JNA - nekad sila, a vidi nas sad...

[ORIĆAREB]

život u sfrj

JNA - nekad sila, a vidi nas sad...

JNA je krajem odamdesetih imala preko 220 hiljada ljudi stalnog sastava pod oružjem, a u slučaju rata, mobilizacijom je mogla narasti na preko milion i po ljudi

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Stariji čitaoci sigurno se još sjećaju viceva o albanskoj podmornici koja roni i izranja kao delfin „da bi veslači mogli uhvatiti zraka“ i o tome hoće li albansko ratno vazduhoplovstvo protiv naših dići „jedan ili oba aviona“.

Spominju se vjerovatno i povremenih velikih vježbi cijelog sistema „ONO i DSZ“ (opštenarodna odbrana i društvena samozaštita – da prevedemo za one rođene poslije 1990. godine), kada su oni ili neko njihov, oblačili staru sivo-maslinastu M-77 uniformu, na glavu nabijali šljem sa crvenom petokrakom i manje-više ponosno stupali u red pripadnika četvrte po snazi oružane sile u Evropi.

Iz perspektive nekoga ko je živio u zenitu snage Jugoslovenske Narodne Armije – tokom osamdesetih godina prošlog stoljeća, gore pomenute loše šale bile su sasvim razumljive jer je bivša SFRJ zaista raspolagala impresivnom vojnom silom kojoj vojske država okruženja pojedinačno "nisu bile ni do koljena". Iako propagandna pretjerivanja i urbani mitovi o "četvrtoj armiji svijeta" nikada nisu imali osnova, JNA je i danas sa distance od preko 20 i kusur godina od kada je nestala država čija je to bila oružana sila, za sve vojske zemalja Zapadnog Balkana pojam organizovane, dobro naoružane i vrhunski obučene vojske, kojem se one ni u najluđim snovima aktuelnih generala i admirala „od Triglava do Đevđelije“, neće moći primaći.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Utemeljena na doktrini o "bratstvu i jedinstvu" svih jugoslovenskih naroda i narodnosti i ideološki oslonjena na Savez komunista, JNA je krajem odamdesetih imala preko 220 hiljada ljudi stalnog sastava pod oružjem, a u slučaju rata, mobilizacijom je mogla narasti na preko milion i po ljudi. Iako nikada nisu saopštene zvanične brojke, podaci koji se smatraju najbližima istini, govore da je JNA krajem osamdesetih raspolagala sa oko dvije hiljade tenkova, 1,5 hiljada oklopnih transportera i borbenih vozila pješadije, stotinjak ratnih i pomoćnih brodova, preko 500 borbenih aviona i helikoptera, na hiljade topovskih cijevi različitih kalibara, čak i nekoliko lansera raketa zemlja-zemlja dometa tipa FROG-7, dometa 100 km

JNA je zvanično, "za svrhe laboratorijskih istraživanja" raspolagala i određenim količinama hemijskih oružja, dok se još pouzdano ne zna koliko ima osnova u pričama da je u Nukleranom institutu Vinča kod Beograda krajem osamdesetih, trebalo da se krene i veoma komplikovanim i dugotrajnim projektom izrade prve YU atomske bombe. O snazi te države i JNA možda najbolje govori "Objekat 505", poznatiji kao podzemni aerodrom Željava (Klek) u blizini Bihaća. Izgradnja i opremanje tri podzemne galerije (pojeidnačne dužine 400, 500 i 350 metara) u kojima se moglo smjestiti 58 aviona, te čitavog niza pratećih objekata – radionica, skladišta, prostorija za stanovanje, komandnih centara i slično, u utrobi planine Plješevica, od 1956. do 1968. godine koštala preko 4 milijarde ondašnjih američkih dolara.

Nešto slično ne postoji nigdje drugo u Evropi.

