Nemački afrički korpus

[Rade]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Nemački afrički korpus (Deutsches Afrikakorps, DAK), ili kraće Afrički korpus, bio je nemačka ekspediciona jedinica u Libiji i Tunisu tokom operacija u Severnoj Africi u Drugom svetskom ratu. Reputacija Afričkog korpusa se vezuje za njenog prvog komandanta, Irvina Romela (Erwin Rommel) koji je kasnije komandovao oklopnom armijom Afrika koja je prerasla u nemačko-italijansku oklopnu armiju (Deutsch-Italienische Panzerarmee) i Grupu armija Afrika, gde je Afrički korpus bio sastavni deo. Afrički korpus se borio protiv Savezničkih snaga sve do svoje predaje, maja 1943.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Grupa italijanskih i nemačkih vojnika posmatra iskrcavanje PzKpfw II Ausf.C u l. Tripoli. Vidljivo je da nemački vojnici još uvek nose evropske unforme, a na prednjoj ploči tenka vidi se oznaka 3. oklopne divizije

Uvod

Dana 11. februara 1941. kada su prvi nemački vojnici pristigli u Libiju, svega nekoliko njih je predvidelo da će borbe za Severnu Afriku biti samo početak. Ovi nemački vojnici su bili poslati u pomoć Italijanima nakon njihovog poraza od Britanaca u operaciji Kompas, koja je za rezultat imala uništenje čitave italijanske armije u bici kod Beda Foma. Ipak, suprotno svim očekivanjima, dva meseca kasnije prethodnica Nemačkog afričkog korpusa, još uvek u nekompletnom sastavu i vođena od strane tada anonimnog generala, uspela je da prođe kroz Kirenaiku i izbije na egipatsku granicu. U sledećih osamnaest meseci Afrički korpus se, zajedno sa italijanskim jedinicama koje su bile pridodate oklopnoj armiji Afrika, borio protiv snaga Velike Britanije i Komonvelta za kontrolu nad Zapadnom pustinjom. Afrički korpus poražen je jednom, ali je uspeo da ubrzo pokrene ofanzivu i postigne svoj cilj: izađe na Nil. Na kraju, međutim, bio je poražen  i povukao se u Tunis, gde je vojevao poslednju bitku.

Tokom ovih osamnaest meseci, Afrički korpus je stekao zasluženu reputaciju prvoklasne, elitne borbene jedinice, a njen komandant – general Romel stekao je reputaciju vojnog genija. Ovakva reputacija je stečena na teži način: za veoma kratko vreme nemački komandanti i njihove jedinice su morali da nauče da se bore u pustinji, kako protiv neprijatelja tako i protiv nepovoljne klime i terena.  Iako je ovaj proces bio naporan, rezultati su bili impresivni i to je glavni razlog što je Afrički korpus postao prvi primer potpuno motorizovane jedinice koja je uspešno izvodila ratovanje u pokretu protiv snažnijeg neprijatelja na teškom terenu. Drugi razlog je bio Romel, čije su ga veštine i sposobnosti pretvorili u legendarnog komandanta.

Borbena misija

Početkom 1941. godine Afrički korpus je bio daleko od elitne jedinice. Iako u potpunosti motorizovane, obe divizije koje su poslate na sever Afrike su imale brojne nedostatke. Prva jedinica koja je bila poslata, 5. laka divizija, bila je sastavljena od različitih jedinica, zamišljena za defanzivno ratovanje. Jedinica koja je upućena nakon nje, 15. oklopna divizija, bila je oklopna divizija skoro pune jačine, ali kako je tek neposredno pred pokret transformisana iz pešadijske u oklopnu jedinicu nedostajalo joj je iskustva u ratovanju oklopnih jedinica. Ovi nedostaci nisu preterano zabrinjavali ni nemačku Vrhovnu komandu, niti komandu kopnenih snaga, jer su smatrali da će operacije u Africi biti odložene sve do završetka operacije Barbarosa – invazije na Sovjetski Savez. Ograničeni napad sa ciljem zauzimanja Kirenaike bio je odobren, ali samo nakon pristizanja 15. oklopne divizije i obuke i aklimatizacije nemačkih snaga. Veliki napad na Egipat nije razmatran sve do dovođenja rata sa Sovjetskim Savezom u fazu „prihvatljivog završetka“, verovatno do kraja 1941. godine.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Nemački vojnici postrojeni negde u Libiji, u tropskim uniformama Nemačkog afričkog korpusa. Prema oznakama na rukavu, usvojenim 18. jula 1941, fotografija može datirati iz leta 1941. Tropske uniforme, nepodesne za pustinju, korišćene su za ceremonije i zvanične prilike

Romelov smeli pohod kroz Kirenaiku osujetio je ove planove, ali se nemačka vrhovna komanda nije mogla prilagoditi na realnost Istočnog fronta, gde se osećala velika potreba za transportnim sredstvima i posebno mehanizovanim jedinicama. Prema tome, u leto 1941. Afrički korpus je bio u pat poziciji i, što ne iznenađuje, dobio je vrlo bedno pojačanje od strane nemačke komande kopnenih snaga. Situacija se nije mnogo promenila ni tokom 1942. godine, uprkos Romelovom drugom pohodu kroz Kirenaiku, jer su i Hitler i komanda kopnenih snaga još uvek bili zabrinuti oko razvoja situacije na Istočnom frontu. Kao rezultat toga, Mediteran je ostao sporedno ratište, iako je imao svoje mesto u strategijskom planu. Strategijski plan je predviđao napad sa ciljem zauzimanja Tobruka, nakon čega bi bila izvršena invazija na Maltu, što bi okončalo probleme sa snabdevanjem nemačkih jedinica u Africi.

Međutim, ovaj plan nije računao na Romelov novoostvareni napredak na frontu, ovog puta na teritoriji Egipta. Iako nije dobio značajnija pojačanja, komanda kopnenih snaga je pokušala da unapredi kvalitet oružja. Po prvi put je nemačka vojska tražila da svoje nedostatke reši unapređenjem oružja i boljim odnosom snaga u korist borbenih jedinica. Romelov neočekivani uspeh u Gazali i Tobruku prisilio je Hitlera da odobri prevremeno napredovanje u Egiptu. To je rezultiralo time da je do kraja jula, po prvi put, Afrički korpus bio suočen sa ozbiljnom krizom i našao se u situaciji da padne. Kao rezultat toga, uvedena su nova ojačanja, iako je bilo malo kasno za njih. ne uspevši da probiju britansku odbranu kod El Alamejna, Afrički korpus nije imao drugog izbora do da pređe u odbranu i čeka na neprijateljsku ofanzivu. Iako pogođen nepovoljnom popunom, kako ljudstvom tako i oružjem, vozilima i zalihama, Afrički korpus je bio u boljem stanju u odnosu na mnoge jedinice nemačke vojske. U mnogim slučajevima, oprema je obuhvatala moderno naoružanje koje nije bilo raspoloživo u velikim kontingentima. Iako su tenkovi nedostajali, početkom 1941. godine u redovima Afričkog korpusa nije bilo zastarelih čeških tenkova koji su se i dalje koristili u borbama protiv Crvene armije. Takođe, 1942. godine Afrički korpus je snabdeven nekim od najmodernijih oružja koja su bila na raspolaganju Nemačkoj. Sve u svemu, Afrički korpus je često imao više, i bolje naoružanje, vozila i opremu nego druge motorizovane jedinice na Istočnom frontu. Ova tvrdnja je potkrepljena podacima komande nemačkih kopnenih snaga koji kažu da je Afričkom korpusu data na raspolaganje sredstva transporta u nivou 10% od sredstava datih jedinicama koje su učestvovale u operaciji Barbarosa, dok je sama snaga Afričkog korpusa iznosila 1/78 deo snaga upotrebljenih u invaziji na Sovjetski Savez. To je značajan podatak koji jasno pokazuje kako je Afrički korpus uprkos mnogim nedostacima, uspostavljen kao efikasna borbena jedinica i odličan prototip potpuno motorizovane jedinice.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Kolona vozila Afričkog korpusa kreće se ulicama libijskog grada. Teretna vozila, sa oznakama DAK na vratima, još uvek su ofarbana u evropsku šemu bojenja – tamno sivu.

[Rade]

Priprema za rat: doktrina i obuka

Afrički korpus 1941. godine nije imao ni specifičnu doktrinu za pustinjsko ratovanje, niti obuku za takva borbena dejstva. Ipak, uprkos ovim nedostacima nemačka vojska je razvila najnapredniju doktrinu oklopnih jedinica tog vremena. Koreni ove doktrine leže u konceptu ratovanja u pokretu (Bewegungskrieg), što se smatralo jedinim mogućim načinom za izlaženje na kraj sa snažnijim neprijateljem i izbegavanje statičnog, iscrpljujućeg ratovanja. Najbolji način za implementaciju ratovanja u pokretu bila je upotreba ofanzivnih akcija, koje su praćene specifičnim uputstvima koja su vodila ka odlučujućim akcijama na bojištu kroz „bitku uništenja“ (Vernichtungsschlacht). Ova uputstva su obuhvatala koncentrisanje snaga, ratovanje združenih jedinica i upotrebu vazdušne podrške, koje su se kombinovano upotrebljavale na izabranoj odlučujućoj tački (Schwerpunkt). Proboj je obavezno bio eksploatisan upotrebom brzine, fleksibilnosti i manevra kako bi se izvršio proboj i u neprijateljsku pozadinu, i konačno izvršio obuhvat i uništenje neprijateljskih snaga.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Romel, u pratnji italijanskog oficira, u pripremi za paradu nemačkih jedinica pre nego što se upute na front

