PALUBA
May 27, 2017, 03:27:46 am *
Welcome, Guest. Please login or register.
Did you miss your activation email?

Login with username, password and session length
News: Za sve probleme prilikom registracije obratite se mailom na flushroyal75@gmail.com
 
   Home   Help Search Calendar Login Register  
Pages:  1 ... 5 6 [7]   Go Down
  Print  
Author Topic: Војвода Пеко Павловић Николић  (Read 32714 times)
 
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.
JASON
zastavnik I klase
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 1 549



« Reply #90 on: December 27, 2016, 10:47:58 am »

Пеко Павловић и Лука Ђурковић


Пеко Павловић, Баћо Мићуновић и Видак Копривица, враћали су се у Бањане са Цетиња, гдје су били на договору око припрема устанка у Херцеговини. Успут, кад су били у Трепчима, наиђу на кућу Луке Ђурковића. Лука је сједио испред куће и они му назову бога, а он, пошто им отпоздрави, рече:
     - Јеси ли ти то, Пеко Павловићу?
     - Ево јесам, Лука.
     - Је ли то с тобом Баћо и Видак?
     - Ево, јесу.
     - А одакле данас, на овом варопеку?
     - Са Цетиња. Идемо у Херцеговину, тамо пуца пушка – дижу се Херцеговци на устанак. Стојан (Ковачевић) и Перо Тунгуз имају чете и чине чуда од јунаштва.
     - Оће они соколови, богами, но ни ми не смијемо стајати прекрштених руку – боље је да им хитамо у помоћ.
     - Нећеш дуго чекати Лука – на то ће Пеко – наићи ће јајоши, па им се придружи, и ускочи у Херцеговину.
     - Тако ми бога, нема ми милијега гласа од тога – рећи ће Лука – све што може пушку носити у помоћ браћи, а да шта друго.
Пеко, Баћо и Видак кренуше да иду, а Лука ће:
     - Нећете, тако ми бога, мимо моје куће тако, но свратите да попијемо коју.
     - Немој Лука, богати, хитамо па ћемо имати кад други пут – на то ће Пеко.
     - Чуј, чуј, Пека – опет ће Лука – радије бих, чоче,  да ми у њу удари гром но да ми такви људи не сврате у кућу.
Види Пеко нема се куд камо, одјаха коња и право пред кућу, а Лука завиче:
     - Петрана! О, Петрана!
Изађе жена пред кућу, а Лука ће:
     - Ево људи у кућу.
     - Па нека их, Лука – одговори Петрана – у ову кућу су људи и прије долазили: некад бољи а некад гори, и добро дошли.
Пошто се Петрана упита с Пеком, Баћом и Видаком, и по обичају их пољуби у руку, Лука намјести мале троножне столице и они посиједају.
     - Петрана – повика Лука – метни тај ибрик у ватру, да испечемо људима каву.
     - Оклен кава – сину Петрана – кад у овој кући није било зрна каве ни на светог Аранђела.
     - Аох, црна образа – преобрази се Лука – а да нема јадна била ђе по чаша ракије?
     - А да има, тако ми бога, у Габелу Рисанску доста, ма у ову кућу нема ни сузе – одговори  Петрана.
Пеку би мучно, па ће рећи:
     - Остави се, Лука, за нас је стима и дочек кад смо ушли у ову јуначку кућу, а имаћемо се кад стимавати.
Петрана, тада, донесе један бакрени ибрик пун воде, и стави уз ватру.
     - Шта ћеш то, Петрана? – упита Лука.
     - Што те знали јади, Лука, зовеш људе на оно што немаш – одговори Петрана.
     - Па што ће ти та' ибрик?
     - Да испечем каву, Лука. Имам негдје у скрињи десет зрна, па сам их чувала и од тебе крила, ако би се намјерио кад стидан гост,  јер да сам ти за њих казала ти би их давно попио.
Док је ибрик био уз ватру, Петрана стави пред Пека пуну боцу рисанске ракије.
     - Шта је то, Петрана? – повика Лука.
     - Ракија, Лука, а да није вода.
Огријеши се Лука као да му је човјек даровао коња, а Пеко се насмија и рече:
     - А да, невјесто, што ти би да збориш да немаш ни каве ни ракије?
     - Што? Да се опамети Лука кад зове људе у кућу; он вас је звао а знао је да нема ни каве ни ракије.
     - Имаш ти, Лука, паметну жену – рече Пеко.
     - Није лоша, Пеко – на то ће Лука – но је зла и језичарка. Велестовка је – скрчила ми је јарам, па ми не да ока отворити.
Пошто попију каву и ракију, Пеко, Баћо и Видак поздраве се с Луком и Петраном и продуже пут Бањана.
Неко вријеме, после овога, пред Лукину кућу бану Пеко са још неколико главара, и повиче:
     - Домаћине, јеси ли дома!?
Из куће се јави Петрана:
     - Није, војводо, отишао је са неких двадесет Трепчана у ту Херцеговину, а мене са овом ситнежи оставио у празну кућу: но јате, сјашите с тих коња, да ви дам по кап млијека.
Пеко скочи с коња, отвори бисаге, па извади двије боце ракије и кило каве, и зовну Петрану:
     - Ево, невјесто, да те дарујем, па кад сврате стидни гости да их имаш чиме дочекати.
     - Хвала ти, Пеко, но је срамота! – рећи ће Петрана.
     - Батали јадна, каква срамота – на то ће Пеко.
Петрана утрча у кућу и кад Пеко крену, гурну му чарапе у џеп од доламе, и рече:
     - Хвала ти, јуначе, и ђе чуо и ђе не чуо, такви ми бастадури и људи вазда у кућу долазили.


