Генерални питаньа за историjу Српске и Jугословенске артилериjе

Nadam se da će i ovo biti od pomoći.

Vojni istoričar Mr Nebojša Đokić je ovo napisao o čuvenoj topolivnici u Kragujevcu i o počecima proizvodnje topova i artiljeriji u tadašnjoj Knjaževini Srbiji.

Citat:

"
ПОЧЕЦИ ТОПОЛИВНИЦЕ У КРАГУЈЕВЦУ

Апстракт: Са ливењем топова се у Србији започело још у средњем веку. Са њиховом израдом је настављено и за време турске владавине овим крајевима. За време првог српског устанка су такође израђивана артиљеријска оруђа, а и за време прве владе књаза Милоша је изливено неколико топова. Ипак, до прве праве серијске израде топова дошло је тек за време владе књаза Александра Карађорђевића, пре тачно 150 година. Управо је то датум од када можемо сматрати да у Србији постоји војна индустрија у савременом смислу те речи.

Веома су оскудни историјски подаци о развоју војне индустрије у Србији у периоду од 1815. до 1848. године. Разлог лежи у томе што су и књаз Милош и његови наследници, укључујући уставобранитеље, гледали да то задрже у тајности. Наравно, и целокупна војна индустрија је била веома слабо развијена - али је ипак постојала.
Тако је, на пример, у Крагујевцу 1836. године постојао главни магацин са пушкама и тзв “Арсенал” у ком је на оправци ручног ватреног оружја радило 20 мајстора. Нешто касније, 1841. г, подигнуте су две зграде за радионице - браварску и ковачку. Ове радионице су 1845. и 1847. године знатно проширене, и управо су оне представљале темељ каснијој Тополивници. Истовремено је подигнута и нова зграда за управу, а све те зграде су подигнуте на десној обали Лепенице, између Господаревог и Метиног брда, управо на оном простору на коме ће ће бити подигнута Тополивница. У то време се, од стручњака, у Крагујевцу посебно истицао туфекџија (пушкар) и “надзиратељ правитељственог арсенала” Петко Трпезић.
У то доба је у Београду постојала радионица за оправку оружја и пуњење ђулади, а у дворишту “Главног војеног штаба” се налазила шупа у којој су радници, већином осуђеници, под надзором мајстора Весе Јовановића израђивали углавном виле и лопате. Ђулад су се лила у Мајданпеку, под војном контролом, а први контролор је био фрајерверкер М. Кренцер који је касније постао и официр у српској војсци.
Због сложеног међународног положаја у коме се 1848. године нашла Србија српска влада је предузела озбиљне кораке да упоредо са организацијом војске обезбеди и њено наоружање. тако је октобра 1848. године у Београду је почела са радом новооснована Тополивница - која се, додуше, још увек звала оружница. Истовремено је одлучено да тополивница буде “војено” а не “цивилно заведеније”. За потребе ове тополивнице добијене су из Белгије потребне машине за ливеље топова. У њој су, у то време, радила два мајстора: Глигорије Божић ковач из Бачке и Веса Јовановић (Миловановић) дунђерин (отац каснијег пуковника Нићифора Јовановића). Прву пећ за ливење топова мајстор Веса је сазидао 1848. године и убрзо је од два мала топа излио први шестофунтови топ. Међутим, квалитет ове и неколико следећих изливених цеви није био задовољавајући јер су изливене топовске цеви биле толико порозне да су под притиском чак и воду пропуштале. Да би се, ипак, овладало ливењем топовских цеви доведен је, за инструктора, 1849. године из Белгије пољски емигрант Максимилијан Њепрек. На жалост ни он, у свом двогодишњем раду, није имао успеха - јер су му све топовске цеви биле порозне. због чега је био приморан да 1851. године напусти Србију.
Ипак, 1849. године је преломна у развоју војне индустрије у Србији. Наиме, те године је у Србију донета прва парна машина за војне потребе. Она је купљена у Лијежу одакле је, углавном, колима пребачена преко Линца, Беча, Семеринга и Сиска до Забрежја. Пошто се тежило да се парна машина незапажено пребаци у Београд она је од Забрежја до Београда превежена на колима. Но то се није могло сакрити па су Турци благовремено о овоме обавештени од аустријских власти. Пошто су уложили протест Турцима је успело да спрече монтирање машине у Београду. Значајно је нагласити да је те године у службу српске владе ступио и искусни машиниста и механичар Делур Тусен са којим је уговор продужен и 1853. године.