Oklopne jedinice su igrale glavnu ulogu u doktrini ratovanja u pokretu jer su bile najprikladnije za izvršenje i eksploataciju proboja neprijateljskih linija. „Oklopni klin“ (Panzerkeil) je postao odlučujući faktor u nemačkoj doktrini nazvanoj „Keil und Kessel“, zasnovanoj na principima „klina i kotla“, a u cilju uništenja neprijateljskih snaga. Međutim, najvažniji aspekt nemačke doktrine bilo je odsustvo specifičnih pravila; doktrina je imala samo direktive, a komandanti su morali da procene situaciju uzimajući u obzir teren i raspored snaga neprijatelja. Romel je iskoristio punu prednost ove manjkavosti doktrine kada je u martu-aprilu 1941., suprotno naređenjima komande kopnene vojske, odlučio da prodre duboko u Kirenaiku. Iako je zauzeo celo područje (sa izuzetkom Tobruka) i naneo teške gubitke Britancima, operacija je sa doktrinarne tačke gledišta bila razočaravajuća. U operaciji nije bilo ni odlučujuće tačke, niti bitke uništenja, a iznad svega, Britanci su uspeli da se povuku u Tobruk, koji se pokazao kao tvrd orah za nemačke snage. U stvari, prva ofanziva Afričkog korpusa više je podsećala na taktiku nemačkih jurišnih trupa, zasnovanoj na ubacivanju i gonjenju, razvijenoj u poslednjoj godini Prvog svetskog rata, gde je Romel stekao iskustva iz prve ruke. Ofanziva je rezultirala pat pozicijom i omraženim statičkim ratovanjem, za koje Afrički korpus nije bio pripremljen. Ipak, ofanziva na Kirenaiku iz 1941. godine je pružila vredno iskustvo za snage koje su učestvovale u njoj i dovele do Romelovog zaključka da je Zapadna pustinja jedino mesto gde se principi ratovanja motorizovanih i tenkovskih jedinica, kako su se teoretski razmatrali pre rata, mogle u potpunosti primeniti – i dalje nadograđivati. Za razliku od Evrope, ovde su pešadijske jedinice bile beskorisne sem ako se ne upotrebljavaju statički, na pripremljenim položajima; pokretne i oklopne jedinice, na drugoj strani, vladale su bojištem. Shodno tome, nemačka doktrina oklopnog klina nije se mogla upotrebiti na isti način kao u Francuskoj ili na Istočnom frontu, gde je pešadija dobijala zadatke opkoljavanja i uništavanja odsečenih snaga neprijatelja. Otvoreni teren Zapadne pustinje otežavao je opkoljavanje pokretnih i oklopnih neprijateljskih snaga, jer su mogli da probiju okruženje koncentrisanjem svojih snaga na određenoj tački obruča. Neprijateljske snage su se mogle uspešno opkoliti i uništiti samo onda kada su se borile pešice (pešadijske ili mobilne jedinice bez goriva), loše vođene ili sa ranije pretrpljenim gubicima. Ako se uzme u obzir brojčana nadmoć britanskih snaga, neverovatno je kako je Afrički korpus uspeo da postigne pobede. One se mogu smatrati  rezultatom daljeg razvoja doktrine, uparene sa britanskim greškama na operativnom nivou. Jedan od prvih Romelovih pokušaja da prevaziđe ograničenja pokretnog ratovanja u pustinji pokazao se neuspešnim, iako je pružio vredno iskustvo. Tokom operacije Crusader, 24. novembra 1941. godine, njegov „juriš ka žici“ bio je čist pokušaj da postigne uslove koji bi mu omogućili uništenje mobilnih snaga neprijatelja. Tada je Romel proširio doktrinu ratovanja u pokretu – dubljim prodorom. Cilj dubljeg prodora bio je uništenje linija snabdevanja britanskih snaga i linija komunikacija, čime bi, da je uspeo, paralizovao i potom uništio britanske snage. Iako nije bila nova, doktrina je bila inovativna u odnosu na konzervativniju koja je jednostavno predočavala okruženje i uništenje neprijateljskih snaga brzinom i manevrom. Ona je već uspešno testirana u periodu maj – jun 1940. na Zapadnom frontu, kada je nemački prodor u dubinu paralizovao francuske, britanske i belgijske snage. Međutim, novembra 1941. se pokazala kao neuspešna: Romel je zaboravio da ratovanje u pokretu zahteva pokretna skladišta goriva, koja su Britanci zapravo udaljili od granice tako da ih Afrički korpus nije ni otkrio, a samim tim ni uništio. Uzevši sve to u obzir, nije iznenađujuće što se Romel vratio konceptu dubokog prodora samo jednom, i sa drugačijim pristupom, kod El Alamejna. Avgusta 1942. njegov plan da napadne El Alamejn, koji se završio bitkom kod Alam Halfe, bio je zasnovan na ovom konceptu. Kada je oklopni klin uspeo da probije krajnje južne odbrambene linije, trebao je da se pomeri ka severoistoku sve dok ne dostigne područje jugozapadno od El Hamana, nekih 40 km istočno od El Alamejna i oko 50 km od polazne linije. Ovde, sa krilima koja su štitile pešadijske jedinice, oklopne jedinice su trebale da ugroze britanske linije snabdevanja i tako prisile neprijateljske motorizovane jedinice da prihvate odlučujuću bitku na otvorenom. Poraz ovih snaga trebao je da dovede do kolapsa cele linije Alamejn. Razlike u odnosu na osnovnu doktrinu ratovanja u pokretu jasno su uočljive: pobeda nije trebala da usledi posle obuhvata i paralizovanja neprijateljskih snaga, već nakon izazivanja bitke na otvorenom u kojoj su Nemci bili superiorniji u odnosu na Britance – bar u odnosu na taktičke sposobnosti i pokretljivost.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Nakon što su pristigle u Tripoli (februar – mart 1941.), jedinice 5. lake divizije su paradirale ulicama pre odlaska na front. Smatra se da je paradiranje bila Romelova ideja jer je želeo svima da prikaže moć nemačkih oružanih snaga. U prvom planu srednja komandna kola Horch Kfz 16.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Jednotonski poluguseničar Demag D7 SdKfz 10 sa prikolicom iz sastava 39. protivoklopnog bataljona

Romel je ovaj prilaz upotrebio kada je adaptirao postojeću doktrinu ratovanja u pokretu ratovanju u pustinji. Nakon drugog prodora u zapadnu Kirenaiku u periodu januar – februar 1942. (kada su Britanci ponovo uspeli da izbegnu nemački „klin“), Romel je odlučio da napadne britansku liniju Gazala primenom klasični bočni napad.  Nameravao je da izvede manevar zaokreta iza britanskih odbrambenih linija, koje bi tada bile napadnute i sa fronta i iz pozadine. Opkoljene britanske pešadijske jedinice bi tada bile uništene, a linija Gazala zauzeta. To bi nateralo britanske oklopne i pokretne jedinice u bitku gde bi Afrički korpus iskoristio punu prednost svoje bolje taktike, koordinacije jedinica, pokretljivost i borbenost. Potrebno je naglasiti tri stavke koje su se istakle u planiranju ove operacije. Prva, statična odbrana je viđena kao prepreka za napadača, a ne kao nepremostiva prepreka. Drugo, Romel je želeo bitku na otvorenom, u kojoj bi Afrički korpus nadvladao neprijatelja po pitanju manevra i treće, želeo je da postigne lokalnu superiornost protiv inače jačeg neprijatelja. Iako je plan trajao svega dva dana pre nego što je bitka krenula drugim tokom, osnovni koncepti o postizanju lokalne superiornosti i traženje bitke na otvorenom pokazali su se kao ispravni i uspešni. Dalji razvoj onoga što se smatra najuspešnijom Romelovom operacijom u Zapadnoj pustinji pratili su isti šablon: britanske snage su bile opkoljavane po grupama i, sa Nemcima koji su postigli lokalnu premoć,  uništavane po delovima i kod Tobruka i kod Matruha.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Nova laka poljska haubica kalibra 105 mm vučena 3-tonskim poluguseničarom Hanomag H kl 6 SdKfz II

Plan napada na liniju Alamein jula 1942. nije se u mnogom razlikovao od plana korišćenog kod Gazale. Britanska odbrana je morala da se razbije bliže El Alameinu i tada, dok bi pešadijske jedinice štitile levo krilo, oklopni klin je trebao da okrene na jug i napadne britanske formacije na krajnjem južnom delu linije u pozadini. Još jednom je primenjen koncept postizanja lokalne superiornosti kroz manevar, umesto okruženja velikih neprijateljskih formacija. Na nesreću za Romela i Afrički korpus, snage Sila osovine su patile od gubitaka u bitkama i zamora, tako da su ovog puta Britanci bili ti koji su postigli lokalnu superiornost. Romelova najuspešnija operacija bila je završena, bez postignutog cilja. Treba napomenuti da se doktrina koju je primenio Romel u proleće i leto 1942. nije mnogo razlikovala od doktrine koju je u periodu decembar 1940. – februar 1941. protiv Italijana primenio general potpukovnik Ričard O’Konor. Jedina razlika je bila ta da je O’Konor za neprijatelja imao nemotorizovane jedinice koje su upotrebljavane u skladu sa doktrinarnim načelima inspirisanim kolonijalnim ratovanjem devetnaestog veka. To mu je omogućilo da im nanese fatalan udarac kod Beda Foma, manevrom vrlo sličnim onom opisanom u nemačkoj doktrini pokretnog ratovanja. Romel je za neprijatelja imao velike, motorizovane snage čija je doktrina i taktika, vrlo različita od nemačke, bila prilagođena ratovanju u pustinji.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Tenkovi PzKpfw III Ausf. G (Trop) iz sastava 1. čete 5. tenkovskog puka paradiraju Tripolijem

[Rade]

Organizacija jedinice

Suočen sa propašću Italijana u severnoj Africi, Hitler 9. januara 1941. naređuje formiranje motorizovanih snaga za blokadu i njeno trenutno slanje za Libiju. Dva dana kasnije, komanda kopnene vojske formira jedinicu nazvanu „Sperrverband Libyen“ sastavljenu od 3. izviđačkog bataljona, tri protivoklopna bataljona (39, 559. i 605. bataljon) kojima su kasnije pridodate po jedna oklopna četa, dva mitraljeska bataljona (2. i 8.) i 33. bataljon PAA iz sastava nemačkog vazduhoplovstva. Za komandanta je postavljen general lajtnant (brigadni general) Hans fon Funk, do tada komandant 3. oklopne brigade. Jedinica je 14. januara preimenovana u Laku motorizovanu diviziju Funk, a nedugo potom u 5. laku diviziju. Odluku o zameni komandanta fon Funka general lajtnantom Romelom doneo je Hitler, 3. februara. Istog dana je dato i naređenje da se jedinica podigne na nivo divizije. Sedam dana kasnije, 10. februara, komanda kopnene vojske naređuje reorganizaciju 5. lake divizije, kada joj u sastav dodaje oklopni puk i formira Štab nemačkih trupa u Libiji, Romelovu komandu. Hitler 18. februara odlučuje da mu je u Africi potreban čitav korpus tako da je naredio da se pošalje i cela oklopna divizija. Narednog dana je usledilo naređenje o preimenovanju jedinice u Nemački afrički korpus.

