Gde je zlato Kraljevine Jugoslavije?

[ORIĆAREB]

Gde je zlato Kraljevine Jugoslavije

Amerikanci su iz jugoslovenskog depozita uzeli 15.649,22 kilograma monetarnog zlata i naplatili sve ono što su u vidu pomoći za vreme rata isporučili Titovim partizanima i Mihailovićevim četnicima. Naplatili su i bombe koje su pred kraj rata bacali na srpske gradove

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Kraljica Marija sa sinovima Petrom, Tomislavom i Andrejem

U drugoj polovini tridesetih godina prošlog veka knez Pavle je bio duboko svestan evropske realnosti, da se versajski sistem raspada i da je Nemačka postala poluga koja stvara novi poredak. To je značilo da u toj konstelaciji odnosa Jugoslavija mora pronaći svoje mesto.

Uviđajući opasnost po zemlju i pre početka Drugog svetskog rata, Savet zemaljske odbrane Jugoslavije donosi odluku da se zlatne rezerve polako sklanjaju iz Beograda. Prvo je deo zlatnih rezervi prebačen u Englesku, u maju 1939. godine. Transport je izvršen razaračem „Beograd”.

U Englesku je stiglo 980 sanduka u kojima se nalazilo 3.379 zlatnih poluga. Narodna banka Kraljevine Jugoslavije u Londonu je već imala 225 zlatnih poluga, pa je ta rezerva uvećana na 44.886,61 kilogram. Prema svim raspoloživim podacima do kojih je došao istoričar Miodrag Janković, uoči puča 27. marta 1941. godine Kraljevina Jugoslavija je posedovala 84.574 kilograma čistog zlata.

Posle početka Drugog svetskog rata, kada se očekivao napad na Englesku, odlučeno je da se zlato hitno prebaci u SAD. U Njujork je iz Engleske transportovan 33.683,51 kilogram zlata. U engleskom trezoru do kraja rata je ostalo 11.203,10 kilograma.

Sredinom 1940. godine organizovana su još dva transporta: zlato je povučeno iz Švajcarske i preko Atine upućeno u Njujork (344 sanduka, odnosno 14.168,16 kilograma čistog zlata).

Neposredno pred bombardovanje Beograda, Narodna banka Kraljevine Jugoslavije je kod Federalnih rezervi u SAD imala 41.666 kilograma zlata.

Tih dana, tačnije 18. marta 1941. godine, Narodna banka prodala je 20.002 kilograma zlata za 11.225.000 dolara a novac je deponovan kod Brazilske banke.

U trezorima u zemlji ostalo je 10.703,41 kilograma: u užičkom podzemnom trezoru 9.611,30 i u Sarajevu 1.089,80 kilograma. Ovo zlato docnije su otele ustaše.

Zlato iz užičkog trezora (204 sanduka) prebačeno je u Nikšić i sklonjeno u pećinu Trebjesu. Ni tu nije dugo ostalo, već je sutradan prebačeno na aerodrom Krapino polje zbog transporta u inostranstvo. Na nikšićkom aerodromu ostalo je 190 sanduka državnog zlata.

U avione je, zbog male nosivosti i prevelikog broja „pobegulja”, ukrcano svega 14 sanduka, sa 674 kilograma zlata. Pučistička vlada ponela je osam sanduka (385 kg) a generalitet šest (289 kg). U avionu generala Bore Mirkovića bilo je najviše, tri sanduka sa zlatom.

Zlato koje su doneli u Englesku pučisti su morali da deponuju u Engleskoj banci. Od toga su isplaćivane plate ministrima i službenicima u njihovim vladama u Londonu, kao i mesečne prinadležnosti kraljici Mariji, kralju Petru Drugom i njegovoj braći kraljevićima Tomislavu i Andreju do 1952. godine.

To nije bilo sve. Pučističke vlade – generala Simovića, Slobodana Jovanovića (dve), Miloša Trifunovića, Božidara Purića i Ivana Šubašića – imale su na raspolaganju depozit Narodne banke Kraljevine Jugoslavije u banci Federalnih rezervi u Njujorku u iznosu od 24.587.814,08 dolara. Na tom računu posle rata je ostalo neutrošeno svega 662.757,13 dolara. Oni su, u emigraciji, potrošili skoro 20 miliona dolara.