Način na koji je JNA projektovana i građena u periodu od 1945. do kraja osamdesetih govori o nevjerovatnoj državničkoj vještini tadašnjeg jugoslovenskog političkog i vojnog vrha. Naime, osim što su stvorili vojsku koja je prvenstveno bila namijenjena odbrani zemlje od spoljnjeg napada, jugoslovenski političari predvođeni Titom, su od JNA napravili i moćnu ekonomsku polugu sveukupnog razvoja zemlje, što su dodatno kapitalizirali razvijajući vojno-ekonomsku saradnju sa zemljama tzv. Trećeg svijeta kojima je SFRJ bila predvodnik u Pokretu nesvrstanih.

Sve to činjeno je uz koketiranje i sa Vašingtonom i sa Moskvom, pa je JNA bila jedinstvena i po tome što je u svom arsenalu istovremeno imala i moderno naoružanje i opremu zapadnog i sovjetskog porijekla. Iako mnogi velika izdvajanja za oružane snage smatraju jednim od glavnih uzroka propasti SFRJ, to je daleko od istine jer se zapravo, gradeći snažnu vojsku, gradila i ekonomsko-industrijska osnova zemlje. Tako je na primjer, čak 120 fabrika rasporedjenih u svim eks-YU republikama bilo uključeno u projekat proizvodnje domaćeg tenka M-84.

Iako se finalno sklapanje tenka obavljalo u Slavonskom Brodu u fabrici "Đuro Đaković" u, proizvodnji djelova i komponenti za taj tenk učestvovali su i „Rade Končar“, „Iskra“, „Famos“, „Teleoptik“, „Rudi Čajavec“, „14. oktobar“, „Pretis“, „11. oktomvri“ „Prvi partizan“, „Sever“, „Slovenske Železarne“, „Jugoturbina“, „Prva petoletka“, ali i nikšića „Željezara“, titogradski Kombinat aluminijuma, Industrija ležajeva Kotor i davno pokojni „Radoje Dakić“.

Nekadašnji tivatski mornarički remontni zavod „Sava Kovačević“ (Arsenal) godišnje je zarađivao i preko 80 miliona dolara radeći za JRM, Libijce i RM SSSR-a, a malo ko zna da je u Tivtu tih godina proizvođen i čtav spektar modernog naoružanja i vojne opreme – od raketa za osvjetljavanje „Svitac“, preko protivbrodskih mina AIM-82, do pontonskih mostova za inženjeriju i patrolnih čamaca za Jugoslaviju i Tanzaniju.

Zahvaljujući JNA i njenoj mornarici, SFRJ je bila jedna od tada samo 10 država u svijetu sposobnih da samostalno konstruišu, razvijaju i grade sopstvene tipove podmornica kao najkomplikovanijih ratnih brodova uopšte, a RV i PVO JNA opremano je avionima domaće proizvodnje poput G-2 „galeba“, J-21 „jastreba“, G-4 „supergaleba“ i J-22 „orla“.

Za „supergaleb“ kao školsko-borbeni avion za prelaznu obuku je bilo zainteresovano i Ratno vazduhoplovstvo SAD koje je pred raspad SFRJ, razmišljalo o porudžbi čak 900 komada tog aviona. Zahvaljujući doktrini nesvrstavanja u blokove i „oslanjanja na sopstvene snage“ , te proizvodnje u SFRJ svega što je za JNA potrebno osim onoga čija proizvodnja zbog malih serija ne bi bila ekonomski opravdana, SFRJ je krajem osamdesetih godišnje izvozila po oko 800 miliona dolara vrijednosti naoružanja i vojne opreme, a u JNA vojnim školama i akademijama obučavani su i pitomci iz Egipta, Libije, Sudana, Indonezije, Burme, Tanzanije...