Veći deo 5. lake divizije poticao je iz 3. oklopne divizije, koja je dala komadu 3. oklopne brigade (koja je formirala štab divizije), 5. oklopni puk, 3. izviđački bataljon, 1. bateriju 78. artiljerijskog puka, 2. četu 39. oklopnog bataljona, 3. četu 39. bataljona veze, 39. protivoklopni bataljon i 1. vod 83. sanitetske čete. Ostale jedinice bile su iz sastava korpusa (šema). Ova divizija je imala jedinstvenu organizacionu strukturu, za razliku od ostalih nemačkih jedinica tog vremena i vrlo različita u odnosu na stare lake divizije, koje su bile konjičke sa pridruženim oklopnim bataljonima (rasformirane su 1939. godine kako bi se formirale nove oklopne divizije). Oklopna i protivoklopna jedinica, kakva je bila 5. laka divizija, imala je u svom sastavu 90 srednjih i 70 lakih tenkova, oko 150 protivtenkovskih i protivavionskih topova, od kojih je više od 60 bilo samohodno. Ova količina naoružanja kojim je Afrički korpus raspolagao je utoliko značajnija ukoliko se uzme u obzir da je jedinica imala 12000 pripadnika sa samo dva pešadijska bataljona i jednim artiljerijskim divizionom. Divizija je pristizala u Libiju od 11. februara do početka aprila 1941. tačno na vreme za učešće u Romelovom prvom prodoru u Kirenaiku. Drugoizabrana jedinica, 15. oklopna divizija, je pristigla gotovo odmah nakon prve jedinice.

Ova jedinica je formirana 1. novembra 1940. godine od 33. pešadijske divizije i, do sredine marta 1941. godine kada joj je naređen pokret, nedostajala joj je samo 2. četa 33. oklopnog inžinjerijskog bataljona, koji je upotrebljen za formiranje 6. mitraljeskog bataljona (šema). Sa oko 15 000 ljudi, ova divizija je bila jača po pitanju pešadije i artiljerije od 5. lake divizije ali je imala svega 50 protivtenkovskih topova i 140 tenkova, mada je njen oklopni puk imao veći udeo srednjih tenkova (oko 100 tenkova). Divizija je stigla u Afriku između kraja marta i sredine maja 1941. i razmeštena je u području Solum. Neki gubici su se desili na putu, uključujući 11. četu 115. motorizovanog puka i 33. oklopni izviđački bataljon, koji je kasnije zamenjen 78. oklopnim izviđačkim bataljonom. Takođe, između početka aprila i sredine maja desile su se promene u organizaciji 5. lake divizije. Mitraljeski bataljon je izgubio inžinjerijsku četu, 6.četu 2. mitraljeskog bataljona (koji je bio formiran sredinom februara od 2. čete 33. irskog oklopnog bataljona 15. oklopne divizije), koja se vratila u svoju matičnu jedinicu, dok su 5.četa 2. mitraljeskog bataljona i 6. četa 8. mitraljeskog bataljona formirale 200. inžinjerijski bataljon posebne namene, čija je komanda formirana u Nemačkoj početkom februara i poslata u Libiju sredinom – krajem aprila. Do sredine maja 1941. godine sastav Afričkog korpusa je počeo da poprima svoj oblik, sastojavši se (odvojeno od dve divizije i logističkih jedinica) od šest pešadijskih bataljona i četiri artiljerijska diviziona (dva su kasnije postala divizioni obalske artiljerije), koji su se uglavnom upotrebljavali u ulozi obezbeđenja. Iskustva u borbi su pokazala da niti su organizacija, ni ukupna snaga Afričkog korpusa, bili adekvatni za Romelovu planiranu ofanzivu u Egiptu.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Teška poljska haubica kalibra 150mm vučena 8-tonskim art. traktorom Krauss- Maffei KM m II SdKfz 7

Shodno ovoj konstataciji, krajem jula 1941. godine Afrički korpus je zatražio od komande kopnene vojske veliko pojačanje i reorganizaciju divizija, kao i formiranje treće motorizovane divizije. Ispunjenje ovog zahteva je bilo preduslov za uspešnu ofanzivu snaga Sila osovine u Egiptu. Bilo je potrebno ojačati svaki oklopni puk, tako da svaki puk bude sastavljen od tri bataljona sa po četiri čete (tri lake i jedna sa srednjim tenkovima). Povećani logistički i remontni kapaciteti, kao i kapaciteti za snabdevanje oklopnih jedinica u uslovima ratovanja, takođe su bili neophodni. 15. motociklistički bataljon se pokazao kao neadekvatan za pustinju, te je stoga trebao biti opremljen oklopnim vozilima. Takođe je bilo potrebno i pojačati oba oklopna izviđačka bataljona. Bilo ih je potrebno udvostručiti i tako dobiti dva oklopna izviđačka puka, jer se uvidelo da su ovakvi kakvi su preslabi za namenjenu im ulogu. Kao poslednje, istaknuta je potreba za novim oružjem – pre svega protivoklopnih i protivavionskih topova. Peta laka divizija, uskoro preimenovana u 21. oklopnu diviziju, trebala je da dostigne pun status divizije dodavanjem pešadijske brigade a novu motorizovanu diviziju – diviziju Afrika, sa tri pešadijska i artiljerijskim pukom – trebalo je formirati od postojećih jedinica iz korpusa. Sve u svemu, Romel je zahtevao: dva oklopna bataljona, četiri oklopne čete, 55 pešadijskih i inžinjerijskih četa, nekoliko pukovskih i bataljonskih komandi, brojna oklopna vozila  i različite jedinice borbene i logističke podrške. Sasvim je razumljivo da je nemačka komanda kopnene vojske odbacila većinu ovih zahteva i složila se da je potrebno formirati diviziju Afrika, za koju su na raspolaganju imali samo jednu pukovsku komandu i nešto pešadijskih četa.

Kako ni 21. ni 15. oklopna divizija nisu bile usklađene sa svojom trenutnom formacijom, napravljena su određena unapređenja preuređenjem njihovih potčinjenih jedinica. To se desilo ubrzo nakon što je 5. laka 1. avgusta 1941. preimenovana u 21. oklopnu diviziju. Ova reorganizacija, većinom na papiru, uticala je na divizijsku artiljeriju i jedinice podrške; komanda 155 artiljerijskog puka (motorizovanog), formirana u Nemačkoj 31. maja 1941. godine, bila je potčinjena 21. oklopnoj diviziji zajedno sa dva artiljerijska diviziona (864. divizion teške artiljerije postao je I/155. artiljerijskog puka, dok je 911. divizion teške artiljerije postao III/155. artiljerijskog puka), dok je I/75. artiljerijskog puka postao II/155. artiljerijskog puka.  Ovaj poslednji je kasnije ostao jedina artiljerijska jedinica u diviziji. Takođe, 1. avgusta 1941. godine u Nemačkoj je formiran 200. oklopni izviđački bataljon, u čiji sastav je utopljena 3. četa 39. oklopnog izviđačkog bataljona, i 200. feldersatz bataljon.

Štab oklopne grupe Afrika formiran je 15. avgusta 1941. godine i stavljen je pod Romelovu komandu, čime je formalizovan lanac komande u Severnoj Africi. Deset dana kasnije ova jedinica je primila depešu vrhovne komande kopnene vojske u kojoj je stajalo da se pešadijski bataljoni koji se nalaze pod njenom komandom ne mogu motorizovati, i samim tim se ne mogu koristiti za ojačanje 21. oklopne divizije. Kao rezultat, da bi se obezbedila balansiranija borbena snaga, oklopna grupa Afrika je zatražila dozvolu da izvede sledeće organizacijske promene: 104. laki pešadijski puk potčiniti 21. oklopnoj diviziji i ojačati 8. mitraljeskim bataljonom, dok će se obe komande lakih pešadijskih pukova specijalne namene i 2. mitraljeski bataljon potčiniti 15. lakoj pešadijskoj brigadi 15. oklopne divizije, a koja je formirala puk spajanjem sa 15. motociklističkim bataljonom. Vrhovna komanda kopnene vojske ne samo da je odobrila ove izmene, već je 22. avgusta naredila i formiranje četvrte oklopne čete u svakom oklopnom bataljonu. Na kraju, 11(pešadijskih topova)/115. lakog pešadijskog puka je ponovno formirana. Rezultat ovih promena (šema1 i šema 2) bio je taj da je 15. oklopna divizija sada imala četiri umesto pet pešadijskih bataljona, iako je njihova snaga bila ne mnogo umanjena (oko 14000 ljudi), dok je 21. oklopna divizija sada imala tri umesto dva pešadijska bataljona (sa malim povećanjem jačine, sada oko 13000 ljudi ali sa značajnim povećanjem pešadijske komponente). Reorganizacija oklopnih bataljona trajala je duže i bila je komplikovanija; 8. oklopni puk je svoju 3. i 7. četu preformirao u lake oklopne čete i formirao 4. i 8. mitraljesku oklopnu četu. Na drugoj strani, 5. oklopni puk je jednostavno formirao nove 3. i 7. četu srednjih tenkova. U oba slučaja, međutim, reorganizacija je potrajala dosta dugo; nove čete su započele sa formiranjem novembra 1941. godine i nisu se pojavile u punoj snazi sve do februara-marta 1942. godine.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] [ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

U međuvremenu, reorganizaciji su podlegle i korpusne trupe i novoformirana Afrička komanda za specijalne namene. 24. avgusta je formiran 612. protivavionski motorizovani bataljon, kome su se kasnije pridružili 606. samohodni protivavionski bataljon i dva protivavionska bataljona iz sastava vazduhoplovstva, što je činilo protivavionsku komponentu Afričkog korpusa. 15. septembra su tri od ukupno pet posadnih bataljona oformili 155. laki pešadijski puk, čija je komanda formirana u Nemačkoj početkom juna. U sastav jedinice su ušli 3. bataljon iz 241. pešadijskog puka (preimenovan u 1. bataljon 155. lakog pešadijskog puka ), 3. bataljona iz 258. pešadijskog puka (preimenovan u 2. bataljon 155. motorizovanog pešadijskog puka) i 3. bataljona 268. pešadijskog puka (preimenovan u 3. bataljon 155. motorizovanog pešadijskog puka)). U međuvremenu nove jedinice su se priključili Oklopnoj grupi: Štab 104. artiljerijske komande, 221. artiljerijski puk, dva bataljona obalske artiljerije ojačani sa još pet baterija, 10. oklopni puk veze, dva feldersatz bataljona i  580. izviđačka četa. Takođe, 18. septembra su po naređenju Vrhovne komande kopnene vojske formirane i 707. i 708. pešadijska četa ojačane samohodnim topovima.