Od zlata koje je ostalo u Nikšiću, 100 kilograma je ukradeno u haosu oko bekstva vlade. Italijani su oteli 176 sanduka ili 8.393,22 kilograma. Nemci su u manastiru Ostrog zaplenili četiri sanduka sa 188,45 kilograma. Četnici su pronašli i uzeli jedan, a Ozna pet sanduka i prenela ih u Beograd.

Posle dugogodišnjih istraživanja Reparacione komisije posle Drugog svetskog rata utvrđeno je da je u vlasništvu FNRJ ostalo 49.033 od predratnih 84.574 kilograma monetarnog zlata.
Šta se desilo sa 35.541 kilogramom?

Pučisti su poarčili skoro 20 miliona dolara. Vlada SAD je procenila da je konfiskovana imovina njenih građana u Jugoslaviji, koja je objektivno vredela između tri i četiri miliona, vredna 17 miliona dolara.

Tako su „naši saveznici” Amerikanci iz jugoslovenskog depozita od 41.666 kilograma monetarnog zlata uzeli 15.649,22 kilograma i naplatili oružje, uniforme, hranu, vozila, avione – sve ono što su u vidu pomoći za vreme rata isporučili Titovim partizanima i Mihailovićevim četnicima. Što je najbitnije, naplatili su i bombe koje su pred kraj rata bacali na srpske gradove.

Ostaje činjenica da Karađorđevići nisu „pobegli s narodnim parama”. Kralj Petar Drugi je iz Nikšića odleteo samo s ličnim prtljagom. Knez Pavle je, s porodicom, 27. marta 1941. godine u ponoć, takođe samo s ličnim prtljagom, ukrcan u voz koji ga je odvezao u Grčku, gde je predat Englezima, koji su ga internirali u Keniju.


Izvir: http://www.politika.rs
Ivan Miladinović
objavljeno: 10/03/2013

[lovac]

Zlato je uvek kurentna roba!

[jadran2]

Bogata zemlja koja je imala sredinom 3/1941 104.576 kg zlata.; uoci puca 27.3.1941. imala je 84.574 kg , s prodanih -- kako je navedeno, 18.3. dodatnih 20.002 kg.

-----

1941.g. je mjerilo za plemenite metale - 1 unca (cca 31 gram) - iznosila oko 33,8 am. dolara (sada oko 1.600).

[ORIĆAREB]

........................

To nije bilo sve. Pučističke vlade – generala Simovića, Slobodana Jovanovića (dve), Miloša Trifunovića, Božidara Purića i Ivana Šubašića – imale su na raspolaganju depozit Narodne banke Kraljevine Jugoslavije u banci Federalnih rezervi u Njujorku u iznosu od 24.587.814,08 dolara. Na tom računu posle rata je ostalo neutrošeno svega 662.757,13 dolara. Oni su, u emigraciji, potrošili skoro 20 miliona dolara.
.......................

Dobru svoticu su i ovi sorili. 20 miliona dolara. Čini mi se da nisu baš škrtarili...

[jadran2]

........................

To nije bilo sve. Pučističke vlade – generala Simovića, Slobodana Jovanovića (dve), Miloša Trifunovića, Božidara Purića i Ivana Šubašića – imale su na raspolaganju depozit Narodne banke Kraljevine Jugoslavije u banci Federalnih rezervi u Njujorku u iznosu od 24.587.814,08 dolara. Na tom računu posle rata je ostalo neutrošeno svega 662.757,13 dolara. Oni su, u emigraciji, potrošili skoro 20 miliona dolara.
.......................

Dobru svoticu su i ovi sorili. 20 miliona dolara. Čini mi se da nisu baš škrtarili...

U danasnjoj protuvrijednosti - oko milijardu dolara (prema zlatu).

[oficir neaktivne rezerve]

Otišlo ko zna kome i ko zna gde.

Ne čudi me uopšte otkud nam toliko bogata prva posleratna dijaspora.