Како београдска тополивница није успела да усвоји ливење топова а пошто је поред тога као гранична варош, Београд био изложен сталној присмотри страних дипломатских представника. највиши државни органи су одлучили да се Тополивница пресели у Крагујевац. Овој одлуци је ишло у прилог и схватање да је неопходно да се све радионице концентришу на једном месту. Тако је, на Св. Илију 1850. године, освештен темељ нових зграда будуће крагујевачке фабрике која је тада први пут славила и своју славу Св. Илију. За тополивницу је одабран терен недалеко од цркве књаза Милоша, поред саме Лепенице.
Тополивница је званично пресељена на основу акта књаза Александра Карађорђевића од 17/29. марта 1851. године. Те године је званично и завршено сељење радионица из Београда у Крагујевац. Одлука од 1848. године да тополивница буде “војено” а не “цивилно заведеније” остала је и даље на снази.
И поред Њепраковог неуспеха Главна Воена Управа је одлучио да из иностранства (Француске или Пруске) доведе спремног инструктора за ливење топова. Преко упућених курира Главна Воена Управа успева да, средином 1852. године, ступи у контакт са врло вредним и искусним ливачким инструктором и организатором производње Французем Шарлом Лубријеом коме је француски цар Наполеон II лично дозволио да дође у Србију. Том приликом је у Паризу купљена и модерна парна машина као и потребан алат за фабрику. Ла Шос (La Cхaussе) фабрикант ове парне машине дошао је лично да исту монтира. На жалост, при раду на сунчевој жези, доживео је срчани удар и умро. Сахрањен је код старе крагујевачке цркве. Његова жена је остала у пословној вези са крагујевачком Тополивницом испоручујући јој и даље машине и алат. Почетком 1853. године Лубри је стигао у Србију где је 8/20. јануара 1853. године потписао уговор након чега је одмах отишао у Крагујевац да преузме поверени задатак.
Премда је било пуно проблема рад на изградњи Тополивнице се убрзано настављао. тако из једног акта бр. 466 од 26. јула/7. августа 1852. године сазнајемо да је рад у фабрици пуном паром продужен током јуна 1852. године. Брзо су подизане зграде, радионице и јаме за ливење топова. Јаме су задавале доста мука јер је подводно земљиште доста отежавало посао. Са друге стране, највероватније је и сам Лубри отезао са почетком ливења топова и то не само због лошег здравља већ и због тога што је на њега из Француске вршен притисак да отеже са послом јер није било препоручљиво да Србија има модрну тополивницу. Поготово што став Србије у Кримском рату није био посве јасан. Књаз Александар је често долазио у Крагујевац распитивао се о напредовању послова и бодрио раднике да истрају у раду. Прве пробе са коришћењем каменог угља у тополивници вршене су 31. децембра 1852. године/12. јануара 1853. године. Испитивање употребе угља настављено је током целе 1853. године.
Под руководством швајцарског мајора Карла Орелиа (Karlo Oreli) (ангажованом у српској војсци од 11/23. априла 1853. године и који је у то време био у служби Главне Воене Управе) предузето је током 1853. године у Крагујевцу подизање и организација радионица за израду лафета. Али најпре је требало конструисати лафет и једнообразна војна возила. За то је формирана посебна комисија која никако није могла да се одлучи између пруског система Ц-1842 и француског система Вале (Valee) М 1827. Због тога је наређено мајору Орелију да он донесе одлуку. Из писма Министру унутрашњих дела ВN0 1292 од 13/25. октобра 1853. године дознајемо да је потпуковник Орели предузео израду нацрта лафета по француском моделу и да је за ту врху доведен и један стручни мајстор – бравар из Ораовице у Аустрији. Орели је, на крају, предложио различите моделе артиљеријског оруђа – зависно од намене: француски Вале М.27/53 12 тешки пољски топ, швајцарски М.53 6 пољски топ, француска Вале М.27/53 дуга хаубица калибра 16 цм (или од 32) , швајцарска кратка хаубица од 12 (или од 132 мм) М.53 и француска Вале М.27/53 брдска хаубица од 12. Међутим нацрт лафета ње могао никако да задовољи комисију те је дат налог српском официру Петру Протићу Драгачевцу који је радио са Орелијем да да свој нацрт лафета. Његов нацрт, заснован на лафету пруског система Ц-1842 је коначно и усвојен. Након тога, почетком 1854. године Орели је из Београда прешао у Крагујевац да оснује одељење за опрему изливених топова као и лабораторију. Али ни у овоме није успео па је донета одлука да Лубри преузме руковођење целом тополивницом а Орели је напустио Србију. Док се у Крагујевцу завршавала тополивница барутану у Страгарима је преуредио и модернизовао чешки стручњак Жак. Он је инсталирао нове машине и опремио лабораторију и побољшао смештајне услове. Међутим и он је морао убрзо да оде.