Nemačka vrhovna komanda kopnene vojske je 26. juna 1941. naredila formiranje štaba divizije specijalne namene. Formiranje je završeno do sredine jula. Međutim, kako su zahtevi Afričkog korpusa s kraja jula odbačeni, uskoro je postalo jasno da ovaj štab nije bio potreban za formiranje motorizovane divizije, ali se smatrao neophodnim da podrži preostale dve divizije. Zbog toga je „pao“ niz transportnu listu i poslat u Severnu Afriku između kraja avgusta i kraja septembra 1941. gde je preuzeo komandu u području Solum. Prva jedinica su potčinjene 15. oktobra 1941, zbog obuke. To su bili 3. bataljon 347. pešadijskog puka i 300. bataljon posebne namene „Oasen“. Dve nedelje kasnije ga je zamenio 1. bataljon 104. lakog pešadijskog puka 21. oklopne divizije (privremeno potčinjen samoj diviziji Afrika). Još jedinica je potčinjeno 20. oktobra: 155. laki pešadijski puk, 3. bataljon 255. pešadijskog puka, 900. inžinjerijski puk i 605. protivoklopni bataljon. Pod komandu je došao i 361. puk Afrika. Ova jedinica, koja je sastavljena od veterana francuske Legije stranaca (samim tim se nije smatrala potpuno pouzdanom jedinicom), formirana je 15. juna u Nemačkoj, da bi u Afriku stigla u periodu između 20. oktobra i sredine novembra. Odmah je raspoređena u Belhamed, zajedno sa 155. pešadijskim pukom dok su, istovremeno, 3. bataljon 255. pešadijskog puka i 3. bataljon 347. pešadijskog puka prebačeni u Bardiu radi završetka obuke. U tom trenutku Romel odlučuje da Divizija specijalne namene „Afrika“ (kako je tada imala oznaku) povede planirani napad na tvrđavu Tobruk, te naređuje njihovo raspoređivanje u Bardiju. Na dan 2. novembra sve ranije navedene jedinice (izuzev 605. protivoklopnog bataljona) su prepotčinjene štabu Divizije specijalne namene „Afrika“, a par nedelja kasnije su im se pridružili, privremeno, štab i 2. bataljon 155. artiljerijskog puka, 11. bataljon 104. motorizovanog puka i 580. izviđačke čete. Romel 15. novembra 1941. naređuje da divizija Afrika zameni italijansku diviziju „Bolonja“, istočno od Tobruka, a da se sve jedinice koje još nisu pristigle u područje Belhamed to učine najkasnije do 20. novembra. Dva dana ranije, Britanci su pokrenuli operaciju kodnog naziva „Crusader“, a jedinica 28. novembra dobija svoje konačno ime – 90. laka divizija Afrika (šema).

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Nemci su pretrpeli velike gubitke tokom operacije „Crusader“. Kao rezultat toga, neke jedinice su potpuno bile izgubljene (3. bataljon 255. pešadijskog puka, 300. bataljon specijalne namene „Oasen“ i 1. bataljon 104. motorizovanog puka, koji su se predali januara 1942. godine kod Soluma). Na kraju decembra 1941. godine, 15. oklopna divizija je izgubila najmanje pet četa i štab 115. motorizovanog puka, 15. motociklistički bataljon je bio sveden na nivo čete, 33. artiljerijski puk je izgubio četiri baterije, dok mu je treći bataljon bio desetkovan. 33. oklopni inžinjerijski bataljon je izgubio štab i dve od tri čete. Situacija je bila takva da je 200. puk specijalne namene bio privremeno rasformiran, dok je 2. mitraljeski bataljon, zajedno sa ostacima 15. motociklističkog bataljona i 33. oklopnog inžinjerijskog bataljona, spojen u jednu jedinicu i stavljen na raspolaganje 15. lakoj pešadijskoj brigadi. Loša situacija je bila i kod 21. oklopne divizije; 5. oklopni puk je morao biti povučen i popunjen, artiljerijska komponenta je bila smanjena na četiri baterije, 39. protivoklopni bataljon je ostao na dve čete, dok je 200. oklopni inžinjerijski bataljon ostao sa svega jednom četom. Situacija je bila još gora kod 90. lake divizije „Afrika“, koja je ostavši samo sa desetak pešadijskih četa, imala dve novopristigle pešadijske jedinice – 288. specijalnu jedinicu i borbenu grupu „Burckhardt“, padobransku jedinicu formiranu od padobranskog bataljona „Lehr“, iz sastava 11. vazduhoplovnog korpusa. Zahvaljujući brzom oporavku, krajem januara 1942. oklopna armija „Afrika“ (naziv dobila 22. januara) je krenula sa novim prodorom u Kirenaiku, koji je zaustavljen početkom februara ispred Gazale. U ovoj fazi reogranizacija jedinica je bila preko potrebna.

Za razliku od reorganizacije izvršene jula 1941. ovog puta je iskustvo odigralo svoju ulogu i čuo se glas starijih, iskusnijih komandanata. Tokom diskusije sa Romelom januara 1942, general major Richard Veith (komandant 90. lake divizije „Afrika“) je kritikovao postojeću organizaciju pešadijskih bataljona. Predložio je da se pešadijski bataljon sastoji od četiri čete, od kojih bi svaka raspolagala sopstvenim teškim naoružanjem i protivtenkovskim topovima, za razliku od važeće formacije bataljona sa tri pešadijske i jedne „teške“ čete. Istog meseca, komandant 15. oklopne divizije general pukovnik Gustav fon Virst, šalje Romelu predlog koji je usmeren na jačanje oklopnih i artiljerijskih jedinica. Takođe je predložio i redukovanje pešadije, sa proporcionalnim povećanjem kako broja tako i kvaliteta oružja i opreme (naročito vozila). Mnogi od ovih predloga nisu mogli biti usvojeni od strane Vrhovne komande kopnene vojske, tako da ih je i Romel odbio. Odlučeno je da se neki predlozi proslede pretpostavljenima. Prvo, organizaciju je trebalo postaviti na principima „više oružja, manje ljudstva“, delom kao rezultat teških gubitaka iz ranijeg perioda. Drugo, divizije i potčinjene jedinice su morale da budu izbalansiranije, posebno po pitanju protivoklopnog oružja. Stoga je 14. februara 1942. oklopna armija poslala novi predlog Vrhovnoj komandi kopnene vojske, predlažući novu, veliku reorganizaciju. Ona je većinom bila usmerena na pešadiju (svaka oklopna divizija je trebala da ima pešadijski puk jačine tri bataljona) i izviđačke jedinice, kao i na predlog formiranja druge motorizovane pešadijske divizije. Vrhovna komanda kopnene vojske je 10. marta negativno odgovorila na poslednji predlog, ali je usvojila ostale predloge. Oklopna armija je 28. marta naredila potčinjenim divizijama da započnu definitivnu reorganizaciju. Tako su do 1. aprila napravljene sledeće promene: 15. oklopna divizija je svoj 15. motociklistički bataljon dala 21. oklopnoj diviziji, koja je uzela i 104. motorizovani puk. 90. laka divizija „Afrika“ je dobila 200. motorizovani puk i 1. četu 33. protivoklopnog bataljona, a štab 15. motorizovane brigade direktno je potčinjen oklopnoj armiji. Od 2. mitraljeskog bataljona formiran je 3. bataljon 115. motorizovanog puka. Unutar 21. oklopne divizije, 104. motorizovni puk je dobio oba motociklistička bataljona: 15. koji je postao 3. bataljon 104. motorizovanog puka i 8. koji je postao 1. bataljon 104. motorizovanog puka, s tim da je 5. protivoklopna četa iz 8. motociklističkog bataljona ušla u sastav 90. divizije Afrika.

Počevši od 1. aprila 1942, 15. i 21. oklopna divizija su imale istovetnu organizacijsko formacijsku strukturu (šema1 i šema2). Svaka je imala oklopni puk (jačine dva bataljona) i motorizovani puk (jačine tri bataljona), čije su čete – sve indentične, formirane spajanjem bivših motorizovanih, mitraljeskih i teških četa. Štaviše, dodate su 13.(samohodnih topova) i 14. (inžinjerijska) četa.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] [ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Pokušaj da se ojača oklopni izviđački bataljon dodavanjem druge čete oklopnih automobila je bila neuspešna. Motociklističke čete su bile opremljene oklopnim transporterima i transformisane u mehanizovane čete. Takođe, od sredine februara je formirana četvrta baterija, naoružana zarobljenim britanskim 25-funtovskim topovima. Od sredine aprila svaka divizija dobija jedinicu protivavionske artiljerije. Sve u svemu, svaka oklopna divizija je pala na oko 11000 pripadnika, dok je postignuto značajno povećanje broja oružja i oruđa: oko 200 tenkova (od kojih 160 srednjih) i 60 protivtenkovskih topova, bar na papiru.

Na dan 1. aprila 90. laka divizija „Afrika“ je reorganizovana i preimenovana u 90. laku pešadijsku diviziju. (šema)155. motorizovani puk i 361. puk Afrika preimenovani su i reorganizovani kao laki pešadijski pukovi, oba sa bataljonima od po četiri čete.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Treći bataljon 155. puka i 3. bataljon 347. pešadijskog puka prepotčinjeni su komandi 200. motorizovanog puka radi formiranja 200. lakog pešadijskog puka, dok je po jedna baterija jurišnih topova koje su već bile pod komandom oklopne armije pridodata svakom puku (treća je trebala da dođe iz 13. bataljona 115. motorizovanog puka). 190. protivoklopni bataljon je formiran sa dve čete iz 15. i 21. oklopne divizije, dok je štab formiran u Nemačkoj. Početkom maja 580. izviđačka četa prerasta u izviđački bataljon, čija je organizacija bila istovetna organizaciji izviđačkog bataljona iz oklopne divizije. 190. artiljerijski puk je započeo formiranje u Nemačkoj, sa svojim 2. bataljonom (koji je formiran izvlačenjem ljudstva i tehnike iz sastava 361. artiljerijskog bataljona), iako se, kao i 190. oklopni bataljon nikada nije priključio diviziji; umesto toga se iskrcao u Tunis novembra 1942. godine. Uprkos formiranju prištapskih jedinica divizije sredinom maja, jedinice podrške i logistike su sve do sredine avgusta bile slabe. Ukupno brojno stanje divizije je bilo slabo tako da su neke jedinice morale da budu pridodate sredinom aprila: 605. protivoklopni bataljon, 606. bataljon PAA i 288. specijalni puk. Tako je sredinom maja 1942. godine brojno stanje 90. lake divizije naraslo na oko 12 500 pripadnika, da bi sredinom avgusta iste godine brojala oko 14 500 pripadnika.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Kolona PzKpfw III u očekivanju naređenja za pokret

Promene u organizaciji bile su prisutne i u narednim mesecima, s tim da su bile manjeg obima. Tako su avgusta/septembra 1942. godine mehanizovani pukovi (bivši motorizovani pukovi koji su jula promenili ime po naređenju Vrhovne komande kopnene vojske) 15. i 21. oklopne divizije ostali bez 13. (jurišnih topova) i 14. (pionirske) čete, mada one zvanično nisu bile rasformirane. U periodu septembar/oktobra 115. mehanizovani puk je ponovo dobio 14. četu i formirao novu 15. bateriju, dok su 707. i 708. baterije jurišnih topova iskorišćene da nadoknade gubitak 13. čete. Na dan 20. avgusta po naređenju vrhovne komande kopnene vojske formirana je i 10. samohodna baterija, mada je njeno stvarno formiranje zavisilo od dopremanja samohodnih topova u Afriku.

