

Колега Граничар, мој надимак на форуму је Џумба, не Џомба, мада се не бих љутио и да је тај.