Licna dokumenta gradjana

[duje]

U Lori su oficiri tražili dozvolu,i nakon dolaska nazad u zemlju,pisali su izvještaj.Imao je slučaj da se jednom oficiru nije dozvolilo putovanje u Italiju.
Samo je bilo bzv što su isti taj "esej" morali da pišu i vojnici na odsluženju vojnog roka,a koji su zbog prirode posla bili u inostranstvu.
Meni je npr komadant broda rekao da moram da pazim da napišem u koje sam sve zemlje bio(na kadeturi) jer ako izostavim koju,da bih u slučaju provjere mogao da imam problema.

Kaćo, pa ja sam bio u Lori. Vjeruj, da je u mom slučaju bilo tako kao što sam napisao. Nikad nisam imao problema, nit me ko šta pitao.

[Kaćo]

Vjuruj ti meni da jedan oficir nije dobio dozvolu za putovanje u Italiju,tako da sam kada je on bio dežurni u kućici ,a ja pomoćnik dežurnog(valjda se tako zvalo) cijelu noć sam slušao njegovu priču o tome.

Pasoš SFRJ ,bilo nekad pa se spominjalo.
Zadnja moja "viza za sve zemlje svijeta"-pomorska,na SH jeziku,izdata 1988 god.
A sada (hvala bogu šengen),mora se imati i usa,i kraljice majke-engleska.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[duje]

Vjuruj ti meni da jedan oficir nije dobio dozvolu za putovanje u Italiju,tako da sam kada je on bio dežurni u kućici ,a ja pomoćnik dežurnog(valjda se tako zvalo) cijelu noć sam slušao njegovu priču o tome.

Pasoš SFRJ ,bilo nekad pa se spominjalo.
Zadnja moja "viza za sve zemlje svijeta"-pomorska,na SH jeziku,izdata 1988 god.
A sada (hvala bogu šengen),mora se imati i usa,i kraljice majke-engleska.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Pa je vjerujem, da su postala ograničenja. Čak su se molbe odbijale bez objašnjenja. Valjda su na to imali pravo organi bezbjednosti.
Ja sam reagirao na tvoje da je to bilo pravilo: U Lori su oficiri tražili dozvolu,i nakon dolaska nazad u zemlju,pisali su izvještaj. Znači to nije bilo pravilo.

[ORIĆAREB]

Nemojmo filozofirati bez veze.

Ako je postojalo zakonsko ograničenje za odlazak u inostranstvo, nije se moglo ići i kvit.
Kad se moglo ići niko ti nije mogao zabraniti, pa ni bezbednjaci, ako nije bilo opravdanog razloga.
U svakom slučaju pisao se izveštaj po povratku u jedinicu. I to je sve.

Sa godinama se to sve više i više liberaliziralo.

[dzumba]

Рестрикција путовања активних припадника ЈНА у иностраство је ублажавана протоком времена од 1945. па до 1991. године. У почетку се није ни могло путовати, осим службено. Касније, највероватније крајем 60-тих се већ могло путовати али уз писање молбе. Молбе су одбраване рестриктивно. Већ средином 70-тих су молбе одобравене чешће. Не сећам се баш тачно, али крајем 80-тих се већ није ни писала молба, већ се само пријављивало путовање. Након сваког путовања у принципу се писао извештај, али је садржина и обим зависио (говорим за период 80-тих година) од самог официра безбедности. Негде се инсистрало на детаљима, негде је то било формално. Ипак, неки мало сумњивијег понашања (најчешће због шверца, а као такви и потенцијална мета врбовања) су били "дриблани". Рекао бих са правом.

Поређења ради, припадници оружаних снага неких НАТО земаља чак и данас (на пример Канаде), дужни су да пријаве путовање (ипак, одобрење није потребно, али се пријављивање сматра службеном обавезом коју нико не доводи у питање) а по повратку напишу детаљан извештај, ако путују од неких земаља које су на списку "сумњивих", а то су пре свега Русија, па до скора и већина земаља "Западног Балкана". Такође, дужни су да пре путовања у те земље прођу припрему којом приликом добијају и упутство шта их све може тамо снаћи, како га могу врбовати и сл. Тако се мушкарци упозоравају на контакте са женама (могу им бити подметнуте) и сл. Питања на која мора одговорити по повратку су тежа и интимнија него  да их је Стаљин лично саставио (имао сам негде тај њихов упитник). Ово све говори о томе да се питању безбедности приступа озбиљно и систематски  и ником не пада на памет да то подводи под људска права. Припадник војске је био упознат да постоје рестрикције, па је приступањем војсци то и прихватио. Код нас су се рестрикције другачије тумачиле - као део комунистичке репресије. Чак и данас многи реагују на тако нешто као атак на приватност.