Najveće promene je pretrpela 90. laka divizija: između 1. jula i 4. avgusta dobija komandu 15. motorizovane brigade, sa 200. i 361. pešadijskim pukom (155. pešadijski puk stiže sredinom jula). Tokom istog perioda 200. i 361. pešadijski puk bivaju u potpunosti motorizovani tako da do kraja avgusta divizija dostiže puno brojno stanje. Krajem jula joj je vraćeno staro ime: 90. laka divizija Afrika. dok sve njene pešadijske jedinice bivaju preimenovane u oklopno grenadirske.

Početkom jula meseca, nakon napredovanja oklopne armije Afrika u Egiptu, doneta je odluka da se formira padobranska brigada Ramke, sa ciljem upotrebe jedinice u zadatku stvaranja mostobrana na Nilu. Brigada je bila sastavljena od četiri padobranska bataljona, od kojih je jedan već ranije bio u Africi (laki padobranski bataljon Burkhart). Veći deo brigade pristigao je u Egipat početkom avgusta. U Egiptu se suočio sa potpuno drugom situacijom: ofanziva je bila zaustavljena i pojačanja su bila potrebna za odbrane linije Alamejn. Dve trećine brigade je stiglo do 20. avgusta, a 1. septembra jedinica biva preimenovana u 1. vazduhoplovnu lovačku brigadu.

Početkom jula jedinice tvrđavske divizije „Krit“, formirane januara 1942. od 164. pešadijske divizije bivaju prebačene u Egipat vazdušnim putem. Naređenje za prebacivanje većeg dela divizije usledilo je 20. jula, a 15. avgusta u Egiptu započinje formiranje nove divizije, u koju su ušle i korpusne jedinice (125. pešadijski puk) i jedinice iz divizije „Krit“. Novoformirana jedinica 1. septembra 1942. dobija ime 164. laka divizija Afrika (šema).

[attachment=10]

Uprkos sličnosti u oznaci sa 90. lakom divizijom Afrika, organizacijska struktura je bila posve drugačija (tri pešadijska puka sa po tri bataljona) i povrh svega, nije bilo protivoklopne jedinice. Motorizacija jedinice je bila daleko od dovoljne. Sa ovakvom mešavinom jedinica, u kojoj oklop više nije igrao dominantnu ulogu, oklopna armija i nemački afrički korpus su se suočili sa dugo očekivanom britanskom ofanzivom.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Nemačka kolona u pokretu preko pustinje

[Rade]

Taktika

Bazirana na upotrebi združenih jedinica, koordinaciji i fleksibilnosti jedinica, nemačka taktika upotrebe oklopnih jedinica je 1941. godine bila napredna, ali ne uvek i upotrebljiva u ratovanju u pustinji. Nemci su ovu taktiku razvili za upotrebu u Evropi, naročito zapadnoj, gde je Nemačka od početka i nameravala da upotrebi svoje snage. Taktika je isprobana i dalje uobličena u operacijama u Poljskoj i zapadnoj Evropi tokom perioda 1939.-40. godine.

Teren je bio osnovni faktor: ove zemlje su imale mnoge prirodne prepreke, kao što su reke i planine, i manje – više razvijenu putnu mrežu. Stoga je pažnja fokusirana na zauzimanje ključnih tačaka – mostova, raskrsnica, kota, koje su bile od taktičkog i operativnog značaja.  Kako su ove tačke obično bile utvrđene i jako branjene, posebna pažnja je stavljena na taktiku napada na glavne odbrambene linije neprijatelja. Nemačka taktika upotrebe oklopnih jedinica predviđala je tri faze: napad, proboj i eksploatisanje uspeha.

Jedinica za divizijsko izviđanje su išle napred, izviđajući sa zadatkom da uoče i jave o prisustvu i pokretu neprijateljskih jedinica. Kada bi se uspostavio kontakt i prikupili podaci, proveravana su saznanja o terenu i izabirano područje kao odlučujuća tačka. Napad bi pokrenula pešadija, oklopne i jedinice podrške, u tesnoj koordinaciji pod artiljerijskom vatrom i, kada je to bilo moguće, podrškom iz vazduha. Po uspešnom proboju neprijateljskih linija, mobilne jedinice bi napredovale u dubinu, brzo, sa ciljem odsecanja neprijateljskih jedinica od njihovih komunikacija i linija snabdevanja, dok bi stacionarne jedinice obezbeđivale područje. Potom bi usledilo okruženje neprijateljskih jedinica i konačno uništenje. Ova taktika je u nekim aspektima bila delotvorna u Zapadnoj pustinji, uprkos potpuno drugačijem okruženju. Čak iako su su mobilne, brze jedinice pokazale kao efikasne tokom nemačkih pohoda u Kirenaici marta i aprila 1941. godine i januara i februara 1942. godine, ista se nije mogla primeniti na taktiku okruživanja neprijateljskih jedinica. Zbog problema sa kojima su se susretali u napadu na pravovremeno organizovanu odbranu neprijatelja, sa velikim minskim poljima, Afrički korpus je iskoristio u potpunosti prednosti terena i prešao na taktiku fluidnih pokreta. To je pomagalo u okruženju i napadu na neprijateljske formacije na krilima i u njihovoj pozadini, iako nije bila uvek uspešna u slučajevima kada je neprijatelj uspešno koristio prednosti terena: u mnogim slučajevima, njihove motorizovane jedinice su mogle da izbegnu klopku. Manjak ključnih geografskih odlika, tako čestih na evropskom ratištu, činile su postizanje okruženja teškim, što se pripisuje nedostatku adekvatne obuke i poznavanja terena. Tokom 1941. godine, ovi faktori su sprečili Nemce da efikasno implementiraju njihov pristup bici. U mnogim slučajevima je neuspeh bio usled nedostatka neophodnog iskustva na bojištu i obuke nemačkih jedinica, kojima je nedostajala i uska koordinacija između jedinica, a koja je bila striktno zahtevana i potrebna. Jedna od konsekvenci je bila ta da su Nemci trpeli velike gubitke, što je na kraju za rezultat imalo strateški poraz.

Značajan jaz je postojao između nemačke i britanske taktike upotrebe tenkovskih jedinica. Ovo ključno područje ratovanja je bilo razvijeno krajem 1940. i početkom 1941. godine; pre toga se očekivalo da će nemačke oklopne jedinice izbegavati borbu protiv neprijateljskih oklopnih jedinica, te da će se usmeriti na brzinu i manevar. Međutim, kako je pokazalo iskustvo iz Zapadne pustinje 1941. godine, sam manevar nije mogao da porazi neprijatelja; a do tada se uočilo da nemačkim oklopnim jedinicama nedostaje obuka i iskustvo. Rešenje je pronađeno u principima ratovanja združenih jedinica, koordinaciji i sadejstvu jedinica koje se već pokazalo uspešnim tokom britanskih operacija Brevety i Battleaxe u području Solum- Halfaja. Usvojena je ideja da se neprijateljske oklopne jedinice poraze protivoklopnom artiljerijom u tesnom sadejstvu sa pešadijskim i tenkovskim jedinicama. Potpuno razvijena početkom 1942. godine, ova taktika je predviđala vatrene tačke na prednjem kraju odbrane, sa protivoklopnim topovima i pešadijom koja, kako je Britancima takođe nedostajala adekvatna koordinacija i obuka u ratovanju združenih jedinica, mogle lako da odbiju neprijateljske napade, istovremeno izbegavajući velike gubitke. Po uspešnom uništenju neprijateljskih oklopnih jedinica, nemački tenkovi bi se pokrenuli, napadajući desetkovane neprijateljske jedinice i upotrebom brzine i manevra ih uništavale. Ova taktika je bila toliko uspešna, počevši od kraja 1942. godine da su Britanci počeli da upotrebljavaju oklopne jedinice na sličan način.

[Rade]

Naoružanje i oprema

Nepripremljenost Nemaca za rat u pustinji uticala je na izbor naoružanja i opreme za Afrički korpus. Među mnogim problemima koji su izlazili na videlo usled uticaja klime i okruženja, nalazila se i prikladnost tropskih uniformi. Na osnovu svojih iskustava iz Prvog svetskog rata u nemačkim kolonijama, Afrički korpus je dobio tropske uniforme koje nisu bile prikladne za upotrebu u Zapadnoj pustinji, tako da su vojnicima bile vrlo neudobne. Za razliku od britanskih koje su bile izrađene od vune, nemačke su bile izrađene od pamuka tako da su danju grejale a noću hladile. Njihova tamna boja je brzo bledela, a materijal je upijao jutarnju vlagu, što ih je činilo nepodnošljivim za nošenje. Bluze su bile neudobne, a pantalone, naročito kratke, bile su nepraktične. Šlem iz kompleta nemačke tropske uniforme uskoro je izbačen, a uveden je klasični metalni šlem – jedini koji je imao neke praktične vrednosti u borbi. Od celog kompleta uniforme, samo su kapa i čizme dokazale svoju upotrebljivost. Tako da su, hteli to ili ne, Nemci bili prinuđeni da koriste zarobljene britanske uniforme, na koje bi ušivali nemačke oznake.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Decembar 1940. vojnici 21. oklopne divizije u izbledelim tropskim uniformama M1940

Toplota i nedostatak aklimatizacije nisu uzrokovali mnogo problema u početku; to se desilo nešto kasnije i može se videti na primeru brigade Ramke. Brigada je poslata u pustinju u letnjim mesecima. Uskoro je polovina ljudstva bila nesposobna za borbu. Generalno gledano, oblast na koju su se vojnici Afričkog korpusa najviše žalili – bila je hrana. Delimično dobijana od Italijana, hrana nije mogla da zadovolji nemački ukus. Bila je bazirana na mastima, dok je vitamina bilo vrlo malo. Oni koji se nisu razboleli, izgubili su oko 10% svoje mase što je uticalo na njihov organizam. Međutim, kada se uzme u obzir kvalitet snabdevanja, može se zaključiti da je gladovanje bilo uobičajeno. Ipak, snabdevanje vodom je bilo ozbiljniji problem jer su Nemci loše procenili potrebne količine vode. U periodu mart-april 1941. godine nemački Afrički korpus je uspostavio sistem zasnovan na tome da borbene jedinice nose četvorodnevno sledovanje vode sa sobom, dok su jedinice zadužene za snabdevanje vode morale da tragaju za vodom i da je potom transportuju. To su bile jedinice: teška četa za snabdevanje vodom, sa 28 vozila; četa za destilaciju vode sa 105 vozila; kolona za filtriranje vode i „vodena“ kolona koja je imala kapacitete za transport 60 tona vode.

