Цокулом на пушчане цеви
25.10.2015. - Зла коб синова славног војводе
Кроз судбину синова војводе Живојина Мишића – Радована, Александра и Војислава – можда се понајбоље огледају ломови српске историје у првој половини 20. века
Пешадијски поручник Живојин Мишић морао је под хитно да се жени, све по правилу службе. Оно је налагало да узоран официр мора да има породицу. Судбина је удесила да 1881. године потпоручник Мишић има маневре код Аранђеловца. На неком балу, који су приредили мештани, Живојин је упознао шеснаестогодишњу Лујзу Крикнер, кћи грађевинског предузимача Фридриха, швајцарско-немачко-француског порекла, који је градио хотел „Старо здање”. На балу су се Живојин и Лујза загледали, одиграли неколико игара. Њени родитељи били су против тога да се уда за официра, који је сељачки син, има малу плату, и сељакање им не гине. А онај кључни аргумент је да су различите вере. Лујза је онда побегла за Живојина, венчали су се 30. октобра 1884. године у београдској Вазнесењској цркви. Наравно, мираз је изостао, а прво дете пожурило.
Кћи Елеонора родила се 22. фебруара 1885. године. Већ наредне године стиже и друга кћерка, Олга. Следеће године отац је унапређен у капетана друге класе, и убрзо отпутовао у Брук на Лајти, у Аустрији, да би тамо изучио школу гађања. Док он тамо добија медаље, Лујза је опет у другом стању. Треће дете и први син, Радован, рођен је у Београду, 25. септембра 1887. године.
Заједно на Колубари
Како то обично бива у патријархалним породицама, име је добио по деди. Основну школу завршио је у Београду, као и првих пет разреда гимназије. Онда се по ко зна који пут потврдило да крв није вода. Радован је одлучио да из шестог разреда гимназије побегне право у Врање, где је тада било зборно место четника за пребацивање преко турске границе. Бесни отац некако је сазнао где му се налази син и преко окружног начелника успео да га врати. Због бекства је истеран из гимназије, а могао је да се на својој кожи увери како бије пуковник српске војске. Онако педагошки. Не због тога што је побегао, већ зато што су га истерали из гимназије.
Уз потезање пријатељских веза, Живојин га је некако вратио у школу. Радован се није дуго скрасио код куће, поново је побегао и поново био враћен, овог пута уз пратњу жандарма. Тада су га на веки вјеков истерали из школе, без права на жалбу. А таман је после шестог разреда требало да иде на Војну академију. Трећа срећа, и Радован је прешао границу. Више нико није могао да га врати, а ступио је код четовође званог чича Крсте. У тој чети први је пут омирисао барут и крв, у борби против Турака у селу Бајловци. После месец дана вратио се у Београд. На вратима родитељске куће појавио се обучен у четничко одело, ношњу каква се носи на Галичнику: беле чакшире, црвени копоран и галичко кече. Преко рамена пребачена брзометка. Родитељи су се радовали што се син жив и здрав вратио кући, а батине су овог пута изостале. Није ишло да официр бије војника.
Ако није уписао Војну академију, Приватну трговачку јесте. Завршио је 1909. године и добио звање економисте. Сада је могао да настави школовање на војној, какав је и био првобитни план. Додуше, за резервног официра. Његов отац је тада био у стању покоја, у превременој пензији, једној од неколико у које је отеран. Док се Радован спремао за официра, добијајући чинове, на Балкану се закувавало. Анексија Босне 1908. године, припреме за рат са Турском 1912. године. Кад је проглашена општа мобилизација у септембру 1912. године, резервни коњички потпоручник Радован Ж. Мишић нашао се у коњичкој дивизији.
Са овом елитном јединицом прошао је цео рат са Турском, а међу првима је ушао у Лерин (данас Флорина у Грчкој) 7. новембра. По поразу Турске нема превише одмора, јер нападају Бугари. У саставу Прве армије Радован добија унапређење и медаље. Прво сребрног, а убрзо и златног „Обилића” за храброст. Кад је и бугарска војска прегажена, враћен је на курс у академију, у 43. класу. Онај курс који није стигао да заврши. Нити ће, пошто одјекују пуцњи у Сарајеву. Опет прекид у школовању, али му је призната Нижа школа Војне академије. Неко време ради и у Народној банци.