[oficir neaktivne rezerve]

Pocetkom devedesetih godina krenulo sa izdavanjem licnih karata u obliku knjizice, koji se u pojedinim republikama bivse SFRJ zadrzao sve do 2000 i neke godne.

Mala ispravka u SR Srbiji se sa izdavanjem ovakvih LK počelo već na početku 80-tih, možda čak i 78/79 da bi potom svi prešli na ovaj obrazac.U drugim Republikama su se predhodni plastificirani obrasci (oblik starih čekovnih kartica ili propusnica) sačuvali nešto duže.

Isti obrazac ali sa promenjenim grbom se u SRJ,SCG i R.Srbiji zadržao do ranog proleća 2008 kada je počelo izdavanje a važećim je važnost produžena neko je već o tome pisao do kog datuma.

[oficir neaktivne rezerve]

Malo podsećanja, čuveni crveni pasoš SFRJ je davao privilegiju bezviznog putovanja skoro po celom svetu.Od zemalja današnjih pripadnica EU viza se morala tražiti samo za Grčku i Francusku.

I podsetilo me je na još nešto.Organ unutrašnjih poslova je imao diskreciono pravo da odbije izdavanje putne isprave podnosiocu zahteva.
Iako na prvi pogled nije postojao zvanični službeni razlog (vođenje istražnih radnji na primer ili zabrana napuštanja granica zemlje ili određena sudska zabrana prema podnosiocu).

Radilo se naime o sprečavanju određenih subjekata (čitaj lica) sa problematičnim ponašanjem (ili proslošću) da u inostranstvu činjenjem kriminalnih dela ili dela protiv javnog morala,kaljaju ugled zemlje (osim onih sa političkim ili teškim kriminalnim deliktima iz prošlosti pod ovo su najčešće podpadali: šverceri,besposličari (teški socijalni slučajevi),neobrazovani-nepismeni,osobe sklone prostituciji,prošnji ili krađi,neuračunjive osobe kao i osobe sklone nasilničkom (silovatelji) i delikventskom ponašanju) a pogotovo lica koja su prilikom ranijeg boravka u inostranstvu prinudno iz sličnih razloga vraćani (proterivani) u SFRJ.I to je bio takođe jedan od praktičnih razloga zbog čega su imaoci tog čuvenog crvenog SFRJ  pasoša bili poštovani i mogli da putuju uglavnom bez viza.Razlog odnosno lista prestupa za ovakvu restriktivnost nije bila zakonski i taksativno navedena ali je ostavljeno na slobodnu diskrecionu procenu odgovornog lica koje je zahtev obrađivalo u nadležnom SUP-u gde se zahtev i podnosio.Takođe neki kojima je jednom zahtev odbijen mogli su nakon određenog vremenskog perioda koji bi im bio saopšten (ali ovo nije uvek bilo obavezno) da ponovo podnesu zahtev za izdavanje putne isprave.

Sa jedne strane propisi EU ne dozvoljavaju više ovakve restriktivnosti zbog neprikosnovenog demokratskog ljudskog prava na slobodu kretanja a sa druge strane članice EU prete ukidanjem bezviznog režima za naše građane (i time im na neki način prete ukidanjem tog istog demokratskog prava).Jer upravo pripadnici nekih od gore navedenih grupa stanovnika zloupotrebljavaju instituciju Azila, radi socijalne pomoći koja se odobravanjem statusa azilanta dobija u zemljama EU, i na taj način ruše ugled zemlje a kada bi moglo da se primeni predhodno opisano diskreciono pravo problem bi bio vrlo lako rešiv.

I na kraju opet bude nije šija nego vrat.

[Plavnik]