Upotreba velikih i čvrstih kanistera za vodu dokazala se praktičnom. Problemi sa vodom su se pojačali usled činjenice da su nedostaci vode učinili vojnicima na prvoj liniji teškim održavanje lične higijene, a konzumiranje neispravne vode je često izazivalo dizenteriju.

Pešadija

Pešadija u Severnoj Africi bila je naoružana standardnim pešadijskim naoružanjem nemačke vojske. Osnovno oružje je bila puška kalibra 7,9 mm Karabiner 98k – ekvivalent britanskoj pušci Lee Enfield, dok su komandiri odeljenja i vodova bili naoružani automatima kalibra 9 mm, MP 38 i MP 40. Od teškog naoružanja raspolagali su puškomitraljezima MG34 kalibra 7,9 mm koji bi pri dejstvu sa postolja imali ulogu teških mitraljeza. Od minobacača bili su prisutni minobacači kalibra 60 i 81 mm (Granatenwerfer 36 i Granatenwerfer 34).

Po strani od protivtenkovskih topova, u naoružanju su se nalazile protivtenkovske puške kalibra 7,92 mm (Panzerbüchse 38 i 39) koje su mogle da probiju oklop debljine 30 mm na daljinama od 300 m. U arsenalu su se nalazile i protivpešadijske i protivtenkovske mine, među kojima su bile i vrlo efikasne Tellermine 29 i 35, kao i laki i teški pešadijski topovi – oznaka „75mm leichte Infanterie Geschütz 18“ i „150mm schwere Infanterie Geschütz 33“. Pesak i prašina zadavali su mnogo problema u održavanju naoružanja. Automatsko oružje kao što su MP38/40 i MG34 bili su najviše pogođeni. Naročiti problemi su se javljali sa redenicima kod MG34. Zahtevali su pojačanu negu i, sem prekrivanja zatvarača, vojnici su morali da omotavaju krpama sve delove zatvarača, kao i da paze na upotrebu maziva (samo vrlo tanki sloj maziva na pokretnim delovima). Nedostatak obuke i vežbe u rukovanju i održavanju oružja izazivao je mnogo problema, ako ne i više nego što su ih izazivali klimatski uslovi.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Teler mina na površini

Afrički korpus je imao nesreću da je imao tri pešadijske jedinice različite organizacije, sa razlikama u naoružanju i brojnom stanju. Dva mitraljeska bataljona 5. lake divizije su bila naročito snažna sa svojih 46 lakih i teških mitraljeza, 9 protivtenkovskih pušaka, 15 lakih i teških minobacača i 6 do 15 topova Pak 35/36 kalibra 37 mm. Motorizovana brigada iz sastava 15. oklopne divizije imala je veliku vatrenu moć koja je obuhvatala 366 lakih i teških mitraljeza, 75 lakih i teških minobacača, 15 topova Pak 35/36 kalibra 37 mm – plus šest Pak 38 kalibra 50 mm i 22 lakih i teških pešadijskih topova.

Reorganizacijom divizija septembra 1941. dobio se bolji balans vatrene moći, tako da su pešadijske jedinice je 21. oklopne divizije imale 132 laka i 64 teška mitraljeza, 11 protivtenkovskih pušaka, 27 lakih i 18 teških minobacača, devet Pak 35/36 i 19 Pak38 plus četiri laka i dva teška pešadijska topa.

Poređenje sa 15. oklopnom divizijom (imala je 187 lakih i 78 teških mitraljeza, 11 protivtenkovskih pušaka, 12 topova Pak 35/36 i 10 topova Pak 38, šest lakih i dva teška pešadijska topa) pokazuje da je ova potonja još uvek bila jača, iako sama razlika nije bila više toliko velika.

Bar na papiru, snaga pešadijskih jedinica divizija posebne namene bile je još uvek superiorna sa 333 lakih i 84 teških mitraljeza, 148 protivtenkovskih pušaka i po 42 lakih i  teških minobacača. Kako ova divizija nije raspolagala artiljerijskom i jedinicama podrške kakve su imale ostale divizije, snaga pešadijskog naoružanja bila joj je i jedina vatrena moć i to treba imati na umu. Manje organizacijske promene nastale su u septembru 1941. kada je uvedeno i novo naoružanje: protivoklopni top Panzerbuchse 41, sposoban da probije 52 mm oklopa na daljini od 500 m.

Mnoge promene u organizaciji i vatrenoj moći pešadijskih jedinica nastale su godinu dana kasnije. Prvo je „lako“ naoružanje – naročito minobacači, protivtenkovske puške i pešadijski topovi oglašeno nepodesnim za ratovanje u pustinji. Njihovi lagani projektili nisu mogli da probiju oklop neprijateljskih tenkova, a nisu ni imali efekat na cilju zbog pustinjskog peska koji je ublažavao efekte eksplozija.  Pešadijske jedinice su reorganizovane kako bi se naglasile i njihova vatrena moć, kao i njihove sposobnosti vođenja protivoklopne borbe. Mitraljeske i teške čete su rasformirane kao takve i ušle u sastav novih lakih pešadijskih – od kraja jula Pancergrenadirskih četa. Četiri ovakvih četa je formiralo bataljon.

Naoružanje novog puka bilo je vrlo impresivno, uzevši u obzir da je raspodelom lakih mitraljeza puk naoružan sa gotovo dva puta više mitraljeza nego što je bio slučaj sa starim motorizovanim pešadijskim pukom, dok je samo broj teških mitraljeza bio prepolovljen. Novi puk je takođe posedovao više minobacača (39 umesto 30, svi teški), a sposobnost vođenja protivoklopne borbe je unapređena sa 39 protivtenkovskih pušaka (većinom PzB 41) i 42 topova Pak 38. Isprobana januara 1942. od strane 115. motorizovanog puka, noa organizacija je stupila na snagu 1. aprila 11942. godine. Manje više istovremeno su jedinice Afričkog korpusa počele da primaju mitraljeze MG42 kalibra 7,92 mm na opitovanje, a koji su se pokazali kao vrlo efikasno oružje.

Oklop

Iskustva Afričkog korpusa dokazala su da je u Zapadnoj pustinji tenk bio gospodar bojišta. Kada su bili poslati u Severnu Afriku, i 5. i 8. tenkovski puk su se nalazili usred procesa reorganizacije. Reorganizacija je završena samo kod 8. tenkovskog puka. Reorganizacijom je obuhvaćeno prenaoružavanje tenkovima naoružanim topovima kalibra 50 mm, kao i prelazak na novu formaciju koja je zaživela od 1. februara 1940. Shodno tome, svaki tenkovski bataljon se sastojao od komande, dve lake i jedne srednje tenkovske čete, plus oklopni divizion u kome su se nalazio sav raspoloživi višak oklopnih vozila i tenkova.

Štabna četa se sastojala od voda veze (sa dva komandna tenka i PzKpfw III) i lakog tenkovskog voda sa pet tenkova PzKpfw II (5. tenkovski puk je imao i dodatni laki tenkovski vod po bataljonu i jedan u štabu puka).

Laka tenkovska četa se sastojala od komande čete (dva PzKpfw II), lakog tenkovskog voda i tri laka voda, svaki sa po pet PzKpfw III. Srednja tenkovska četa se sastojala od komande čete (dva PzKpfw IV), lakog tenkovskog voda  o tri voda, svaki sa po četiri PzKpfw IV.

Tako je, na papiru, puk imao šest komandnih tenkova, 45 komada PzKpfw II (60 u 5. tenkovskom puku, koji je imao još tri laka tenkovska voda), 71 PzKpfw III i 28 PzKpfw IV. Prema raspoloživim podacima, kada je pristigla u Tripoli 10. marta 1941. 5. tenkovski puk je bio skoro u potpunosti popunjen, sa 7 komandnih tenkova, 25 PzKpfw I, 45 PzKpfw II, 61 PzKpfw III (deset je izgubljeno na moru, tokom transporta) i 17 PzKpfw IV (tri izgubljeno na moru). Između 8. februara i 2. marta 1941. 8. tenkovski puk je prenaoružan i pripremljen za Severnu Afriku. Novi PzKpfw IV i komandni tenkovi su primljeni, dok je 31 starih PzKpfw naoružanih topovima 37 mm zamenjeni novim, naoružanim topovima kalibra 50 mm (stariji PzKpfw II Ausf.C su takođe vraćeni u skladišta i zamenjeni novim). Sa dolaskom u Severnu Afriku 7. maja 1941. puk je imao 144 tenkova, od kojih je 45 bilo lakih.

Tokom 1941. na tlu Severne Afrike su se našli svi tenkovi kojima je Nemačka u tom trenutku raspolagala, od PzKpfw I do PzKpfw IV. Sa svojom masom od 5,4 tone i dva mitraljeza MG34, PzKpfw I Ausf.A više je bio tanketa nego tenk. Proizvođen u periodu 1934 – 36. početak Drugog svetskog rata je dočekao u statusu zastarelog tenka. Patio je od kvarova na motoru koji su bili rezultat čestih pregrevanja. Ipak, učestvovao je na bojištu kao tenk prve linije; 30. aprila 1941. drugi bataljon 5. tenkovskog puka, napao je na Ras el Mdauar angažujući 10 tenkova PzKpfw I Ausf.A. Neposredno pred izbacivanje iz operativne upotrebe, 5. tenkovski puk još uvek je imao 13 tenkova PzKpfw I. Tenk koji je takođe dosta upotrebljavan od strane 5. i 8. tenkovskog puka bio je PzKpfw II Ausf.C. To je bio loše oklopljen tenk, naoružan topom 20 mm i mitraljezom MG34. Proizvođen do aprila 1940. bio je već dobro zastareo i skoro neupotrebljiv protiv neprijateljskih tenkova i pešadije; uskoro je bio upućivan samo u izviđačke misije, iako je i za ovu ulogu bio nesposoban, krećući se brzinom od svega 40 km/č.