Напред споменуте ознаке артиљеријских оруђа треба узети само условно. Наиме, у међувремену, прописом Попечитатељства (владе) званично су уведени у наоружање швајцарски модел лаког пољског топа од 6  , швајцарски модел кратке хаубице калибра 12  као и француски модели тешког пољског топа од 12 , дугачке шсетоцолове хаубице (од 12  такође) и горске (тј брдске) хаубице. Стварни калибри ових артиљеријских оруђа, по данашњим стандардима, су били следећи: пољског топа од 6 фунти 95,5 мм а топова од 12 фунти 121,4 мм.
Док се радило на усвајању лафета је Лубри 30. септембра/12. октобра 1853. године обавестио писмом Министра унутрашњих дела да намерава 10/22. октобра да врши прво ливење топова. Међутим, прво ливење топова није извршено 10/22. октобра већ из акта Министра унутрашњих дела ВНо 1319 од 16/28. октобра сазнајемо да је прво ливење топова извршено 15/27. октобра 1853. године у присуству књаза Александра и да је том приликом изливено 6 топовских цеви на потпуно задовољство књажево. У Крагујевцу је врило од света, пуцњеви из старих 11 топова огласили су срећни почетак рада тополивнице и дали знак за опште весеље. Лубри, радници и Лубрију придодати српски официри добили су поклоне у талирима, шампањцу, коњима и сабљама. Чак и Лубријева жена и ћерка добиле су разне поклоне у стварима и накиту. Премда није био расписан зајам по целој Србији су имућнији људи давали прилоге за тополивницу.
Остала су ливења вршена овим редом: 27. новембра/9. децембра 1853. године (изливена 4 топа и 2 кубусе), 23. јануара/4. фебруара 1854. године (са делимичним успехом, 3 цеви су биле исправне а 3 неисправне), 14/26. фебруара 1854. године (4 топа и 2 кубусе), 20. марта/1. априла 1854. године (4 топа и 2 кубусе), 8/20. маја 1854. године (2 топа и 4 кубусе), 29. маја/10. јуна 1854. године и 12/24. јуна 1854. године. По том је привремено обустављено ливење јер је нестало калаја.
Као што смо већ навели упоредо са ливењем топовских цеви кренуло се и са израдом лафета и лаборисањем муниције. Због тога су у оквиру Тополивнице настала два нова објекта Лафетница и Лабораторијум (касније Пиротехника). Такође је конституисан Арсенал за смештај готових производа. Нешто касније, 6/18. јула 1855. године наређено је да се у подножју Господаревог брда (иза старе крагујевачке касарне) подигне стално артиљеријско стрелиште за пробу топова. Прва проба топова је извршена 8/20. и 9/21. марта 1856. године на истом месту.
У лето 1854. године Лубри је постао скоро неподношљив због своје болести, чудно се понашао а и из Париза је захтевано да напусти Србију. Коначно 21. августа/2. септембра 1854. године Лубри је напустио Крагујевац а на његово место је дошао Милутин Јовановић први учени српски тополивац. После одласка Лубријеа за директора Тополивнице је постављен капетан Петар Протић. Лубри је отишао у Француску где је ускоро и умро. Књаз Александар је, у знак захвалности, послао његовој породици знатну суму новца као помоћ.
До одласка Лубријеа (августа 1854. године) произведено је 46 артиљеријских оруђа (4 топа од 3 фунте, 20 топова од 6 фунти, 10 кратких хаубица од 12 фунти, 8 дуге хаубице од 12 фунти и 4 планинске хаубице) мада је од њих само 8 оруђа било на лафету (тј само је 8 лафета са предњацима било израђено). Милутин Јовановић је крајем септембра 1854. године салио 2 тешка пољска топа од 12 фунти и 2 лака пољска топа од 6 фунти. Била су то прва 2 тешка пољска топа од 12 фунти јер њих Лубри није лио. Ливење је настављено па је нешто касније 9/21. марта 1855. године било је у крагујевачкој тополивници 25 старих топова (стране израде) и 55 нових топова (изливених у Крагујевцу). Од старих топова било је 5 двофунташа, 4 трофунташа, 9 шестофунташа и 4 дванаестофунташа. Од старих хаубица (кубуза) била је једна од десет фунти и 2 од дванаест фунти. Од