I pretpostavljam da bi ga pripadnici bezbednosti odmah okarakterisali i pratili kao neprijatelja poretka i države... bar izvesno vreme, za svaki slučaj. Džaba ti onda odlaska u inostranstvo.
Pa, Rade, nije to bas sve tako bilo. Zvek i Dzumba su u svojim postovima vec naveli kako je to nacelno funkcionisalo. Mada je sve ovo malo krenulo sa temom u off, navescu svoje iskustvo.
Kao mlad oficir, poceo sam svoju vojnicku karijeru u Puli 1979.g., pocetkom osamdesetih godina sam bez ikakvih problema (u procedure kao i svaki drugi gradjanin) podneo zahtev i dobio pasos. Po dobijanju pasosa, organu bezbednosti u jedinici sam to prijavio, ali je isti bio kod mene sve vreme. Trst i Monfalkone, (Italija) su na nekih 100 km od Pule, i u to vreme sa redovnim dnevnim autobuskim linijama. U periodu kad se to moglo (mislim na finansije) isao sam cesto u nabavku potrebstina za Trst i Monfalkone bez ikakvih problema. Putovanje bih najavio svom pretpostavljenom, a po povratku organa bezbednosti, usmeno obavestio gde sam bio (i to koliko se secam samo prvi put). Ovo se nije odnosilo samo na mene vec i na ostale moje kolege. "Shoping u inostranstvu" nam je bio gotovo uobicajena stvar, pa je i najava i izvestavanje o tome postalo stvar formalne prirode.
Ovo je moje iskustvo, i ne tvrdim da to negde nije bilo drugacije. Od tada pa sve do (penzionisanja) 2006.g. apsolutno nisam imao nikakvih problema oko putovanja u inostranstvo. Napominjem, da sam u tom period pasos uvek imao kod sebe i da nikada nije bio "na cuvanju" kod organa bezbednosti.
Vojnu legitimaciju onda,a danas licnu kartu nikada nisam ni nosio u inostranstvo, jer pasos je osnovni dokument koji potvrđuje identitet lica prilikom prelaska državne granice i tokom boravka u inostranstvu.
Nisam upucen detaljno kakva je sada situacija, ali mislim da se nije nesto posebno promenila. Naime, supruga radi u VS kao vojni sluzbenik i kod svakog odlaska na letovanje (Grcka) to usmeno najavi organu bezbednosti, a po povratku dostavlja formalizovan izvestaj (gde je i kada bila, s kime, u kom mestu je boravila, da li imala kakvih problema i sl.).
Ovo sam naveo samo kao primer. Da se ne bi stvarala nenakva fama oko putovanja pripadnika vojske u inostranstvo i posedovanja pasosa.
Po meni, nista posebno, klasicna i uobicajena stvar.
Što se tiče izdavanja pasoša aktivnim vojnim licima, moj otac je 1979. u Puli prvi put dobio pasoš. Znam da se dvoumio da li da
pokrene postupak i da je pisao neki zahtjev - molbu oficiru bezbjednosti. Nakon nekog vremena dobio je odobrenje i neku potvrdu
ili dozvolu za izdavanje pasoša, ja sam to osobno nosio u SUP jer je on bio na poslu i on je kasnije za jedno 15 dana išao da ga
sam podigne. Kada smo se vratili s puta on je pisao neki izvještaj za službu bezbjednosti i morao je pasoš predati u svojoj jedinici.
Tako je bilo svaki put sve do ljeta 1981. kada mi je rekao da ga više neće predavati natrag u jedinicu, pretpostavljam zato jer
mu je aktivna služba prestajala 31. 12. 1981.
Svaki put je dosta nevoljko išao na put u inozemstvo radi toga što je poslije morao pisati te izvještaje, a pretpostavljam da su ga
možda i u jedinici bezbjednjaci tražili da piše te izvještaje detaljno što baš nije volio.
Isto znam da bih u Trstu početkom osamdesetih sretao dosta poznanika koji su tada bili u aktivnoj službi i dosta njih mi je reklo
da oni više ne vračaju pasoš već samo napišu neki izvještaj, reda radi. Pretpostavljam da su se propisi promjenili, a sigurno je ovisilo
i od jedinice do jedinice i od nadležnog oficira bezbjednosti.
Isto se sječam da je otac morao prijaviti posjetu rodbine iz inozemstva svaki put kada bi nam došli u goste, osobito za rodbinu
koja je dolazila iz Australije, posebno u vrijeme 1971-1972.