Radni konj oklopnih divizija u Severnoj Africi bio je PzKpfw III, nemački osnovni borbeni tenk u periodu 1940. – 42. godine. Isporuka ranijih modela PzKpfw III Ausf E/F u Severnu Afriku nije sigurna, ali prema onom što je poznato, svaki PzKpfw III poslat u Severnu Afriku bio je potpuno opremljen i naoružan novim topom kalibra 50 mm. Najuobičajenija varijanta korišćena 1941. godine bila je PzKpfw III Ausf.G, koja je od jula 1940. kao standardno naoružanje imala top 50 mm. Verzija za afričko ratište, označena sa „Trop“, imala je ugrađen specijalni sistem ventilacije i sistema filtera za vazduh i ulje kako bi zaštitili motor i menjač od peska i prašine. Imao je ograničenu masu na 20 tona i dobru brzinu od 40 km/č, iako je imao relativno slabu oklopnu zaštitu čela tenka od svega 30 mm čelika. Veći brat ovog tenka bio je PzKpfw IV – koji se smatra teškim tenkom, konstruisanom da pruži podršku svojim topom kalibra 75 mm . Četrdeset tenkova PzKpfw IV Ausf. D je 1941. poslato u Afriku sa 5. i 8. tenkovskim pukom. Uprkos ugradnji Trop ventilacije i filtera, nemački tenkovi su patili od vrućine i peska, iako su same posade patile i više nego sami tenkovi – naročito tokom bitke, kada su poklopci morali biti zatvoreni, sa unutrašnjom temperaturom od 45 stepeni Celzijusa, sistem ventilacije je morao biti ugašen kako bi se štedelo pogonsko gorivo. Na drugoj strani, nišanske sprave topova su se pokazale kao odlične, radeći besprekorno i u uslovima visoke temperature.

Slab oklop i slaba probojnost topova izazvali su velike probleme. Upotrebom standardne granate – Panzergranate 39, top 50 mm je mogao da probije 54 mm homogenog čelika na 100 m daljine, 46 mm na 500 m i 36 mm na 1000 metara. Upotrebom projektila sa jezgrom od tungstena, pzGr 40, unapređena je probojnost po sledećem: 96, 58 i 42 mm. Top 75 mm je mogao da probije 70 do 100 mm oklopa na 100 m, mada je upotrebom visoko eksplozivne granate mogao da ošteti britanske tenkove na većim daljinama. Rani modeli britanskih tenkova nisu predstavljali neki problem nemačkim tenkovima 1941. ali su se tenkovi Matilda i Valentine, kao i Crusader i američki Grant, dokazali kao teški protivnici.

Loša oklopna zaštita nemačkih tenkova učinila je većinu njih izuzetno ranjivu od dejstva britanskih protivtenkovskih topova (britanski pt top kalibra 40 mm – „Ordnance QF 2-pounder“ je mogao da probije 40 mm homogenog čelika na 800 m daljine). Decembra 1941. prvi PzKpfw III Ausf.H stiže u Afriku, a ubrzo potom stižu i PzKpfw III Ausf.J i PzKpfw IV Ausf.F (u isto vreme stiže i novi PzKpfw II Ausf.F). Iako je njihovo naoružanje ostalo nepromenjeno, njihova oklopna zaštita je bila povećana. Čeoni oklop tenka PzKpfw II Ausf. F je sada iznosio od 30 do 35 mm, na tenk PzKpfw III Ausf. H je dodat oklop debljine 30 mm na standardni oklop koji je takođe iznosio 30 mm, dok je Ausf.J imao čeoni oklop debljine 50 mm, kao i PzKpfw IV Ausf.F. Povećanje debljine oklopa neutralisalo je britanske protivtenkovske topove kalibra 40 mm. Pokretljivost tenkova je povećana ugradnjom širih gusenica. Moderni tenkovi su postali dostupni Afričkom korpusu od prve polovine 1942. To su bili modeli tenkova pogodni za brobu tenk protiv tenka. Prvi je stigao PzKpfw III Ausf.J, sličan ranije proizvođenim modelima ali naoružan topom kalibra 50 mm duge cevi, koji je mogao da probije 67 do 130 mm oklopa na 100 m, 57 do 72 mm na 500 m i 44 do 38 mm na 1000 metara daljine. Po prvi put upotrebljen u bici za Gazalu. U duelima je bio ravnopravan sa tenkovima Valentine i Grant; novi top 75 mm mu je obezbeđivao i ravnopravnost u borbi sa američkim Šermanima. Top je upotrebljen i u opremanju stare verzije tenka, PzKpfw IV Ausf.F koji je potom postao poznat pod oznakom Ausf.F2. Prvi primerci su stigli u Afriku juna 1942.

Uprkos odličnom poslu koji su odradili timovi za izvlačenje oštećenih i neispravnih tenkova, gubici usled mehaničkih kvarova u birbi kao i problemi sa logistikom znatno su umanjili broj dostupnih tenkova. Kao rezultat toga, reorganizacija iz septembra 1941. godine je umanjila broj tenkova PzKpfw IV (deset tenkova u dva tenkovska voda u svakoj srednjoj tenkovskoj četi).

U ostalom, utvrđena jačina tenkovskog puka je ostala nepromenjena. Ova organizacija i količine naoružanja pokazale su se kao nepodesne za sukobe oklopnih jedinica širih razmera sa karakteristikama pustinjskog rata, tako da je moralo da dođe do novih promena.

Propisani broj tenkova aprila 1942. za 5. i 8. tenkovski puk, koja je pretrpela manje izmene sredinom maja, označila je definitivan rast i u broju i u kvalitetu tenkova. Laki vodovi unutar lakih četa transformisani su u obične tenkovske vodove i naoružani tenkovima PzKpfw III, što je povećalo broj tenkova u puku sa 71 na 135. Ovo povećanje je bilo moguće realizovati donošenjem odluke da u tenkovskom bataljonu povećaju broj lakih četa na tri, što je sprovedeno u delo početkom 1942. U međuvremenu, broj tenkova PzKpfw II je pao sa 45 na 29, od kojih su dva korišćena u pionirskom vodu. Jedino je broj tenkova tipa PzKpfw IV ostao ispod odobrenog broja, jer su oklopne divizije afričkog korpusa imale svega 11 tenkova ovog tipa po četi, umesto propisanih 14. Sveukupno povećanje sledujućeg brojnog stanja tenkova, kao i uvođenje novih modela tenkova, igralo je značajnu ulogu u pobedama Afričkog korpusa u proleće i leto 1942.

Protivoklopno i protivavionsko naoružanje

Diskusija o nemačkim protivtenkovskim i protivavionskim oruđima u Severnoj Africi često se vrti oko protivavionskog topa kalibra 88 mm koji, uprkos svojoj slavi, nije bio baš previše korišćen. Istovremeno nikad nije bilo moguće angažovati više od 30 – 40 oruđa: 135. protivavionski artiljerijski puk je imao 36 oruđa maja, odnosno 39 avgusta 1942. Najveći deo slave u stvarnosti potiče od nedostatka namenskih protivtenkovskih oruđa 1941. Pre nego što je 5. laka divizija napustila Tripoli, nemačka Komanda kopnene vojske je naredila 39. protivoklopnom bataljonu da zameni svoje nove Pak38 kalibra 50 mm za stare Pak 35/36 kalibra 37 mm, iako su na kraju ostali sa vodovima naoružanim sa svega jednim topom Pak38. Početkom 1941. obe oklopne divizije su imali ograničene protivoklopne mogućnosti, delom ublažene prisustvom 605. protivoklopnog bataljona naoružanim samohodnim protivtenkovskim topovima. Međutim, uskoro su i 33. i 39. protivoklopni bataljon počeli da zamenjuju svoje stare topove Pak 35/36 novim – Pak 38, kako bi se starim topovima naoružala divizija posebne namene. Između maja i septembra 1941. broj topova Pak38 u svakom protivoklopnom bataljonu povećan je sa devet na dvanaest i do 20. septembra, oba bataljona su predala sve svoje topove Pak 35/36 – iako 33. protivoklopni bataljon nije bio u potpunosti popunjen.

Iako još uvek preovlađujući u periodu 1941/42. protivtenkovski topovi Pak 35/36 kalibra 37 mm su još 1939. godine bili zastareli. Iako su bili odlična oruđa sredinom tridesetih godina, početkom četrdesetih njihova sposobnost probijanja oklopa – čelične ploče debljine 29 mm zakošene pod uglom od 30 stepeni na daljini od 500 mm – „oglasio“ je praktično neupotrebljivim, sem u borbi protiv lako oklopljenih vozila. Uvođenje projektila PzGr 40 i razvoj, početkom 1942, kumulativnog projektila Stielgranate 41 nije doneo neka unapređenja jer je efikasnost topa Pak 35/36 i dalje bila ograničena na daljine od 100 m. Na drugoj strani, Pak38 je bio dobro oruđe, iako ne tako efikasno u borbi protiv teško oklopljenih tenkova. Mase manje od jedne tone i samo 1,1 m visok, top Pak 38 je bio čvrst, pouzdan i lak za rukovanje. Na bojištu je bio teško uočljiv a bio je i superiorniji u odnosu na britanske protivtenkovske topove jer je imao veću probojnost. Na 100 m daljine mogao je da probije 69 mm oklopa (130 mm korišćenjem projektila PzGr40). Mogao je da izađe na kraj sa većinom britanskih tenkova u Zapadnoj Pustinji, tako da je ostao standardni protivtenkovski top nemačkih oružanih snaga do kraja 1942. zajedno sa Pak36(r) kalibra 76,2 mm, većinom u naoružanju jedinica 90. lake divizije.

U prvim godinama rata nije posvećivano dovoljno pažnje samohodnim protivtenkovskim topovima. Razvoj Pak(t)L/43 (sfl) auf PzKpfw I Ausf. B kalibra 47 mm se činio kao zakasneli pokušaj da se učini podobnom korišćenje zastarele šasije PzKpfw I. Sa svega 202 proizvedenih vozila od marta 1940. do februara 1941. naoružan je sa češkim protivtenkovskim topom sposobnim da probije 54 mm oklopa na 100 m daljine (100 mm sa PzGr 40). Korišćen za naoružavanje 605. protivoklopnog bataljona, gde je brojno stanje protivtenkovskih oruđa 1941. iznosilo 27 vozila, nije se pokazao kao najbolje rešenje – ali je bilo jedino primenljivo. Iskustva sa bojišta ukazivala su da je potrebno primeniti brojna unapređenja.

Genijalno i improvizovano rešenje nađeno je u kombinaciji šasije zastarelog tenka i moćnog protivtenkovskog topa, u ovom slučaju sovjetskog topa kalibra 76,2 mm, koji su Nemci zarobili u velikom broju (zajedno sa municijom) tokom prvih meseci napredovanja na Istoku. Montiran na šasiji PzKpfw 38(t), nastao je Panzerjager 38(t) fur 7,62 cm Pak 36(r) (SdKfz 139), poznat i pod imenom Marder III, prvi iz duge i uspešne serije samohodnih protivtenkovskih oruđa.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Vod protivtenkovskih vozila Panzerjager 38(t) fur 7,62 cm PAK 36(r) (SdKfz 139) (Marder III) na odmoru u oazi

Proizvođen od aprila do oktobra 1942, Panzerjager 38(t) je bio možda i najmoćnije protivtenkovsko oruđe koje se ikada našlo u naoružanju Afričkog korpusa. Iako je vozilo bilo prilično teško i visoko (oko 11 tona i visoko 2,8 m), bilo je dobro oklopljeno i naoružano vrlo snažnim oružjem, sposobnim da probije oklop debljine 98 mm na daljinama od 100 m.