Bili su mnogo sposobni u poslovnom svetu pa uspeli................

Eto odakle mnogima "preko bare" vile sa bazenima i obezbeđeno 5-to koleno, sramota!

"Živela nam domaća prekomorska aristokratija!"

[vathra]

Pučisti su poarčili skoro 20 miliona dolara. Vlada SAD je procenila da je konfiskovana imovina njenih građana u Jugoslaviji, koja je objektivno vredela između tri i četiri miliona, vredna 17 miliona dolara.

Tako su „naši saveznici” Amerikanci iz jugoslovenskog depozita od 41.666 kilograma monetarnog zlata uzeli 15.649,22 kilograma i naplatili oružje, uniforme, hranu, vozila, avione – sve ono što su u vidu pomoći za vreme rata isporučili Titovim partizanima i Mihailovićevim četnicima. Što je najbitnije, naplatili su i bombe koje su pred kraj rata bacali na srpske gradove.

Ostaje činjenica da Karađorđevići nisu „pobegli s narodnim parama”. Kralj Petar Drugi je iz Nikšića odleteo samo s ličnim prtljagom. Knez Pavle je, s porodicom, 27. marta 1941. godine u ponoć, takođe samo s ličnim prtljagom, ukrcan u voz koji ga je odvezao u Grčku, gde je predat Englezima, koji su ga internirali u Keniju.

Izvir: http://www.politika.rs
Ivan Miladinović
objavljeno: 10/03/2013

Овај текст је већ објављен раније, овде је скоро у истој форми.
Текст је лош, на местима контрадикторан. Наводи су Карађорђевићи ”поарчили” паре, а у закључку да нису изнели злато из земље?
Такође би било добро да наведе изворе за делове које сам цитирао - нису мале ствари у питању.
Помоћ из Првог светског рата је такође наплаћена, не знам чему се чуди у овом случају?

[ORIĆAREB]

Ma, kako bilo da bilo, masu toga je sarčeno -  potrošeno. Ništa nam ne mjenja da li je to
potrošio Mika ili Pera. Ogromna nacionalna dobra otišla su i vjetar.
I tako decenijama. Ko zna koliko i danas na ovaj ili onaj način sa Balkana cure nacionalna
dobra u nepovrat.....

[oficir neaktivne rezerve]

Izlazim iz teme.

Ali su mi paralele stalno u mislima a vezano za psihologiju i filozofiju o razmišljanju i arčenju državnih-narodnih para.

Država koja je imala u rezervi tolike pare dočekala je okupaciju sa slabo opremljenom vojskom i natezanjem oko nabavki svega za vojsku i državu.

E to je onaj momenat od koga se ježi koža, kad čuješ samo opravdanje "nema novca" a ima ga za neke druge razloge za "arčenje".

[fazan]

Случајно сам набасао на ову стару тему, па бих желео нешто да додам.

Нити су Карађорђевићи бежали из земље, нити су однели злато из земље. Након што је кнез Павле протеран у Грчку, у земљи је остао само краљ Петар. Његова браћа су се школовала у Енглеској и краљица мајка је живела тамо. Краљ Петар је евакуисан по одлуци владе, а не по свом нахођењу. Злато које се налазило у трезорима Народне банке у Београду (око 10 тона), је пребачено за Ужице, одатле је једна тона отишла за Сарајево и то је злато које су заплениле усташе. Остатак је пребациван у Црну Гори. Из земље је изнето онолико колико се могло понети, мање од тоне.

Никада ми нису биле јасне критике на тему изношења злата и одласка краља из земље. Да ли је влада требала да остави краља Петра у Београду, да дочека Немце, све заједно са златом? У Црној Гори је након евакуације владе остало нешто злата, нешто од тога је народ разграбио. Једна број људи је касније платио главом током немачких потера за златом.