Кад је Аустроугарска напала, Радован је у свом коњичком одреду, у оквиру Трећег коњичког пука, а под командом потпуковника Николе Цоловића. С њим, раме уз раме, ратује и брат му Александар. У славној бици на Колубари, после које им отац постаје војвода, учествују и оба сина.
Смрт на капији логора
Већ следеће године следи нова офанзива, поред Аустроугарске, ту су и Немачка и Бугарска. Албанска голгота, Крф. Ту је и Радован са коњичким одредом. После опоравка, Кајмакчалан, Добро Поље. Ретки су тренуци кад се породица окупљала око мајке Лујзе у грчком месту Воден. У пробоју Солунског фронта, који је наредио војвода Мишић 31. августа 1918. године, учествују и Радован и Александар. У до тада невиђеној офанзиви српски војник ослобађа отаџбину.
Радован је после наступања остао у Сокобањи. Требало је тамо организовати власт. Кад је и ово урађено, коначно скида официрски мундир. Неколико месеци после рата оженио се Белгијанком Ирмом. Како се војничка слава није мазала на хлеб, а за пензију је био млад, запошљава се у Народној банци. Сваког јутра су га виђали како на посао иде са жирадо шеширом, машном и камашнама, у рукама штап, а на рукама беле рукавице. Славни војсковођа Живојин упокојио се 20. јануара 1920. године, а тугу у породици заменила је радост кад је Радован добио кћи Даницу, 1921. године. Напредовао је на чиновничким положајима, а њих су пратили и оне војнички, па је произведен у резервног потпуковника, и позван да предаје на Војној академији. Баш онда кад се припремала још већа светска кланица.
У тај рат ушао је као старешина једног одељења прве године. Са својим питомцима заробљен је у Фочи. Одатле су их вратили у Београд, а Радован је на железничкој станици одбио понуду неког железничара да му овај да одело и фењер, како би се тако маскиран вратио кући. Сматрао је себе одговорним за питомце, и заједно су кренули ка официрским логорима. Међутим, Немци су децу пустили, а официри су наставили ка логору. Променио је њих седам, све један гори од другог. И поред тешких услова, дописивање с породицом давало му је наду. Веровао је у крај рата и победу савезника, и тако је дочекао ослобођење из логора. На жалост, умро је три дана пре поласка транспорта за Београд, 26. јула 1945. године. Сахрањен је у Нирнбергу, а породица је остатке пренела у Београд тек 1968. године и сахранила их у породичној гробници.
Друг с фронта
После Радована, Живојин је добио кћи Анђелију, 1889. године. Док је био на служби у Фетисламу (Кладово), Лујза у Београду 29. јуна 1891. године рађа и другог сина, Александра. Како је почео Радован, тако и Аца. Учио је Трећу београдску гимназију, све док се једног дана није изгубио. Два дана трагања по Београду нису дала резултата. Док су окретали град наопачке, Живојин је добио депешу из Софије, од ондашњег српског војног аташеа, да му се син тамо налази. Тражио је исправу да оде у Русију. Ништа не сумњајући, аташе му је издао папире, и Аца се обрео у Санкт Петербургу. Незнано како, успео је да дође до царевог стрица Петра Николајевича. чија је жена била црногорска принцеза Милица. С таквом препоруком лако се уписао на Војну академију.
Тамо је остао све до 1912. године, кад се због болести вратио у Београд. Таман да поведе рачуна о породици, када су сви мушкарци из куће били позвани на фронт. Бар је тако Живојин рачунао. Аца баш и није, па је дан после одласка војника Лујза приметила да је нестао коњички карабин из куће. За карабином и Аца, који је за оцем и братом отишао у рат. Прво је отишао код зета, Елеонориног мужа, Богдана Анђелковића, али је овај одбио да га прими у чету Шестог пука.