Stariji Podgoričani sigurno će se sjetiti brojnih tamnoputih pilota koji su obuku za borbene avione završavali u 172. avijacijskom puku u Golubovcima, dok Tivćani i danas sa sjetom govore o vremenima kada su za masne iznose u devizama, iznajmljivali stanove libijskim oficirima sa podmornica koje su remontovane u Arsenalu. Zanimljivo je da je JNA čak osnovala i čitavu jednu oružanu snagu u inostranstvu – vojsku Sudana.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Bivši načelnik Generalštaba JNA i savezni sekretar za narodnu odbranu SFRJ, admiral flote Branko Mamula, tako je početkom sedamdesetih, bio prvi komandant novoformirane Ratne mornarice Sudana i proveo je jedan period u toj istočnoj afričkoj zemlji „stavljajući na noge“, sudanske pomorske snage. Koliko je bila jaka JNA kao zvanično četvrta vojna sila u Evropi (nakon SSSR, Francuske i Britanije) govori i spisak od par desetina stavki novog naoružanja i vojne opreme koje je bilo u fazi konstrukcije i razvoja prilikom raspada SFRJ. Među njima je i novi tenk „Vihor“, samohodna haubica 152 mm „Nora – C“, višecjevni bacač raketa „Orkan“, nova podmornica projekta B-73 naoružana torpedima i raketama, bespilotna letjelica, brojni sistemi za automatsko upravljanje vatrom, senzori, itd. Svakako najkomplikovaniji i najskuplji bio je tzv. NA odnosno „novi avion“ – projekat konstrukcije i razvoja višenamjenskog borbenog aviona četvrte generacije, u tadašnjoj javnosti poznat i kao „YU supersonic“.

Prototip aviona moderne koncepcije sa tada izuzetno savremenim tehnološkim riješenjima i opremom treba je da poleti. 1992 što je spriječio raspad zemlje. Zanimljivo je da današnji najmoderniji lovci poput francuskog „rafala“ ili zajedničkog evropskog „eurofajtera tajfun“, iz vani upadljivo nalikuju nikada napravljenom novom borbenom avionu JNA.

Operateri u tzv. „Rupi“, odnosno podzemnom objektu 182 - rezervnom komandnom mjestu Komande Jugoslovenske Ratne mornarice u Žrnovnici blizu Splita, 9. januara 1987. u 16.20 sati popodne na ekranima svojih uređaja i planšetama dobili su prve podatke sa sistema “Stina-C”, glavnog podsistema novog komandno-informacionog sistema “Stina Jagran”. Time je izvršena automatizacija prikupljanja i prikazivanja kompletnog  površinsko-vazdušnog prostora nad Jadranom, a KIS “Stina Jadran” mogao je mogao u realnom vremenu pratiti i prikazivati 300 objekata sa područja Jadranskog mora – bilo da su ti ciljevi na površini mora ili u vazduhu.

Crna Gora, više od četvrt vijeka nakon što je JNA imala kompletan elektronski nadzor nad Jadranom, tek sada uz pomoć Vlade SAD, uvodi neuporedivo skromniji sličan sistem za elektronski nadzor i kontrolu mora MIMS – koji će u narednim mjesecima postati operativan u Baru. Tačno kao u onoj Rambovoj pjesmi "A vidi nas sad…".

Mamula zaprepastio Amerikance

JNA je imala i odličnu obavještajnu službu koja je uspijevala da prati događanja i u predvodnicima ondašnja dva velika vojno-politička bloka. I danas se prepričava anegdota kada je načelnik Generalštava JNA, admiral flote Branko Mamula početkom osamdesetih boravio u službenoj posjeti oružanim snagama SAD. Amerikanci su tada visokog gosta iz Jugoslavije odlučili počastiti posjetom jednoj svojoj vazduoplovnoj bazi i obilaskom tada najmodernijeg i još uvijek veoma povjerljivog aviona E-3 Sentry, javnosti poznatijeg kao AWACS.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
"Neka, mogu se ja i sam snaći, pustite me da probam", rekao je svojim zaprepašćenim domaćinima Mamula kada su ga uveli u avion, a dežurni oficir Amerikanac gostu počeo u glavnim crtama, objašnjavati detalje opreme i unutrašnjosti aviona.

U opštoj konsterniranosti domaćina, čelni čovjek JNA je tada Amerikancima sam, idući od jedne do druge borbene stanice u AWACS-u, bez greške objasnio što je koji uređaj, čemu služi i kako radi.

Letjeli nad inostranstvom, snimali brodove pred stranim lukama

Izviđački avioni JNA, bez oznaka državne pripadnosti, letjeli su često u tajne izviđačke misije nad Italijom, Austrijom, Mađarskom, Bugarskom i Grčkom, donoseći precizne aero-foto snimke baza i vojnih efektiva NATO i Varšavskog pakta.