Што се тиче набавке оружја, Краљевини Југославији се може замерити пуно тога. Једна од ствари која се показала као лоша је било усвајање француске дефанзивне тактике, са утврђеним линијама. Друга је начин употребе тенкова. Оружје је набављано у складу са том тактиком. Рупникова линија у Југославији није била завршена, међутим не би пуно помогло ни да је била на нивоу Мажино линије. Слично је било и са тенковима, Французи су имали боље тенкове од Немаца, нису заостајали ни са бројем, али нису имали одговарајућу тактику. На крају су Немци прегазили Француску за 10 дана офанзиве, за Југославију им је требало 11 дана захваљујући нашем блату. Међутим, када је набавка оружја у питању, треба рећи и то да се оружје није могло ни купити. Традиционални снабдевачи Југославије су били Чехословачка, Француска и Велика Британија. Чехословачка је била окупирана, а Французи и Енглези нису имали довољно оружја ни за себе.

[Director]

Francuski tenkovi su bili bolje oklopljeni ali realno nisu bili bolji od nemačkih. Izuzev S35 koji je bio odličan tenk ali njih je bila manje od 500 proizvedenih do poraza Francuza tako da oni verovatno nisu ni bili opcija za YU. Ostali Francuski tenkovi su bili spori tako da nisu mogli da raguju brzo na iznenadne napade, a nisu imali ni radio što je bila velika mana.

No glavni problem je što su od 5.800 tenkova i oklopnih vozila oni imali u ratu samo 3 tenkovske divizije (još jedna je formirana u maju 1940. ali ta nikad nije bila kompletirana, inače tom nekompletnom je komandovao De Gol i imao neke manje uspehe kod Lana). Večina njihovih tenkova je bila u tenkovskim batataljonima koji su pridodavani pešadijskim i drugim jedinicama. Doduše imali su još i 5 Konjičkih i 3 mehanizovane divizije ali su one takođe imale samo par bataljona tenkova što nije bilo dovoljno da se bore sa Nemcima. Sve tenkovske divizije su bile u rezervi komande, većina mehanizovanih su bile u rezervama armija a samo su konjičke divizije bile u sastavu dva korpusa. Dakle skoro pa svaka za sebe.

Nasuprot tome nemci u imali 10 tenkovskih divizija, 7 motorizovanih divizija i par nezavisnih motorizovanih brigada.

Od toga su 9 tenkovskih divizija, 5 motorizovanih divizija i par brigada bile u sastavu 5 korpusa, a 3 od tih korpusa sa bili u sastavu Oklopne grupe "Kleist" , praktično imali su celu tenkovski armiju naspram francuskog sistema "popunjavanja rupa". Jedna tenkovska, dve mot. divizije i par mot. brigada su bile u rezervi i većina ih je dodeljena upravo u tih 5 korpusa.

[fazan]

Французи су у целини имали проблема са средствима везе, јер су зазирали од радио везе. Међутим, средњи и тешки тенкови су били опремљени радио станицама.

У две битке у Белгији, у мају 1940. године, француски тенкови су се боље показали од немачких.

Код Hannutа (Ањо) су се сукобиле две Француске и 2 немачке оклопне дивизије. Французи су имали на располагању 411 тенкова, 147 оклопних аутомобила и 104 артиљеријска оруђа (од тога 40 противтенковских). Немци су имали 674 тенка, 112 оклопних аутомобила и 397 артиљеријских оруђа (од тога 159 противтенковских). Немци су имали и предност у људству, 25927 Немаца према 20800 Француза. Французи су употребили 239 тенкова, а Немци су употребили све тенкове. Немци су изгубили 164 тенка (још 30 је било избачено из строја али су могли да их поправе). Француски губици су били пуно мањи, 105 тенкова. Половина француских тенкова је уништена деловањем немачке авијације, а продор француских тенкова су Немци заустављали и противавионским топовима 88 mm (немачка ПВО је имала 72 оруђа, а француска 12). Тактичка победа је била на страни Француза.

Код Flaviona је француска оклопна дивизија са 116 тенкова задржала напредовање две немачке окопне дивизије (једна од њих је била 7. дивизија којом је командовао Ромел). На немачкој страни је учествовало 375 тенкова уз подршку авијације. Губици су на обе стране били приближно исти (100 тенкова) али су Французи опет претрпели велике губитке од немачке авијације.