Dostupnost ovih oruđa je predstavljalo realni problem Afričkom korpusu, s obzirom da je svega 66 oruđa poslato u Afriku. Oruđa su primana u periodu od jula 1942. do maja 1943. U početku su njima naoružani 33. i 39. protivoklopni bataljon. Prvim primljenim primercima su popunjavane prve čete ovih bataljona, koje su preimenovane u samohodne protivoklopne čete. Kako nije bilo dovoljno modela Panzerjager 38(t) za obe čete, druga je ostala naoružana vučnim verzijama Pak 38. Time je sprečeno naoružavanje 605. protivoklopnog bataljona novim oruđima sve do sredine oktobra 1942. Problem je rešen zahvaljujući razvoju još jednog ad-hok rešenja. Sredinom oktobra 1942. Komande nemačke kopnene vojske je naredila brz razvoj snažnijeg samohodnog protivtenkovskog topa za potrebe naoružavanja Afričkog korpusa korišćenjem sovjetskog topa Pak36(r) kalibra 76,2 mm. Prikladno rešenje je nađeno monitranjem topa na poluguseničara  Bussing-NAG BN9, čime je nastao FK 36(r) auf Panzerjager Selbsfahrlafette Zugkraftwagen 5t, poznat i pod imenom “Diana”. To je bilo relativno nezgrapno oruđe, oko 3 m visoko. Prvih šest primeraka je poslato Afričkom korpusu januara 1942. nakon čega je poslato još tri u februaru – koliko ih je i ukupno proizvedeno tokom Drugog svetskog rata.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Flakgeschütz 8,8-cm Flak 18 na položaju

Svih devet vozila je ušlo u naoružanje 605. protivoklopnog bataljona, koji je bio sastavljen od protivoklopnih četa naoružanih vozilima Diana i Panzerjager I. Sedam primeraka je upotrebljeno u bici za Gazalu, gde su se solidno pokazali. Ipak, njihov broj je ubrzo smanjen. Sredinom juna 1942. pre nego što je 605. protivoklopni bataljon povučen u Bardiju na odmor i popunu, svega dve Diane su ostavljene, a tri su dočekale avgust kao još uvek raspoložive za dejstvo. Da bi se u potpunosti razumela važnost ovih manje poznatih oruđa u odnosu na čuvene topove kalibra 88 mm, potrebno je razmotriti da je 21. oktobra 1942. 15. oklopna divizija imala svega 8 oruđa kalibra 88 mm, ali je imala i 72 topa Pak38 i 16 samohodnih Panzerjager 38(t). Flak 30 i 38 topova kalibra 20 mm montiranih na jednotonskom poluguseničaru Demag D7 (oznake 2cm Flak auf Fahrgestell Zugkraftwagen It (SdKfz 10/4)) su možda bili najuobičajenija i najefikasnija protivavionska oruđa korišćenih u Afričkom korpusu, mada je Flak 36/37 i 41 bili takođe korišćeni u istoj ulozi.

Vozila

Za motorizovani korpus kao što je bio Afrički korpus, dostupnost i efikasnost motornih vozila bili su odlučujući faktori. Sledujuće stanje motornih vozila krajem 1941. u oklopnoj diviziji iznosio je između 3500 i 4000 vozila. Veći deo njih, oko 90 %, su bila neborbena vozila točkaši koja su se koristila za transport ljudstva i zaliha. Brojno stanje 21. oklopne divizije krajem decembra 1941. obuhvatalo je i skoro 1000 motocikala, korišćenih od strane borbenih jedinica uprkos njihovoj nepodesnosti za ratovanje u pustinji. Na drugoj strani, divizija je imala i oko 1000 automobila, među koje su se ubrajali i mala štabna kola Kubelwagen (modeli Kfz 1 do 4), oko 350 srednjih štabnih kola (Kfz 12, 17), oko 15 teških štabnih kola (Kfz 21 i 23) i više od 150 lakih kamiona za transport ljudstva kao što je bio Krupov model Protze (Kfz 69, 70 i 81), kao i 52 sanitetskih vozila Kfz 31.

Najveći deo teretnih vozila (od ukupno 1700 teretnih vozila), korišćenih za vuču artiljerijskih oruđa i snabdevanje jedinica bio je iz grupe srednjih kamiona, od kojih je deo bio sa pogonom na četiri točka – Opel Blitz. Kako se radilo o oklopnoj diviziji, jedinica je raspolagala i većim brojem poluguseničara, od kojih se samo manji deo nalazio u sastavu borbenih jedinica. Činjenica je da je samo mali deo pešadijskih jedinica Afričkog korpusa bio opremljen oklopnim borbenim vozilima (gepanzert Mannschafts Transport Wagen, MTW). Februara 1941. komandnim četama oba mitraljeska bataljona je dodeljeno deset Hanomagovih SdKfz 251/1, dok je samo 2. bataljon 115. motorizovanog puka iz 15. oklopne divizije imao oklopna borbena vozila. Decembra 1941. 21. oklopna divizija je imala svega deset oklopnih transportera SdKfz 251, dok su svi ostali poluguseničari upotrebljavani za druge zadatke. Vozilo SdKfz 251/6 je bilo komandno vozilo, 251/7 je bilo inžinjerijsko a AdKfz 253 lako oklopljeno izviđačko vozilo. Većina poluguseničara su bili jednostavno traktori uglavnom korišćeni u 155. artiljerijskom puku i 39. protivoklopnom bataljonu za vuču topova.

Vozila su u Afričkom korpusu oduvek bili problem, prvo zbog nedostatka samih vozila kao i zbog problema koji su se pojavljivali u eksploataciji u pustinjskim uslovima. Nemačka komanda kopnene vojske je stajala po strani, čak nisu našli za shodno da se konsultuju sa Italijanima oko toga koji je tip vozila primereniji za korišćenje u pustinji.

[Rade]

Naučene lekcije

Slično kao i u kampanji 1941-42. imidž Afričkog korpusa je imao svoje svetle i tamne faze. Romelovo brilijantno komandovanje i superiorna nemačka taktika učinile su da se postignu početni uspesi – prodoru Kirenajku i odbrana linije Solum-Halfaja. Na drugoj strani, manjak iskustva i obučenosti, kao i neadekvatno naoružanje, posebno u poređenju sa onim koje je bilo na raspolaganju njihovim neprijateljima, izazvali su poraze kod Tobruka i tokom operacije Crusader. Stečena iskustva nisu bila uzaludna tako da je 1942. izvršene mnoge izmene. Obuka je unapređena, koristeći prednost prisustva iskusnog ljudstva. Kombinacijom adekvatne obuke i iskustva u prvi plan je došla superiornost nemačke taktike. Organizacija jedinica je prilagođena tako da su mnogi nedostaci premošćeni. Nemačke jedinice su 1941. u mnogome patile od neizbalansirane organizacije – imali su tri divizije od kojih ni jedna nije bila prilagođena za ratovanje u pustinji. Izmene izvršene septembra 1941. iako korisne, bile su samo privremeno rešenje, ali su one izvršene aprila 1942. bile vrlo inovativne. Divizije Afričkog korpusa su tada postale izbalansirane i, zahvaljujući većoj količini naoružanja i uvođenju novog i snažnijeg naoružanja, pretvorene su faktički u izuzetno snažne i uspešne jedinice. Ipak, nisu svi nedostaci bili eliminisani: manjak motornih vozila, posebno onih prikladnih, mogle su se ispraviti samo upotrebom velike količine sredstava zaplenjenih u borbi. Nova organizacija divizija, zasnovana na principu „više oružja, manje ljudi“, uklopljena sa večitim manjkom ljudi, imala je za posledicu ozbiljno naprezanje raspoloživog ljudstva. Ovo je za rezultat imalo to da kada su izbili na liniju Alamein, nemački Afrički korpus je morao da prizna da su otišli preko svojih limita.

Međutim, činjenica je ostala da su blistave pobede maja-juna 1942. protiv superiornog neprijatelja, bile rezultat odlučujuće evolucije koja je, za par meseci, dovela Afrički korpus na zavidan nivo sposobnosti i efikasnosti. U stvari, da je Afrički korpus uspeo da zauzme Tobruk 1941. mogli bi da pretpostavimo da sa svojim manjkom iskustva, lošom organizacijom i ostalim nedostacima ne bi imali snage za nastavak ofanzive u Egiptu, barem ne uspešno. To nije bilo samo pitanje oružja i opreme: neki od najvećih uspeha Afričkog korpusa su postignuti kada je jedinica bila sukobljena sa jačim neprijateljem i pre nego što je opremljena novim naoružanjem. Oba prodora u Kirenajku su izvedena sa oskudnim resursima: odbrane u operaciji Brevety i Battleaxe bile su uspešne zahvaljujući genijalnoj upotrebi topova 88 mm a pobede iz perioda maj – jun 1942. su postignute pre nego što su primljene velike količine modernih tenkova. Oktobra 1942. Afrički korpus je bio mnogo jači i spremniji nego tokom 1941. ali je na kraju ipak poražen jer su njihove doktrine i taktike morale da se predaju u korist onih koje je primenjivao neprijatelj. Na samom kraju, niti je oružje ni iskustvo moglo da obezbedi uspeh na bojištu, iako su nesumnjivo imale uticaj na poraze.

Koje su onda bile stvarne tajne Afričkog korpusa, one koje su im obezbedile mnoge uspehe? Romel je svakako bio jedna od njih; bez obzira da li se njegove strategijske i taktičke veštine mogu kritikovati ili ne, ostaje činjenica da je njegova ličnost, njegovo komandovanje i njegova sposobnost da se suprotstavi promoenljivim situacijama pokazala odlučujućom u mnogim slučajevima. Takođe, ne sme se zaboraviti da su njegovi potčinjeni, kao i većima starijih i mlađih oficira Afričkog korpusa, posedovali izuzetne veštine i sposobnosti komandovanja. Nesumnjivo, za to što je Afrički korpus postao čvrsta i jaka jedinica treba zahvaliti kombinaciji ova dva faktora, uprkos nedostacima. Bez sumnje, iz istorije Afričkog korpusa ima se šta naučiti. Genijalnost, veštine, komandovanje, sposobnost suočavanja sa promenama situacije i pravilno reagovanje bili su kvaliteti koji su učinili Romela, njegove podređene komandante i većinu pripadnika Afričkog korpusa sposobnim da se izbore sa neprijateljskim okruženjem i superiornim neprijateljem.