Prve hidrocentrale na Balkanu

[wermez]

A šta je sa Đerdapima?

[oficir neaktivne rezerve]

Đerdap I je pušten 1970 a II početkom 80-tih.

I nikako ne spadaju u starovremenske HE u Srbiji.

One posle drugog svetskog rata građene su u periodu od 1946 pa do 1990-te i posle osim nekoliko malih privatnih-porodičnih uglavnom na rečicama i potocima ni jedna jedina velika.

[dzumba]

Кратку причу о хидроцентрали "По дградом" у Ужицу сам написао. Усликао сам скоро све паное о историјату, односно настанку те хидроцентрале, али и изградњи првог правог индустројског погуна у Ужицу - Ткачке радионице (фабрике). Ова фабрика је касније у СФРЈ радила под именом Текстилни комбинат "Цвета Дабић" и била најпознатија по одличним фротирима, посебно пешкирима (ручници) који су масовно коришћени у ЈНА (они зелено-житу су били углавним њихова производња).

Мислио сам поставити још неку слику околине, посебно остатака јаза који је са овог места одводио воду ка млину у граду, али ћу то оставити можда за други пут, јер се видим дискусија непотребно раширила и отишла тамо где нисам желео.

[Vladimir Ivanović]

Nekoliko kilometara od centra Banja Luke, u dijelu koji narod zove Trapisti, u Delibašinom selu,  nalazi se samostan Marija Zvijezda koji je vlasništvo trapističkog reda. U narodu poznat kao Trapisti.

Oni su napravili prvu hidrocentralu na ovim prostorima.

Hidroelektrana na Vrbasu u Delibašinom selu. Redovnici Samostana "Marija Zvijezda" u Delibašinom selu izgradili su 1893. godine veliko vodno kolo, a 1899. godine malu elektranu i uveli električnu rasvjetu. Elektrana je proširena 1910, a betonska brana je podignuta 1918, a proširena i ojačana 1940. godine. Elektrana je od 1902. godine snabdijevala grad strujom. Godine 1936. ugrađen je generator za naizmjeničnu struju. U prvim poratnim godinama, zajedno sa termoelektranom na Laušu, ova hidroelektrana osvjetljavala je grad. Snimljeno oko 1920. godine.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


Hidroelektrana na Vrbasu u Delibašinom selu. U prvim poratnim godinama, zajedno sa Termoelektranom na Laušu, osvjetljavala je grad. Snimljeno 1992. godine.


[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


Izgradnja mosta na Vrbasu u Delibašinom selu započela je 12. marta a završena 12. novembra 1904. godine. Most je srušen u Drugom svjetskom ratu, a na njegovom mjestu 1956. godine postavljen je novi most.
U pozadini hidrocentrala.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Pozdrav

Vlado

[ssekir75]

predlazem promenu imena teme u prvE hidrocentralE na balkanu. tema ode u tom pravcu a steta da se baci...

[oficir neaktivne rezerve]

Predlažem da se preimenuje a da se Dzumbi ostavi poseban deo da može lepo da završi započeto na zadovoljstvo svih nas.

Neka se ova zove kako je ssekir75 predlozio i neka ostane i Dzumbin deo koji je bio uvod a neka ostane posebno deo u kome će on da nastavi priču o elektrifikaciji Užica i tkačkoj radionici.

Greota je prema trudu da tako ne bude.Sam je čovek otišao i slikao i radio na tome.

Molim nekog od Moderatora da postupi po predlozima.

[wermez]

Što se mene tiče, OK. Ja ionako nisam ništa pametno pisao na ovoj temi.

[dzumba]

Када је у питању промена назива теме ("Прве хидроцентрале на Балкану"), то сам већ предложио рекавши да не знам како се то ради па молим модераторе да то ураде.

Стицајем околности пружила ми се прилика да уђем у простро хидроцентрале "Под градом" у Ужицу и да сликам па сам сам кратким текстом и сликама то желео да представим и другима, више као занимљивост. Нема директне везе са војском али технологија је део војске па се може довести у посредну везу. Дакле, желео сам само да кратко представим тај историјски објекта јер је то, ако не најстарија хидроцентрала на Балкану, али сигурно једна од најстаријих и у Свету која још увек ради. То сам и урадио. Да додам и то да ову хидроцентралу помињу и челници  компаније "Сименс"  у својим наступима јер генератор који је пре 100 и кусур година направила та компанија и даље ради. То сведочи о квалитету и дуготрајности.

Указао бих и на то да су у оно време челни људи тих малих градова, као Ужица, Шибеника и других имали визију и били спремни да уложе капитал, рад, труд и време у ново и непознато како би свима било боље. То је нека посредна поука онима данас. само бих замолио да се полемика не настави "на ову страну".