Jugoslovenske podmornice često su neotkrivene zalazile u teritorijalne vode Italije i Albanije i ležeći na dnu, snimale šumove propelera ratnih brodova koji su prolazili iznad njih. U jednom navratu, početkom sedamdesetih, dva lovca MiG-21 jugoslovenskog RV I PVO, u brišućem letu, projezdili su na samo 20-tak metara visine nad palubom jednog američkog nosača aviona u sjevernom Jadranu.

Snimali i propagandne filmove

JNA je veliku pažnju polagala i propagandi. Tako je za snimanje čuvenog filma „Bitka na Neretvi“ reditelju Veljku Bulajiću na raspolaganje stavila preko 6 hiljada vojnika i oficira, 75 tenkova i oklopnih vozila, 22 aviona, 5.000 pušaka, 380 mitraljeza, 2.000 artiljerijskih bojevih granata i 110 avionskih betonskih bombi. Ukupno je tokom snimanja napravljeno oko 12.000 eksplozija sa utrošenih 10.000 kilograma eksploziva – tako da su se ljudi tada šalili da je Bulajić “sa takvom vojnom silom mogao `ladno stići do Bukurešta ili Sofije da je htio”.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Poput Amerikanaca koji su napravili pravi propagandni šou kada je kralj rokenrola Elvis Prilsi obukao uniformu i otišao na služenje vojnog roka i JNA je napravila sličan potez sa uniformisanim mladim i izuzetno popularnim pjevačem Zdravkom Čolićem.

Kao što je američko Ministarstvo odbrane ciljano podržavalo Holivud u snimanju filmova koji su popularizirali američke oružane snage i vojni poziv, poput “Top Gana” 1986, tako je i JNA preko vojno-filmskog centra “Zastava film”, 1989. snimila sličan igrani film “Najbolji” u režiji Dejana Šora, sa Vickom Rujićem u glavnoj ulozi. On je nastavio niz sličnih ostvarenja poput “Vojnikove ljubavi” iz 1976. sa Vojom Brajovićem, ili “Dalekog neba” iz 1982. sa Nešom Nenadovićem u glavnoj ulozi.

Piše: Siniša Luković  Objavljeno: 27.05.2013 u 17:00

[Boro Prodanic]

U leto 1991. JRM JNA imala je ravno 256 ratnih i pomoćnih brodova i plovnih sredstava, a ne stotinak, kako se navodi u člnaku.

[Jester]

Kažu da nema glupih pitanja pa evo jedno ,da je recimo Rusija krajem 60 ih napala Jugoslaviju koliko bi im vremena trebalo da nas okupiraju , uvjet je da se Amerika ne miješa nego čisto onako mi i oni, koliko bi ih uspjeli zadržati i da li je JNA i njen koncept bio spreman za takvo što ?

[Boro Prodanic]

Na to pitanje nije moguće dati odgovor, jedino lična mišljenja. Zavisilo bi od veoma mnogo faktora - angažovanih snaga agresora, ciljeva agresije, stava UN i Zapada, naše spremnosti na otpor i žrtve, unutarnjeg političkog jedinstva i još desetine drugih.

Sve skupa, to je u kategoriji "Šta bi bilo kad bi bilo".

[wermez]

Sve u svemu, SSSR je krajem 60tih bio u punoj snazi. Većina kopnene opreme je bila bolja od NATO opreme (pre svega oklopna tehnika), sa lovcima su bili tu negde, dok su se pojavljivali novi modeli  bombardera. O PVO da ne govorimo. Što se tiče mornarice, o tome ne znam ništa.

[pvanja]

Preko Zagreba i Beograda do Save i Dunava relativno brzo. Posle bi im se situacija brzo zakomplikovala.
Mislim da ni tada 60-tih a i kasnije rukovodstvo JNA se nije zavaravalo da moze zasutaviti snage VU na ravnicarskom terenu. Brojnost i kvalitet je bio na njihovoj strani. Ali kad bi se doslo do planina tu je vec situacija komplikovanija i tehnicka i brojcana prednost se smanjuje. Takav je bi bio neki plan da aktivni deo JNA usporava prodor neprijatelja dok se vrsi mobilizacija. Glavnina snaga bi bila u BiH i to bi bila baza za odbranu ostataka drzave.