Izdavanje "pasoša" i putovanje u inostransvo za pripadnika JNA (AVL) bilo je regulirano propisima. Ne znam kojima ali bilo je regulirano. Ja sam za vrijeme službe u JNA tijekom 80-tih godina želio izvaditi putovnicu ali sam u Splitu na policiji bio odbijan jer sam imao vojnu legitimaciju. Naime da bi mi se izdala putovnica trebao sam odobrenje ili potvrdu izdanu od strane zapovjednika određene razine. Uglavnom tek 1990. godne zapeo sam da hoću putovnicu i sa obitelji putovati u inostranstvo što sam i ostvario.
Uglavnom, sjećam se da sam k-dantu brigade podmornica podnio zahtjev sa obrazloženjem a on je to dalje sa svojim mišljenjem proslijedio u k-du Flote. Iz k-de Flote dobio sam pisano odbrenje da mi se odobrave putovanje u inostranstvo i izdavanje putovnice. Odobrenje je potpisao k-dant Flote. Sa tim odobrenjem išao sam na policiju gdje mi je izdana putovnica negdje u proljeće 90.
Ljeti te godine bio sam u Italiji i Austriji a po povrtku nisam nikome pisao nikakvo izvješće mada me je tadašnji bezbednjak pitao jesam li bio vani. Zastavnik koji je u brigadi vodio kancelariju tražio me da predam putovnicu jer je on čuvao putovnice na razini brigade. Putovnicu nisam htio predati, rekao sam mu da sam ja putovnicu platio i da ju ne dam nikome a bježati u inostranstvo ne namjeravam. Nakon toga me i zapovjednik brigade upozorio da nisam predao putovnicu na što sam mu ja odgovorio isto kao i zastavniku. Uglavnom, nisam ju dao više nikome.
Slijedeći puta putovao sam u inostranstvo 1991. u trećem mjesecu kada smo bili na skijanju na Bovcu u Sloveniji. Za to putovanje nisam nikoga pitao niti tražio odobrenje a nisam bio ni jedini. Bilo nas je četvorica koji smo autom gotovo svakodnevno išli u Italiju i Austriju (naravno nijedan nije tražio odobrenje). Kupovali smo svašta, uglavnom smo se čudili šoping centrima. Usput, jedan od nas bio je i lovac pa je jednom prilikom u Austriji kupio municiju za lovački karabin i to bez ikakve procedure.

[vitez koja]

Da nastavim temu vezanu za licna dokumenta gradjana sa vozackom dozvolom.

Nesto uopsteno o vozackoj dozvoli.

Nacelno svaki gradjanin vozac mora imati vozacku dozvolu, a u zavisnosti od potreba i medjunarodnu vozacku dozvolu.

Nacionalna vozačka dozvola predstavlja konačno rešenje nadležnog organa kojim je nekom licu priznato pravo na upravljanje motornim vozilima određene kategorije. Takođe, vozačka dozvola je i isprava (legitimacija) kojom vozač u saobraćaju dokazuje to svoje pravo.
Rešavajući u upravnim stvarima izdavanja vozačkih dozvola, ovlašćena lica u okviru nadležnog Ministarstva, primenjuju propise o vozačkim dozvolama i na osnovu utvrđenih činjenica i drugih okolnosti, kao i na osnovu ocene priloženih dokaza, odlučuju o pravu na upravljanje motornim vozlima.
Pravo da samostalno upravlja motornim vozilom u saobraćaju na putu, vozač stiče izdavanjem vozačke dozvole koje se sastoji u upisivanju u vozačku dozvolu podataka o vozaču i roku važenja vozačke dozvole, overi u vozačkoj dozvoli kategorija motornih vozila kojim vozač ima pravo da upravlja i upisivanjem tih podataka u evidencije o vozačima( registar vozača i kartoteku vozača.

Kad upravlja motornim vozilom, vozač mora kod sebe da ima odgovarajuću važeću vozačku dozvolu i dužan je da je pokaže na zahtev ovlašćenog lica.

[vitez koja]

Međunarodna vozačka dozvola

Međunarodna vozačka dozvola je obavezan dokument za izlazak iz zemlje motornim vozilom.

(MVD) izdaje se na osnovu Međunarodne konvencije o saobraćaju na putevima (Beč, 1968), a u skladu sa odredbama Zakona o osnovama bezbednosti saobraćaja na putevima i Zakona o poveravanju javnih ovlašćenja.

MVD je štampana na maternjem, francuskom, engleskom, španskom, ruskom i nemačkom jeziku. Izdavanje MVD se vrši na lični zahtev i uz prisustvo korisnika.

MVD se izdaje državljanima matične države i stranim državljanima koji poseduju važeću vozačku dozvolu, izdatu u državi prebivalista, s tim što strani državljani moraju da imaju dokaz o boravku ili prebivalištu u toj državi.

MVD važi tri godine od datuma izdavanja, osim u slučaju kada važnost nacionalne vozačke dozvole ističe pre tog roka.