Кад неће они да га приме, сам ће, па је тако сакупио некакву чету од лакших рањеника, оних заосталих и залуталих и ставио им се на чело. С таквом јединицом први је ушао у Куманово и ослободио таоце из затвора. Кад су претпостављени коначно увидели да је тврдоглав и да нема могућности да га врате кући, прекомандован је у коњицу, у којој ће остати шест година, барабар са Радованом. У септембру 1914. године посебно се истиче у операцијама у Срему, потом учествује у свим наредним окршајима, па истим путем као и остатак војске. Преко Албаније.
При повратку у отаџбину његова патрола прва улази у Битољ, 19. новембра 1916. године. Не излази из ровова, па се мајка Лујза, која се тада налазила у Водену, жалила да „Живојин и Радован некада и сврате, а Аца седи у траншеји као курјак”. У каљузи ровова здружио се с официром Драгољубом Михаиловићем. Судбински, испоставиће се.
Ноћна посета
У оном незадрживом напредовању, по пробоју Солунског фронта, Ацин коњички ескадрон рат завршава у Темишвару. У оближњем Араду упознаје Милену, иначе из Вршца, и жени се 24. новембра 1919. године. По демобилизацији неко време је радио као управник Врањске бање, а онда је пензионисан. Објављује написе у „Времену”, описује операције своје коњичке дивизије. Често одлази у очевину, у Струганик.
Причало се да је онако пргав, каквог га је бог дао, волео и да попије, из чисте досаде. Исто тако, говорило се да је генералу Петру Живковићу, сивој еминенцији целе краљевине, опалио шамарчину, па је мало одлежао у Пожаревцу. У доколици, затиче га и рат 1941. године. По окупацији, Аца се с целом породицом, мајком Лујзом и сестром Анђом, сели у Струганик. Мобилизација и вероватно заробљеништво мимоишли су га због болести, али судбина није. Тако му се у ноћи између 10. и 11. маја на вратима појавио онај стари другар с фронта. Пуковник Драгољуб Дража Михаиловић. Он је у Босни избегао заробљавање, и после сукоба с Немцима и локалним усташама, с малом групом бораца прешао у Србију.
У кући војводе Мишића њих двојица одлучују да подигну устанак. По Ацином савету, одлазе на Равну Гору, где је успостављен центар покрета. Овај беспутни предео пружао је какву-такву заштиту од Немаца. Курири трче по Србији. Поруке за Београд носе и Ацина жена и сестра. Сам Аца иде за престоницу, где хвата везу с официрима Југословенске војске. Од команданта жандармерије пуковника Јована Тришића добија објаве с којима курири могу да шетају по окупираној земљи. Састаје се и са ђенералом Миланом Недићем, чим је овај од Немаца прихватио да буде председник Владе. На овим састанцима није дошло до договора, и Аца је после често псовао Недића. У исто време појављује се још једна устаничка војска. Партизани. Равногорци и партизани боре се против окупатора, што одвојено, што заједно, и убрзо долази до састанака на којима би се договориле акције.
Седмог септембра Мишић је одбио немачки напад на Мионицу, а већ 19. долази до састанка Тита и Драже, у кући војводе Мишића у Струганику. Аца присуствује састанку, као Дражин најближи сарадник. После непуних месец дана, још један састанак, овог пута у селу Брајићи. Опет није постигнут договор о главним тачкама. Једанаестог новембра Дража се, у пратњи Мишића, састаје с Немцима у селу Дивци, код Ваљева. Немци су тражили безусловну предају четника, оружја и ослобађање заробљеника. Одговор Драже и Аце Немцима се није свидео. Одбили су све захтеве, „не предајемо се догод можемо издржати”.