нових топова било је 4 трофунташа, 23 шестофунташа и 6 дванаестофунташа а од хаубица 8 дугих од дванаест фунти, 10 кратких од дванаест фунти и 4 брдске од дванаест фунти. До 16/28 (?). марта 1855. године било је изливено 55 оруђа и то 41 по швајцарском, 10 по француском и 4 по аустријском систему. На новим оруђима нису биле постављене нишанске справе а нису ни били испробани сви топови. Од 55 нових оруђа 32 су била без лафета. Укупно је после првих шест горе споменутих артиљеријских оруђа под Милутином Јовановићем до 30. априла/12. маја 1857. године саливено 33 оруђа и то 10 лаких пољских топова, 17 тешких пољских топова, 4 горске (брдске) хаубице, једна дугачка хаубица од 12 фунти и један лаки топ од три фунте за потребе књаза када је он у Београду. Дакле, укупно 88 артиљеријских оруђа. Планирано је да се салије још један тешки пољски топ па да се направи пауза. Међутим, на основу каснијих спискова изгледа, по свему судећи да тај топ никада није саливен јер се увек јавља 21 тешки пољски топ. У Лафетарници је за исто време израђено 53 лафета за оруђа разног калибра, 41 предњак, 21 мунициона кола и једна ковачница (покретна на колима - напомена аутора). По нешто другчијим подацима до 1857. године изливено је укупно 86 оруђа. Слабост у раду тополивнице огледала се у томе што није био утврђен тип и калибар топова које је требало поризводити. Полазећи од броја изливених топовских цеви и друге опреме комисија је закључила да је у тополивници још неопходно поризвести 28 лафета, 28 предњака, 65 кара за превоз, 28 кара (муниционих сандука) за ношење муниције, 10 пољских ковачница, 48 кола за артиљеријску муницију, 60 кола за батеријске потребе и 160 резервних кола за пешадијску муницију.
По предрачуну од 9/21. маја 1856. године један крагујевачки топ је коштао српску државу 12600 гроша а буџет крагујевачке Тополивнице износио је за 1856. годину тачно 37263 талира.
Са завршетком Кримског рата, донета је 1857. године одлука да се даљи рад Тополивнице обустави. Ипак, на основу рада посебне комисије одустало се од тог закључка и решено је да се настави са ливењем топова али у смањеном обиму. Истовремено је решено да се организује преправка старих пушака на савременије системе као и да се производи друга војна опрема.
Поручник Мил. Кренцер је 8/20. априла 1859. године израдио прву привремену таблицу гађања за сва артиљеријска оруђа и истовремено је определио употребу диоптера на њима.
Указом од 11/23. јула 1860. године објављен је пропис о уређењу крагујевачке фабрике оружја под називом “Устројеније правителства оружнице у Крагујевцу”. Те су се године лила и прва звона у крагујевачкој фабрици.
Законом је 27. априла/9. маја 1862. године установљена у Крагујевцу Артилериска Управа, под којом су били Управитељство оружнице, Главни Воени Арсенал и Страгарска барутана.
Убрзано се радило и на усвајању новог аритљеријског система са изолученом цеви али то је једна друга прича.
Ми се овде, због простора, нећемо задржавати на употреби српске глаткоцевне ариљерије. Она ће до Српско-турског рата 1876. године бити, углавном, замењена модернијим изолученим спред пунећим топовима система Ла Хит. Ипак, глаткоцевна артиљерија ће бити употребљена врло успешно у борби нарочито у одбрани Шуматовца. Ево шта о њиховом дејству на Шуматовцу пише Сава Грујић: “Глатки шестофунташи наши, пошто су утрошили сав картеч, продужили су борбу са ђуладима. И овом несигурном муницијом сад се сигурно погађало у густе турске колоне, које су тако близу неколико пута на јуриш на Шуматовац биле вођене.” Уопште, у овом рату глаткоцевна оруђа су коришћена углавном као позицијска са прилично великим успехом.
Интересантно је да су се ова оруђа задржала у наоружању све до почетка XX века. Тако је рецимо 31. децембра 1901. године у Нишу било 9 комплетних топова од 6 фунти (са још 7 резервних цеви) и 4 глаткоцевне хаубице од 16 цм а у Кладову 6 истих топова и 2 исте хабице. Што је још интересантније она никада нису званично ни избачена из наоружања, за разлику од рецимо Ла Хитових топова или спред пунећих пушака. Изгледа да су неке од њих запленили Бугари крајем 1915. године. У сваком случају једини сачувани крагујевачки глаткоцевни топ налази се бугарском војном музеју у Софији.