60-tih godina nije bilo ni teoretske sanse da bi amerikanci pustili SFRJ da vojno padne Sovjetima u ruke.

[brodarski]

Kažu da nema glupih pitanja pa evo jedno ,da je recimo Rusija krajem 60 ih napala Jugoslaviju koliko bi im vremena trebalo da nas okupiraju , uvjet je da se Amerika ne miješa nego čisto onako mi i oni, koliko bi ih uspjeli zadržati i da li je JNA i njen koncept bio spreman za takvo što ?

Do 1968. godine JNA nije razmatrala niti planirala nikakvu vrstu obrane od Varšavskog pakta. Gošnjak je zbog toga razriješen dužnosti. Od tada JNA je planirala i pojačala obranu  na mogućem pravcu napada od strane Varšavskog pakta. Težište obrane bilo je na brdovito planinskom području i pravac od Zagreba prema Rijeci.

[ORIĆAREB]

 

Tema se zahuktava. A dvoumio sam se da li da je uopšte pustim tj. prenesem u javni deo. Ustvari ja je nebi ni primjetio
da nisam slučajno video da je novinar upotrebio naše tekstove sa Palube o sitemu Stina Jadran. 

Novinar je inače naš cijenjeni član Palube "marinero". 

[Jester]

Opet bi se znači sve svelo na Partizansku borbu uspjelo je jednom uspjelo bi i opet bar dok ne dođe pomoć , znam da je baš to razdoblje (ali i događaji pedestih godina no ) bilo kritično za Jugoslaviju ,odmah po početku sedamdesetih su i održavane velike vojne vježbe da Jugoslavija pokaže da je spremna za obranu, ali se i situacija izbalansirala ,no sve u svemu bilo pa prošlo ,prošli događaji nam i služe za predviđanje budućnosti  

[brodarski]

Kojim povodom je članak napisan? Nema više SFRJ a niti JNA. Svi se bore sa svojim problemima kako znaju i mogu.

[ORIĆAREB]

Kojim povodom je članak napisan? Nema više SFRJ a niti JNA. Svi se bore sa svojim problemima kako znaju i mogu.

Pa zar je potreban povod. Povod može da bude i obični poriv novinara da se određenog momenta oglasi. I šta bi tu bilo loše.
Čovjek ništa loše nije rekao. Uostalom neke stvari i treba reći radi mladi generacija kojima je već i onako ispran mozak, pa
neznaju više ni gde se nalaze.
Kad bi se svi ponašali kao većina odlučujućih zadnji decenija i kojima je generalni stav, "prije nas Black box", gde bi stigli.
Onda ni nas na Palubi nebi bilo.
Pa pišemo i ovde o svemu iz prošli epoha, pa što nebi i iz doba JNA. Koga žulja nek izvadi kamenčić....

[ViribusUnitis]

Moram ispraviti Brodarskog. Postojao je plan obrane od istočnog bloka i to još od 1948. Istina je da nije ažuriran 60-tih godina i da je na sjednici državnog vrha Bakarić rekao Gošnjaku: "Pa mi ne bismo ispalili ni metka, a Rusi bi bili u Zagrebu". Zagrebački i ljubljanski pravac bili su Rusima strateški interesantniji od Beograda (koji je, jasno, imao nesporni politički značaj) jer bi zauzimanjem Slovenije i zapadne Hrvatske ugrozili Trst i Padsku nizinu. Osjetljiva je bila i Makedonija jer bi zauzimanjem Vardarske doline bila odsječena veza s Grčkom i južnim krilom NATO-a. JNA je odigrala svoju historijsku ulogu jer je istočnom bloku invaziju Jugoslavije učinila neisplativom, dok je vješto vođena vanjska politika osigurala da bi zbog sovjetske invazije vjerojatno izbio Treći svjetski rat. Ravnoteža straha i Mutual Assured Destruction sačuvali su i svjetski mir i specifičan položaj Jugoslavije.