Још и ово. Хидроцентрала на Нијагари није прва хидроцентрала. И пре ње су прављене хидроцентрале за производњу струје. Међутим, она је прва која је направљена по тзв. теслином принципу, односно по систему полифазних струја (у "жицама" у нашем домаћинству је то "трифазна") на коме и данас функционише производња струја. По томе је и ова хидроцентрала у Ужицу проглашена "првом" на Балкану.

Такође, Никола Тесла није изумео ("измислио") наизменичну струју, како се то обично мисли. Њу су још пре њега "пронашли" други. Он је само уочио њене могућности за пренос на даљину са знатно мањим губицима.

Главни теслини проналасци су: теслин трансформатор (и генератор) струја високе фрекфенције; индукциони мотор (асинхрони мотор, чија је суштина рада је у обртном магнетом пољу), радио и пренос електричне енергије бежичним путем. На овим проналасцима (уз бројне друге) заснива се практично читава савремена електроиндустрија.

[oficir neaktivne rezerve]

I trebalo je Džumba te centrale su pravo nacionalno blago u svakom smislu.

Ono što je ŠB "Jadran" za pomorce ove elektrane bi trebalo da budu za sve đake elektro-tehničko-mašinske struke.

[dzumba]

Творница (фабрика) текстила "Цвета Дабић" у Ужицу (првобитни назив јој је био "Ткачка радионица") налази се на две локације. Први и старији објекат, због кога је и сазидана ова хидроцентрала "Под градом" је низводно од хидроцентрале, тачније налази се на левој обали Ђетиње, одмах испод бране која прави градску плажу (очава се фабрички димњак на слици DSCN 5002rs). од Трга партизана који је центра града до те фабрике нема више од 10 минута лаганог хода. Други објекат се налази у узводно од хидроцентрале, са друге стране брда где је тврђава, у једној мањој котлини која се назива Турица. За потребе тог погона је касније направљена још једна, мања хидроцентрала која такође ради.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Увећани део слике где се уочава фабрика текстила (розикаста зграда и димњак). Већ више од десет годна она не ради. Пробало је као и много што шта.

Иначе, у Ужицу је још 1868 године формирана "радионица за производњу платна, вунених штофова и ћебета". Основао ју је београђанин Стојан Поповић. Најстарији објекат је био на десној обали Ђетиње (негде тамо где је сада железничка станица) и за потребе тог објекта је првобитно и била изграђена и јаз који сам приказао на претходним сликама, као и мања брана. Када је направљена Хидроцентрала направљена је и нова фабрика са сваременим машинама.

Колики је то подвиг био (изгрдања хидроцентрале и Ткачаке радионице) може се наслутити по томе што у време градње није било железничке пруге (дошла је у Ужице 1912. године), ни путева какве знамо. У то време није било пута којим се данас иде од Чачка до Пожеге а одатле до Ужица (овчарско-кабларском клируром, уз корито Западне Мораве и Ђетиње). Путеви су били земљани, прилагођени колским запрегама са воловском вучом, тако да је траспорт машина трајао месецима. Наравно, све је довезено на воловским колима. Тај транспорт воловском колима су обављали "транспортери" који су називани "рабаџијама".

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Ево једне слике "рабаџије" преузете из књиге "Ужице и околина 1842-1914", аутора Атевана Игњића која приказује како се то радило. Фотографију је аутору поменуте књиге дала моја тетка Вера (мајчина сестра од тетке), ћерка Добросава Недољковића званог Добро Казак који је на слици.

[wermez]

Od vode, ipak postade vatra  iz knjige 50 GODINA ELEKTRODISTRIBUCIJE UŽICE, Branka Pejovića, 1998.

Pošto je skupština akcionara donela definitivnu odluku o podizanju električne centrale, pristupilo se konkretnim pripremama tog značajnog poduhvata. Profesor Đoka Stanojević, ovlašćen da pregovara sa ponuđačima opreme i mreža, putuje u tu svrhu u Beč, Berlin i Peštu, a građevinski projekat priprema inženjer Aćim Stevović. On je projektovao branu, dovodni jaz i zgradu hidroelektrane, dok je projekat hidroelektričnog postrojenja uradio profesor Stanojević.

Birajući najpovoljniju lokaciju za ceo objekat, Stanojević i Stevović donose odluku da to bude mesto u samoj blizini Užica, na malom prostoru ispod užičkog Starog grada, gde Đetinja izlazi iz klisure i mirnije teče prema varoši. Tu se, inače, nalazilo nekoliko vodenica, od kojih je samo jedna radila, dok su druge bile napuštene- Sve one ,naravno, morale su biti otkupljene da bi se centrala podigla.