(Марко Вујачић – Знаменити црногорски и херцеговачки јунаци)
Logged
Governor
mornar
*
Offline Offline

Posts: 34


« Reply #91 on: January 05, 2017, 07:31:36 pm »

Logged
Governor
mornar
*
Offline Offline

Posts: 34


« Reply #92 on: January 05, 2017, 07:39:50 pm »

Relevantno za ovu temu u ovoj velicanstvenoj narodnoj pjesmi je na 5:40.
Logged
Governor
mornar
*
Offline Offline

Posts: 34


« Reply #93 on: April 22, 2017, 06:03:50 pm »

http://www.nspm.rs/hronika/na-danasnji-dan-umrli-jovan-djordjevic-peko-pavlovic-i-mark-tven-rodjeni-sarlota-bronte-romul-osnovao-rim-u-agresiji-nato-bombardovana-zgrada-negdasnjeg-ck-skj-poslovni-centar-usce.html?alphabet=l
Logged
JASON
zastavnik I klase
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 1 549



« Reply #94 on: May 19, 2017, 07:46:49 am »

На Цетињу, у Суботу 10 Маја 1903.
Глас Црногораца, број 20.

✢ Пеко Павловић

Ја сам хајдук што
     гоним хајдуке.
Гласнија је моја
         хајдучина.
              (П.П.Њ.)