[Jester]

Jedan članak na tu temu objavljen u Jutarnjem listu ,autor : Vlado Vurušić

Tito u strahu od Sovjeta. Generali su mu rekli: Ako nas Rusi napadnu, za 4 dana smo gotovi

U burnoj povijesti 20. stoljeća malo je godina koje su stekle takvu romantičnu auru kao 1968. To je godina kada na scenu stupa jedna nova i gnjevna generacija, godina koja je bila burna s obje strane željezne zavjese. Bila je napeta i u Jugoslaviji, zemlji u procijepu između dva nepomirljiva bloka.
- Ta je godina u drugoj polovici 20. stoljeća bila možda ne tako dramatična kao početak 60-ih s berlinskom i kubanskom krizom, ali svakako uzbudljiva, godina koja će donijeti neke nove političke, društvene i kulturološke izazove u Europi. A ta godina na najbolji način, egzemplarno, pokazuje sve specifičnosti, posebnosti i prijepore unutarnjopolitičkog i vanjskopolitičkog položaja Jugoslavije, zbog čega sam odlučio napisati knjigu ‘Jugoslavija i svijet 1968.’ - rekao nam je mladi povjesničar sa zagrebačkog Filozofskog fakulteta Hrvoje Klasić. Knjiga će se, u izdanju Naklade Ljevak, pojaviti ovih dana.
Košmar zabluda
Hladni rat je na vrhuncu, Vijetnamski utječe na društvene i kulturološke odnose na Zapadu i povod je ljevičarskim studentskim demonstracijama (Budimo realni - tražimo nemoguće, vikali su poneseno pariški studenti), a iz njih se, na mala vrata, u košmaru ideoloških zabluda i traženju nemogućeg, osnivaju radikalne ljevičarske terorističke skupine poput njemačkog RAF-a. Vjetrovi promjena zaljuljali su i krute režime na istoku Europe, pa su vrhunac te revolucionarne, prevratničke, hipijevske i buntovne ‘68. bili okretni i zlosutni ruski tenkovi na praškom asflatu.
- U tim sudbonosim događajima našla se i Jugoslavija, koja je korespondirala i bila dio te uzbudljive godine - kaže Klasić.
Kao odjek studentskih buna na Zapadu, ali s nekim posebnostima, dolazi i do studentskih demonstracija u Jugoslaviji, koja se baš tih godina, nakon pada Aleksandra Rankovića, sve više otvara i liberalizira, ali u zadanim okvirima neprijeporne Titove vlasti. Prvi put u socijalističkoj Jugoslaviji dolazi do protesta koji nije bio samo socijalnog karaktera. Izbija prvi ozbiljni masovni otpor prema društveno-političkim prilikama i propituju se dotad nedodirljive političke teme. Kulminiralo je štrajkom na beogradskom univerzitetu, a uskoro se proširilo na zagrebačko i ljubljansko sveučilište.
U međunarodnim odnosima Tito i Jugoslavija su vrlo utjecajni u svijetu blokovske podjele. Potvrdili su poziciju - nečeg drugog, nečeg između, nečeg posebnog, ali na unutrašnjem planu jednopartijski je režim manifestirao brojne slabosti. - Vanjski imidž režima bio je neusporedivo bolji nego onaj unutarnji. Vanjski se posve uklopio u tadašnje zadane blokovske odnose, iz kojih je Jugoslavija izvlačila veliku korist - kaže Klasić.
Rumunjski prijatelj
Tito je u to vrijeme bio u posebno dobrim odnosima s mladim rumunjskim komunističkim vođom Ceausescuom, koji se, iako bojažljivo, sve više vezuje uz Tita jer se, unatoč željeznoj stegi iznutra, pokušava izmigoljiti iz čvrstog sovjetkog stiska.
Šezdeset osma i počinje njihovim susretom u baranjskom lovištu Tikveš 3. siječnja. Upravo će u to mamurno novogodišnje doba tada ne baš poznati Aleksandar Dubček biti izabran za novog komunističkog šefa Čehoslovačke. Još ništa na prohladnoj siječanjskoj košavi ne sluti na ono što će se događati. A baš će ta tri političara i te tri zemlje biti u središtu zbivanja te godine. Tog siječnja Jugoslavija kao jedna od prvih socijalističkih zemalja uspostavlja odnose sa SR Njemačkom. Tadašnji ministar vanjskih poslova i kasniji karizmatični kancelar Willy Brandt u povodu toga dolazi u Jugoslaviju. Istodobno sve veći broj, posebno Hrvata i Bošnjaka, odlazi na njemačke “bauštele” u potrazi za boljim životom. Mika Špiljak dogovara susret Tita s papom Pavlom VI. Titu se čini da je sve u redu.