Пред стрељачким стројем
Немци ускоро свим снагама нападају на Ужичку републику, партизани су сломљени, чисти се терен, стрељају цивили. Остаци беже у Босну, а Немци се по обављеном послу окрећу Равној Гори. Почиње „операција Михаиловић”, 6. децембра. Јединице 342. дивизије надиру ка Равној Гори, а Струганик је први на удару. Ту се, у Ациној кући, налазио и Дража са штабом. У рану зору нико није приметио опкољавање, све док није било касно. Кад су четници приметили Немце, ови су већ били на стотинак метара од куће. Дража је са штабом искочио кроз прозор и побехао кроз неки поток. Као тежак срчани болесник, Аца је почео да заостаје, да би после неколико стотина метара посустао. И поред Дражиног бодрења, није могао даље. С њим је остао и мајор Иван Фрегл, који није могао да се одвоји од свог команданта. Како би бар некако заштитили Дражу и обезбдили му мало времена за бекство, изашли су пред Немце у униформама. Аца се представио као Дража, Немци су због црвених официрских ревера на капуту поверовали, па су накратко обуставили гоњење. То је бегунцима дало времена да измакну и спасу се. Ако су спасли команданта, Мишић и Фрегл себе су осудили. Убрзо је поворка са заробљеним равногорцима стигла у Ваљево. По бројним сведочењима, цео град сјатио се да гледа, а у средини колоне био је Аца Мишић, спровођен на кари, а иза њега је корачао мајор Фрегл. Одмах су спроведени у затвор, и одатле свакодневно одвођени на испитивање у кафану „Златибор”.
ПОТОМЦИ
Син Радован и Ирма Мишић имали су кћи Даницу–Дуду. Александар и Милена били су без деце, док је Војислав имао сина и кћи Милицу. Наравно да је син добио име по славном деди, Живојин. Он је пред крај Другог светског рата оболео од „нечега на мозгу”, да би се убрзо испоставило да је то нешто управо оно најгоре, рак. Лекари у Београду нису хтели да га оперишу, послали су га у Загреб, и операција је званично успела. Међутим, у повратку кући, у препуном возу, Живојин је издахнуо на мајчиним рукама. Било је то 14. августа 1945. године. Да тело детета не би избацили из воза, мајка је све драгоцености које је имала код себе дала спроводнику воза. Сахрањен је у дединој гробници на Новом гробљу.
Војводина кћи Елеонора била је удата за Богдана Анђелковића. Оног официра који је одбио да прими Ацу у данима Кумановске битке. Сутрадан, Анђелковић је погинуо на Младом Нагоричану. После његове погибије удала се за ваљевског апотекара Михаила Марковића.
Средња кћи, Олга, била је удата за чувеног српског сликара импресионисту Милана Миловановића (1876–1946). Најмлађа, Анђелија, није се удавала.
За то време Лујза Мишић растрчала се по немачким командама, у покушају да извуче сина. Без успеха. Обојица су изведена пред војни суд који их је прво осудио на логор. Тада је стигла депеша из Љубљане, у којој се тврдило да је Фрегл био организатор отпора у Словенији, па писмо сина маршала Поћорека, који је тражио да се син војводе Мишића, који је онако понизио његовог оца, неизоставно стреља. Шеснаестог децембра осуђени су на смрт. Кад су их извели пред строј, Фрегл је захтевао да сам командује стрељачким водом, а Аца да им не везују очи. Тражили су и да рашнирају цокуле. Зачуђени, Немци су пристали. Секунд пре него што је Фрегл издао наредбу, Аца је изуо цокулу и завитлао је ка стрељачком строју. Хтео је да умре борећи се.
Гроб им се не зна ни до данас. Због овог догађаја сломљена мајка Лујза је 1943. године прешла из реформатске у православну веру и узела име Магдалена. Говорила је да је стрељањем сина Аце из њених вена истекла половина немачке крви. А док је јурила около, да би спасла, добила је вест да је најмлађи син, Војислав, љубимац породице, ухапшен као симпатизер партизана.
Заљубљен у паркове
А партизан Воја рођен је 30. јуна 1902. године у Ваљеву. Због очевог сељакања основну школу завршио је у Београду, и ту провео оба балканска рата. Како би га заштитио, отац га је послао у војну школу у Русији. Био је у Кадетском корпусу, вероватно у Полтави. Иако је тамо отишао на сигурно, ускоро цело царство почиње да се распада, што због рата, што због наступајуће револуције. Некако, уз помоћ посланика Мирослава Спалајковића, успева да се извуче из Русије у којој је општи метеж. И то путем око света, ка Европи преко Азије. Два месеца путује кроз Сибир, где места кроз која пролази држе час бели, час црвени. Све у сточним вагонима, на минус бесконачно. Комунисти, белогардејци, Јапанци, сви могући и немогући господари рата и, коначно, преко руског Далеког истока, бродом стиже до Солуна, где га чека отац. Породица је била на окупу, макар на фронту.