Војска Краљевине Југославије је за узор имала Француску, наравно у складу са економским могућностима. Француска је била права победница у Првом светском рату, Американци су их 1939. сматрали најбољом армијом на свету. Та војска је седела скрштених руку 7 месеци, а онда поражена за пар недеља. Југославија је након капитулације Француске имала 9 месеци да промени војну доктрину, При томе су се ствари компликовале ратом Грчке и Италије у Албанији, као и доласком немачких трупа у Бугарску.

Цена тенка Рено R35 је била око 32,000 долара, око 30 kg злата.  Хиљаду тенкова је коштало 30 тона злата. Спитфајер је коштао око 10,000 долара, око 10 kg злата. Амерички бомбардер B-17 са почетка рата је коштао 204,000 долара (200 kg злата), B-29 на крају рата је коштао 605,000 долара (600 kg злата). Немци су током рата изгубили 109 хиљада авиона, од тога око 60 хиљада ловаца Bf 109 и Fw 190. Комплетне златне резерве Краљевине Југославије су вределе као 110 авиона B-29, без горива и муниције. Колико год нам тих 80 тона злата деловало импозантно, Југославија је једноставно била мала и сиромашна земља. У априлу 1941. не би имала никакве шансе, све да је неким чудом успела да купи оружје и муницију за тих 80 тона злата. Да је у рат ушла 1943. или 1944. ситуација би била потпуно другачија, а објективно би и допринос Југославије победи над Хитлером био већи.

[JASON]

Фашиста, масон и злато Карађорђевића: ко је украо благо југословенске династије?



[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Ова прича садржи све компоненте одличног крими романа или филма. Међутим, на западу не воле пуно да говоре о њеном главном протагонисти. Име му је Лићо Ђели. Био је фашиста, масон, финансијер и приграбио је део златних резерви Југославије. Његове тајне су директно повезане са западним тајним службама. Лићо Ђели којег су заслужено звали 'Калиостро нашег доба' је преминуо 2015. у 96. години живота. Многи су се надали да ће после његове смрти пронаћи скривено благо, а имали су и разлог за то: када је Ђели 1998. по ко зна који пут ухапшен, у вазама у његовој вили пронашли су 165 златних полуга без печата. Раније је хапшен у Женеви при покушају да са свог рачуна скине 150 милиона долара. Речју, био је пун пара. Претпоставља се да је Ђели до таквог богатства које му је помогло да стане на чело италијанске масонске ложе Propaganda Due па чак и да планира држави удар у Италији, дошао не само финансијским аферама, већ и радом за ЦИА, и учешћем у елитној дивизији СС 'Херман Геринг' које му је дало прилику да отме злато династије Карађорђевић.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Изгубљено благо југословенске круне

Све то приповеда руски историчар Андреј Синељников у књизи 'Наслеђе грофа Калиостра'. Он пише да су у пролеће 1941. млади краљ Петар II Карађорђевић и његова влада у очекивању немачке окупације одлучили да пренесу државне резерве злата из Београда преко Црне Горе у Египат. 'У 1300 дрвених сандука упаковано је шездесет тона драгоценог метала. Специјални воз од 57 вагона је под јаким обезбеђењем кренуо на пут. 'Златном возу' је требало месец дана да стигне до Котора. Заједно са златним резервама државе Петар Карађорђевић и његова свита су послали тим возом и пуно личног блага и девиза. Али злато није утоварено на брод. Италијанска војска је већ практично окупирала Црну Гору. У планинама где су некад хајдуци скривали свој плен, откривена је пећина у којој је скривено 60 тона злата Краљевине Југославије. Краљ Петар је узео само онолико колико му је требало за пут и побегао у Лондон', пише Андреј Синељников. Петар II Карађорђевић је провео остатак живота у емиграцији и преминуо у болници у Денверу 3. новембра 1970. Окупатори су мислили да је краљ понео благо са собом. Али у Риму су 1943. сазнали о скривеним драгоценостима у Црној Гори. Мусолини је одмах наредио да се злато превезе у Италију. За тај задатак је одговарао управо Лићо Ђели, који се досетио да превезе богатство са војницима оболелим од богиња. Вагон је успешно прошао немачку контролу и доспео у Трст, где је 8 тона предато државној банци, а 52 тоне… је нестало.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Синељников сматра да је Лићо Ђели део злата оставио себи, а део предао Титу. Крајем 1944. године Лићо Ђели се састао са вођом италијанских комуниста и великим пријатељем Стаљина, Палмиром Тољатијем, који је у то време био члан коалиционе владе у Италији. 'Након тајног састанка, комесар Тољати се заступао за рехабилитацију бившег Мусолинијевог саучесника. Тако је Ђели предао Тољатију 27 тона злата. Али није ништа рекао о томе да је из Југославије изнео 60 тона и да остатак – 25 тона – чува за себе. По завршетку Другог светског рата, вођа италијанских комуниста предао је 'поклон' Ђелија новом вођи Југославије Јосипу Брозу Титу, који је почео да гради социјализам на златним резервама Карађорђевића. Тако су 'отац свих народа' Стаљин и вођа нове Италије Тољати помогли Титу не само да стане на ноге, већ и да учврсти своју власт', пише Андреј Синељников.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
'Немај сто рубаља, имај сто пријатеља' руска пословица)