Dubček se polako pozicionira u Pragu. Interes Jugoslavije za Dubčeka počinje rasti tek proporcionalno zamjerkama koje s prvim znacima proljeća u Prag počinju stizati iz još snijegom okovane Moskve. Tito u travnju kreće na relaksirajuću azijsku turneju u Mongoliju, Japan i Iran. U Jugoslaviji je stabilno, ali na relaciji Prag - Moskva ključa. Dok Tito uživa jašući po mongolskoj stepi, nervozni Brežnjev iz Kremlja mu poručuje da se s njim neizostavno želi sastati na povratku, i to u Moskvi. Tito ne reagira odmah. Ne da mu se. Izvan ruke mu je. No, nakon što Brežnjev inzistira peti put, Tito popušta te iz Irana, krajem travnja stiže u prohladnu Moskvu, gdje ga Sovjeti napadaju u najjačem sastavu - Brežnjev, Podgorni, Kosigin, Gromiko.
U pozlaćenoj dvorani
Titu je jasno da je glavna tema razgovora Dubček. Brežnjev, istina, u početku nije bio nezadovoljan Dubčekom. On je ruski đak, Brežnjev ga drugarski zove Saša. No, u to travanjsko doba počinju reforme koje Brežnjeva čine nervoznim. Rusima se ne sviđa ideja o stvaranju reformskog bloka socijalističkih Mađarske, Čehoslovačke, Poljske i Rumunjske uz podršku Jugoslavije. Tito uvjerava Brežnjeva da Dubček ne iskače iz okvira. Nagovara Brežnjeva da ga ostavi na miru. Klasić kaže da je Tito bio je uvjeren, što se vidi iz arhive, da je otpuhao olujne oblake iznad Dubčekove glave. No, Klasić smatra da se tu Tito malo precijenio.
Impresivan doček
Dubček i Tito još se nisu susreli. Ni Dubček u tom trenutku ne želi prebliske odnose s Titom baš zato da ne maše crvenom krpom Rusima pred očima, ali kad stvari odu predaleko i zamiriše na vojnu intervenciju, vrijeme je za sastanak. Tito zato od 9. do 11. kolovoza, samo deset dana prije intervencije dolazi u Prag. Usput želi do Janoša Kadara u Budimpeštu, ali on otkazuje sastanak. Mađari na upit jugoslavenskog ambasadora “Kakve su to gluposti?” odgovaraju samo “Događaji idućih dana sve će objasniti”. Tito nije zabrinut. A doček u Pragu je impresivan. Pražani mu spontano kliču. Bacaju cvijeće. Tito je ganut. Dubček je ohrabren iako mu Sovjeti zveckaju oružjem na granicama.
Tito upozorava Dubčeka da možda malo previše žuri s višestranačjem, ali drži stranu Čeha i Slovaka te ga umiruje: Brežnjev neće intervenirati. Dubček je letargičan, ali još jednom na aerodromu traži potvrdu Titovih umirujućih riječi. Tito je zadovoljan. Riješio je svoje studente, smirio Dubčeka i želi se odmoriti u hladu Brijuna. No, 21. kolovoza užarila se telefonska linija iz Beograda. Rusi su upali u Prag. Titov ađutant Vilovićskuplja hrabrost da uđe u Titove odaje. Saopćava mu dramatičnu vijest. Tito je šokiran. Uvrijeđen što mu je Brežnjev lagao. A on je osobno, uz ostalo, uljuljkao Dubčeka u lažnu sigurnost.
Odmah saziva sjednicu predsjedništava SKJ i SFRJ. “Nije stvar u Čehoslovačkoj, nego u nama! Mi smo zapravo protagonisti otpora sovjetskom rukovodstvu (...) i ne znači da jednog dana neće udariti i na nas”, govorio je, bijesan i izigran, u grobnoj tišini.
- Tito je uvjeren da bi Brežnjev mogao krenuti i na Jugoslaviju - kaže Klasić. Odmah je zavladala ratna psihoza. Generali sjedaju u avione i lete na Brijune. Iz danas dostupne arhive vidimo da Kremlj tada nije o tome razmišljao.