Da bi se postiga potreban pad vode, bilo je neophodno da se podigne brana a voda jazom sprovede do hidrocentrale. Profesor Stanojević se prvobitno odluičio da visina bude 10 metara iznad dna reke, ali je kasnije tu nameru izmenio i opredelio se za visinu od tri metra, kako je bilo i urađeno. Jazom je postignut pad od devet metara, pa se gornji i donji nivo vode razlikovao tačno onoliko koliko je bilo potrebno.

Dok su pripreme trajale, narod je sa čuđenjem i nevericom pratio radove, prosto ne verujući da će se bilo šta od toga ostvariti. "Po varoši se poče govoriti kako je ta rabota postavljena na pogrešnoj osnovi i ko je još dosad video da od vode postaje vatra i da preko žice kroz tavan prođe vatra u sobu, a da ne zapali kuću?", sećao se jedan savremenik. Te sumnje će, vrlo brzo, koji mesec kasnije, biti sasvim razvejane.

Pogledi iz posebnog ugla na ovaj poduhvat nisu se čuli samo od običnog naroda. Evo šta je Dimitrije Tucović o tome zapisao, oštro kritikujući eksploataciju radnika u okviru Akcionarske Tkačke radionice, "Ovako se zove ta za Srbiju znamenita tekovina o kojoj je toliko bilo govora u srpskoj štampi. Jedna grupa užičkih bogataša i kapitalista, željni novih izvora za obogaćivanje, došla je na misao da eksploatiše reku. Svetu se predstavila pod imenom 'vrednih Užičana', 'patriota' koji hoće da obogate zemlju u jednom kulturnom tekovinom, čovekoljubaca koji hoće da priteknu u pomoć užičkoj sirotinji. Grupa je uspela da nešto akcijama, a nešto državnom pomoći podigne električnu centralu i tkačku radionicu..."

Bilo kako bilo, pripreme za izgradnju centrale te 1899. godine sasvim su se zahuktale, a sud užičke opštine ustupa akcionarskom društvu Tkačke radionice svoje zemljište na za to predviđenom mestu. za podizanje električne centrale. Ustupljen je, takođe i prolaz ka brani, od Drčelića kuća pa sto metara dalje do zasečene stene.

Uporedo s tim, raspisan je i natečaj za izbor graditelja. Posao je dobio Josif Granžan, preduzimač iz Niša, koji je ponudio da izgradi celogupan objekat (branu, zgradu hidroelektrane i kameni jaz) za ukupno 41 hiljadu tadašnjih dinara.

                                                                                {NASTAVAK SLEDI}

[dzumba]

Стицајем околности познавао сам потомке предузимача Гранжана из Ниша. Његова потомкиња или снаја (Југословнека Гранжан) ми је предавала математику у основној школи у Нишу.

[oficir neaktivne rezerve]

Džumba,

Čudno je kako ipak postoji neka čudna sila privlačenja između Užica i NIša?
Nisi usamljen slučaj u istoriji. 

[wermez]

Svečano na početku, mučno tokom gradnje iz knjige 50 GODINA ELEKTRODISTRIBUCIJE UŽICE, Branka Pejovića, 1998.

Veoma svečano bilo je 3. maja 1899. godine u Užicu kada je lično kralj Srbije Aleksandar Obrenović polaganjem kamena temeljca označio početak izgradnje hidrocentrale na Djetinji, prve takve vrste u Kraljevini, "jedne privredne i kulturne ustanove kakve do tada ne beše u nasoj otadžbini". kako su zapisali hroničari.

Posao je zatim ubrzano krenuo i s puno radnog elana izvodjen nekoliko meseci. Ali, iskrsle su prve peripetije. Radovi su morali da budu usporeni, kako zbog geološkog sastava zemljišta i konfiguracije terena, tako i zbog upotrebe lošijeg cementa. Umesto planiranog roka završetka gradnje (trebalo je da bude gotovo do 10. oktobra te godine), utvrdjen je novi rok - 2. jul 1900. godine.

S kakvim su se mukama suočavali gradjevinari dovoljno svedoči to što je cement dopreman u Užice preko Kragujevca pošto bi se najpre u Kragujevcu pretovarao u papirne vreće, pa onda u kolima i konjima prevozio preko planina Jelice i Potajnika do gradilišta. U takvim nepredvidjenim teškoćama gubilo se dragoceno vreme, a i hidrotehnički stručnjaci Simensove fabrike, od koje su nabavljene mašine za užičku centralu, zahtevali su da se napravi jaz većih dimenzija.

Profesor Djoka Stanojević, obezbedivši nabavku dinamo mašina, turbina, i ostalih postrojenja od firme "Simens-Halske" iz Berlina, odradio je i taj deo posla. Usput, od iste fabrike kupljeno je i 6 hiljada kilograma žice za prenos struje od centrale do Tkačnice i dalje prema gradu. Ceo objekat hidrocentrale sa gradskom mrežom koštao je ukupno 215.016,47 dinara u srebru, i to za branu, jaz, i zgradu elektrane 99.349,47 dinara, za mašine i opremu u elektrani 66.055 dinara, a za električnu mrežu za ulično privano osvetljenje 55.612 dinara.

