wermez
potporučnik
 Offline
Gender: 
Posts: 2 847
|
 |
« on: November 02, 2012, 01:48:32 pm » |
|
Jednolicno brujanje motora gotovo da je uspavalo dvadesetpetoclanu posadu francuske podmornice "Fresnel". Vec dva dana nalazili su se na uobicajenom krstarenju duz albanske i crnogorske obale i nisu se susreli ni sa cim sto bi ih nateralo na bilo kakvu ozbiljniju akciju. Sve je bilo mirno i dosadno. Tako je izgledala i povrsina mora kad su se dizali na periskopsku dubinu: mutno plavetnilo koje je brisalo granicu izmedju vode i neba. Od austrougarskih ratnih brodova, sa sidristem u Boki kotorskoj, ni traga. Kao da su znali da ih iz morskih dubina vrebaju saveznicke podmornice, posebno francuske koje su se tada smatrale najmodernijim.
Komandant Zonen, mladoliki cetrdesetpetogodisnjak, mirno i cutljivo je posmatrao instrumente pred sobom i najednom se trgao. Magnetna igla kompasa vec duze je, bez obzira na promenu kretanja podmornice, stajala kao prilepljena na istom mestu. Pozvao je u pomoc svog pomocnika Zozea i zajednicki su zakljucili da se busola pokvarila i da je sto pre treba popraviti.
Istog trenutka Zonen je zapovedio da se podmornica digne na periskopsku dubinu. Bio je to jedini siguran nacin da se zna kuda se plovi, ali i opasnost da ih neprijatelj lakse otkrije. Na povrsini, pak, nije bilo nikog. Jedino su se, na nekih 1200 metara na istoku videli sivkasti obrisi crnogorske obale. Komandant je taman uzdahnuo s olaksanjem, kad je osetio da je podmornica udarila u neku prepreku. Udarac je bio toliko lagan da je Zonen u prvi mah pomislio da je naleteo na nekakvu algu ili se sudario s kakvom ogromnom ribetinom. Ipak, clanovi posade gotovo da su naglavce poleteli sa svojih mesta, a podmornica je pocela pramcem da se dize prema povrsini...
Bilo je jutro, 5. decembar 1915. godine.
Usplahireni pomocnik Zoze nemo je pogledao zapovednika i samo procedio:
-Izgleda da smo udarili u nesto!?
-I ja to znam...samo u sta?-pitanjem mu je odgovorio Zonen i odmah naredio:-Svom snagom nazad!
Masine su gotovo zacvilele ali se podmornica nije pomakla s mesta. Samo je pescana bura do nevidela pokrila oko periskopa. Motori su za trenutak utihli, taman toliko da cestice peska oslobode vidik. Zonen je spazio sam pramac podmornice i kao safir plavo nebo. U tom polozaju periskop ocigledno nije bio ni od kakve koristi. Masine su ponovo zaurlale, ali se podmornica nije pomerila ni za pedalj.
-Neka dvojica izidju na toranj i vide sta je u pitanju!-glasila je naredna zapovest.
Na srecum toranj podmornice bio je iznad povrsine vode i mornarima nije trebalo mnogo da zakljuce da su se nasukali u pesku. Brzo su se vratili natrag i o tome izvestili zapovednika. Nova komanda je glasila:
-Svom snagom natrag!
Nanovo je pescana bura koju je uzvitlao propeler zamaglila oko inace nekorisnog periskopa i nanovo se podmornica nije pomerila s mesta. I bez obzira sto je i sam Zonen bio svestan da su motori njegovog plovila isuvise slabi da se iscupaju iz zagrljaja pescanog spruda, dugo je i uporno ponavljao istu naredbu: "Svom snagom natrag!"
Onda je nekoliko mornara izislo kroz toranje podmornice da, plivajuci oko nje, tacno utvrde ima li izgleda da se ipak nekako izvuku. Zakljucak je bio jedinstven: ima, ali sa mnogo jacim motorima. Zonen je jos nekoliko puta trazio da motori ponovo svom snagom pokusaju manevar izvlacenja, ali je sve i dalje ostajalo samo na pokusaju. A posto nevolja retko ide sama, i oseka se pobrinula da podmornica gotovo ostane na suvom.
Veci je i podne proslo i vremena za oklevanje vise nije bilo. Sta ako se sledeceg trenutka pojavi neki austrougarski ratni brod, a oni ovako nemocni, kao zaba daleko od bare?! U medjuvremenu je osmatrac, koji je sa tornja dvogledom istrazivao daleku obalu, utvrdio da je juzno od zarobljene podmornice jedno ostrvce, nezabelezeno na kartama. I to upravo na uscu reke Bojane, otoke Skadarskog jezera.