[kumbor]

Naravno, svako vreme ima svoje breme.  I SFRJ i JNA bile su sistemi prošloga vremena. I baš zato, što je ona vojska bila oružana sila jedne relativno uređene države, nikada nije zgoreg podsetiti se. Veliki broj tema upravo ovog foruma odnosi se upravo na vreme od 1945. do 1991. To je naša mladost, posao i život ogromne većine od nas, i većina od nas se ni sa kim drugim ne bi menjala. Nostalgičnost niti je greh, niti je mana ljudskog karaktera, dok god nas ne odvraća od sadašnjosti i budućnosti. A šta reći povodom gole  činjenice da je teško, a često i nemoguće čitanjem ozbiljnih naučnih radova danas još uvek doći do iole objektivne istine o onome kako se cela stvar odvijala pred početak kraja, kako je do tog kraja došlo, i kako je kraj stvarno izgledao. U arhivama u Srbiji, uključujući i vojni arhiv, bivši AVII npr., građa je sređena zaključno sa 1965. godinom. Sve posle toga je nedostupno jer prosto nije sređeno, a često još uvek ima tretman operativne građe . Moj rođak iz Zagreba, pripadnik srpskog naroda, na primer, ima velike teškoće da završi diplomski rad na fakultetu Povijesti zagrebačkog sveučilišta - Organizacija i reforme JNA u drugoj polovini osamdesetih godina. U Srbiji, osim par publicističkih članaka, nijedna arhiva mu nije bila dostupna, uprkos angažovanju i molbama pojedinih zvučnih imena. Moja prva reakcija kada me je obavestio da je prihvatio temu bila je: "a jel` ti mentor uz temu dao i štrik da se obesiš?"

[dzumba]

Без обзира што је Маринеров чланка о ЈНА помало носталгичан и идиличан, па чак и мало преувеличава степен и квалитет организованости, ипак, без обзира на НАТО и друге стандарде који се данас спроводе, ЈНА јесте појам организације и ефикасности за све данашње војске на простору бивше СФРЈ, ако је ценимо по ономе што је била до  средине 80-тих година.

И у данашњим војскама на простору бивше СФРЈ има доста кадрова, посебно међу руководећим људима, који су основно војне школовање стекли у ЈНА и сигурно је да су ти људи прилично уредили стање у нашим данашњим војскама. Имају они вољу и знање. Имају је и више или мање и официри школовани у новим државама. Међутим, проблем су политичари. Основно им је: "неће бити рата, нема опасности, војска на маргине" и то по свим питањима. Ту пре свега мислим на третман и статус. Међутим заборавља се на друге, што би рекли Хрвати, угрозе, које, икао нису класичне војне (тероризам, организовани криминал, велике природне несреће и сл.), траже војни одговор, не оружјем већ војном организацијом чврстином и одлучношћу. То цивилне структуре немају и неће ни имати. То је питање начина живота, васпитања и рада који се добија само у војном колективу.  Е, то неко не схвата и дозвољава да се експонира шарлатанство, каријеризам, партијски вођено подаништво и шта све не, па и у систему одбране (оном политичком делу посебно). Зато ценим да је Маринеров чланка имао ту намеру, да актуелним политичарима, па и грађанима скрене пажњу на потребу одржавања одређеног нивоа и квалитета у војсци, њеног третмана у друштву јер ће то затребати у сваком изненадном и озбиљном друштвеном поремећају (као што су терористички кати, велике природне катастрофе и непогоде и др.), без обзира како до њега дође.