Лићо Ђели, који је током Другог светског рата успостављао везе између фашистичке Италије и Трећег рајха, имао је веома широку мрежу агената. Није га случајно од војног суда спасила ЦИА, изјавивши да је био њихов агент. Што се тиче његове сарадње са СС јединицама, према једној од верзија, Ђели је одређено време служио као официр за везу у седишту дивизије 'Херман Геринг', радећи паралелно са америчким тајним службама, а после рата је многим важним људима Трећег рајха помогао да побегну у Јужну Америку. Британски војни историчар Гордон Вилијамсон у својој књизи 'Дивизија Херман Геринг' описује занимљиву епизоду у коју би и наш авантуриста могао да буде умешан. Сасвим је могуће да није напунио џеп само југословенским благом: 'Стари манастир Монтеказино је био пред уништењем заједно са непроцењивим благом које се чува у њему. Огромна манастирска зграда била је важна стратешка тачка. Сходно томе, ту су се очекивала борбена дејства. Командант једне јединице ове дивизије, потпуковник Шлегел, понудио је своју помоћ у превозу реликвија у Рим, да би се затим сазнало да он заправо пљачка манастир, а његови претпостављени не знају ништа о томе'. После рата ослобођен свих оптужби Лићо Ђели путује по свету све до 1963. године, између осталог и по Латинској Америци. Купује некретнине и отвара предузећа, вероватно у жељи да легализује украдено злато.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
1963. постаје члан италијанске масонске ложе Propaganda Due, а већ 1967. је на њеном челу. Трговина дрогом, корупција, убиства, уцене и чак тероризам – Propaganda Due је под руководоством Ђелија стекла такву власт да су сви остали масони Италије постали његови љути непријатељи. Затим почиње да бежи од власти. Хапшен је више пута, робијао од 1987. до 1996. и још две године провео у кућном притвору. Али заслужену казну затвора није одлежао, јер везе са тајним службама су биле превише тесне и превише је злата и утицаја сачувао. Ђели је био и кандидат за Нобелову награду за књижевност! Европа се очигледно не стиди превише своје фашистичке прошлости. И један од доказа ове тврдње је Лићо Ђели, човек који је на једној конференцији за штампу 1999. године изјавио: 'Ја сам фашиста! И умрећу као фашиста!'

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

извор

[fazan]

Фашиста, масон и злато Карађорђевића: ко је украо благо југословенске династије?
...

Прича делује узбудљиво, али нема везе са реалним догађајима. На почетку ове теме је описано шта се догађало са златом. Међутим, сасвим је когуће да је Лићо Ђели користио ову причу као покриће за злато које се ”нашло” код њега.

Оно што ми увек изнова пара уши је када се о том злату увек изнова прича као о злату династије или краља Петра II. У питању је било злато Народне банке Краљевине Југославије, а о њему је одлучивала влада - а не краљ или династија.