Zonen se nije dugo dvoumio. Sakupio je posadu i rekao im da je jedini spas da napuse podmornicu, uniste je, dokopaju se ostrvceta odakle ce nekako naci priliku da stignu do obale. Tu su, znao je, srpski saveznicki vojnici trazili mogucnost da se domognu Krfa.
U malom spasilackom camcu do ostrvceta su prvo stigla cetvorica mornara, zatim jos cetvorica. I taman kad se od nasukane podmornice odvojila treca grupa, osmatrac sa tornja je povikao:
-Brod na vidiku! Brod na vidiku!
Nakon nekoliko dana odmora austrougarski razarac "Varasdiner" krenuo je u izvidjanje, sa zadatkom da nadleznima dojavi na svaku sumnjivu sitnicu na obali ili moru, posebno sto se znalo da srpska vojska, posle prelaza albanskih planina, tu negde ocekuje da se prebaci na sigurno. Austrougarska komanda je naslutila da su se neprijateljske jedinice spustile oko usca Bojane u Jadransko more i da ih tu valja spreciti u daljem naumu. A onda je s osmatracnice stigla obavest:
-Podmornica na sprudu. Izgleda da nije nasa i da je nasukana!
Kapetan korvete Potocnik, zapovednik austrougarskog razaraca, odmah je zapovedio da se brod zaustavi i da se ka podmornici uputi camac s nekoliko mornara koji ce od neprijatelja zahtevati bezuslovnu predaju, inace...
Mada je znao da je na podmornici unisten jedini top, da su torpeda onesposobljena i da jedino poseduje dvanaest obicnih usaka, komandant Zonen je s tornja, drsko i bez uvijanja, odgovorio neprijatelju da o predaji nema ni reci. Uz to je, uz pomoc megafona, osmorici mornara na ostrvcetu naredio da pruzaju otpor sve dok on ne naredi drugacije.
Francuz je verovao da ce pre nego sto se austrougarski camac s odgovorom vrati do svog maticnog broda. svi uspeti da se povuku do ostrvceta i tako spasu zarobljavanja. Posebno sto je znao da razarac ne moze uci u usce reke gde ce oni, zasticeni visokom trskom i sasom, moci da se organizuju i bezbedno se dokopaju obale, tamo gde su saveznici. Zaboravio je samo jedno: U spasilacki camac s podmornice moglo je da stane tek cetvoro, a njih je u tom trenutku, na nasukanoj obali bilo sedamnaest. Vreme nije radilo za nesrecne Francuze.
Camac s pregovaracima vec je bio prispeo uz bok razaraca i komandant Potocnik je cuvsi odgovor, odmah izdao zapovest da se topovi pripreme za paljbu. Narednog trenutka granate su poletele prema nasukanoj podmornici. Usce Bojane nalikovalo je paklu: granate su zabijali u oplatu podmornice, adale u more, letele do ostrvceta sa koga su Francuzi reda redi uzvracali sa puskama. Bila je to borba izmedju macke i misa, s tim sto je mis ovoga puta nije imao ni najmanje izgleda da se izvuce. Posebno zbog toga sto se tada na horizontu pojavio novi brod, austrougarska torpiljerka. Uraganski plotuni s dve strane, bez i najmanje prilike za gadjanje, naterali su kapetana Zonena da svojim ljudima izda novu zapovest: predaja. I na tornju nasukane podmornice ubrzo se pojavila bela zastava. Bitka je okoncana.
Na razaracu "Varasdiner" uskoro se nasla celokupna posada francuske podmornice. Nijedan od dvadeset pet clanova nije bio nepovredjen. Iste veceri su svi zarobljenici predati komandi austrougarske flote u Boki kotorskoj, a podmornica "Fresnel" ostala je na sprudu usca Bojane.
Oko nje je, vremenom reka Bojana talozila pesak i stvorilo se lepo ostrvo danas poznato kao Ada Bojana.
Ova povest o nedavnom menjanju reljefa na krajnjem jugu nase zemlje preuzeta je iz knjige "Plava grobnica Jadrana" istaknutog hrvatskog istrazivaca Mate Talijancica. Medjutim, mestani neguju prenoseci s kolena na koleno, legendu da je Ada Bojana-danas na povrsini od oko 600 hektara-pocela da nastaje jos 1858. godine. Tada se galija trogirskog trgovca Antuna Alegretija "Merito" po povratku iz Skadra, nasukala na uscu Bojane i onda je pesak oko nje poceo da raste.
Petar Milatovic, Politikin Zabavnik, 7.3. 2003.
|