Онога, што нису штеђели убојни куршуми, што га нијесу могле савладати природне непогоде и оскудице у дугом низу четничких година по крвавим разбојиштима Херцеговине, - обхрвала је и савладала тешка болест, тешки недуг, који га је био приковао болесничкој постељи за пуних девет година а у Неђељу 4. o. мј. oслободио га је тјелеснијех мука и страдања, зором тога јутра, нестало је војводе Пека Павловића!
Пеко Павловић!...
Са тијем именом је спојена убојничка слава српског четовања за читаву половину прошлога вијека.
Заточници слободе, браничи сиротиње раје, заштитници слабог и нејаког, страшилишта силних и зулумћара – српски четници убројили су у своје редове Пека Павловића већ првих дана кад се он дохватио убојног оружја.
Дугом и Голијом разлијегао се убојнички поклич Пека Павловића кад год је требало стати на браник подјармљених, кад је год затражила слава и корист његове отаџбине, при сваком позиву неумрлог Књаза Данила и Великог Војводе Мирка. Њих двојица знали су још у оно тешко доба да снага отаџбине, снага њихова лежи у јединству, у нераздјељивој цјелини Црне Горе са околном браћом преко тада ускијех граница наше отаџбине.
И тако видимо црногорске четнике, да пружају руку помоћи четницима из Херцеговине, дијеле с њима муке и напоре, али дијеле и славу убојних мегдана и частан задатак вјесника оне мушке, истрајне и крваве борбе, која се развила иза невесињске пушке, а којој је крајња цијељ била, да се у свом сјају и величини, у потпуној сређености испољи велика српска Мисао. Што су прилике друго донијеле – то је надмашило снагу српског народа; 'ко ће божјој сили одољети!'
Друг Шћепана и Илије, присни пријатељ херцеговачких арамбаша, Пеко није улијегао, није престајао четовати око Никшића, Дугом и Гацком до обала Неретве.
Пок. Велики Војвода Мирко, који је одиста најбоље знавао јунаштву праведну цијену, између других, у своме 'Јуначком споменику' овјенчао је и име Пека Павловића, да га српски гуслар на струнама помиње, да прича његове убојне подвиге од најранијега му момачког доба до клонуле старости.
У бурном добу нашег четничког несмира, Пеко се својим прегалаштвом уздигао међу дружином толико, да су му бројни другови признавали смишљен смјер и лично јунаштво, па су му и дали у оно доба скупоцјен назив арамбаше.
Ту одлику стари витез је оправдао у неброј прилика, јер није било боја ни мегдана дуж простране  Херцеговине, по границама Црне Горе, у којима није блистао оштар јатаган у тврдој руци Пека Павловића.
И онај сјај и бојни бљесак са којим се покрило оружје црногорско на Спасов-дан 1858. пада у великој мјери на свијетле сјени Пека и његове убојне дружине.
Бурна година 1875. затиче Пека међу устаницима у Херцеговини. На стотине и хиљаде смјелих, родољубивих Црногораца прелазе границу, притичу браћи у помоћ, а њима на челу био је Пеко Павловић.
Годину и по пробијао се Пеко кроз кланце и богазе, од Пиве до Јадранског мора. Сучељавао се са надмоћнијим непријатељом, добро оружаним, добро извјеџбаним, свачим сигурном, док је он и дружина му с војском био лишен – најнужнијег и најпотребнијег.
Његова очајна храброст, хладнокрвност, ведра шала у најтежим часовима заметнуте борбе, његова ваздашња присебност, улијевали су љубав и поштовање његових другова, усељавали су код подчињених вјеру и самопоуздање у правду њихове свете и тешке борбе. И само томе има се приписати, да је шака рђаво оружаних, недисциплинарних устаника, могла се са чашћу огледати и са војском једног таквог ђенерала, какав је био гази Муктар-паша!
Са својим друговима, Зимоњићем и Сочицом и са главним језгром устаничких чета, Пеко се рвао са надмоћнијим непријатељем кроз већ опустјелу Херцеговину све до објаве рата од стране Црне Горе и доласка Црногорске војске у Бањане. На Црноме куку Пеку су са висине Престола признате његове велике заслуге и подарено му највише достојанство у црногорској војсци – чин војводе.
За вријеме трогодишњег нашег ратовања видимо Пеку на челу повиших одреда наше војске у различним правцима сјеверног бојишта.
Смион и умјешан, добро познат са земљиштем, Пеко је водио своје дружине против вазда силнијег непријатеља, и водио их је тако, да је у пуној мјери оправдао повјерење Државнога Вођа, тада главног заповједника свих црногорских и херцеговачких трупа.
Пека је нестало.
Но његово име неће нестати из благодарних срдаца свијех оних, којима на срцу лежи отаџбина ова, њезина слава и величина. Неће нестанути у омладине црногорске, која душу и срце напаја свјетлим примјерима самопрегора, прегалаштва и момачког неумора старијих заточника крста и овога крша.
Тамо, гдје су сјени Риста и Шћепана, и Јована и Илије, Јевта и Максима, змајевитог 'с Чева равна српскога војводе', од Рудине Алексића Вука и на хиљаде срџбе божје храбрих осветника – нека почине и сјен неумрлог витеза, дивног несавлада, нека почине сјен Пека Павловића.
Мир праху његову, слава имену његову!
Н. Гр.


* Глас Црногораца.jpg (92.77 KB. 739x402 - viewed 10 times.)


Logged
Pages:  1 ... 5 6 [7]   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.05 seconds with 31 queries.