Ostalo je zapisano kako je sva pristigla "mašinerija" za centralu dopremana u tada zabito Uzice, udaljeno od glavnih saobraćajnih komunikacija. Vozom su turbine, generatori i ostala oprema dovezeni do Kragujevca, a odatle pruge prema Užicu nije bilo, dok su putevi bili izlokani i propali. Na konkurs za prevoz, niko se nije javio strahujući da ne pretrpi veću štetu nego što bi imao zaradu od tog rizičnog posla.
Pokušaj da to uradi 20 rabadžija sa najboljim volovima takodje je propao, jer su oni prevezli samo sitnije masine, dok su one najteže, teške i preko tri tone, ostale da čekaju na železničkoj stanici u Kragujevcu.

Na kraju su užičke kiridžije nekako uspele da planinskim stazama preko nepristupačne Jelice i strmog Potajnika prevezu teške turbine ali tek pošto su napravljena ojačana volovska kola sa tri zaprege. Četvora takva kola, sa ukupno 12 zaprega, dopremila su mašineriju u Užice i ona je zatim montirana.

Montiranje dve Francisove turbine za horizontalnim osovinama započelo je u zgradi centrale aprila 1900. godine. Turbine su sistemom kaišnog prenosa spojene sa generatorima, a pored mašina bilo je smešteno odgovarajuće razvodno postrojenje i instrument tabla, uz poluge za regulisanje dovoda vode u turbine, pa je radnik na rukovanju (mašinista) istovremeno morao da prati potrošnju struje u gradu i na osnovu nje vrsi regulaciju brzine obrta turbina.

Stručne radove, zajedno sa poslovima na postavljanju električne mreže u gradu sa uličnom rasvetom, kao i instaliranje 400 sijaličnih mesta, izveo je u vrlo kratkom roku Karl Ginter iz Simensove fabrike a uz pomoc 6 električara iz Beograda i Užica.

                                                            {NASTAVAK SLEDI}

[wermez]

Sinu viđelo iz rijeke iz knjige 50 GODINA ELEKTRODISTRIBUCIJE UŽICE, Branka Pejovića, 1998.

Drugog avgusta 1900. godine izgradnja hidrocentrale na Đetinji je završena i Užice je dobilo električno osvetljenje, a Tkačnica jevtin energetski izvor. Posle izgradnje objekta pod Starim gradom, izvedene su električne istalacije u varoši i do jula te godine, neposredno uoči puštanja centrale u pogon, direci su u skoro celoj varoši uspostavljeni, žica se zateže uveliko, piše tadašnji "Trgovinski glasnik". Ukupno 400 sijalica instalirano je u privatnim kućama Užičana. Električna mreža, ukupne dužine 6,7 kilometara, postavljena je uz korišćenje 40 hrastovih i 180 200 borovih stubova. U prvo vreme bilo je izgrađeno sedam transformatorskih stanica drvenim stubovima.

Kada je sve bilo gotovao, na Ilindan 1900. godine zasjale su prve električne sijalice u malenom Užicu. Bio je to istinski praznik za žitelje varoši. Oni sumnjičaviji, koji nisu verovali u useh poduhvata, gubili su sada opklade, odjednom verujući da i "od vode može postati vatra". Drugi su, pak, u Tarabićevom proročanstvu tražili smisao i objašnjenje onoga što su videli. Bi ono što biti ne može, sinu ovom gradu i njegovoj industriji dolaze bolji dani, ipak ne mogavši da shvate revolucionarnost i značaj koju je nosila praktična primena izuma slavnog Tesle.

Sa stolova, u kućama Užičana, iz ormana i sa prozora, nestajale su petrolejske lampe, utihnuli su fenjeri, zagasio se luč...Poče da se razvija i noćni društveni život, sasvim slobodno pored uličnih i kućnih sijalica, postade bezbednije uveče prolaziti ulicama, smanjiše se požari koje su izazivale petrolejke, fenjeri i lojanice, otvori se mogućnost i za večernji rad u radionicama zanatlija...Rečju, izmeni se život Užičana u potpunosti.

Već maja 1901. godine krenula je sa probnim radom Tkačka radionica, bogatija za mnoštvo novih akcionara, ohrabrenih ulaskom u pogon hidrocentrale na Đetinji i njenim zanačajem za razvoj grada.

Na razmeđu dva stoleća Užice tako na velika vrata uđe u novo doba, eru elektrike i neslućenih dometa civilizacije.