Средином јула 1918. године Воју шаљу на школовање у Енглеску. Не на војне школе, већ прво на Итон, а онда се школарац одлучује за агрономију, смер хортикултура. Како ли се отац сложио, он војвода, а син паркаџија? Како год, дипломирао је и вратио се у Србију. Не да буде високи чиновник, што му се могло, него да оснује газдинство. И то у најзабаченијем делу државе, поред Куманова. Место се звало Александрово. Године 1928. оженио се Љубицом, кћерком банкара из Панчева. Младу је одвео на село, где се већ прочуо као агроном. Увео је модерне начине обраде земљишта, радио заједно са сељацима, све задојен социјалистичким идејама. Два пута је изабран за председника петровачке општине. Трудио се да својим сусељанима олакша живот. Тако га је затекао и Априлски рат 1941. године.
У страху од Бугара напустио је Александрово и дошао у Београд. Како нису имали где, били су код таста у Панчеву. Ту је чуо вести прво о равногорском, па два месеца касније и партизанском устанку. Колеба се, где ће, брат му је са равногорцима, а срце с партизанима. Одлучио се за ове друге, и тако се обрео у чети у близини Љига. Партизанима је одлично дошао за пропаганду – код њих је и син војводе Мишића. Примљен је у Партију, а брат Аца тиме није био одушевљен. Сретали су се повремено, а онда је Аца решио да га извуче из партизана.
Кад оток зазелени
Послао је курира, који је рекао да им је сестра Анђелија пала низ степенице, да је на самрти, и да хитно дође у Струганик. Воја је отишао, а четници су га разоружали и закључали у кућу. Дража и Аца убеђивали су га да приђе њима, да су партизани зло, али је овај остао непоколебљив. У том притвору дошао је и онај 7. децембар, кад је са Ацом и Фреглом ухапшен и Воја. Успут је успео да побегне преко неких тараба, и да се пребаци за Београд. Лутао је по граду, и Гестапо га је лако ухапсио. Мајка је интервенисала код генерала Бадера, команданта Србије. Позвала се на то како је њен муж поступио са заробљеним Макензеном 1918. године, да јој је једино Воја остао, и да се налази на Бањици. Генерал је некако успео да извуче сужња који се сав изубијан вратио кући. При крају рата опет се укључио у јединице Народноослободилачке војске Југославије и учествовао у борбама на Сремском фронту.
По повратку је био повереник за пољопривреду. Све до 1948. године и резолуције Информбироа. Тада су комунисти морали да бирају ком вођи су вернији. Воја се определио за совјетску Русију. Маршал није благонаклоно гледао на такве, па се агроном брзо нашао у паклу на земљи, односно на мору, званом Голи оток. После вожње бродом у потпалубљу Воји је пукла бубна опна од нечијег ударца цокулом. Пролазећи касније и кроз „топлог зеца”, шпалир који их је бесомучно тукао, уз батине су му викали су да је војводин син. Многи нису ни знали ког војводе.
Две године је провео у тамници, а оно мало растиња на голом камену његових је руку дело. По повратку је уследило уобичајено недељно јављање у Управу државне безбедности. Три месеца провео је на радној акцији, а како његова стручност није била за бацање, запослио се у „Градском зеленилу”. Коначно је радио оно што је најбоље знао, пројектовао београдске паркове. Писао је и за стручне часописе и сарађивао с професорима Шумарског факултета. Мајка Лујза умрла је 7. децембра 1956. године. Воја ју је знатно надживео, упокојио се 29. јула 1974. године.
Аутор: Немања Баћковић
Илустратор: Милан Ристић
http://www.vostok.rs/index.php?option=btg_novosti&catnovosti=0&idnovost=80062&Cokulom-na-puscane-cevi#.Vi559LerR7i