Резиме

Српска војска је пред слом 1813. године располагала са 378 тешких и лаких топова који су скоро сви пали у руке Турака. Књаз Милош је 1815. године располагао са свега четири топа са којима се обесмртио Танаско Рајић. Као што је полако и постепено стицао самосталност Србије књаз Милош је полако и на “мала врата” стварао и њену оружано силу. До топова се долазило најпре из плена, нађени су и неки топови сакривени 1813. године а неки су и тајно купљени од Турака. Неколико лаких топова је и изливено на полузанатски начин. Најзад, 22 топа је и јавно набављено у иностранству (укључујући и Турску) па је пред крај прве владе књаза Милоша Србија имала око 40 употребљивих топова.
Када се педесетих година XIX века поново заоштрило источно питање српским вођама је било јасно да само војнички јака Србија може да се избори за своја права. Зато је морала да, макар део, наоружања набавља у сопственим фабрикама. Тако је 1848. године одлучено да се сагради савремена тополивница. Тек после пет година започето је ливење топова у њој и током следеће три деценије Србија ће сама подмиривати своје потребе у артиљеријским оруђима која ће бити на ниво оних у армијама великих сила. Ускоро ће Србија 1863. године извести и своја прва 24 топа и то у Румунију. Али то је једна нова прича. "

	Author	Topic: Генерални питаньа за историjу Српске и Jугословенске артилериjе (Read 46520 times)
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.