U slučaju kada vlasnik međunarodne vozačke dozvole položi ispit za novu kategoriju, ista se unosi u već prethodno izdatu MVD, tako što se u rubriku predviđenu za tu kategoriju, unese datum polaganja vozačkog ispita, pečat i potpis izdavaoca MVD. Vlasnik MVD popunjava novi obrazac, koji se odlaže u arhivu zajedno sa prvobitno popunjenim obrascem, a informacijama o novoj kategoriji upisuje se i u registar izdatih MVD, odnosno u rubriku već izdate MVD. Zbog centralne evidencije podataka, unos nove kategorije u MVD mora da izvrši isti izdavalac, odnosno onaj auto-moto klub koji je prvobitno izdao ovaj dokument.

Ukoliko se radi o MVD koje se koriste u Rusiji, neophodno je da se overi predmetna kategorija na svim listovima u MVD. Ukoliko postoji zabrana vožnje za određenu kategoriju, u napomenu se unosi tekst u kome se precizira trajanje zabrane, i za tu kategoriju MVD se izdaje tek po isteku zabrane.

Potpis nosioca MVD ili otisak palca stavlja se ispod fotografije, a na stranicu "Le tutulaire est dechu du droit de conduire sur le territoire" ne unose se nikakvi podaci jer ove rubrike služe saobraćajnim organima u inostranstvu u slučaju prekršaja nosioca MVD koji za sobom povlači lišavanje prava važnosti na teritoriji dotične zemlje.

[vitez koja]

Mnoge evropske zemlje zahtevaju da vozaci motornih vozila u toku voznje sa sobom imaju vazecu vozacku dozvolu. U Velikoj Britaniji, nije neophodno da vozaci tokom voznje imaju vozacku dozvolu sa sobom. Medjutim ako ga zaustavi sluzbeno lice, duzan je u roku od sedam dana da dostavi svoju vozacku dozvolu na uvid nadleznoj policijskoj stanici. Pojedine evropske zemlje zahtevaju da odrasla lica nose stalno sa sobom vozacku dozvolu, be obzira da li voze ili ne, kao identifikacioni dokumenat, mada vozacka dozvola nije u svakoj evropskoj zemlji validan identifikacioni dokumenat.

U zemljama Evropske unije od 19. januara 2013.g., umesto dosadašnjih 110 različitih modela vozačkih dozvola, počinje uvođenje jedinstvenih vozačkih dozvola u vidu plastične kartice sa integrisanim mikročipom, koji beleži podatke o vozaču.

Dozvole će imati rok važenja 10 ili 15 godina, a za profesionalne vozače 5 godina, I produzavace se bez ponovnog polaganja vozačkog ispita ali kod svakog produzenja vozači će morati proći lekarski pregled. Zamena vozačkih dozvola vršiće se do 2033. godine, posle čega će biti ukinuta papirna dokumenta. U međuvremenu važiće aktuelne vozačke dozvole u zemaljama EU.

Građanin EU kojemu je vozačka dozvola oduzeta, zbog vožnje u alkoholiziranom stanju, drugih razloga kršenja zakona ili iz zdravstvenih razloga, tako sada više ne smije prijeći granicu i zatražiti izdavanje nove u drugoj zemlji članici, što je dosad bio slučaj u Europi. Postrožit će se pravila i za izdavanje dozvola za vožnju motocikala. Za upravljanje skuterima polagat će se teorijski ispit.
Vozački ispit za veće motocikle moći će polagati osobe s navršene 24 godine, umjesto 21, koliko je sada.

[vitez koja]

Primeri vozackih dozvola iz ranijih vremena!

Vozacka (ujedno i saobracajna) dozvola prvog srpskog vozaca iz 1913.g.

[vitez koja]

Prvi srpski vozac

U srpskoj istoriji 1903.godina je bila veoma znacajna iz oblasti automobilizma. Prvi automobile je stigao u Beograd 03.04.1903.godine u 06,30 kombinovanim vozom broj 211. Transportovan je vozom, jer tada u Srbiji nije bilo uredjenih puteva za automobile. Uvezao ga je (platio ga je 12.000 kruna u zlatu) trgovac Boža Radulović, iako je bio rezervni oficir, nije se osmelio da vozi ovo čudo od tehnike, nego je unajmio Sretu Kostića. Sa autom iz Austrije je došao i vozač koji je ostao mesec dana i obučio Sretu da vozi. Kasnije je Sreta i zvanično dobio dozvolu, polagao je pred ministrom saobraćaja, profesorima Visoke tehničke škole. Zanimljivo je znati šta su ga oni pitali na polaganju jer ni oni nisu baš mnogo znali o automobilima. Sreta Kostić je tada položio i tako postao prvi srpski šofer.

[vitez koja]

Vojna soferska isprava pripadnika vojske Kraljevine Jugoslavije

[vitez koja]

Vozacka dozvola za profesionalnog vozaca iz vremena FNRJ